Život pisan srcem

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli...:heart:

Miroslav Mika Antic
 
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Miroslav Mika Antić
 
Idem od jedne ruke do druge
Gde si
Zagrlio bih te, grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas, cujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle
Iz presahlih dlanova blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim pa oci zaklapam
Idem od jedne slepoocnice do druge
Gde si

Vasko Popa
 
MOSTOVI/odlomak/ Ivo Andrić

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, kori­sni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.
......................................................................
Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao kre­ne ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, pro­tivnosti ni rastanka.
..............................................................
Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje —misli, napori, pogledi, osmesi, reci, uzdasi — sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmi-sao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.
 
LICA - delovi

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je vi­đeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve pri­rode.
.....................................................
Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se jav­ljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se jav­ljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.
..........................................................
I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.

Ivo Andrić
 
Ljubavna pjesma

Kako da zadržim dušu svoju
da se k tvojoj ne vine? kako bih je
preko tebe uznio u visine?
O, kako bih je skloniti htio
uz nešto izgubljeno na dnu tmine,
na jedno mjesto, strano i tiho,
čiji se talas ne bi raznjiho
kad se talasaju tvoje dubine.
Al' sve što dirne tebe i mene,
ko gudalo nas zajedno prene.
Glas dviju struna, o mi to jesmo!
Čijeg smo samo to glazbala zvuci
i koji nas svirač drži u ruci?
O, slatka pjesmo!

Rilke
 
I ti hoćeš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade

Možeš lepotice
Možes da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

Vasko Popa
 
"Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.

Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.

Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u ”sladoledu od čokolade”.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.

Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Bože moj, kad bih imao jedan komadić života. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.

Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od
veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem."

"Zaljubljen u ljubav" Gabrijel Garsija Markes
 
To je ljubav. Pokušaću da se sakrijem ili pobegnem.
Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu.
Lepa maska se promenila, ali kao i uvek jedinstvena je.
Čemu moji talismani: bavljenje književnošću, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri Sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije, biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrknut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela smirenje.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje dok čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usuđujem da prođem.
Vojske me već opkoljavaju, horde
(ova soba je nestvarna i ona je nije videla).
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.

Borhes - Pretnja
 
...Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu;on je tera da se nabode na trn i umre pevajući.U trenutku kad joj trn prodre u grudi;ona nije svesna da joj donosi smrt;jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev.Mi,medjutim,kad zabijemo sebi trn u grudi,mi znamo.Razumemo.A ipak to činimo.Ipak to činimo..."

"Ptice umiru pevajući" - Collen McCullough
 
"Dugo je sedeo kraj nje i gledao njeno zauvek usnulo lice. Dugo je posmatrao njena usta, stara i umorna usta usahlih usana, sečajući se da je nekad, u proleće svog života, ova usta uporedjivao sa sveže raspuklom smokvom. Dugo je sedeo tako, čitao iz crta njenog bledog lica, iz umornih bora; ispunivši dušu tim pogledom video je i svoje lice u istom položaju, isto tako belo, ugaslo, a istovremeno je video svoje i njeno lice u mladim danima, rumenih usana, zažarena pogleda, i osećanje sadašnjosti i istodobnosti, osećanje večnosti prožimalo ga je do srži. U tom času je osetio duboko, dublje no ikad, nerazuršivost svakog života, večnost svakog trenutka."

Herman Hese "Sidarta"
 
.Kad vas ljubav pozove, podjite za njom, Premda su staze njene tegobne i strme. A kad vas krila njena obgrle, prepustite joj se, Premda vas mać, skriven medju perima njenim, može povrediti. A kad vam progovori, verujte joj, Premda vam glas njen može uništiti snove, k'o što severac opustoši vrt. Jer, baš kao sto vas kruniše, ljubav če vas i razapeti. Isto kao što vas podstče da rastete, isto tako će vas i okresati. Kao što se uspinje do visina vaših i miluje vam granćice najtananije što trepere na suncu, Tako će se spustiti i do vašeg korenja i protresti ga u njegovom prijanjanju za zemlju. Poput snoplja pšenićnog, sakupiće vas u naručje svoje. Omlatiće vas, da bi vas ogolila. Prosejaće vas, da bi vas otrebila od kukolja. Samleće vas, do beline. Umesiće vas, dok ne postanete gipki; A onda će vas izložiti svojoj svetoj vatri, tako da postanete sveti hleb za svetu Božiju svetkovinu.

Sve će vam to ljubav učiniti, ne biste li spoznali tajne svoga srca i u spoznaji toj postali deo srca života.
Budete li, pak, u strahu svome tražili samo ljubavni mir i zadovoljstvo, Bolje vam je onda da pokrijete golotinju svoju, i odete sa gumna ljubavi, U svet koji ne poznaje godišnja doba gde ćete se smejati, al' ne punoćom smeha svog i plakati, al' ne do poslednje suze svoje.
Ljubav ne daje ništa osim sebe i ništa ne uzima, osim sebe. Ljubav ne poseduje, niti dopušta da je poseduju; Jer, ljubav je dovoljna ljubavi.

Kad volite, ne treba da kažete: "Bog mi je u srcu", već: "Ja sam u srcu Božijem."
I nemojte misliti da možete usmeriti puteve ljubavi, jer ljubav, ako joj se učinite vrednima, usmeriće vaše puteve.

Ljubav nema drugih želja nego da se ispuni. Ali, ako volite a morate još i da želite, neka vam ovo budu želje: Da se istopite i budete kao potok razigrani što peva svoj milozvuk noći. Da spoznate bol prevelike nežnosti. Da vas rani sopsvtveno poimanje ljubavi; I da krvarite drage volje i radosno. Da se probudite u praskozorje sa srcem krilatim i uputite zahvalnicu za još jedan dan ljubavi; Da otpočnete u poslepodnevnom času i razmišljate o ljubavnom zanosu; Da se s večeri vratite kući sa zahvalnošću, A potom da usnite s molitvom za voljenog u srcu i pesmom slavljeničkom na usnama.

Kahlil Gibran - Prorok
 
..Zaljubljeni čovek misli da uvek voli prvi put, iako je pre toga
sto puta voleo; a dogadja se čak da veruje kako je odista samo ovaj
put istinski voleo....

....Ljubav je načešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve
vrline kod žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne,
i zakljucili da su sve prepone sitne i neznatne...


...Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti. Nikad žena ne govori
o ljubavi s nekim koji joj se ne svidja kao čovek, i kojeg nikad ne
bi mogla voleti ili poželeti....
..čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo
za najveće zlo; rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se inače
nikada nisu hteli odreči; i nose svoju ljubav kao bolest ili okov;
i žive u strahu da ne izgube samo onog kog vole...

Blago Cara Radovana- O ljubavi Jovan Dučić
 
Voljeni moj gospodine,
nemoj se bojati,nemoj se micati,ostani u tišini,nitko nas neće vidjeti.Ostani tako,želim te promatrati,toliko sam te promatrala,no ti nisi bio za mene,ali sada jesi,nemoj se približavati,molim te,ostani na mjestu,čitava je noć pred nama,a ja te želim gledati,nikada te nisam vidjela takva,čitavo tvoje tijelo samo za mene,tvoja koža,sklopi oči i miluj se,molim te,
pokušaj ne otvarati oči i miluj se,tvoje su ruke tako lijepe,tako sam ih često sanjala,a sada ih želim vidjeti,volim ih vidjeti na tvojoj koži,tako,nastavi,molim te,ne otvaraj oči,ja sam tu,nitko nas ne može vidjeti,a ja sam blizu tebe,miluj se,voljeni moj gospodine,
miluj svoj ud,molim te,polako,
lijepa je ruka na tvom udu,nemoj prestati,volim je gledati i gledati tebe,voljeni moj gospodine,ne otvaraj oči,ne još,i nemoj se bojati,ja sam blizu,osjećaš li? Ovdje sam,mogu te dotaknuti,svila je to,osjećaš li? Svila moje haljine,ne otvaraj oči i imat ćeš moju kožu,imat ćeš moje usne,kad te prvi put dotaknem ,bit će to usnama,nećeš znati gdje,odjednom ćeš na sebi osjetiti toplinu mojih usana,ne možeš znati gdje ne otvoriš li oči,nemoj ih otvoriti,osjetit ćeš moja usta tamo gdje ne znaš,iznenada,
možda na očima,prislonit ću usta na tvoje vjeđe i trepavice,osjetit ćeš kako ti toplina prodire u glavu,i moje usne na očima,u očima,ili možda na udu,prislonit ću svoja usta tamo dolje,rastvorit ću ih spuštajući se malo-pomalo,pustit ću da mi tvoj ud rastvori usta ulazeći među usne i gurajući mi jezik,moja će slina kliziti tvojom kožom sve do tvoje ruke,moj poljubac i tvoja ruka,jedan u drugoj,na tvom udu,a na kraju ću te poljubiti u srce,jer te želim,ugrist ću kožu pod kojom ti srce lupa,jer te želim,i sa srcem među mojim usnama bit ćeš moj,uistinu moj,s mojim ustima na srcu bit ćeš moj,zauvijek,ako mi ne vjeruješ,otvori oči,voljeni moj gospodine,i pogledaj me,to sam ja,tko će ikada moći izbrisati ovaj trenutak,i ovo moje tijelo s kojeg je spala svila,tvoje ruke što ga dodiruju,i tvoje oči što ga promatraju,
tvoji prsti na mom spolovilu,tvoj jezik na mojim usnama,kliziš poda me,grabiš mi bokove,podižeš me,puštaš me da klizim po tvom udu,polako,tko bi to mogao izbrisati,ti što se u meni lagano gibaš,s rukama na mom licu,s prstima u mojim ustima,s ugodom u očima,tvoj glas,gibaš se polako gotovo mi nanoseći bol,kakvo zadovoljstvo,moj glas,
moje tijelo na tvojemu,tvoja leđa što me propinju,tvoje ruke što me ne puštaju,udarci u meni,slatka je to silovitost,vidim ti oči gdje traže u mojima,žele znati koliko mi boli mogu nanijeti,dokle god želiš,voljeni moj gospodine,nema kraja,neće prestati,vidiš li? Nitko neće moći izbrisati ovaj trenutak zauvijek ćeš zabacivati glavu unatrag,vičući,zauvijek ću sklapati oči dok se suze odvajaju sa trepavica,moj glas u tvojemu,čvrsto me pripijaš,nema više vremena za bijeg ni snage da se izdrži,morao je doći ovaj trenutak,i došao je,vjeruj mi voljeni moj gospodine,ovaj trenutak će ostati,od sada pa nadalje,ostat će,sve do kraja.

Alessandro Barricco - Svila
 
I ti hoćeš da se volimo
Možes da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade

Možes lepotice
Možes da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš

Vasko Popa
 
KOLAJNA

Dosta je laži ! Što mi treba
to nije mnogo, dobri Bože,
i toliko se dati može;
tek ljubav žene, vidik neba

I ništa drugo. Ništa veće.
Da je u tebe dobre volje,
meni bi bilo čisto bolje
i -- čisto ravan put do sreće.

Tin Ujević
 
Ova je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni
i nemam obične sreće i nemam obične grehove
Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja
zavoli moju priliku što tetura niz dan
sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja
-svejedno lepo je nemati plan.
Lepo je biti činovnik ili doktor,
uputi telegram mom ocu:"Postoji tužna divota
vas sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on, znate, spašava od - života..."
Zavoli moj trag osmeha na rubu čase,
na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje
nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kada odem.

Miroslav Antić
 
VOLEO SAM VAS

Voleo sam Vas; i ljubav još, možda,
Nije ugasla sva u srcu mom;
No nek Vas ona sad ne brine više,
Ja neću da Vas rastužujem njom.

Voleo sam Vas nemo i bez nade,
S ljubomorom i strepnjom srca svog;
Voleo sam Vas iskreno i nežno,
Voleo Vas tako drugi, dao Bog

A.S. Puškin
 
OPOMENA
Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reži iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Miroslav Antić
 
SREĆA

Ne merim više vreme na sate,
Ni po sunčevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oči vrate,
i noć kad ponovo od mene odu.

Ne merim sreću smehom, ni time
da li je čežnja moja od njegove jača;
sreća je meni kad bolno ćutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom plača.

Nije mi žao što će života vode
odneti i moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode;
on je zadivljen stao kraj mene.

Desanka Maksimović
 
Veruj u svom srcu, da nesto divno treba da se desi.. Voli svoj zivot.
Veruj u svoju snagu i u svoj licni potencijal, i u svoju prirodnu dobrotu.
Probudi se svakog jutra sa srecom , zato sto si ziv. Otkrivaj da je svaki dan,
predivan, i pozeli to svima na svetu. Spoznaj misteriju zivota, u sebi i u drugima,
jer je oko tebe svakog novog dana. Ne boj se da kazes sebi da si dobar i da si plemenit,
to je bit tvoje covecnosti. Dopusti onima koji te vole da te vole i da ti pomognu.
Imaj poverenja da bi mogao da primas. Gledaj sa srecom na danas, jer danas je jedino
sto stvarno imamo. Zivi ovaj dan lepo. Pusti suncu da te greje. Napravi svoju vlastitu dugu.
Otvori se za sve mogucnosti, za mogucnosti i cuda. Uvek veruj u cuda...
 
p14-1.jpg


U pesku boje peska, u srcu boje srca
ja ću te sresti
kao što ruža kasna traži svoj oblik
u vrtu usnulom u kome se prepoznaje.

Teško je biti ptica, samo to znam
leteći zaustavljen rekom krvi,
plačući glasom što je nalik
pesmi koja razdvaja.

(Zvonimir Golob
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top