Život pisan srcem

Običnim ljudima nemoguće je reći potpunu laž. Prevara se uvek otkrije. Ona je poput pokrivača koji je prekratak... Kad pokušaš da pokriješ noge, glava ti ostane otkrivena, a kad se pokriješ preko glave, vire ti noge. Čovek izmišlja svakakve razloge da bi nešto sakrio, ne shvatajući da sam razlog otkriva neku neugodnu istinu. Čista istina, s druge strane, sasvim je destruktivna i ne vodi nikud. Šta mogu učiniti obični ljudi? Sve što možemo je da ćutimo, stojimo i gledamo. To je sve što ovde možemo.
Ćutimo, stojimo i gledamo.
 
Na primer, ta vrsta bolnog prezivljavanja: ja postojim, ja ga podrzavam. Ja. Telo, ono samo po sebi zivi, jednom kada je to pocelo. Ali misao, nju ja nastavljam, odmotavam. Ja postojim. Ja mislim da postojim. Oh, dugi serpentin, to osecanje da se postoji – i ja ga odmotavam, polagano … Ako bih sebe mogao spreciti da mislim! Pokusavam, uspevam: cini mi se da mi se glava puni dimom … i eto opet pocinje: “Dim … ne misliti … Necu da mislim … Ja mislim da necu da mislim. Ne treba da mislim da necu da mislim. Jer to je opet misao.” Znaci nikada nece biti kraja?
Moja misao, to sam ja: eto zasto ne mogu da se zaustavim. Ja postojim zato sto mislim … i ne mogu sebe spreciti da mislim. U ovom istom trenutku – to je grozno – ako postojim, to je zato sto se grozim postojanja. To ja, to ja izvlacim sebe iz nistavila kome stremim: mrznja, gadjenje da se postoji, to je toliko nacina da cinim da postojim, to se uvaljujem u postojanje. Misli se radjaju iza mene, kao neka vrtoglavica, osecam ih kako se radjaju iza moje glave … ako popustim, one ce doci tu, napred, medju mojim ocima – a ja uvek popustim, misao se uvelicava, uvelicava i eto je, ogromna, kako me celoga ispunjava i obnavlja moje postojanje …
 
Da li odista smatrate da je slabost popustanje pred iskusenjem?
A ja vam kazem da postoje uzasna iskusenja koja zahtevaju snagu i hrabrost da bi im se covek prepustio.
Staviti citavi zivot na kocku zarad samo jednog trenutka. Sve rizikovati u magnovenju – bilo da se radi o uzitku ili moci – ne , u tome nema nimalo slabosti.

O. Vajld
 
Tebe ja se ne secam bas cesto.
Sudbu tvoju pomenem s teskobom,
no u dusi jos postoji mesto
moguceg susreta sa tobom.

Namerno zaobilazim dom tvoj,
iznad reke mutne dom crveni,
ali ne znam sta vidis u meni-
prozet suncem-sto ti vredja spokoj.

I ne zelim niti smisla ima
da mi istes usne,molis ruke.
Ja ne zelim zlatnim stihovima
da ovekovecis moje muke.

Al' proricem tajnu buducnosti.
U veceru jednom sasvim plavom
s tobom cu se jednog dana sresti.
Neizbezno,istinski,zapravo.

Ana Ahmatova

e79abb80ee3b6432cf19c47b.jpg
 
Poslednja izmena:
Fantazija je jedan oblik koji je sastavni deo Laži koji označava nevoljno ili voljno zamišljanje koje se odvija bez naše kontrole, od kojeg nemamo nikakve koristi, koji produžava naš san, koji utiče da u sebi zamišljamo sve ono što zamišljamo a za šta nemamo nikakve objektivne dokaze, a može biti povezano sa emocijama i mislima.
 
Tu sam unutra...tu sam jer sam nastao od prirode...tu sam od stvaranja duha i postao sam zahtev duša...kontrola sam i bez kontrole...jedinstvo i razjedinjenost...nemam rok trajanja ali propadam...ja sam onaj koji je ispod...i onaj koji je iznad...sam sam sebi i sud i presuda...eto ja sam baš bezgrešan...ali sam i koren greha koji je proizašao iz mene...a i ljubav sam u samoj pojavi...i unutrašnja samokontrola sam koja živi u meni...i slušanje sam koje je dostupno svakome...i govor koji se ne može dohvatiti...uvek sam nem i ne govorim...a velika je raznovrsnost onoga što izgovorim...It's a kind of magic
 
Poslednja izmena:
Ашхен Атаљанц:
Dok si me voleo, zanosom nežnosti, kao šapat sam živela.
Kroz čarobno leto prolazila, kao slika, čarolijom oka tvog,
snovima plovila. Ali, kad si me zaboravio, potekla
sam nemirnim brzacima reka i ostavila kamenčić srca mog,
kao trag. Ako se predomisliš. Dok sam te volela,
tebi darovana, ustreptalim čeznjama sam treperila.
Bio si moje utočiste. Tobom je živela duša moja.
Ali, kad si me zaboravio, gledala sam, u daljini, tvoja
ljubav, kako odlazi. Kamenčić srca tvog, ostavio si kao trag.
Ako ti nekad oprostim. Neki ljudi, zauvek odu, jer nisu umeli
reći prave stvari, u pravom trenutku. I nikad, ljubavi prag ,
ne predju. Čekaju, da im se u oči, zvezda vodilja useli,
putevima života satkanim od zaborava da ih povede.
Da ih reči, koje su nekad prećutali, još više ne povrede.
Kliknite za proširenje...

Vrlo je bitno da se zna ,autor ove pesme je Meseceva rosa!
 
Ako baš ne možeš od svog života da učiniš ono
što hoćeš,
pokušaj da postigneš
ono što možeš: ne unižavaj ga
prečestim druženjem sa svetom,
silnim izlascima i razgovorima.

Ne unižavaj ga razbacivanjem,
čestim razvlačenjem i izlaganjem
svakodnevnoj gluposti
veza i susreta
da ne postane dosadan kao da je tudj.
 
Ako zaviriš čoveku u dušu, shvatićeš da postoji gomila karakternih osobina, podjednako raspoređenih da se od njih može sastaviti celokupno društvo. Međutim, iz mnogih razloga - odrastanja, druženja, rada i događaja - jedan karakter se ističe i pokazuje čoveka onakvim kakav je zapravo. Mi smo niko, jer po rođenju nemamo izraženu karakternu crtu, ali, opet, mi smo svet, jer tih crta imamo u izobilju.
Sinisa Pavlovic
 
Koliko puta se čoveku zadesi da potone, upadne u neki vrtlog beznađa i ne radi ništa, verujući da se samo nekim čudom može izvući. Potom se pad nastavi. Čudo se mora izazvati, isprovocirati, prizvati da bi se pojavilo. Nekad je dovoljno da čovek samo mahne rukom na gore, pokaže trud i želju za postojanjem, za opstankom, a zvezde će onda prepoznati put kojim to čudo treba da vode.
 
Ljubavno pismo....:D..


Draga Andjo moja!
Evo prošlo je već 3 meseca kako si otišla u taj Beograd da studiraš, a još mi se nijednom nisi javila. Šta je to Andjo? Što se ne javljaš, ljubavi, pa nisi me valjda tako brzo zaboravila. Ti znaš da ću ja da se odma ubijem ako je tako. Ti znaš da si ti meni oči u glavu i srce moje i sve, sve.
Evo ti šaljem 100 golubova da ti izljube oči i lice i kosu onu tvoju lepu kosu. Andjo, nisi valjda odsekla pletenice. Nemo da se šališ, bre! Tvoju kosu obožavam. Ima u selo nova devojka, ona Stanimirova bratanica došla da živi ovdena sa Stanimira i Milunku. Stalno me pogledava, vidim ja, ali ja tebe volim i pravim se da ne vidim ništa. Ona nema pletenice, već pušća kosu da joj pada onako po ramena.
Andjo pa što mi se ne javljaš, bre. Hoću da crknem od brigu. Kad god naidje poštar Mile sas biciklu ja ga zapitkujem a on uvek kaže jok. Pa ti znaš koliko ja tebe volim i uvek ću da te volim dok živim. Gledao sam onomad na televizoru saobraćaj u Beograd. pazi se Andjo moja vidim ja oni tranvaji jurcaju kroz Beograd, nemo da te neki zakači. Joj, oma ima i ja za tobom u crnu zemljicu da idem
U selo nema ništa novo sem što je komšiji Slavoljubu crkla krava. Skroz se nadula jadna ko onaj balon što sam ti kupio na vašar u Tešicu. Dok došao veterinar, ona se izvrnula skroz. Komšija Milorad Bog da mu dušu prosti nemože nikako da se od dušu rastavi. Jede ga onaj rak kao ono Perino kuče kad se otrovalo, pa nikad jadan da se izbavi od muku. Moji su svi dobro i svi te pozdravljaju. Jedino nana neće ništa da zbori o tebi i kaže da sam ja budala neznam zašto. Pušti ti nanu, nana ko nana, omatorela.
Andjo, jedina moja ljubavi javi mi se sunce očiju mojih, rano moga srca, mnogo mi nedostaješ. Ljubim te 1000 puta i mislim na tebe. Sutra ću da idem u čaršiju sigurno si mi pisala pa je to negde zapelo. A možda se i Mile negde zapio pa gi izgubio, ću ga utepam živ mi ti!
Ljubim te i pozdravljam do sledećeg pisanja živote moj i čuvaj mi se!!! Cmok, cmok!!!
P.S. Andjo ako oćeš piši mi. A ako nećeš, piši mi da znam. Ona Stanimirova bratanica je jako lepa devojka a stalno me pogledava. Pa ko velim, ako me ti nećeš možda da je pitam. Još 1000 poljubaca ti šaljem.
 
...cika Smrti..jesam li ja dobar...?...



...Mene ne morate prihvatati..ja ni sebe samog prihvatio nisam..ni zivot nisam , a ipak... zivim.
... Zivot..to je tren koji vodi ka trulezi..ka smrti..a smrt je jedino sigurna..vecna.. , Ona je strpljiva..zna plasljivog coveka..poznaje mu strah..i sve vreme mu govori..tu sam ja , cekam te..dodji mi..dodji...zaplesi samnom..odigraj taj poslednji ples i putuj u nistavilo..jer rupa duboka dva metra i nije nista drugo do nistavilo..Jel da?
...A covek..nesvestan svoje lepote.. spozna je tek onog momenta kad se sretne sa smrti..zuri da sagori..toliko se jadan trudi da sto duze zivi da mu bitno nije ni kako zivi..Eeej covece..zastani na tren..pogledaj u sebe..pogledaj prvo oko sebe..ma samo pogledaj..dosta si srljao zatvorenih ociju..skini povez..Vidi..vidis li svu svoju lepotu !?...spoznaj se i ne cekaj smrt da ti kaze koliko si divan...ne cekaj momenat da iz telesnog oklopa izbije dusa ravna suncevom sjaju..Pobedi svoju nemoc i kopaj , ...kopaj pitanjima ..delima.. rukama...kopaj i nadji vise tog sjajnog sebe..zasijaj u svom tom sjaju i budi...ma samo budi....
Budi se covece..vreme je da ustanes..da se probudis..kreni u susret sa smrcu...Svoje telo polozi u zemlju crnu..posadi svoje zlo u tu zemlju...dobar bio nisi ni dok si ziveo...Vreme ti je da upoznas sebe dobrog , jer te jedino smrt izgleda moze naterati da upoznas dobroga sebe..
...Dobro je..Mrtav si sad..Sad si dobar..Sad znas da si dobar..A mogao si ti to saznati i ranije..Znas kako se kaze..nikad nije kasno.......
...da se umre.......
...jer smrt je lepa samo dok se ceka.....
...ja necu da umrem cekajuci svoju smrt..
...A ti..?..


tumblr_ls10rytTlo1qb5cdqo1_500.png
 
Celoga leta mali je mrav vredno radio sakupljajući zrnevlje i prenoseći ga
u svoju kućicu, čekao zimu. Za to vreme cvrčak je skakutao poljima pevajući.
- Pevaj samo. Videću te kad dodje zima ! - pomisli mrav ne prekidajući svoj posao ni časka.
Došla je zima. Mrav je u svojoj kućici provodio dane grickajući plodove svog mukotrpnog rada. Pogleda kroz prozor i spazi cvrčka kako mu u pohode dolazi.
- Aha, stiže, znao sam, gladan je ! - pomisli mrav.
- Dobar dan, mrave! - reče cvrčak. Došao sam da te pozovem da mi se pridružiš.
Znaš, tamo u Evropi, postoje divna mesta za skijanje....Evo, Garmišpartenkirhen je jedno sasvim pogodno mesto za to.Ili, Kicbil...možda.
Mrav malo razmisli i reče cvrčku.
- Slušaj, ako tamo, u Evropi, sretneš slučajno onog Ezopa, da mu kažeš da ide u pm...To da mu kažeš.:aha:

ps. usput zabeležna priča.
 
Ашхен Атаљанц


Dok si me voleo, zanosom nežnosti, kao šapat sam živela.
Kroz čarobno leto prolazila, kao slika, čarolijom oka tvog,
snovima plovila. Ali, kad si me zaboravio, potekla
sam nemirnim brzacima reka i ostavila kamenčić srca mog,
kao trag. Ako se predomisliš. Dok sam te volela,
tebi darovana, ustreptalim čeznjama sam treperila.
Bio si moje utočiste. Tobom je živela duša moja.
Ali, kad si me zaboravio, gledala sam, u daljini, tvoja
ljubav, kako odlazi. Kamenčić srca tvog, ostavio si kao trag.
Ako ti nekad oprostim. Neki ljudi, zauvek odu, jer nisu umeli
reći prave stvari, u pravom trenutku. I nikad, ljubavi prag ,
ne predju. Čekaju, da im se u oči, zvezda vodilja useli,
putevima života satkanim od zaborava da ih povede.
Da ih reči, koje su nekad prećutali, još više ne povrede.
Kliknite za proširenje...


Ovo je moja pesma, meni je drago da me citas, volela bih da ispod nje stoji moj potpis


Dok si me voleo, zanosom neznosti, kao sapat sam zivela.
Kroz carobno leto prolazila, kao slika, carolijom oka tvog,
snovima plovila. Ali, kad si me zaboravio, potekla
sam nemirnim brzacima reka i ostavila kamencic srca mog,

kao trag. Ako se predomislis. Dok sam te volela,
tebi darovana, ustreptalim ceznjama sam treperila.
Bio si moje utociste. Tobom je zivela dusa moja.
Ali, kad si me zaboravio, gledala sam, u daljini, tvoja

ljubav, kako odlazi. Kamencic srca tvog, ostavio si kao trag.
Ako ti nekad oprostim. Neki ljudi, zauvek odu, jer nisu umeli
reci prave stvari, u pravom trenutku. I nikad, ljubavi prag ,
ne predju. Cekaju, da im se u oci, zvezda vodilja useli,

putevima zivota satkanim od zaborava da ih povede.
Da ih reci, koje su nekad precutali, jos vise ne povrede.

meseceva rosa
 
Ашхен Атаљанц
Re: Život pisan srcem

Bezbrojnim krugovima sam se vrtela,
u pesku,
u dubinama vode,
u čekanju svitanja,
u pećinama koje je prekrila trava,
u nemilosrdnim rečima i pogledima,
u skrivanju onoga što nema ime
a osećam ga u sebi,
u bežanju i traženju
Kliknite za proširenje...

Takodje moja pesma:


Bezbrojnim krugovima sam se vrtela,
u pesku,
u dubinama vode,
u cekanju svitanja,
u pecinama koje je prekrila trava,
u nemilosrdnim recima i pogledima,
u skrivanju onoga sto nema ime,
a osecam ga u sebi
u bezanju i trazenju.

meseceva rosa
 
...evo sad do po vama prospem malo
boja mojih kamenchicha:)

Boje


Verujes da tvojom dusom
trckaram odavno,
verujes da si nitima
svog srca
moje omotao.
Verujes da otkucajima njegovim
odavno otkucavam,
a neznas
da sam pre toga sve u sebi
obojila tvojim bojama
da mislis
da si ti mene osvojio.


(meseceva rosa


 
Opcinjena lutam



Opcinjena lutam
tamo gde visoka trava
zbrkom gusi
i gde se sve krece
mojim koracima.
Cekam da kisa
prestane da pada,
da prestane da kvasi
pticice sto cavrljaju.
Opcinjena lutam
seoskim putem
misticnim zahtevima
svoje duse
i sve se krece
mojim koracima
vrelinom vetra
koji bozansku
snagu crpi
iz okolnog drveca.
Odnekud iz dubine mene
nezaboravom zamirisale
zavicajne sume
i bozuri.
Opcinjena lutam
ka sjanim zvezdama,
ka ljubavi u tvojim ocima,
ka snagi pokreta ruku,
ka nadi u nasim srcima,
i cekam da iz mene
izraste pesma
u kojoj cu snevati
ocima ljubavi
pogledom uprtim
u tvoje ruke.
U kojoj cu snevati
o neznosti i blagosti,
o onim danima
kada si
govorio o prolecu,
o kapljicama rose
u travi
dok si se uz mene
privijao na suncu,
na obali nase
zavicajne reke
tamo daleko,
dok su se
prozirnom hartijom
vaseljene
moje pesme nizale
jasnilom svitanja
u tvojim ocima.
Opcinjena lutam
nedirnutim sumama
i jekom grmljavine
po stenju,
i dok kisa sve potapa
opstajem
na krhkom camcu
reke Bistrice
omamljena
zavicajnim senkama
i mesecinom
koja odjekuje
toplinom
tvoje duse.​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top