Život pisan srcem

srce.jpg


- - - - - - - - - -

doru.jpg
 
Patty-Maher-self-portraits13_zpsffc6524e.jpg



,, Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučit ćeš da se sećaš.
A sećanje je isto kao i susret.I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića
u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima,tako će i oni tebi
davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si
nekad volela. Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli.
Naučićeš da sanjaš...''
( M.P.)
 
[Proročanstvo

Ne osecati hladnocu,
ni munje koje grme
i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u sume,
ovakve jedne noci
pod maglom neprozirnom.

I onda:
ziveti prostran.

Biti do kraja sveta
sve sto se doseci moze.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja,
biti tisina u vetru,
i biti okean zvezda
sto se u vecnost pali.

Mika Antic



 
Poslednja izmena:
Pesme koje budes nekada
citao nece biti nove,mozda nece
biti ni
savresene ali ce biti tvoje.
Pisane u vremenu ljubavi,kada sam
mastala...a
negde iz daljine se
cula nasa muzika.Pustio si me da
sviram dok
sam skupljala komadice
ostatka zivota,i dok sam se mrznjom
branila,
tebe sam zavolela.Za tebe
sam se borila i bojala u tom
trajanju
da mi ne nestanes kao
kap na dlanu.Znas i sam koliko
sam dana u
bunilu lezala,nikoga nisam
zvala jer nekoga sam stalno cekala...
A
oko mene je munja sevala,ja je nisam
primecivala.Samo rec...dve i
tvoje strpljenje
jedan osmeh na usnama i sve je bilo drugacije.

Beskraj
tumblr_m5piqk7rNV1ry0rieo1_500.jpg
 
“Dala si ime mojoj duši. Na tren sam u agoniji, a na tren pun nade. Molim te reci mi da nisam zakasnio, i da su ova dragocena osećanja uzajamna. Nudim ti se opet, pružajući ti svoje srce sada još više nego pre kada si ga zamalo uništila, pre osam i po godina. I nemoj slučajno da kažeš da sam te zaboravio i da mi muškarci zaboravljamo lakše i pre od žena. Volim samo tebe. Tako je oduvek bilo. “

“Ja sam kao i svaki drugi muškarac, čovek sa jednostavnim željama i razmišljanjem koji živi sasvim običan život. Niko mi nije posvetio neki spomenik i verujem da će moje ime biti zaboravljeno ubrzo nakon što napustim ovaj svet. Ali u ovom običnom životu uspeo sam da dobijem poštovanje i ljubav najlepše osobe koja je ikada živela na zemlji koju sam voleo svim srcem, a to mi je bilo dovoljno za ceo jedan život.“



o5


:heart2:
 
pročitah prelepu priču, tužna tema

Pogled mi ostaje prikovan za dječačića od nepune 3 godine kako kopka po suhonjavoj zemlji tražeći nešto. Vjerovatno nešto što čini da bol u stomaku nestane. Bol izazvana prazninom. Prazninom u želucu. Prsti su mu tanki i izubijani, a pod noktićima zariveni komadići zemlje. Njegova porodica nije jela dva dana,

http://lolamagazin.com/2018/02/01/amina-omanovic-je-li-sreca-vidljiva/
 
Autor: Voja Žanetić
GDE SMO ONO STALI? Rimovani tripl-dabl
Kako napisati tekst o sportskim temama, pa recimo o NBA košarci, a da istovremeno interesuje i muškarce i žene? Ovo je jedno od pitanja koje muči žurnalistiku otkad (istovremeno) postoje novinarstvo, muškarci, žene i košarka. A tekst koji sledi pokušaj je da se na to pitanje jednom zasvagda nađe odgovor.
Elem, u tekstu prvo ide deo dosadan većini žena: Nikola Jokić, dvadesettrogodišnji dva i kusur metra visoki deran iz Sombora, koji u NBA igra za Denver Nagetse, postigao je najbrži tripl-dabl u istoriji tog takmičenja. Za samo 14 minuta i 33 sekunde igre u utakmici protiv Milvoki Baksa, Jokić je imao dvocifren učinak i u postignutim koševima i u uhvaćenim loptama pod košem i u asistencijama drugim igračima. Ovim je Nikola pretekao rekord godinu dana stariji i od njega samog; njegov prethodnik Džim Taker sve je to isto učinio za tek 17 minuta igre, davne 1955. godine.
Hvala, dame, što ste pokazale malo strpljenja, a sad ide nastavak koji bi vas malo više mogao zanimati. Sedam hiljada devetsto pedeset kilometara i sto šezdeset metara istočno od Milvokija, a gde je gorepomenuti tripl-dabl učinjen, postignut je još jedan rezultat gde se tri nečega pomnožilo sa dva nečega. Mnogoglavo državno telo - sastavljeno od Ministarstva kulture i ministra bez portfelja zaduženog za demografsku i populacionu politiku - izabralo je tri puta po dva slogana čija je namera da ukrase kampanju koja bi bila "usmerena na stimulaciju roditeljstva i rađanje većeg broja dece", a kako piše u pravilima javnog konkursa za rečene proizvode umne radinosti. Na kraju detaljnog, verovatno skoro porođajnog procesa selekcije i eliminacije pobedili su, između ostalog, slogani "Rađaj, ne odgađaj" i "Dosta reči, nek zakmeči". Poreski obveznici platili su zabavu izbora tri puta po dva nagrađena slogana - 275.000 dinara. I nije neka para, koliko je svenarodne ekstaze donela.
I sad ide deo teksta kojim se objedinjuju i muška i ženska interesovanja. Sutra, devetnaestoga februara ove godine, biće dvadeset treći rođendan Nikoli Jokiću. Te 1995. godine, kad je centar Grumenja rođen, nije bilo konkursa za spotove koji "stimulišu roditeljstvo". Doduše, tad to možda nije ni bilo potrebno, jer je stanovnika na teritoriji sadašnje Srbije bilo minimum 700.000 više nego što ih sada ima. No, da se manemo digresije, da pređemo na stvar: igrač Denver Nagetsa začet je i rođen bez reklamne kampanje! U to davno i hvala bogu prevaziđeno vreme vladalo je naivno uverenje pripadnika oba pola da se plodnost - kako nacionalna tako i pojedinačna - ne mora omogućavati putem gledanja reklamnog bloka na televiziji ili bilborda koji daje komandu da ima da se začinje ili rađa. Medicina je bila u zabludi da je potrebna ovulacija, a bez državne regulacije. Posmatrano sa te tačke gledišta, nije ni čudo što Nikola u Americi čini čuda - on je čudo samo po sebi, jer je začet bez dejstva Slogana i Kampanje, tih magičnih mentalnih antipoda kondomu, spirali ili abortusu. Propaganda ih blagoslovila.
Negde u dubini nacionalnog bića, dakle, susreli su se spermatozoid propagandnog i jajna ćelija političkog shvatanja sveta. Te su zajedno oformili fetus logike da se komplikovani problemi rešavaju jednostavnim krilaticama, po mogućstvu u stihu. I sad tu ima potencijala: "Nema nataliteta bez golih čika i teta", "Državni je pomak kad joj raste stomak", "Nisam čudna što sam trudna" i slično. Pitanje je dana kad će se i na ostale ljute rane priviti ljuta sloganska trava: "MUP-u hvala, nema kriminala", "Sad je manje bede, a više privrede", "Preambula nam prisela, zbog Vašingtona i Brisela", "Zarad bivše bratije nema demokratije"... A za to vreme, dok se ovdašnje bandere budu ukrašavale samolepljivim državnim umotvorinama, tamo negde, hiljadama kilometara daleko, rađaće se i ređati dvojke i trojke - i van porodilišta. To će neki od mnogih koji su rođeni a ne žive više ovde (Nikola Jokić, te kako zadnje vesti govore i Bogdan Bogdanović) pokazivati zašto su se rodili i za šta su rođeni.
Doduše bez slogana, što im je i mana. Gle, i ovo se rimuje.
Slogan li je? I kamo nagrada?
 
Otisla bi.Nestala neko vreme iz lepljivog, licemernog sveta realnosti. Pritajila bi se u svom postojanju pod necijim tudjim plastom.Tudjim bi pogledom upijala svet koji me ne vidi, a oseca moju prisutnost. Igrala se prstima koje bi pokretao vetar dodirujuci sve one mekane, nezne oblike koje ne mogu doticati dok samnom vlada materijalni poriv.
Gledala bi okom zvezde, vriskala bleskom munje, plakala bih suzom kisne kapi besumno klizeci niz vlastiti odraz kraj okna.Saputala bi sumom vetra sto kedru uvija ponosne grane. Letela bi dusom nocnog leptira uverena da ulicna svetiljka nije moj kraj. Igrala bi se mrseci kosu nocnim senkama kroz koje bi se povijala svojim dahom. Krala bi san nocnim pticama plesuci njihov ples sladostrasti i pozude. Pripijala se uz seoske puteve u ljubavnom zagrljaju neba i zemlje i cekala vrtlog stapanja proslosti i buducnosti u trenutak kada sam ja sve, a moj zivot nista. Neumorno bi upijala zivotnu snagu sa mekanih, a lazljivih usana podle tuge do poslednje kapljice njene slane, tamnomodre krvi.
Ispila bi sve sokove zivota kojeg zelim naslikati za svoje secanje,Ogrnula bi grimiznu haljinu sunca stvorenog u gresnoj ljubavi neba i zemlje. Lebdela bi na njenim skutima boje vatre i krvi u plamenom letu stare dame tmine i mladica, novog dana.Utopila paklene note nemira u njegovim zelenim ocima.
Iscrpljena zeljama uvukla bi se natrag u svoju na kratko odbacenu ljusturu vecito nasmejanog harlekina i poklonila se poslednjim senkama odlazece noci. Samo bi iza sklopljenih kapaka, drazen tamnim trepavicama ostao onaj isti duboki ambis prosaran ostacima davno umrlih repova zvezda. Zvezda kojima su, dok su padale nebom, bile upucene moje zelje i molbe i moje nade.
n.n
 
Povremeno bi ga sasvim obuzeo taj doživljaj, taj osećaj zajedništva. U takvim bi mu se trenucima činilo kako na svetu postoji samo jedna knjiga, a sve su druge samo vrata prema tom velikom trajnom delu - neiscrpnom, krasnom svetu koji nije plod mašte, već svet kakav stvarno jeste, knjiga bez početka i kraja.
Richard Flanagan, Uskim putom duboko na sever
 
ZDRAVICA

''Sve što raste
htelo bi da raste...
- Neka raste,
i treba da raste!

Sve što cveta
htelo bi da cveta...
- Neka cveta,
i treba da cveta!

Neka gleda
sve što ima oko,
svako krilo
nek' leti visoko!
Leteti, leteti, lepo je leteti!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

Sve što leti
htelo bi da leti...
- Neka leti,
i treba da leti!
Sve što peva
htelo bi da peva...
- Neka peva,
i treba da peva!

Neka skače
sve što ima nogu,
neka trče
svi koji to mogu!
Skakati, skakati, lepo je skakati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

Sve što trči
htelo bi da trči...
- Neka trči,
i treba da trči!
Sve što kljuca
htelo bi da kljuca...
- Neka kljuca,
i treba da kljuca!

Neka peva
sve što ima glas,
niko lepše,
vedrije od nas.
Pevati, pevati, lepo je pevati!
Živeti, živeti, lepo je živeti!

ŽIVELI! ''

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Kami
Azbuka našeg života
6 7 8
Odgovora
178
Pregleda
1.227
Duki Lu
Duki Lu

Back
Top