Na ringišpilu
Kostur ringišpila video se prilično jasno već iz daljine, razapet između neba i zemlje, sa tačno odmerenim razmacima između nosećih krugova, utvrđenih težištem, približnom dužinom lanaca i tipiziranim karikama.
Sela sam na sedište, još toplo od tela prethodnika, zakopčala držač oko struka, i pre no da vožnja počne, još jednom pogledala oko sebe.
Mašinerija se pokrenula nečujno.
Ništa me više nije zanimalo osim sopstvenog doživljaja vožnje, mada sam, donekle, želela da odredim svoje mesto na ringišpilu u odnosu na njega samog i na ljude koji su se prilagođavali svojim sedištima, držali lance, zatezali držače radi sopstvene sigurnosti...
Verovatno je svako od njih mislio kako se tlo udaljava, a nebo samo prividno približava, kako oči ne mogu da sagledaju sve čega ima, kako je telo ograničeno sedištem, a život visi na lancu, i kako je dovoljno da ma i jedna karika u nizu popusti pa da poletiš i raspeš se - pre no što shvatiš da se nešto menja.
Mislim da je, baš zato što je tako, svako od njih čvršće stezao svoje ruke, ne usuđujući se da pokuša približavanje onome ispred sebe i ne pokušavajući da se osvrne i pruži ruke onome pozadi.
Bila je to sumorna vožnja usamljenika, zatvorenih u istom krugu, pokrenutih istom silom, podjednako zavisnih i podjednako nezaštićenih, a ipak sasvim različitih i udaljenih... Udaljenih onoliko, koliko to mogu da budu linije misli.
S.S.
, nisu tvoji svi problemi svijeta...
