Život pisan srcem


Godine neverne kopne, nestaju
besanim noćima lice boraju
ostaju sečanja maglom šivena
u njima uvek ti čekaš skrivena...
A onda krene tupo, tek da zavara
dobro poznat bol svud me zapara
a noći dugo, dugo traju,
predugo
sve je uzalud, nismo jedno za drugo...
Dokle ću da odričem želju za tobom
ćutanjem da prikrivam borbu sa sobom?
Ponos je preskupa cena, sebična
ognju što se ne gasiš, žetvo besplodna...
A onda krene tupo, tek da zavara
dobro poznat bol svud me zapara...
 
Kada čovjek dublje zagleda u dušu svijeta
lako shvati da na svijetu uvijek postoji jedna osoba
koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada…
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste
sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj…
i samo postoji taj trenutak…
Paulo Coelho​
 
be8be2cc17306a7056c513b9fbf5b00f.jpg
 
Kao kroz maglu, registrovala sam da mi je torbica pala na pod; zatim su se moje ruke našle u njegovoj kosi. Potezala sam svilenkaste pramenove i pomoću njih usmeravala njegova usta preko svojih.
Zarežao je, produbljujući poljubac, gladeći mi jezik sočnim klizećim dodirima svog jezika. Osetila sam divlje lupanje njegova srca na svojim grudima,dokaz da on nije samo nedostižan ideal sklepan u mojoj grozničavoj mašti. Odgurnuo se od vrata. Dlanovima mi obuhvativši potiljak i guzu, odigao me od poda.
„Želim te. Donosila mi nevolje ili ne, ne mogu se zaustaviti.“
Celim sam se telom stisnula uz njega, bolno svesna svakog zamamnog, tvrddog santimetra njegovog tela. Uzvraćala sam mu poljupce kao da bih ga mogla živa pojesti. Koža mi je bila vlažna i preosetljiva, grudi otežale i bolne na dodir. Klitoris mi je pulsirao zahtevajući pažnju i tukao u ritmu mog poludelog srca.
Jedva da sam primetila da se krećemo, a leđa mi je već oslonio na kauč.Nadvio se nad mene sa jednim kolenom na jastuku, a s drugom nogom na podu. Levom rukom podupirao je svoj torzo, dok me je desnom primio iza kolena, a zatim mi je posesivno i čvrsto rukom klizio po bedru.
Glasno je uzdahnuo dostigavsi tacku gde mi je podvezica bila zakopčana za rub svilene čarape. Otrgnuo je pogled sa mojih očiju i spustio ga, podižući mi suknju još više, ogolivši me tako od struka nadole.
„Isuse, Eva“. U grudima mu je nešto tiho zavibriralo, neki primitivan zvuk od kojeg mi se naježilo celo telo.“Tvoj je šef prokleto sretan što je gay.“
Omamljena, posmatrala sam kako se Crossovo telo spušta na moje, kako mi se noge razmiču i prilagođavaju širini njegovih kukova.
Mišići su mi se naprezali usled poriva da se odignem prema njemu, da ubrzam taj kontakt između nas za kojim žudim od trenutka kada sam ga prvi put ugledala.Spustivši glavu, ponovno mi je zarobio usta, gnječeći moje usnice s finom primesom grubosti.
Sylvie Day Pred tobom
 
Znam :
Oprostice mi svi,kad - tad ...

Kod mene
ne moze svako da magistrira ...

Ko hoce da da cuje,a ne mora da usvoji,
jer i ja ucim
od mladjih ...

Zivot
nije krug,
zivot
je spirala. I kada s visine pogledas na
prethodni krug -
shvatices ...

HOCEMO ...
svi moji prijatelji
i drugovi ...
HOCEMO ...
uradicemo to ...
Neka nas jos malo,
da odradimo :lol:
ove odmore
kako i treba.

I ja
imam pitanje za sve :
Kada ste se poslednji put
prosetali bosi
po suvoj,po blatnjavoj
zemlji,
po tek pokosenoj
travi,
po ostrom kamenju,
po ledenoj vodi
planinskog brzaka,
po ...
- ZIVOTU ?

Neka nas jos malo ...

:cmok::heart2:
 
Veliki Getsbi - F. Skot Ficdžerald

Kada se suzdržavate da nekome sudite, dajete mu beskrajnu nadu. I dalje se pomalo plašim da će mi nešto promaći ako zaboravim, kako je to moj otac snobovski rekao, a ja snobovski ponavljam, da je osećaj za elementarnu pristojnost pri rođenju nejednako raspoređen.

Svako veruje da poseduje bar jednu od osnovnih vrlina, a ovo je moja: ja sam jedan od onih malobrojnih poštenih ljudi koje sam do sada sreo.
Ali u njegovom srcu neprestano je besneo nemir. Najčudovišnije i najfantastičnije misli pohodile su ga noću u postelji. Niti čitavog jednog sveta neopisive raskoši plele su se u njegovoj glavi dok je na umivaoniku otkucavao sat, a mesec vlažnom svetlošću natapao gužvu njegove odeće na podu. Svake noći dodavao je ponešto tkanju svoje uobrazilje, dok mu pospanost zagrljajem zaborava ne bi prekinula žive slike. Neko vreme ovakvim sanjarenjima davao je oduška svojoj mašti; bila su zadovoljavajući nagoveštaj nestvarnosti stvarnosti, obećanje da temelj sveta bezbedno počiva na vilinom krilu.
 

Pusti me da stražarim pored vatre i prisećam se svojih dana
I možda je to trik odsjaja vatre
Ali treperave stranice što mi mute vid
Je knjiga koju se plašim da napišem

To je knjiga o mojim danima, to je knjiga o mom životu
I presečena je kao voće na oštrici noža
I sve je na videlu kako se presek otkriva
U svakom životu ima tuge

Ako se shvata kao zagonetka, lutajući lavirint
Onda neću razumeti do kraja svog života
I dalje sam prisiljen da pamtim,
Pamtim reči mog života

Tu su obećanja prekršena i obećanja ispunjena
Izrečene teške reči, kad je da lijem suze
Ima jedno poglavlje tajni i reči priznanja
Ako izgubim sve što imam
Ima jedno poglavlje o gubitku i jedan duh koji neće da umre
Ima jedno poglavlje o ljubavi gde mastilo nikad nije suvo
Tu su rečenice servirane u zatvoru koji sam sagradio od laži.

Iako su stranice numerisane
Ne vidim gde one vode
Jer kraj je tajna koju niko ne može da pročita
U knjizi mog života

Ima jedno poglavlje o očevima, poglavlje o sinovima
Tu su stranice sukoba u kojima niko nije pobedio
I bitke koje si izgubio i tvoj gorak poraz,
Ima jedna stranica na kojoj smo propustili da se sretnemo

Ima priča o sreći koja nije mogla biti planirana
Ima jedno poglavlje o bogu koje ne razumem
Tu je obećani Raj i pakao ali proklet sam ako vidim

Iako su stranice numerisane
Ne vidim gde one vode
Jer kraj je tajna koju niko ne može da pročita
U knjizi mog života

Sad se vraća svetlost dana
I ako je jedna rečenica istinita
Sve ove stranice gore
I sve što preostaje si ti

Iako su stranice numerisane
Ne vidim gde one vode
Jer kraj je tajna koju niko ne može da pročita
U knjizi mog života
 
Moj kofer je spreman (priča iz Ženskih razgovora) - Dušan Radović

Ako mene pitate, ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima se nikad ne zna... Žena mora svakog trenutka da bude spremna na sve.
Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih, ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nećemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokušao ali ga taj kofer i isprati i dočeka. Ne može a da ne misli na njega. To ga, razumljivo nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam, ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako te uhvatim, ako ti nađem karte u džepu, ja tog trenutka odlazim i nikad se više ne vraćam.
Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.
 
Volim te do zvijezda onih nekih dalekih.. Volim te do maste one tamo velike.. Volim te do krvi ove nase iste... Volim te do ljubavi ove moje bistre.. Volim te u snu kada mjesec dise.. Volim te po danu kada ruka pise.. Volim te do bola uspona i pada.. ti zauvijek ostajes moja ljubav i moja nada.
 
Hummingbird

Sometimes I get impatient
But she cools me without words
And she comes so sweet and so plain
My hummingbird and have you heard
That I thought my life had ended
But I find that it's just begun
Cause she gets me where I live
I'll give all I have to give
I'm talking about that hummingbird
Oh she's little and she loves me
Too much for words to say
When I see her in the morning sleeping
She's little and she loves me
To my lucky day
Hummingbird don't fly away
When I'm felling wild and lonesome
She knows the words to say
And she gives me a little understanding
In her special way
And I just have to say
In my life I loved a woman
Because she's more than I deserve
And she gets me where I live
I'll give all I have to give
I'm talking about that hummingbird
Oh she's little and she loves me
Too much for words to say
When I see her in the morning sleeping
She's little and she loves me
To my lucky day
Hummingbird don't fly away.




:heart2:

Oooooo...
How i love you baby ... !
 
Poslednja izmena:
Slika Dorijana Greja- Oskar Vajld
Ja sada ništa ne odobravam niti se bilo čemu protivim. Apsurdno je zauzimati takav stav prema životu. Nismo došli na svet zato da paradiramo moralnim predrasudama. Uopšte ne registrujem šta običan svet priča, a nikada se ne mešam u ono što drugi ljudi rade... Prava mana braka jeste što čini čoveka nesebičnim. Ipak, postoje karakteri koje brak čini svestranijim. Zadržavaju svoj egoizam i dodaju mu više drugih ega. Prinuđeni su da žive više života. Postaju organizovaniji a biti organizovan mislim da je cilj ljudskog postojanja.
Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti. Ako mu odoliš, duša ti se razboli od čežnje za onim što je sebi zabranila, od žudnje za onim što su njeni monstruozni zakoni učinili monstruoznim i nemoralnim. Neko je lepo rekao da se veliki svetski događaji dešavaju u mozgu. Isto tako se veliki svetski gresi dešavaju u mozgu, i jedino u mozgu.
 
Sanjar - Ijan Makjuan
Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, što nastavnici u školi, pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obično misle da si glupav. Ili, ako ne baš glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi čudesne događaje koji se odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugačija.
Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrloni iz matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio dvadeset minuta. Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju dana ranije čitao je o broju sa čarobnim imenom gugol (googol). Gugol dobijaš ako sto puta pomnožiš deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali postojala je jedna još bolja reč, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je gugol puta deset puta deset. Kakav broj!
Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom. Nule su se nizale u nedogled kao mehurići sapunice. Otac mu je pričao kako su astronomi izračunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni posmatraju kroz svoje džinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostiže čak ni jedan gugol. A gugol je obična trica u poređenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog zatražiš jedan gugol karamela s čokoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela...
A Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš. I tako je počeo da zapisuje ponešto od onoga što mu se događalo dok je zurio kroz prozor ili ležao na leđima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalazač i pisac priča i živeo je srećno i zadovoljno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top