Život pisan srcem

Znas li ti jedino moje...
bw,smile,love,photo,black,,,white,couple-4b00c58bb1c72be7f46340f4e1c96458_h.jpg

Znas li koliko sam samo puta do sada ,
u ovim proteklim vremenima pozelela da budem barem jedna od milion zvezda u tvojim ocima...
Da budem barem jedan mali deo razloga
zbog kojeg ti oci tako bozanstveno sjaje...
da budem zvezda koja ce ti osvetljavati put...
Znas li koliko sam puta pozelela...
da budem barem jedan mali, zrak sunca
sto ti ujutro miluje lice dok se ljeno protezes u krevetu....
jos uvek zbunjen od sna.... da budem sunce u tvome osmehu
od kojeg ces blistati celoga zivota.....
Koliko sam samo puta pozelela..da osetim mekocu tvoje koze, toplinu tvoga tela...
pozelela....da osetis otkucaje moga srca koje kuca samo za tebe.....
A veceras...veceras.. sam pozelela da sve ovo traje vecno...
pozelela sam jer to je ono sto me cini srecnom ljubavi moja...
sjaj u tvom pogledu...osmeh u tvojim ocima.....:heart:
 
_Back_To_Childhood__by_Psychosomaticc-1.jpg


Postupaj nježno samnom
Drži me u rukama kao dragu stvar
I pazi da ne zadrhte

Ako želiš lupiti mnome o pod
od sakupljenih komadića
nikad me više nećeš slijepiti u mene

Odmakni tvrdu ljusku iza koje stojim;
pogledaj me stvarnu:
vjetrovima išaranu
suncima isprženu
kako treperim na tvom dlanu kao svijeća

Pazi da ne dođu kiše i ugase me

(Silvija Balija
​
 
“Da imam foto aparat”, rekao sam, “slikao bih te svakoga dana. Tako bih zapamtio kako si izgledala svakoga dana svoga zivota.”
“Izgledam isto.”
“Ne, ne izgledaš. Sve vreme se menjaš. Svakog dana pomalo. Da mogu, sacuvao bih sve to.”
“Ako si toliko pametan, kako sam se danas promenila?”
“Postala si malo srecnija i takode, malo tuznija.”
“Kako znaš?”
“Razmisli malo. Nije to tako kod svakoga, znaš. Neki ljudi, kao na primer tvoja sestra, postaju samo srecniji i srecniji svakoga dana. A neki ljudi, kao Bejla Aš, postaju samo tuzniji i tuzniji. A neki ljudi, kao ti, postaju oboje.”
“A šta je sa tobom? Da li si ti najsrecniji i najtuzniji sada nego što si ikada bio?”
“Naravno da jesam.”
“Zašto?”
“Jer me ništa ne cini srecnijim i ništa me ne cini tuznijim više nego ti.”

Nikol Kraus “Istorija ljubavi”
o_ljubavi.jpg
 
"Hodati stazom života, ceo život poznata staza, ceo život jedna čvrsta ruka, ceo život ljubav. Ljubav. Ljubav sa dodirom, ljubav začinjena svim sokovima života, brigama, vaspitanjem dece, ratovima, ljubav sa dosta začina i na razne načine. I, čovek je zadovoljan. Zadovoljan jer ne zna da ima i bolje, da ima drugačije, zadovoljan je jer misli da je samo taj put pravi, ne skreće ni desno, a ni levo. Zadovoljan je jer to "tako treba".

I onda, slučajno, kako to uvek i biva, iznenada i sasvim slučajno se desi. Pojma nemaš da si u priči i da se nešto "mota" oko tebe. Pojma nemaš da su oni slučajni susreti, tamo negde u svemiru, ustvari putevi koje si sledio jer te Bog vodio nekom nevidljivom rukom. I, pojma nemaš da je muzika koju ste "tamo negde" slušali zajedno, tanka nit koja vas spaja. I, pojma nemaš da je poezija koju volite oboje još jedna nit, koja spetljana preko niti, one što te muzikom spaja, čini tanke niti neraskidivim. I, pojma nemaš da će svaka nekada izgovorena reč imati neko posebno mesto u tvom srcu, a reč nije bila ljubavna, nije bila onako filmski zavodnička, bila je sasvim obična topla prijateljska reč. I pojma nemaš, to shvatiš tek kasnije, da si ceo život bio upleten u sopstvenu mrežu koja ti je vezala sve; ruke, noge, misli, emocije. I pojma nemaš da si ceo život bio u oklopu i još dodatno držao štit ispred sebe, da te neko slučajno ne dotakne.

A onda, kada tanke niti, one što muzikom spajaju tanke niti poezije, što ojačavaju one niti iz muzike preplitanjem preko istih, tanke niti što one obične neljubavne reči pričvrste za tvoje srce, i onda kada ti ništa nije važno, ni oči, ni ruke, ni ime, ni grad, onda shvatiš i znaš da postoji platonska ljubav.

Platonska ljubav je čista, iskrena, neokaljana dodirom, novcem, nedostatkom pažnje i vremena. Platonska ljubav je kada ti neko udje u dušu, onako duboko, tiho, neosetno, a da to ni ne primetiš. Platonska ljubav je kada patiš sam, onako uz muziku koja te vezala tankim nitima. E, da, i platonska ljubav produbljuje tugu.

I izgleda da baš postoji, a ko bi rekao?"


 
Putuješ kroz vreme, sa svetiljkom u očima,
Prepoznaješ tragove zanimljivih stvorenja,
Iscrtane od navika, nadanja i kajanja,
Razbiješ monotoniju kada se najmanje nadaju.
Dodirom pozlaćuješ i odlaziš tiho,
Ostavljaš trag osmeha i suza, ka svetu čudesnom i lepom.
Umeš da održavaš vatru, kako najviše prija,
Jer ne sagori u trenu, niti ugasi,
Svoja vrata ne zatvaraš ni pred kime, kuća je nebo,
U sebi nosiš svaki šum, pokret, suzu i smeh.
Dodirom budiš i odlaziš tiho,
Ostavljaš trag čuda i lepote, ka svetu osmeha i suza.
Istina si.
 
I tako; s godinama imam sve više razloga za tugu, sve me više dotiću nepravde,
kao da ih ranije nije bilo. A bilo ih je uvek samo kad je čovek mlad i rane ga manje
bole...valjda !
Sinoć me rastužio jedan status na FB, baš me rastužio. Gledam sliku, čitam tekst, tuga do neba, to i napišem
u komentaru. Svašta sam još htela da napišem, ali nailazi mi prijateljica, ona ne voli te društvene mreže i kaže
sve je to gubljenje vremena. Imam odgovor za nju ali sam prećutala sinoć, nije mi bilo do ubedjivanja a znam da
nije u pravu. Ipak, pokažem joj to što me uznemirilo da bih otklonila svako dalje pitanje kako sam i šta mi je.
"Kontrast"
" Ovaj album će imati samo jednu sliku. Ovu.
U trenutku kada sam uslikao ovo dete na slici
bilo mi je muka. Medjutm, morao sam to da
uradim, kako bih vam bar na neki način pomogao
da shvatite šta se dešava oko nas. Vidite, nije u
pitanju dete koje leži na hladnom, nego lutke koje
su u toplom....Da, dotle smo stigli...a sad se
vratite gledanju serije" ( Andrija Jonić)

301155_2546662064750_1199730102_33020046_1092634574_n.jpg


Duboko me dirnula ova priča sa slikom naše stvarnosti. Prjateljicu očito nije;
žurila je da odgleda seriju na tv, uz napomenu; šteta što ne gledaš - smešno je.
 
Koliko puta smo čuli za izraz „karma“, „karmička veza“, karmički susret“ i uglavnom mnoge taj izraz plaši kao simbol nečeg zlosutnog. Karma, izraz preuzet sa istoka, predstavlja put koji duša mora da pređe da bi u ovoj inkarnaciji nešto naučila, „odradila“ što u prethodnim nije. Naš izraz za karmu je „dug predaka“ ali to nije u potpunosti adekvatan izraz, jer ono što su naši preci uradili, bilo loše ili dobro zapisano je u našim genima i ako su se o nekoga ogrešili, nalazi se u vidu gena koji nosi zapis nasleđenog greha a ne mora imati veze sa ljubavlju.

Sudbina i karma nisu isto jer su sudbinski događaji ono što osoba ne može da izbegne i ne mora se odnositi samo na ljubav a kada se radi o sudbinskoj ljubavi ona se događa da bi se iz te ljubavi rodila deca, bez obzira kako se završava, rastankom ili srećnim brakom. Sudbinska ljubav ne mora biti i karmička ljubav, jer u toku trajanja sudbinske ljubavi možemo napraviti budući karmički dug dok ga u toku karmičke ljubavi otplaćujemo, onaj iz prošlosti ili nasleđen od predaka.

Većina ljudi doživi nekoliko ljubavi od kojih neke mogu biti sudbinske a neke karmičke. Karmičku ljubav karakteriše patnja, bar u nekom periodu, i često nemogućnost ostvarenja dobre komunikacije.

Karmiču ljubav prate zanos i patnja. Jedna strana uvek manje voli ili je manje voljna da ljubav pruži, a jedan od najvećih grehova prema proučavanju „puteva karme“ je uskrćivanje ljubavi, bilo iz ponosa, iz želje za dominacijom, jer božanska ljubav koju nosi svako biće u sebi je nešto što se bezuslovno mora dati i svako uskraćivanje je greh ne samo prema partneru već i prema samom sebi.

U karmičkoj ljubavi uvek se ponavlja obrazac iz prethodnih ljubavi ili prethodnih života, naših ili naših predaka ali model ponašanja treba da bude drugačiji i odnosi moraju da se raščiste bilo da se verbalizuju ili fizički dožive. Uvek postoji predosećaj da će se ljubav dogoditi a pri poznanstvu se javlja fenomen „deja vu“ – već viđenog, nečeg već doživljenog. Mnogi osećaju da su spremni da im se dogodi „nešto veliko, snažno“ i ako njihov emocionalni genetski kod nosi zapis jake strastvene veze, moguće neproživljene u prošlosti, bilo predaka ili u bivšoj inkarnaciji same osobe, kad tad mora da se aktivira kao biljka sa snažnim korenom koja će, ako treba rasti i između kamenja.

„Karmički“ znači obavezno put duše ka nečem boljem, pročišćenje ka svom savršenstvu. Ruski parapsiholozi smatraju da je karma bioenergetski zapis i da je sadržan u jednom od nekoliko slojeva aure koja se sastoji od fizičkog, misaonog, emotivnog sloja. Onaj deo duše koji traga za ljubavlju sadržan je u emotivnom sloju aure i zbog toga ljudi koji su srećni uvek nekako „sijaju“ dok su nesrećni, obavijeni sivkastom maglom, okolina ih opisuje kao „uvele“.

Velike strastvene ljubavi uvek su deo karmičkog zadatka jer samo ono što neko oseća kao potrebu svog bića, a što je zapisano u gentskom materjalu može da se ispolji ako se sretne osoba koja je je sposobna da prodre do emocionlane aure.

Zbog toga se strastvena karmička ljubav često dešava kada se to najmanje očekuje, neočekivani susreti koji izgledaju kao sudbinski a ljubav se doživljava kao snažna fizička privlačnost mada nije redak slučaj da pri poznanstvu dođe do odbojnosti, straha i pokušaja da se izbegne društvo te osobe. Naše informaciono polje je u stanju da mnogo pre susreta „primi informaciju “ o ulasku značajne osobe u naš život. To može biti u vidu osećaja da će se nešto značajno dogoditi, neke vrste radosti ili nadahnuća, čak i umetničkog, egzaltiranih osećanja kojima se ne zna uzrok. Ako u fazi društvenog ili profesionalnog uspona osoba koja će postati naša karmička ljubav uđe u naš život, može ostati neprimećena, bar izvesno vreme. Duša je neće prepoznati kao karmičku ljubav jer je energija ljubavi usmerena ka drugim interesovanjima ili drugom, moguće privremenom partneru. Ipak, ta osoba je nekako uvek tu, uvek prisutna i uvek blagonaklona i možemo je sresti na mestima na kojima se i ne nadamo. Kada duša postane „gladna „ ljubavi, emocionalna aura će postati proustljiva za energiju osobe kojoj se dopadamo i mi možemo biti uvučeni u njeno bio polje kao što pauk uvlači žrtvu u svoju mrežu. Tada stupa na scenu naš karmički zadatak. Ne biti žrtva, a ne odreći se ljubavi.

Ne moraju oba partnera istovremeno „odrađivati“ karmički zadatak. Svaka duša traži svog „učitelja“ ili „mučitelja“, ma kako bio zaljubljen, blagonaklon a često i surov. Što je teži zadatak pred nama to će veza biti komplikovanija, što je veća ljubav s jedne strane i superiornost ili odbijanje ljubavi s druge, karmički put je teži. Osoba koja pati u vezi uvek više voli a patnja je i dokaz da je na pravom putu da o sebi nešto nauči. Često se uloge obrnu, i ona druga strana počinje da otplaćuje svoj karmički dug kada je partner koji je patio postao trezveniji i stabilniji.

Mnogi se pitaju da li postoji nekoliko karmičkih ljubavi. Ako duša „ima“ težak zadatak, mora da prođe kroz mnoga iskušenja i osoba tj. telo u koje se uselila takva duša, ima nekoliko ljubavi, uglavnom nerealizovanih. Priča o „njih dvoje su se voleli do kraja života“ odnosi se na stare duše one koje će nakon zajedničkog braka naći svoj put u večnosti i više se neće reinkarnirati.

U karmičkoj ljubavi svaki partner uči svoju lekciju o ljubavi, braku i stavljen je na ona iskušenja koja mu omogućavaju da duša nađe svoj put ka sreći. Loši bračni odnosi, svađe, ignorisanje, vređanje ili fizičko nasilje, razvod, su pokazatelj da je jedan od partnera ušao u brak bez velikih emocija a da je drugi ušao sa karmičkim zadatkom da bi nešto „naučio“ ili „odradio“. Moguće je da je u prethodnim vezama bio previše samouveren, bahat, netolerantan ili gord.

Samoljublje, ponos , potreba da se poigravamo tuđim osećanjima, da budemo bezuslovno obožavani, tolerisani su osobine koje onemogućavaju da se otplati karmički dug jer blokiraju kanale ljubavi.

Pitanje karmičkog duga i renikarnacije je po mnogima ipak samo pokušaj čoveka da sebi „obezbedi“ večnost i sadržan je na ovaj ili onaj način u svakoj religiji. U hrićšćanstvu, uskrsnuće Isusa i nagoveštaj njegovog ponovnog dolaska je zapravo poruka o večnom životu i o vraćanju duše u neka nova tela i neke nove živote. Za većinu ljudi ovakvo tumačenje je previše stresno i zbunjujuće da bi ga prihvatili, mnogi se manje više zavaravaju o nepostojanju „tamo nečeg“ jer je to „nešto“ previše moćno i prilično zastrašujuće. Mnogo je ugodnije provoditi ovozemljski život okrenut svakodnevnim zadovoljstvima nego razmišljajući o pitanjima ponovnog rođenja duše, svojim gresima, traganju za svojim ja, bilo u pokušajima da se nađe drugo „ja“ u ljubavima, srećnim ili nesrećnim ili u traganju za odgovorom o večnosti.

Sve religije sveta nude odgovor na pitanje o večnosti. Ali činjenica je da malo ljudi zaista zanima šta su „bili“ ili šta će „biti“ jer stvarnost je jedina izvesna i nudi mnogo izazova, patnji i ljubavnih dilema da bi se bilo ko utešio pričom regresoterapeuta o tome da li smo i koliko bili srećni u prošlom ili koliko ćemo eventualno biti srećni u nekom budućem životu. Ako se otkriju tamne strane naših pređašnjig života, često bežimo od istine o tome.

Da li su sreli svoju „bolju polovinu“, mnogi se zapitaju kada osete da im drhte kolena ili treperi nešto u stomaku, kada se oznoje dlanovi a pogledi se izbegavaju. Osećamo to nešto što nas u potpunosti obuzima a oduzima nam moć govora, zdrav razum i sposobnost da upravljamo svojim postupcima. Po nekima to je strast, ljubav na prvi pogled a da li je i karmička ljubav ?

Potvrda da jeste je trajanje te ljubavi i onda kada nisu zajedno i kada se ne viđaju mesecima, kada žive u drugim gradovima.Kako će se razrešiti zavisi od karmičkog zadatka i jednog i drugog. Što je zahtevniji, to je ljubav komplikovanija i duže traje. Sve dok se aure spontatno ne spoje ili ne rastave bez mržnje, ljutnje ili osećanja povređenosti. Nakon svake ljubavi, naročito karmičke, mora da ostane sećanje na ljubav, ne na patnju ili povređen ponos.

Jasminka Holclajtner
 
redsatinbyvisioluxus-1.jpg


Neka se zna da nismo oduvijek nesretni:
ima čas kad ljubav i život postanu jedno.
U crnom kamenu može se pročitati san zemlje.
U kapi kiše na listu mrke smokve
svečanost ljeta trajala bi stoljeća
i sunce nikad ne bi silazilo
iza golih smežuranih brda.
U jednom jedinom imenu kao u staroj molitvi
skriva se neveseli i mirni smisao svijeta.
S njegovim blijeđenjem i mir je zašao,
srce ga ne može graditi iznova.
I misao je nemoćna da ga traži
u mržnji stvari što jedna drugu poriču.
Vrijeme, zašto puštaš da te mjerimo
našim čelom koje je prestalo žudjeti.
Ljubavi, i tebe smo izmjerili
lažnom mjerom poljuljanog svijeta.


(Vesna Parun​
 
img245045notadollwa0-1.jpg


Opet sam te snevao!

Kako zalim sto san ode te i ti s njime.

Kako bih voleo da to ne bese samo san,

San i nista vise.

Ali hvala i snu.

Sladje je snevati nego li zbilju gledati

I gusiti se od navrelih osecaja,

uspomena i teska hladna samotna zivota …

Da sladji je san

San detinjstva i mladosti …

San mladosti i srece.

Hajde da snevamo …


(B. Stankovic​
 
5376899531widget262871ccd3-1.jpg



Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U zivotima nasim mozda tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napisem stotine ovakvih
redaka.
Jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako ce biti i hiljadu godina posle nase,
posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad
udjes s ulice.
Nekad tvojim kcerkama zaboravicu da ispricam
Snezanu i Crvenkapicu.
I cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava.
Ni Danton, ni Goran, ni Kosevoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog drzala,
za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!


(Izet Sarajlic​
 
cry-or-just-wet-girl-sexy-face-wallpaper-1.jpg


Kad ti postanem ista
kao vjetar
kao trava
što u svome plesu zavodi ljude
Kad budem nalik
na neke pretke
najdražu knjigu
i njene retke
nemoj se pitati kamo sam pošla
jer tu sam

Kada ti postanem ista
kao stablo
kao klupa
što u svojoj sjeni ugošćuje
Kad budem nalik
na nespokoje
najdražu sliku
i njene boje
nemoj se pitati gdje li sam bila
jer tu sam

Kada ti postanem ista
kao vrijeme
kao ljubav
što je u nama i grč i dodir
Kad budem nalik
na noći duge,
vlakove, barke,
mora i pruge,
nemoj se pitati kamo sam pošla
jer ostajem...


(Ana Ahmatova​
 
Uhvati me za ruku, ne boj se,
Naša tela su od zemlje,
Ali naša duša je od svetlosti,
Svetlost ljubi prah.

Ostavi vrata neba otvorena,
Naša senka je mala,
Ali naša kuća je velika,
San ljubi javu.

Idemo do izvora, zajedno,
Naša srca su žedna,
Ali naša duša je duboka,
Voda ljubi vatru.
 
Poslednja izmena:
Ne mogu da kažem da je u redu
da jedni imaju ono što žele
dok drugi tek neku senku bledu
što na sreću liči.
On voli Nju,
ja volim Njega,
a bila sam spremna
da za malo nežnosti
predjem preko svega.
Ali, ne mogu više
da lažne osmehe poklanjam
da sakrijem tugu za onim
što Ona ima, a ja sanjam.


019Z054ENmZ.jpg
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top