Život pisan srcem

Kad tebe ne bi bilo...​

Ponekad se probudim umoran. I tužan. I ružan. Ni do čeg mi nije. Mrzi me oči da otvorim, mrzi me kroz prozor da pogledam. Onda stavim ruku na srce, oslušnem kako kuca i pomislim: kako je divno biti živ! I odjednom, sve mi nekako dođe lepše: svet oko mene se prepuni bojama,vazduh zamiriše na narandžu ili na neka daleka mora i ja osetim kako mi kosom struji neka neobjašnjiva čarolija zvana život.
Jedan moj veliki drugar, koga nikada nisam video(pričaću ti o njemu neki drugi put), jednom mi je rekao: ˝Zamisli samo koliko je onih koji se nikada nisu rodili!˝
I stvarno, kakav bi to svet, bez tebe, bio? Ja mislim, čak sam siguran, da bez mene svet ne bi ni postojao. Ni bez tebe, takođe. Ni bez bilo koga ko je ikada rođen.
Da nije tvojih očiju, sve bi bilo jedan beskrajni mrak. Sunce uopšte ne bi imalo potrebu da izlazi i zalazi, zvezdama bi dosadilo da sijaju. Da nije tvojih ušiju, sve bi se pretvorilo u gluvu, dosadnu, jezivu tišinu. Ne bi bilo ni muzike, ni automobilskih sirena, ni ljudskih glasova ni školskog zvona. Da nije tebe, neko drugi se, možda, nikada ne bi zaljubio, ni pobegao s poslednjeg časa. Ptice ne bi imale kome da pevaju, trava ne bi imala za koga da miriše. Da nema tebe, sneg ne bi škripao pod nogama, niti bi kiša udarala o oluke. Mačke se ne bi verale po krovovima, jesen ne bi bila onako budalasta. Odžačari ne bi donosili sreću, strine i tetke ne bi imale kome da dosađuju i vreme bi, bez tebe, zauvek stalo, a to je, valjda, nešto najgluplje što se može dogoditi. Kome bi neki tamo učitelj mogao da kaže da mu glava služi jedino za šišanje, da nema tebe? Ko bi imao temperaturu, ko bi se pravio da je bolestan, ko bi prljao pantalone, ko bi bio najbolji u razredu, ko bi bio najgori u razredu, ko bi izgubio svesku, ko bi zaštitio svog najboljeg druga, ko bi sanjao da leti, ko bi pravio praćke, ko bi dobijao packe, ko bi se pravio važan, ko bi imao bubuljicu navrh nosa, da tebe nema? Ne bi bilo ni suza, ni poderanih laktova, ni kašnjenja u školu, ni uporednika, ni meridijana, ni lektire, ni Pitagorine teoreme, ni podzemnih železnica, ni svemirskih brodova, ni prekookeanskih putovanja, ni slovenske antiteze, ni biologije, ni geografije, ni ringišpila, ni omiljene igračke, ni priča sa srećnim krajem, ni tablice množenja, ni pismenih zadataka, ni kaveza za ptice, ni novogodišnje jelke, ni tvog rođendana, ni bilo čijeg rođendana, i ničeg pod šarenom kapom nebeskom ne bi, bez tebe, bilo...
Zato, ako ti se nekada dogodi, a to se obično dogodi svakome od nas, da se, onako kao ja, probudiš s nekom umornom tugom na jastuku, dovoljno je da samo staviš ruku na srce, oslušneš kako kuca, i već ćeš i sam znati kako je život velika i neobjašnjiva stvar. Biti živ – to je, valjda, nešto najlepše što se čoveku može desiti. Ko to ne zna, taj još ništa nije naučio!

Duško Domanović​
 
POZIV

Mene ne zanima kako zaradjujes za zivot.
Ja zelim da znam za cim zudis i da li se usudjujes
da sanjas o tome.
da ispunis ceznju svog srca.
Mene ne zanima koliko godina imas.
Ja zelim da znam da li ces rizikovati da ispadnes budala
zbog ljubavi,zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti ziv.
Mene ne zanima koje planete uticu na tvoj Mesec.
Ja zelim da znam da li si dodirnuo srediste sopstvene tuge,
da li su te zivotna razocarenja otvorila
ili si se skvrcio i zatvorio iz straha od daljeg bola!
Zelim da znam mozes li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim,
ne meskoljeci se da ga prikrijes,ili umanjis,ili izbrises.
Zelim da znam mozes li drugovati sa radoscu,
sa radoscu mojom ili svojom;
Mozes li se prepustiti diivljem plesu i
dopustiti da te zanos preplavi sa samih vrhova prstiju
i ne upozoravati nas da budemo pazljivi,da budemo realisticni,
niti da se setimo svih ljudskih ogranicenja.
Mene ne zanima da li je prica koju mi kazujes iskrena.
Ja zelim da znam mozes li razocarati druge,
da bi bio iskren prema samom sebi.;
mozes li podneti optuzbu izdaje
i ne izdati sopstvenu dusu.
Ja zelim da znam mozes li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Zelim da znam mozes li videti lepotu cak
i ako nije lepa svaki dan.
Zelim da znam mozes li ziveti sa promasajem..promasajem
svojim i mojim,i jos uvek stajati na rubu jezera
i srebrnastoj mesecini uzvikivati: "To!"
Mene ne zanima gde zivis ili koliko para imas.
Ja zelim da znam mozes li se dici posle noci bola i ocaja,
iscrpljen,satrt do srzi,i uraditi ono sto se mora uraditi,za decu.
Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.
Ja zelim da znam hoces li stati u srediste ognja i zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.
Mene ne zanima gde si ili sta si ili sa kim studirao.
Ja zelim da znam sta je to sto te drzi iznutra,
u trenutcima kad se sve ostalo rusi.
Ja zelim da znam mozes li biti sam sa sobom:
i da li zaista volis drustvo u kome se nadjes
u trenutcima praznine. Oraja Sanjalica
 
Poslednja izmena:


Kao pume u vecitoj samoci pustinje,
kao ptice u talogu neba,
pcele u mozaiku cveca,
moje srce luta, traga.
U vrtlogu zivota, tezeci savrsenstvu,
krupnim koracima grabim napred,
trazeci tvoje srce.
Jer je ono slicno mom,
jer se njihovi otkucaji raspoznaju,
jer uzavrela krv struji iz srca,
kao erupcije lave iz visokih vulkana.
 
Hero

There's a hero
If you look inside your heart
You don't have to be afraid
Of what you are
There's an answer
If you reach into your soul
And the sorrow that you know
Will melt away
Chorus
And then a hero comes along
With the strength to carry on
And you cast your fears aside
And you know you can survive
So when you feel like hope is gone
Look inside you and be strong
And you'll finally see the truth
That a hero lies in you
It's a long road
When you face your world alone
No one reaches out a hand
For you to hold
You can find love
If you search within yourself
And the emptiness you felt
Will disappear
Chorus
Lord knows
Dreams are hard to follow
But don't let anyone
Tear them away
Hold on
There will be tomorrow
In time
You'll find the way




:bob:
 
Ljudi koji tvrde da sami sebe najbolje poznaju, zive u uzasnoj zabludi. Sami sebe nikada ne uspemo da upoznamo jer ne tezimo ka sustinskim upoznavanjem lisenog emocija, ne tezimo upoznavanju onog sirovog dela sopstvenog postojanja koje ima ili nema svrhu. Ciceron je kazao da " svako je sebi najmanje poznat" i ja to tvrdim iako nisam Ciceron pa me niko ne uzima za ozbiljno.

Kada smo zaljubljeni mi smo kao parcici plastelina - dovoljno "razgnjecani" toplim rukama i spremni za oblikovanje po modelu tudjih zelja. Ukalupimo se jednostavno u tudju pozudu, ponekad se oblikujemo tudjom pohotom, katkad se jednostavno izlijemo iz tudje sujete, ali nikada ne ostanemo svoji i ne zadrzimo oblik sopstvene duse. U toku ljubavi upadamo u razne procese spoznaje onog " dobrog" dela nas samih koji je lako prihvatljiv i daje nam polet i zanos zbog koga cesto citiramo ko zna ciju umotvorinu da " ne volimo u tim trenucima ono kakvi jesmo, vec ono sta jesmo dok smo sa osobom koju volimo"; i to je istina. Lepo je Jung kazao da " kosmicki letovi su bekstvo od sebe, jer lakse je dopreti do Meseca, nego prodreti u sopstveno bice", i to je druga istina.

Razmisljajuci o tome shvatih da je strah ono sto nas blokira da idemo do same srzi upoznavanja; strah od onoga sto bi mogli da pronadjemo ili ne, na dnu, strah od spoznaje/saznaje/doznaje svih onih mracnih tajni koje uspesno demantujemo i potiskujemo sujetom.Ljubav NE MOZE da boli i NE boli. Svrsetak ljubavi ostavlja gorak ukus ravnodusnosti u ustima onog ko ostavlja i opori ukus boli cije je zariste u sujeti onoga koji je ostavljen.Ulazemo sve najbolje iz sebe, u nesto prolazno, trosimo se, mrvimo, ronimo, rasclanjujemo, a onda kada ostavimo za sobom period u kome smo voleli i bili voljeni, istrosivsi sve dobro iz svih tajnih rezervi, pogledamo panicno u pepeo u kome leze ti dragoceni delovi nas, procerdani, ubuduce nikako ili pak tesko upotrebljivi, pocnemo koprcajuci se da pravimo bilo kakvu vazdusnu turbulenciju ne bi li uspeli da razgorimo potencijalni zar koji osta skriven pod sivilom prasnjavog pepela, zar koji samo najuporniji razgore ili oni bezgranicno srecni. A svako ko je ikada pokusao nekog zimskog jutra da razgori zar od prosle noci, zna koliko je to tesko i vrlo cesto nemoguce.

"Mera naseg spokojstva je mera ulozenih napora da se ono ostvari. Nasa sudbina je bolna nesigurnost, stalna borba za cvrstu tacku oslonca. Vazno je shvatiti, da ta tacka mora biti u nama, sicusno jezgro koje je svojstvo svega postojeceg, na koje se valja osloniti, po njemu upravljati. Nase oruzje pri tom jesu - hrabrost i volja koja je iznad inteligencije".Celog zivota svesno ili ne, trazimo tu famoznu tacku oslonca, ali na pogresnom mestu - u drugima - ne shvatajuci da je ona u nama, u samom centru savrseno zaokruzene sustine, precizno zacrtana i jako tesko nadjiva. Jako tesko.

Zanimljiva je cinjenica da cak ni povrsinski ( vizuelno) ne mozemo da sagledamo sebe u pravom svetlu i pronadjemo tacku koja bi vazila za nasu deklaraciju, bar code - provuces i vrednost se pokaze na ekranu razuma. Ljudi iz razlicitih razloga ulazu u sebe; neko vise polaze na intelektualno razvijanje, neko vise daje akcenat telesnom usavrsavanju, ali u oba slucaja provokacija ili inspiracija za tim usavrsavanjem ne polazi IZ nas. I to je jace od nas, to je nesto sto ne mozemo da kontrolisemo niti razumski da definisemo odgovarajuci tom definicijom na ZASTO je to tako. Trazimo neku harmoniju i smisao za lepim, kvalitetnim i bogatim. Gubimo se trazeci zadovoljavajuci izgled u ogledalu koji bi nam obezbedio dusevni mir i prekopotrebnu sigurnost koja bi obezbedila cvrsto koracanje po bulevarima slomljenih snova i neispunjenih zelja.

A onda jednoga dana, ugledamo negde u daljinji oganj u kome cemo izgoreti, oganj naseg nesavrsenstva, telesnog i intelektualnog, oganj koji ne mozemo zaobici u kome cemo skoncati kao i sva nesavrsena ljudska bica i odjednom shvatimo gde se nalazi ta tacka; odjednom shvatimo svu senzibilnost te tacke, toliko puta dotaknute tudjim recima ili delima, toliko puta pregazene teskim djonovima, toliko puta ignorisane i demantovane. Ugledamo tacku koja je bila prekrivena raznim strahovima, paranoicnim izmisljotinama kojima smo sebi davali pokrice za neka dela ili nedela. I pred samo sklapanje ociju shvatimo da je ta tacka nasa zenica, tako ocigledna i tesko dokuciva, a ipak vrlo vidljiva. Ne dobijaju se odgovori u sjaju oka, to je vestacki sjaj, vec u skupljenoj zenici koja se skoro izgubi pod invazijom jakih suncevih zraka ili pak proguta crnilom boju oka, u apsolutnom mraku.Ali onda smo vec preumorni od dugogodisnjih pustolovina, traganja, jurcanja za neostvarivim, stvaranja hibridnih osecanja pripadanja, jadikovanja ili pak usiljenih radosti, iluzionih ljubavi ili cudnih matrica mrznje prema svemu sto nas razdvaja od zivotinja; previse smo iznureni da bi mogli da se prvi i poslednji put zagledamo u tu tacku naseg susinskog Ja, koja je toliko puta krila odgovore na sva pitanja; i kao i celog zivota do tada, lakse nam je da sklopimo oci i bacimo sve, ukljucujuci i sebe, u zaborav, no da iskamcimo jos malo snage iz jacine volje i makar na trenutak sagledamo celu proslost pomirljivo, prihvatljivo i sa ljubavlju.

"Nisu bogatstvo isluzene zelje, vec one koje nismo isluzili i kojima hranimo mastu, neograniceni i neotudjivi posed u kome jedna uz drugu cvetaju nada i patnja"...

A samo jedan dodir, sasvim lagan i nezan, moze da nas promeni i natera nas da sirom otvorimo oci uzivajuci u skupljanju zenica pod intezivnom svetloscu nabreklog meseca koji svojim sjajem otkriva odgovore na sva pitanja, nudi resenja za sve neresivo i odganja aveti sa kojim se borimo kada sklopimo oci i pomracimo Um strahovima koji datiraju u proslosti...
 
Poslednja izmena:
U snu osecamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s zurbom i zudno, jer se osecamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opazamo jedno cudno stvorenje tromije od nas, priviknuto da dise na drugi nacin i zalepljeno za svoje kopno svom svojom tezinom, pri tom liseno slasti u kojoj mi zhivimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazlucivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to smo takodje mi, ali mi kroz milion godina i izmedju nas i njega pored godina lezi i strasna nesreca koja se srucila na tog napolju, posho je odvojio telo od slasti.
 
Na pitanje ''Šta radiš '' odgovaram sa ''Živim''.
Šta je to živeti?
Tumarati zemljom kroz nekoliko godina sa saputnicima
koji su se slucajno našli na istom vozu vremena i prostora.
Živeti-znaci rasti iznutra.
Rasti iz sebe.
Rasti citav,u razumevanju,u osecanju,u stvaralaštvu..
Covek raste stvarajuci sebe.
Život je stalno samostvaranje.
Postoje razni životi,ubitacni i dosadni,poletni,snažni.
Život koji se odrekao rasta nije život.
To je tobožnji život,paraživot ili životarenje.
Ko je postavio granice svom duševnom rastu i nece ici dalje od njih
reskira da životari.
Ko misli da je dosta narastao da se više ne treba razvijati
taj se udaljuje od života.
Tako i onaj koji napušta kreativnost i ogranicava se na
reproduktivnost ide u smeru protivnom od života.
Ko raste nezna za dosadu i tko stvara ne pozna monotoniju.
Dok je u telesnom smislu rast zakljucen s godinama,
duhovni rast nije njome omeden...
covek može rasti dok živi i obrnuto:
živi dok raste,stvaralacki rast!!!
Neživot je postavljati na život takve zahteve da smo
uvek nezadovoljni životom.
Neživot je kada necemo sadašnju deonicu života primiti
kao život,kad ne ubrajamo svoje dane,
teskobu i radosti u životni staž,
vec se stalno spremamo za život;
kad smo stalno pripravnici za život.
Neživot je ako ne umemo voleti sebe i druge...
Uživati život znaci koristiti se životom,
upotrebljavajuci život,uživati u sebi
(ne uživati zatvoren u sebe),radovati se svom i tudem životu.
Ljubav je davanje života.
Davati svoj život tako da se time promice rast i život drugoga
to znaci davati život iz dana u dan.
Kao što se i živi iz dana u dan.

Stoga, umreti sutra isto je tako dobro kao i umreti
bilo kojeg drugog dana.
Svaki je dan bio za život ili za napuštanje sveta.
 
"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."



~ Čarls Bukovski
 
"Mi se ne poznajemo, mi saznavaoci, sami sebe ne poznajemo: ima to svog dobrog razloga. Nikad mi sebe nismo trazili - pa kako bi se i moglo dogoditi da jednog dana sebe nadjemo? S pravom je receno: “Gde je vase blago, onde ce biti i srce vase.” Nase blago je tamo gde su kosnice naseg sananja. Stalno smo na putu ka njima; kao rodjenim krilatim zivotinjama i skupljacima duhovnog meda stalo nam je zapravo samo do toga da - nesto “donesemo kuci” . Inace, sto se tice zivota, takozvanih “dozivljaja” - ko se od nas sa dovoljno ozbiljnosti odnosi prema tome ? Ili ko ima dovoljno vremena za to ?
Pri takvim stvarima, bojim se, nikada nismo bili “na pravom mestu”: ni nase srce nije tamo - pa ni nase uho! Naprotiv, kao sto se neki bogom zanesen i u sebe utonuo covek, u cijim usima tek sto je odjeknulo zvono oznacujuci podne sa svojih dvanaest teskih udaraca, najednom budi i pita: “Sta je to zapravo izbilo ?” tako i mi ponekad naknadno trljamo usi i u cudu se, pometeni, pitamo “sta smo to zapravo doziveli ? Jos vise: ko smo mi zapravo ?” i naknadno, kako rekosmo, odbrojavamo svih dvanaest drhtavih udaraca naseg dozivljaja, naseg zivota, naseg bica - i pri tom, avaj, gresimo u brojanju …
Upravo nuzno ostajemo sami sebi strani, ne razumemo sebe, moramo u sebi videti nekog drugog, za nas za vecita vremena vazi stav: “Svako je sebi najudaljeniji” - za sebe mi nismo nikakvi “saznavaoci” …"


Fridrih Nice


"
 
[Subjekat[/
Ja jesam i van mene je nista.Jer svet je moja predstava.

Materija
Drska zabluda.JA, ja jesam i van mene je nista.Jer svet je moj prolazni oblik.Ti si samo rezultat jednog dela tog oblika i sasvim slucajan.

Subjekat
Kakva budalasta sujeta!Bez mene ni ti ni tvoj oblik ne bi postojali,vi ste mnome uslovljeni.Onaj ko mene izbaci iz svoje misli,pa veruje da moze da misli vas,u gruboj je zabludi,jer vase postojanje van moje predstave je cista protivrecnost,sideroksilon.Vi jeste upravo znaci vi ste od mene predstavljeni.Moja predstava je mesto vaseg postojanja,pa sam zato ja prvi njegov uslov.

Materija
Srecom drskost tvoje tvrdnje uskoro ce biti pobijena,ne golim recima vec na realan nacin.Jos samo nekoliko trenutaka i tebe u stvari nece vise ni biti,ti ces sa tvojim samohvalisanjem nestati u nista;kao senka si prolebdeo,pretrpeo sudbinu svih mojih prelaznih oblika.A ja ostajem,ostajem nedirnuta i neumanjena,od milenijuma do milenijuma,kroz beskrajno vreme,posmatrajuci ,neuzdrmana,igru promena svojih oblika.

Subjekt
To beskrajno vreme,za koje se ti hvalis da ga zivis,isto kao i beskrajni prostor koji ti ispunjavas,postoje samo u mojoj predstavi,u stvari je samo oblik moje predstave,koji ja nosim gotovog u sebi,i u kome se ti sebi predstavljas,koji tebe prihvata,kroz koji ti tek i jesi,i postojis.A unistenje,kojim mi ti pretis,mene ne pogadja,inace bi sa tim bila ti unistena.Ono pogadja pre svega individuu,koja je na krace vreme moj nosilac i koju ja imam kao predstavu,kao i sve drugo.

Materija
Pa ako ti to i priznam,ako i prihvatim da smatram tvoje postojanje kao nesto sto postoji za sebe,mada nerazlucno povezano za postojanje tih prolaznih individua,ono ipak zavisi od mog postojanja.Jer ti si subjekat samo ukoliko imas nekakav objekat,a taj objekat sam ja.Ja sam njegovo jezgro i njegov sadrzaj,ono sto je u njemu postojano,sto ga odrzava i bez cega bi on bio nekoherentan,bezvezan i tako bi nestvarno lebdeo kao snovi i fantazije tvojih individua,koji cak i svoj privid od mene pozajmljuju.

Subjekt
Dobro cinis sto mi ne porices postojanje zato sto je ono vezano za individue,jer isto kao sto sam ja nerazlucno prikovan za njih, i ti si prikovana za tvoju sestru - za formu,i jos se nikad nisi bez nje pojavila.Ni tebe,kao ni mene jos nijedno oko nije nagu i izolovanu videlo,jer mi smo oboje samo apstrakcije.U stvari,jedno bice samo sebe intuitivno spoznaje i od sebe sama biva spoznato,no njegova sustina po sebi se ne moze sastojati ni u spoznavanju ni u bivanju spoznato,posto su te dve stvari dodeljene nama dvojma.

Subjekt i Materija
Mi smo, dakle nerazlucno spojeni kao nuzni delovi jedne celine,koja nas obuhvata i koja postoji kroz nas.Samo nesporazum moze nas suprostaviti jedno drugom i navesti nas da poricemo postojanje jedno drugom,iako se u stvari nase vlastito potvrdjuje ili propada sa drugim
A.Sopenhauer
 
Poslednja izmena:
"Ponekad davna proleća, puna toplote i mirisa, procvetaju još jednom u nama. I mi ih pronosimo kroz sadašnju zimu štiteći ih prsima. A onda, jednoga dana, ta davna proleća počnu štititi naša prsa od mraza kad se nadjemo s one strane prozora na kojoj mraz nije samo slika. Jednom takvom proleću u meni već je deveta zima, a još uvek me greje. Zamisli sada, u ovoj zimi, dva takva proleća što se dodiruju kao dve livade mirisima. Eto šta nam je potrebno umesto ogrtača..."

Milorad Pavić, "Hazarski rečnik"
 
" Volim te da ne znam ni kako, ni kad, ni otkud
volim te svim srcem, bez stida, bez ponosa
volim te jer drugo ja ne umem
silno da tvoju ruku na prsima svojim vidim kao svoju
silno da kad sklopis oci i ja usnim."

Ljubav nije cudo, ali cini cudesa.
(Milan Begovic)

-Ми смо изгубили свет, а свет нас, није ли тако, драги Тристане!
-Када си са мном, драга, шта ми још треба? И када би цео свет био с нама, гледао бих само тебе...

Tristan i Izolda
 
" Sto sam bivao stariji,sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao,
i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla.Naucio sam da biti voljen ne znaci nista,
a da je voleti sve,da je sposobnost da osecamo ono sto daje lepotu i vrednost nasem postojanju.

Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom,bilo je satkano od emocija.
Novac nije nista,moc nije nista.Mnogi imaju i jedno i drugo,a ipak su nesrecni.Lepota nije nista,
video sam mnoge lepe muskarce i lepe zene,koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.Ni zdravlje nije sve;
svako je zdrav ko se tako oseca;bilo je bolesnika toliko punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja,
i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.

Ali,sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja;ako ih je negovao;ako ih nije gazio i potiskivao,ona su mu donosila zadovoljstvo.Lepota ne pruza radost onom ko je poseduje,vec onom ko ume da je voli i da joj se divi..."
H.Hesse
 
Poslednja izmena:
Nešto je trebalo da se desi, ali sam bio isuviše preplašen da bih o tome razmišljao: osećao sam da, ako dopustim sebi da se ponadam, sve će se raspršiti pre nego što uopšte počne da poprima svoj oblik. A onda je Kiti postala veoma ćutljiva i dvadesetak sekundi ništa nije rekla. Nastavio sam da se bakćem po kuhinji, otvarao sam i zatvarao frizider, vadio šolje i kašike, sipao mleko u bokal, i tome slično. Na trenutak sam joj okrenuo ledja i pre nego što sam postao toga svestan, ona je ustala s kreveta i ušla u kuhinju. Bez reči se prišunjala iza mene, obgrlila me oko struka i naslonila glavu na moja ledja.
“Ko je to?” rekoh pretvarajući se da ne znam.
“Žena-zmaj”, odgovorila je Kiti. “Došla je da te ukrade.”
Uhvatio sam je za ruke pokušavajuci da ne zadrhtim kada sam osetio kako su meke. “Čini mi se da me je vec ukrala”, kazao sam.
Nastala je kratka pauza, a onda me je stegnula jos jače. “Ja se tebi ipak malo dopadam, zar ne?”
“Više nego malo. Znaš i sama. Mnogo više nego malo.”
“Ništa ja ne znam. Suvise dugo čekam da bih znala bilo šta.”
 
Šta je najlepše na svetu?

Ti dok spavaš.

Zašto?

Zato što si
ti jedina moja istina o kojoj ne razmišljam i dok te gledam kako spavaš znam da
je to jedina slika na svetu koja oslikava mir koji mi treba da bih bila
srećna.

Šta je najveće na svetu?

Tvoje oko. Što stane u njega ne
može se smestiti ni u šta drugo. Nemoj se nikada bojati onoga što možeš da vidiš
pa da hodaš okolo poluzatvorenih očiju.

Šta je najslađe na
svetu?

San. Ništa ne može biti lepo, šareno i slatko kao što ti to u
snovima možeš da napraviš. Nemoj nikad zaboraviti da sanjaš.

Šta je
najteže na svetu?

Najteže je kad čuvaš nešto a ne vidiš da nigde nema
onoga što čuvaš.

Šta je najveća prevara?

Najveća prevara je kad
dvoje potpuno razjedinjenih ljudi sede za istim stolom ušuškani u isti stan,
isto prezime, jedu zajedno i tako pokazuju pripadnost jedno drugom. Najveća
prevara je kad je između dvoje ljudi topao tanjir supe jedina toplota koja
postoji.

Šta najviše boli?

Usamljenost. Kad neko odluči da živi
sam, da sedi samo prema samom sebi u tu samoću može smestiti bilo šta i iz sebe
može izvući ono najbolje. Ali ako živiš pored nekoga a osećaš se usamljeno, to
je samoća koja blokira čitav život. Sve što radiš protkano je tom strašnom notom
usamljenosti i grčevitom borbom da se iz toga iščupaš. Usamljenost pored nekoga
je najgora samoća koja čoveku može da se desi.

Plašiš me, ne pominješ
ljubav! Postoji li ljubav?

Postoji, naravno, zato ti ovo i pričam. Da bi
pronašla pravu ljubav moraš napustiti svaku ljubav – iluziju jer će te one samo
činiti nesrećnom. Ljubav postoji ali ja o tome imam tako malo da ti kažem.
Pronadji je. Ne mogu tome da te naučim. Nemoj me to pitati. Ja sam ti majka i
možda ću uvek mislsiti da te neko, ko je sa tobom, ne voli jer te ne voli onako
kako ja mislim da te treba voleti i onoliko koliko ja mislim da te treba
voleti.

Zašto misliš da me niko ne može voleti kao ti?

Ni to ne
umem da ti objasnim. Jednog dana ćeš razumeti. Kad budeš imala dete videćeš da
je to jedina bezuslovna ljubav na svetu, ljubav sama po sebi koja ne traži, ne
pita, ne nalazi opravdanja, ne moli i ne uslovljava. To je najveća i
najjednostavnija ljubav na svetu.

Stvarno me plašiš.

Ne treba da
se plašiš. Samo se čuvaj pogrešnih ljudi, pogrešnih ljubavi, nemoj da ti čitav
život izgleda pogrešno i ti sama sebi kad se pogledaš u ogledalo.

Čega se
najviše treba čuvati?

Ljudi. Biće puno onih koji će te opipavati dok ne
vide gde si najosetljivija a onda napraviti jedan oštar rez i mirno gledati kako
krvariš. Pojedini ljudi više vole da ranjavaju druge nego da leče svoje rane.
Mogu da žive samo ako vide da drugi pate više nego oni. Toga se
čuvaj.
 
"U zivotu se trudi da budes u miru sama sa sobom i sa Bogom.
Hoces li biti i sa ljudima?...ne razmisljaj o tome mnogo,
jer ljudi je toliko malo, to ces znati ako ikad sretnes nekog od njih.
Bolje je ziveti sam sa sobom...nego sam sa nekim."
moja majka
 
- " Sta da radim.Maestro,sa svim tim recima koje se gomilaju
u mislima poput lave pod vulkanom?

- Prebroj ih,polako i strpljivo.

- Probala sam,Maestro,ne daju se prebrojati,svetlucaju i izmicu mi
kao zvezde na nebu kad ih brojim,istovremeno su i nestalne
i postojane,neuhvatljive su i neprebrojive.

- Ocuti ih ,onda,ocuti ih sasvim,reci bez zvuka prestaju da postoje.

- Probala sam,Maestro,ali tada stvaraju slike kojima mi ne dopustaju
da vidim nista drugo osim prostora koje one sobom slikaju.

- Napisi ih,onda,jednu po jednu i sve.

- Probala sam,Maestro,nizanje po hartiji ih snazi i veseli,po hartiji se
samo jos vise mnoze i igraju.

- Slozi ih onda u pesmu ili zarobi u kakvu pricu.

- Probala sam,Maestro,neuhvatljive su i otimaju se svakoj pesmi i svakoj
prici,osim one od koje su i iz koje su,a ja samo tu i takvu pricu ili pesmu,
izgleda,ne umem sloziti.

- Prevedi ih onda na druge jezike,ukroti ih prevodom.

- Probala sam,Maestro,sve jezike znaju,na svim jezicima se nemirno
gomilaju i rastu kao lava pod vulkanom i pod mojim nemim grlom.

- Izgovori ih nad vodom,onda,i napisi ih na vodi.

- Probala sam,Maestro,voda mi ih je vratila,po vodi se samo imena mogu
pisati,a sve te reci mi se u bljesku lavinih kapljica vrate,silovitije no ranije.

- Posalji mi ih,onda,ja imam kalupe i kaveze za sve tvoje reci,zarobicu ih
i vraticu ti ih ukrocene i mirne.

- Evo mog sapata ,Maestro,sapucem ti ih sve ( i onako su i tvoje ),
i pripitomi ih sve,samo mi jednu vrati - neukrocenu."
 
Jedan stariji covek,u bolnici,je bio na samrti.Bili su to njegovi poslednji sati.U jednom trenutku je otvorio oci i uspeo videti nekoliko prilika koje su se skupile oko njegovog kreveta.Nije ih uspeo prepoznati.

Zatvorivsi oci,upitao ih je:
-Prijatelji,ko ste vi?
Jedna od prilika rece:
-Mi smo tvoji zanemareni snovi,zaboravljene zelje i neostvarene vizije.Mi smo sve ono sto si mogao uraditi za zivota,ali si to propustio uciniti.
-Zao mi je zbog toga-rece starac-ali ipak cenim sto ste se,uprkos mojoj nemarnosti i losem odnosu prema vama,dosli oprostiti od mene na kraju mog zivota.
Jedna od prilika se nagne i mirnim mu glasom odgovori:
-Ne,mi se nismo dosli oprostiti od tebe-dosli smo umreti sa tobom...
 
sweet_dreams.jpg


 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top