REVELIN
Buduća legenda
- Poruka
- 27.795
Zasto,uistinu ljudi *pevaju*?Sto to cini da se ne ponasaju kao morski trpovi?!Sto je odgovorno za poklik,za sjaj jezika,za umni ushit,sto je to sto je coveka gurnulo uzbrdo,put pesme,..sto je to sto ga nije ostavilo u prvobitnoj nevinosti,bestijalnosti i snu?Koji je to trenutak i kakva prelomna zgoda,il' nezgoda u svesti?O tome govori prica,koju sam cula iz ne bas pouzdanog izvora.Svakako, prica je kopija legende koja se nalazi u *Ramajani* - legende o pustinjaku i svetim capljama.U obliku u kojem je meni bila ispricana,nigde je vise nisam nasla.Cak sam jedno vreme sumnjala,jesam li dobro onog ko mi je ispricao razumela,odnosno pomisljala sam ,nisam li ja to cula ono sto sam zelela cuti.Buduci da je to u ovom trenutku svejedno,jer vazna je prica,kakvu sam je u sebi ponela - navest cu je onako kako sam je cula,kako ju mi je pripovedac mozda ispricao,onako kako je on mozda procitao i upamtio,ili je mozda u svojoj prici donekle i preoblicio...kako god.
Davno,na pocetku sveta,kad stvari i pojave nisu jos bile jasno uoblicene i razgranicene,ziveo je starac pustinjak,na obali reke.( odkud starac i reka ,a jos nisu sve stvari razgranicene- ne znam,ali...).Na istoj obali,zivele su i dve caplje,muzjak i zenka.Kako te dve caplje zivljahu ne odvajajuci se jedna od druge,one su u svesti svih ostalih bica( a odkud ostala bica kad jos sve nije bilo uobliceno,... postale simbolom ljubavi.A to znaci da su postale magnetna zamka za one vibracije svemira koje su ljubav..
Pustinjak je ziveo u blizini ljubavi i osecao se voljen..i voleo je.Bilo je to,dakle zlatno doba; bio je to vrt zemaljskog raja.
Jednog dana,nakon mnogo vekova,usao je u svet ljubavi stranac.Lovac.Glasnik mozda nekog gvozdenog,bakarnog,celicnog,kojeg god,doba ; zmija,..glas rascepa u prvobitnoj nenacetoj svesti.Spazio je bezazlene ptice u sasu.Ptice nisu pokazivale straha,nisu znale da mogu biti ubijene...ni sas to nije znao...ni pustinjak..ni reka.Jer,to je bio svet jednine...niko nije neznao nesto vise od drugog.svi su bili iste,svete neznalice.Lovac je napeo luk i tek sto nije odapeo strelu,i strela tek sto nije poletela,kad je odnekud naisao pustinjak.I mada je prvi put ugledao luk i strelu,shvatio je da se radi o spravi za ubijanje.i da su bozanstvene ptice ugrozene,a s njima i sve sto zivi od njih.U tom casu valjalo je nesto uciniti,i valjalo je to uciniti na vreme.Ali sto?! Za fizicku intervenciju nije bilo mogucnosti.Ako krikne,lovac ce se trgnuti i ispustiti strelu,..ako ostane nem,dogodice se isto.U trenutku tog velikog moranja,pustinjak je otvorio usta i poceo govoriti neke reci.Nije znao sto je govorio,ali lovac je okrenuo uvo u tom pravcu i poceo slusati.To sto je i ne znajuci pustinjak govorio,bila je poezija.Ptice su bile spasene.
Ispricah ovu pricu,bilo mojim ili recima mog pripovedaca,da bi ponela deo odgovora na pitanje zasto ljudi pevaju.I sto je pevanje,...sto je poezija?Gde i kad je poezija? ukratko; kako i zasto poezija?
Kao sto kaze prica,poezija ne nastaje od nekog viska energije,ma kako bila himnicna.Poezija nastaje od nuzde,od toga da nesto u svetu nadoknadi,da spasi svet od nekog bitnog gubitka,od NEljubavi,od propasti...da,to je njen mesijanski cin, sama ona je mesijanska,spasiteljska.I to je njeno - zato.
Taj i takav zato,donekle odredjuje i nacin njenog javljanja,njeno - kako.Poezija se javlja kao *sila* koju onaj koji je izgovara ne moze predvideti,ne moze je unapred znati;diktira je situacija,nije stvarana,vec je *gotova*,a pesnik,odnosno instrument njezina javljanja,nije nista drugo do li spremnost da to i bude,insrument.Sve ostalo nije njegov posao.Prica sa pocetka kaze da je poezija nalik molitvi,toliko jakih vibracija da je njena intervencija strahovito potrebna,jer poezija je glas svetskog poretka u trenutku ugrozenosti;nadahnuce koje se oslobadja iz grca sveodrzanja.U ovoj prici koja je istovremeno bajka o poeziji koliko i o ljubavi,o rodjenju jedne i besmrtnosti druge.se govori i o tome da je poezija nesto sto postoji spremno i savrseno i prije nego prodje kroz ljudsko grlo,Poezija mozda lebdi oko nas,zapljuskuje nas,prolazi kao duh kroz nas,ali se za nas ne ostvaruje dok mi,potaknuti zbivanjem ,ne otvorimo usta i ne postanemo *zvucnik*.Prvi pesnik,nije slucajno *pustinjak*,covek tisine...jer samo takav je u stanju da se *iznajmi*,kao instrument,bitnim zvukovima.
Kad je ugrozeno gravitaciono jezgro sveta,ljubav,poezija tad *silazi* ili *ulazi* u reci.
Tacka vodilja svemu ovome sto ispisah bila je -Ljubav.Kakva ljubav? Ljubav kao vezivno tkivo univerzuma,impuls zivotu koji drzi svet na okupu...drzi na uzdi trkace elektrone,ljusku atoma...a ljusku svake stvari dodaje njenoj jezgri i stara se da od ljudskovine ne ostane samo ljuska,...a kod nas boluje od svakojakih nepravih jeka,... ona ipak ne trazi uzvrata,ni potvrde...ne zna za ostatak,ne poznaje uzmak i kraj.Nema predaje....Ali bez obzira na sve sto rekoh,retki su pojedinci i pojave koji u potpunosti sadrze Ljubav.Takvi pojedinci ostaju u secanju,kao svetionici i putokazi, od njihovog klupka se odmataju staze i vizije,ucenja,religije,filozofije,sage,bajke,skaske,anegdote,basne,satire i pripovetke,...ali,njihovo delo i poruka najneodoljivije je njihov zivot sam...zivot Pesme...
Znam zasto ljudi*pevaju*....zbog spasenja.....ljubavi....sveta....sebe.....nas....svih....svega..Univerzuma...
Tebi koji citas,ako ne bude sve najjasnije ,..ne zameri...opet sam se previse raspricala,..ili raspevala...ko bi znao..
Davno,na pocetku sveta,kad stvari i pojave nisu jos bile jasno uoblicene i razgranicene,ziveo je starac pustinjak,na obali reke.( odkud starac i reka ,a jos nisu sve stvari razgranicene- ne znam,ali...).Na istoj obali,zivele su i dve caplje,muzjak i zenka.Kako te dve caplje zivljahu ne odvajajuci se jedna od druge,one su u svesti svih ostalih bica( a odkud ostala bica kad jos sve nije bilo uobliceno,... postale simbolom ljubavi.A to znaci da su postale magnetna zamka za one vibracije svemira koje su ljubav..
Pustinjak je ziveo u blizini ljubavi i osecao se voljen..i voleo je.Bilo je to,dakle zlatno doba; bio je to vrt zemaljskog raja.
Jednog dana,nakon mnogo vekova,usao je u svet ljubavi stranac.Lovac.Glasnik mozda nekog gvozdenog,bakarnog,celicnog,kojeg god,doba ; zmija,..glas rascepa u prvobitnoj nenacetoj svesti.Spazio je bezazlene ptice u sasu.Ptice nisu pokazivale straha,nisu znale da mogu biti ubijene...ni sas to nije znao...ni pustinjak..ni reka.Jer,to je bio svet jednine...niko nije neznao nesto vise od drugog.svi su bili iste,svete neznalice.Lovac je napeo luk i tek sto nije odapeo strelu,i strela tek sto nije poletela,kad je odnekud naisao pustinjak.I mada je prvi put ugledao luk i strelu,shvatio je da se radi o spravi za ubijanje.i da su bozanstvene ptice ugrozene,a s njima i sve sto zivi od njih.U tom casu valjalo je nesto uciniti,i valjalo je to uciniti na vreme.Ali sto?! Za fizicku intervenciju nije bilo mogucnosti.Ako krikne,lovac ce se trgnuti i ispustiti strelu,..ako ostane nem,dogodice se isto.U trenutku tog velikog moranja,pustinjak je otvorio usta i poceo govoriti neke reci.Nije znao sto je govorio,ali lovac je okrenuo uvo u tom pravcu i poceo slusati.To sto je i ne znajuci pustinjak govorio,bila je poezija.Ptice su bile spasene.
Ispricah ovu pricu,bilo mojim ili recima mog pripovedaca,da bi ponela deo odgovora na pitanje zasto ljudi pevaju.I sto je pevanje,...sto je poezija?Gde i kad je poezija? ukratko; kako i zasto poezija?
Kao sto kaze prica,poezija ne nastaje od nekog viska energije,ma kako bila himnicna.Poezija nastaje od nuzde,od toga da nesto u svetu nadoknadi,da spasi svet od nekog bitnog gubitka,od NEljubavi,od propasti...da,to je njen mesijanski cin, sama ona je mesijanska,spasiteljska.I to je njeno - zato.
Taj i takav zato,donekle odredjuje i nacin njenog javljanja,njeno - kako.Poezija se javlja kao *sila* koju onaj koji je izgovara ne moze predvideti,ne moze je unapred znati;diktira je situacija,nije stvarana,vec je *gotova*,a pesnik,odnosno instrument njezina javljanja,nije nista drugo do li spremnost da to i bude,insrument.Sve ostalo nije njegov posao.Prica sa pocetka kaze da je poezija nalik molitvi,toliko jakih vibracija da je njena intervencija strahovito potrebna,jer poezija je glas svetskog poretka u trenutku ugrozenosti;nadahnuce koje se oslobadja iz grca sveodrzanja.U ovoj prici koja je istovremeno bajka o poeziji koliko i o ljubavi,o rodjenju jedne i besmrtnosti druge.se govori i o tome da je poezija nesto sto postoji spremno i savrseno i prije nego prodje kroz ljudsko grlo,Poezija mozda lebdi oko nas,zapljuskuje nas,prolazi kao duh kroz nas,ali se za nas ne ostvaruje dok mi,potaknuti zbivanjem ,ne otvorimo usta i ne postanemo *zvucnik*.Prvi pesnik,nije slucajno *pustinjak*,covek tisine...jer samo takav je u stanju da se *iznajmi*,kao instrument,bitnim zvukovima.
Kad je ugrozeno gravitaciono jezgro sveta,ljubav,poezija tad *silazi* ili *ulazi* u reci.
Tacka vodilja svemu ovome sto ispisah bila je -Ljubav.Kakva ljubav? Ljubav kao vezivno tkivo univerzuma,impuls zivotu koji drzi svet na okupu...drzi na uzdi trkace elektrone,ljusku atoma...a ljusku svake stvari dodaje njenoj jezgri i stara se da od ljudskovine ne ostane samo ljuska,...a kod nas boluje od svakojakih nepravih jeka,... ona ipak ne trazi uzvrata,ni potvrde...ne zna za ostatak,ne poznaje uzmak i kraj.Nema predaje....Ali bez obzira na sve sto rekoh,retki su pojedinci i pojave koji u potpunosti sadrze Ljubav.Takvi pojedinci ostaju u secanju,kao svetionici i putokazi, od njihovog klupka se odmataju staze i vizije,ucenja,religije,filozofije,sage,bajke,skaske,anegdote,basne,satire i pripovetke,...ali,njihovo delo i poruka najneodoljivije je njihov zivot sam...zivot Pesme...
Znam zasto ljudi*pevaju*....zbog spasenja.....ljubavi....sveta....sebe.....nas....svih....svega..Univerzuma...
Tebi koji citas,ako ne bude sve najjasnije ,..ne zameri...opet sam se previse raspricala,..ili raspevala...ko bi znao..
Poslednja izmena:
