Život pisan srcem

c497acf943ac7839f78a8ab89137f3b8.jpg
 
43157923_2184961618426829_7353853647140159488_n.jpg


Ne govorim ti baš u zadnje vreme
da te volim
i ne gasim ti svetlo u očima pre spavanja
ne govorim ti nešto nežno
i ne grlim ti dušu
ali... ovo
ti moram reći:

previše je gorkog i ljudi su grubi
pa, ako i ne govorim
još uvek te ono najlepše
u meni
voli i ljubi...


uprkos ne izgovorenim rečima,
uprkos tišini među nama,
ono što nosimo u sebi je - još uvek ljubav.
Ž. Krznarić
 
Cuvam te negdje u tajnoj pregradi srca,daleko od tudjih pogleda,
daleko od onih koji bi svaku bajku da prekinu...od onih kojima je srce puno onoliko koliko su im puni dzepovi.Od onih koji govore ..da ljubav gubljenje vremena,tebe nedam da spomenu…
Samo te cuvam kao amajliju duboko u grudima.
45424933_1274522652729175_2028295024180985856_n.jpg
 
Stojim pred vama i pred Atenom zastitnicom moje umetnosti.Ovo je moj svet, sto ga na slikama vidite i po nekada citate,i samo u takvom svetu mogu da opstanem, osecam se ususkano i zasticeno od svega.Od deza vi,laznog i sivog.I njega, nakon sto je otisao iz mog sveta,mogu samo u njemu da ga cuvam.Mogu i vas po nekad da pustim u ovaj moj svet ako volite: sunce, suncokrete, boje,slike,pesnike,zute ruze,bubamare,male pse, sove,bistre potoke,kraljevske orlove, oblak po kome hodate,majku,oca, zemlju crnicu,iskrenost i prijateljstvo,blagost i prastanje,ljubav,lubenicu,breskve i sljivu ranku,uskrs,dugu,stihove,decu, odzakliju i crni hleb, cilime, bukliju,bozic,badnjak,slavsko zito, kolevku,vanilice,stanglice i rozen tortu,muziku,svoj dom,istinui mene ovakvu kakva sam,vecitog sanjara


 
Poslednja izmena:

ne znam sto da radim sa sobom
na sto misli da bacim
eto polako stvaram pjesmu o tebi
gledam tvoje tijelo
ludujem za njim
i ponavljam u sebi samo jedno
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto
zelim da se stisnem uz tebe
da te milujem
da ti sapucem na uho bisere
da pricam o slobodi
da se glupiram
da ti kazem oh ti ludo jedina
poljubi me
pa mi prste u kosu uvuci
i zagrli me
poljubi me
pa se privi tik uz mene i zapjevaj
ako znas bilo sto
 
Nekada su u onom Beogradu,kafane odvajkada bile svet za sebe. I da su tada u kafane islie uglavnom meraklije,i to u one stare,najcesce u kraju u kome su ziveli ili u Skadarliji. Ispred kafanice na kaldrmi poredjano par stolova sa vec ispranim kariranim stolnjacima i po cetiri drvene stolice.Poneke i malo naherene od silnog klacenja polupijanih gostiju.Prepodnevna tisina.Neko pije svoj prvi danasnji cokanj sa ljutom i gleda negde u svoju muku i kako je odagnati.Neko srce kafu iz fildzana uz obavezan ratluk i cita politiku.Kelner sa belom keceljom,crnim brcicima i platnenom salvetom preko ruke,nosi posluzavnik sa barenim jajima i slanikom,do gosta u cosku, i kriglu piva cija se pena belasa na prepodnevnom suncu.Razliciti gosti a i prolaznici koji idu zurno uz kratko dobar dan iili dobro vece.To je tada bio red :kaze,u prolazu, profesor prve zenske gimnazije u Beogradu,sada vec u penziji,skidajuci sesir uz lagan naklon
image.jpg
 
Ne voilm kada je hladno.Ne volim zimu,kisu,vlagu,sivilo,opalo lisce,opustele ulice moga grada.Ljude zavucene u svoje stanove i kuce,iza zavesa i skiljavih svetiljki,namrgodjeni,srecni,ostavljeni, razbaruseni,pijani,bolesni.Moj grad iako je glavni prakticno je mrtav posle 22 h.Samo je u centru zivo.Cim malo mrdnete van centra,tek po neko uzurban i neko zalutalo kuce koje dize nogu uz banderu

jesen.jpg

 
Mozemo pisati srcem ili razumom ali to je sve zivot.U najvecem su to nase price ili necije u kojima se prepoznamo,osetimo istu nit vodilju,.istu misao,pa je napisemo.Srcem pises ili ne,bar ja ne umem drugacije.Pisem ono sto jesam,ono sto mislim i osecam, bez obzira da li neko moze ovo moje srce koje na momente kuca kao da ce iz grudi da iskoci i povredi.Srca valjda za to i sluze,da budu povredjena.
Za jednog pesnika su mu na sahrani rekli:Pisao je srcem a takva olovka se ne kupuje u trafici.Ona je najredja i najskuplja olovka,nalazi se u nama i nema cenu.ima samo srce..
Koliko puta nisam mogla nista da napisem, jer je sve sto bih rekla bilo je u meni nesredjeno,stisnuto,uplaseno.I onda cutim.Cutim sve dok jednog trenutka ne sednem i krenem sa pisanjem.A to je slicno i u zivotu..Kada se nadjete u prilici da neko prica sa vama a vi nemate sta da kazete,pa nastane nervozno naslanjanje na jednu pa na drugu nogu,namestanje kose,ceskanje uva,smrkanje u maramicu,srkanje kafe,paljenje cigarete,razmisljanje sta da kazete,molite da vam zazvoni telefon,naidje neko poznat.Bilo sta, samo da prestane.Ili pak obrnuto,kada imate zelju i sta da kazete.Pa jos osobi koja zna da vas slusa,tada vam se pojavi onaj sjaj u ocima,blago zarumene obrazi,i pricate.Iskreno,puno.Brbljate,pucite usne,smejete se pricajuci iz srca.I tada ste to vi,onakvi kakvi ste i kakvo vam je srce...
 
Rodjena sam u Beogradu.
Imala sam izbor..izabrala sam da ostanem u mom gradu
zato sto sam svoja na svome
zato sto hodajuci ulicama Beogada idem stopama mojih predaka
zato sto su svi koje volim ovde
zato sto volim mirise lipa u junu i pecenih paprika u jesen
zato sto mogu da komsinici ostavim kljuc da mi zaliva cvece
zato sto se deca jos uvek igraju na ulici ili parkicu
zato sto tramvaj jos uvek tandrce Bulevarom
zato sto ima Kalenic pijacu
zato sto se osecam sigurna u mom gradu
zato sto imam uspomene
ima jos tih ..zato
ali najvaznije zato je sto
volim moj Beograd
i kada mu se vracam sa puta znam da se vracam kuci.
I uvek mi je lep,sa svim promenama koje se desavaju i prate ga.
Ja ne mogu da izgubim nista vezano za moj rodni grad.
To shvatim kada odem na kratko iz njega,pa mu se brze bolje vracam..
Tako je uvek.Moj grad,moje ulice,moji parkovi,moji kafici,moje okruzenje
moje reke,moj Topcider,moje sume,moje pijace,prodavnice,moja Ada,
moja pozorista,moje galerije,moje guzve u saobracaju,moj Bulevar..moji ljudi
moje ljubavi,moja secanja
Sve je to moje u mom gradu.U tudjem nista od toga nije moje
 
"Mogao sam ih pokupiti kad god poželim. Iz potrebe ili iz dosade.
Povučene ka dnu, pod teretom sopstvene ljušture, tonule bi sve dublje, tražeći u mutnoj vodi neki iskričavi kamičak oko koga bi sazdale svoj biser.
Tako otvorene i ispunjene sluzavim besmislom, lovio sam ih čim dotaknu mirno dno i ispijao ih - sirove, netaknute.
Pitate me kakvog su ukusa bile?
Ponekad svežeg, ponekad otužnog.
Ljušture sam vraćao natrag, u talase koji su ih odnosili ka pustim obalama. Voleo sam da maštam o tim ljušturama, o tome kako ih deca pronalaze i prave kulu na pesku, o trgovcima koji od njih prave đerdane i ramove za slike.
I bio sam srećan što su našle svoju svrhu."
 
"Postoji samo jedan greh, samo jedan. A to je krađa. Svaki drugi greh neka je vrsta krađe.
Kada ubiješ čoveka kradeš život,kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca.
Kada slažeš kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš, kradeš pravo na pravdu."

Haled Hoseini
 
„Jedne noci sverala se kroz prozor,niz ono isto nimovo stablo uz koje je njen otac gajio bodljikavi zbun bugenvilije jos od kad joj je bilo godinu dana,da se ne bi neki muskarac uspeo uz stablo do prozora njegove kceri.Zbun je,kao hranjen njegovim cistim mislima,rastao i rastao dok citavo drvo,obraslo rasplamtjelim cvetovima,nije postao znamen vidljiv kilometrima naokolo.Ali nije racunao sa odlucnoscu rodjenog deteta.
U toj mesecinom obasjanoj noci trnje joj je poput ogolelih ocnjaka trgalo tananu odecu,cupalo kose i zarivalo se duboko u meso,ali je nije zaustavilo.Ispod je bio covek koga je volela.Kad je konacno stala pred njega,svaki joj je centimeter koze brideo kao u plamenu.Tiha sena ju je povela,ali sa svakim korakom kao da su joj nozevi sekli stopala,pa je u uzasnom bolu preklinjala da predahnu.Nemi ljudski obris ju je poneo.Bezdedna u njegovom toplom narucju osvrnula se ka svojoj kuci,velicanstvenoj naspram treperavog nocnog neba,i ugledala krvave otiske sopstvenih stopa kako se udaljavaju od drveta.Otiske njene izdaje.Zaplakala je,znajuci da ce oni najvise povrediti srce njenog sirotog oca

Mati pirinca Rani Manika
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top