Život iznova

[**Freya**]

Patetika je prenaglašavanje osećanja u cilju izazivanja samosećanja ili skretanja pažnje. Takoreći hiperbola emocija. Ako njene simptome ne prepoznajemo u većini ljubavnih stihova (koje ne razlikujemo od romantike), kako je onda tako lako vidimo u nečijem svetloplavom, tugaljivom pogledu?

Kada naletimo na paćenika od krvi i mesa pa ga proglasimo za patetičnog, to je stoga što nam, najčešće, ne prija tuđi teret. Lakše je nečije emocije proglasiti lažnim i preteranim, lepše je okrenuti se osobi koja zrači optimizmom … jer je bolje da nas zaraze pozitivne vibracije (makar bile odglumljene) nego dosadno očajavanje. Ali kada se patetika samo čita u knjizi ili gleda na filmu, onda je podnošljiva, nevidljiva ili čak prijatna, zato što je blizu onoliko koliko joj dopustimo.
Onog trenutka kada se podsmehnemo osobi koja izjavi da umire od ljubavi, postajemo zli; ako joj poverujemo, i sami postajemo naivni ili - patetični. Naravno, sve u tuđim očima.
Svetu se nikada ne može ugoditi.

Ne slazem se. Cak ni u kontekstu teme. Ko je ovde veci pacenik? Iako ovom Pinokiju ne verujem ni rec, uzecu ga za primer. Covek sa bubreznim kolikama dolazi kod lekara. Bubrezne kolike predstavljaju gotovo najsnazniji bol u medicini za koji nema leka. Bol od kojeg covek zaista pozeli da umre. Evo naglasene reakcije "pozeli da umre" koja nije pateticna jer je opste poznato sta znaci kamen u bubregu. Dakle, takav covek nailazi na osobu koja se ne sazaljeva nad njegovim stanjem, koliko shvatam nije se previse ni udubila u razlog njegove posete lekaru, nije ga pitala kako je njemu, da li ga puno boli (zato tvrdim da su ljudi koji odmah pocnu sa zalbama zapravo sebicni)...ne...nista, ona u razgovoru potencira samo sebe. Govori mu o maloj plati, o losem radnom vremenu, o basti...ko je tu zasluzio vece sazaljenje i vece razumevanje, onaj ko moli boga za milost ili onaj ko istresa svoje probleme i problemcice bolesnom coveku? To je razlog zasto ljudi zaobilaze patetike - zato sto oni mozda i minorne probleme prave ogromnim i zahtevaju neznu reakciju ljudi koji se mozda nose sa daleko ozbiljnijim i vecim. To se u narodu zove bolestan zdravog nosi.

Mi ne govorimo o gubitku, uverena sam da niko nece okrenuti oci iznad majke koja sahranjuje sina ali ce okrenuti oci iznad zene koja ko o cemu ona o svojoj patnji koja nema realno uporiste. I najneznije srce ce takvu saslusati deset puta a onda ce je ili uputiti psihologu ili poceti da okrece oci.

 

[tehduduk]

nesto mi se cini da kolike nisu najjaci bol

cini mi se da su na 5-6 mestu

neuralgije su najjace

 

[Još jedan iz sela]

? Iako ovom Pinokiju ne verujem ni rec, .

Ti ne slutiš koliko sam iskren i koliko istinu govorim, ali OK, nema problema što se mene tiče, samo razmisli o tome zbog sebe i nekih budućih situacija u tvom životu...Toliko da kažem, neću ništa više, ne bih da budem patetičan

 

[**Freya**]

nesto mi se cini da kolike nisu najjaci bol

cini mi se da su na 5-6 mestu

neuralgije su najjace

...gotovo Tehno, gotovo najsnaznije...da je kazao kako je dosao na sistematski ok, popricali ljudi ali pazi, on sa bubreznim kolikama da slusa o njenom radnom vremenu i plati pa jos da je sazali adekvatno...nije Isus pobogu. Bas zato ljude nerviraju patetici.

...ti dole, de de mazimpoglavi...

 

[tehduduk]

jedva procitah uvodni post

 

[gost 159591]

...gotovo Tehno, gotovo najsnaznije...da je kazao kako je dosao na sistematski ok, popricali ljudi ali pazi, on sa bubreznim kolikama da slusa o njenom radnom vremenu i plati pa jos da je sazali adekvatno...nije Isus pobogu. Bas zato ljude nerviraju patetici.

...ti dole, de de mazimpoglavi...

Ma da je bio toliki bol ne bi cuo ni reci od onoga sto mu govori, mislim ne mogu da zamislim zenu koja se poradja kako mirno stoji i pazljivo slusa o necijem zetu i spanacu. A osim toga ne vidim da je i on pomenuo zbog cega je zena tu, pa i ona je kod lekara, mozda ima karcinom, pa iako je ne boli opet bi ga rado menjala za kamen u bubregu...
Teme u kojima se pominje neki konkretan dogadjaj su uvek sa vise postova od onih uopstenih, bas zbog toga sto smo svi razliciti i svi pricu gledamo na neki svoj nacin. A na kraju se uvek pokaze da smo svi onako u dokolici samo " trli lan."

Slazem se s Borkom, u svojoj necu reci sebicnosti i samozivosti vec u svojoj zurbi i obuzetoscu vlastitim problemima prebrzo svemu onome sto nas smara okacimo epitet -pateticno-.

 

[Još jedan iz sela]

Ljudi, nije poenta u tome da sam ja u tom trenutku trpeo fizički bol. Nisam, bol je prošao prethodne noći, u Hitnoj.
Ispod uvoda postoje jasno napisana pitanja.

 

[tehduduk]

da bi poceo novi zivot, moras pronaci novog sebe

kapaciteti su smanjeni pred kraj zivota pa se obicno moze sprovesti promena regresijom

koju mnogi ne zele, ni po cenu srcanog udara

 

[cvetni vrt]

Mislim da kao narod generalno nismo pateticni. S obzirom kroz sta smo sve prosli jos uvek u nama nije umro optimizam.
Zivela sam u vise evropskih drzava i upoznavala razne ljude koji su za razliku od nas imali kontinuitet u miru i blagostanju i nije mi bilo jasno kada cujem kako kukaju na neke "meni" (s ovog podneblja)
sasvim sporedne stvari ( da li su cekali bus 2 min. vise ili nisu bili primljeni na salteru odmah cim su dosli)
Pomislila sam hiljadu puta, kako bi oni podneli sve sto smo mi u zadnjih 10-ak godina. (ratove, sankcije, bombardovanje i sl.) i ostali normalni.
Ali sto se teme konkretno tice i ovih pojedinacnih slucajeva, da....postoje ljudi koji posto poto guslaju svoju pricu nesvesni situacije u kojoj se nalaze i bez imalo razumevanja za suprotnu stranu. Nisam protiv toga da cujem takve ispovesti i pruzim rec podrske, ali treba biti uvidjavan i birati mesto i vreme za tako nesto.

 

[BlackLeather]

sve to prositiče iz stava prema životu
a da smo patetični generalno jesmo
volimo da kukamo da izigravamo mučenike da krivimo sve druge
jeste svima je.beno
ali najviše kukaju oni koju su negde na sredini i mogli bi da žive zadovoljno da umeju
oni koji imaju 200 evra da ulože u čizme ili patike i trenerku
a ne umeju da ulože u neko putovanje ili oplemenjivanje prostora
svako ima pravo na očaj u nekim trenucima
ali samosažaljenje ne vodi ničemu
teško je promeniti se
jer neki su tako rešili da postanu nešto sasvim drugo u životu
pa povileneli načisto
mora se neka harmonija naći u svojim okvirima

 

[Hellen]

Jesmo, patetični smo skroz. Takva nam je kultura.
Glorifikacija mučenitva i jada!
To si jadniji - to veći oreol zaslužujes, svi te hvale, tese, s prepričavaju drugima tvoje stradanje...i stičes veći ugled u drustvu!


(Ebem ti lap-top, em nemam ćirilice, em tastatura zaribala pa neće da kuca ni dj, ni sh...grrrr...)

 

[cvetni vrt]

Skrenuli smo sa teme, ali ne mogu da ne prokomentarisem.
Sta bi rekao na one koji tacno svakog prvog u mesecu dobiju platu i ne manje od 1000 e, plus 2 regresa godisnje, obavezno letuju, zimuju i ulazu u u oplemenjavanje prostora (kako ti to kazes), pa plus imaju takva snizenja od 70-90 % gde mogu da se obuku "samotako", hranu jevtiniju 3 puta nego kod nas....pa opet kukaju?
Ja to slusam bre vise od 10 godina ovde na zapadu.
Zato mislim da kao narod nismo uopste pateticni, koliko bi neki drugi bili.

 

[gost 237967]

kad kazes patetika pomislim na tvprvu i eksploziv... ono treba zakonom zabraniti... samo glupim ljudima usadjuju glupave ideje u glavu da ce budu li dovoljno glasno kukali neko dovoljno velikodusan cuti njihovu kuknjavu
ja popatetisem obicno kad mi je dete bolesno

 

[Em.]

Ljudi, nije poenta u tome da sam ja u tom trenutku trpeo fizički bol. Nisam, bol je prošao prethodne noći, u Hitnoj.
Ispod uvoda postoje jasno napisana pitanja.

Ako već dođe do toga da moraš objašnjavati u čemu je poenta,sve ti je uzalud. Nisi shvaćen.

 

[**Freya**]

Ljudi, nije poenta u tome da sam ja u tom trenutku trpeo fizički bol. Nisam, bol je prošao prethodne noći, u Hitnoj.
Ispod uvoda postoje jasno napisana pitanja.

E pa jeste poenta u tome i namerno sam insistirala na uvodu a sada cu ti reci i zasto.
Ne mozes da doneses nacelni sud o patetici jer su ljudi mnogo razliciti kao i prilike u kojima se nalaze. Ukoliko bi se desila situacija koju sam ja opisala rodjaka bi bila osoba za izbegavanje, neuvidjajna i sebicna. Ukoliko je situacija takva da si ti ok a da ona nema ni za hleb ili je bolesna onda je ljudski otvoriti dusu. Postoje ljudi koji ce potencirati svoj mali krst do iznemoglosti isto kao sto postoje oni koji se pozale da se ne bi raspali na sitne komade i jedino o cemu mozemo dati sud je kulturna matrica a ona nam jeste pateticna. Ko je nas najveci junak, Lazar, zar ne? Dusan jedini nije proglasen za sveca iz loze Nemanjica dok bi neki drugi, ratoborniji narodi upravo njega isticali kao istorijski primer snage. Mi ne volimo snagu i uspeh, mi volimo zrtvu u ime veceg cilja, u ime cilja koji nije sa ovog sveta. Poslusaj nam himnu pazljivo i videces koliko su reci turobne, koliko nema ni mrvice nespornih istorijskih pobeda naseg naroda a onda poslusaj Marseljezu i videces razliku (ona pocinje sa krenimo deco nacije, dan pobede je dosao!). Himnom treba da se dici nacija, pesma treba da je podigne i ispuni nacionalnim ponosom. Pogledaj parole, bolje grob nego rob, carstvo nebesko, lezi brat do brata, apostoli jada (Plava grobnica), ko su nam najveci junaci - vadite lazne oci da ne vide (Stari Vujadin), hljeba hljeba gospodaru (Jama)...da ne nabrajam dalje...

 

[Još jedan iz sela]

Mogla si i da se osvrneš na neku osobu koju srećeš svakodnevno, napraviš poređenje između patetične i optimistične, izneseš zaključak da li se iz ovog nepopularnog tabora može preći u ovaj popularniji i (valjda?) sretniji, i šta bi pri tome bilo od pomoći...

 

[gost 275405]

Ne slazem se. Cak ni u kontekstu teme. Ko je ovde veci pacenik? Iako ovom Pinokiju ne verujem ni rec, uzecu ga za primer. Covek sa bubreznim kolikama dolazi kod lekara. Bubrezne kolike predstavljaju gotovo najsnazniji bol u medicini za koji nema leka. Bol od kojeg covek zaista pozeli da umre. Evo naglasene reakcije "pozeli da umre" koja nije pateticna jer je opste poznato sta znaci kamen u bubregu. Dakle, takav covek nailazi na osobu koja se ne sazaljeva nad njegovim stanjem, koliko shvatam nije se previse ni udubila u razlog njegove posete lekaru, nije ga pitala kako je njemu, da li ga puno boli (zato tvrdim da su ljudi koji odmah pocnu sa zalbama zapravo sebicni)...ne...nista, ona u razgovoru potencira samo sebe. Govori mu o maloj plati, o losem radnom vremenu, o basti...ko je tu zasluzio vece sazaljenje i vece razumevanje, onaj ko moli boga za milost ili onaj ko istresa svoje probleme i problemcice bolesnom coveku? To je razlog zasto ljudi zaobilaze patetike - zato sto oni mozda i minorne probleme prave ogromnim i zahtevaju neznu reakciju ljudi koji se mozda nose sa daleko ozbiljnijim i vecim. To se u narodu zove bolestan zdravog nosi.

Mi ne govorimo o gubitku, uverena sam da niko nece okrenuti oci iznad majke koja sahranjuje sina ali ce okrenuti oci iznad zene koja ko o cemu ona o svojoj patnji koja nema realno uporiste. I najneznije srce ce takvu saslusati deset puta a onda ce je ili uputiti psihologu ili poceti da okrece oci.

Razlika je u izvoru bola.Autor teme je trpeo patnju prouzrokovanu fizičkom bolešću, dok je žena sa kojom je razgovarao bila najverovatnije depresivna, što je takođe patnja.Psihološki bol nije ništa slabiji od fizičkog bola.Primer naveden u uvodnom postu je pogrešan.Ta žena je depresivna a ne patetična.Patetika je ekluzivnost ljudi iz viših društvenih slojeva a ne siromašnih ljudi.
Depresivna osoba je teška jer nije sposobna da uvidi da je njen način razmišljanja pogrešan i da time truje druge ljude, makar to ne bilo iz loših namera.Patetična osoba je naprosto samoživa i kroz ispoljavanje patetike traži pažnju drugih ljudi.

E pa jeste poenta u tome i namerno sam insistirala na uvodu a sada cu ti reci i zasto.
Ne mozes da doneses nacelni sud o patetici jer su ljudi mnogo razliciti kao i prilike u kojima se nalaze. Ukoliko bi se desila situacija koju sam ja opisala rodjaka bi bila osoba za izbegavanje, neuvidjajna i sebicna. Ukoliko je situacija takva da si ti ok a da ona nema ni za hleb ili je bolesna onda je ljudski otvoriti dusu...

Taj fazon.

 

[Theiana]

Da li smo mi patetičan narod?
Da li se rađamo patetični, ili to postajemo?
Da li patetičara proizvodi neuspeh, ili nezadovoljstvo?
Ako svi preziremo patetiku, zašto je tako često ispoljavamo?
Da li imamo pravo, i kada, kako stičemo pravo da budemo patetični?
Mogu li patetični da odbace patetiku i počnu život iznova?
Šta bi u tome bilo od pomoći?

Mislim da nismo patetican narod.
(Veceras gledam vesti i onaj prilog zasticenog svedoka i detaljan opis vadjenja srca na zivo, bez anestezije...i izjave porodica nestalih, ciji je to sin bio? To je bol i neseca i svako malo neka stradanja, nema tu mesta patetici, pripisati kolektivno, "narodu", ne...pojedinci su pojedinci, to je drugo...)
Patetican se postaje vaspitanjem.
Pateticara proizvodi odnos,licni stav prema necemu.
Ne prezirem patetiku, svako ima pravo na svoj izbor.
A kad se stice to pravo...pa kad hoces, zelis, cini se da ne moze drugacije, das sebi za pravo da budes patetican.
Zivot iznova teoretski lepo zvuci, prakticno je jako tezak poduhvat...

Inace, kad god padnem u zamku samosazaljevanja, patetisanja i sl., setim se da uvek moze gore. I pustim sebi malo (ili malo vise) oduska, mada vise onako, bas sebi, ne treba mi publika...i ajmo dalje, nema druge...

 

[dive]

Razlika je u izvoru bola.Autor teme je trpeo patnju prouzrokovanu fizičkom bolešću, dok je žena sa kojom je razgovarao bila najverovatnije depresivna, što je takođe patnja.Psihološki bol nije ništa slabiji od fizičkog bola.Primer naveden u uvodnom postu je pogrešan.Ta žena je depresivna a ne patetična.Patetika je ekluzivnost ljudi iz viših društvenih slojeva a ne siromašnih ljudi.
Depresivna osoba je teška jer nije sposobna da uvidi da je njen način razmišljanja pogrešan i da time truje druge ljude, makar to ne bilo iz loših namera.Patetična osoba je naprosto samoživa i kroz ispoljavanje patetike traži pažnju drugih ljudi..

i depresivni ljudi koji imaju dusevni bol znaju da budu pateticni i te kako, kao i ono koji svesno trpe fizicki bol i nista nece da preduzmu protiv toga..

postoje osobe kojima oni pored njih otvaraju oci kako da rese problem u kome su..
i one to ne slusaju jer su prosto zavisne od tog bola..bilo dusevnog, bilo fizickog..
jer se tek onda osecaju vrednim kad imaju cime da potkrepe svoju zrtvu..
a zrtve ne moraju da budu..

realno, svi smo mi zrtve zivota..
neko manje, neko vise..
i svakom od nas je sopstveni problem najveci i najtezi..
ali ti problemi se resavaju i ide se dalje..
resavaju se ne uvek na nase najvece zadovoljstvo, ali nas ne sprecavaju da u zivotu nastavimo da zivimo sa onim sto je lepse..
ako sebe uvek okruzujemo ruznim i teskim - onda je problem u nama i treba nam pomoc da iz tog lavirinta izadjemo jer je ocigledno sami ne umemo..
sto je rekao neko gore, ljudi prezivljavaju i smrt rodjene dece, pa nastavljaju dalje..
koji je problem veci od tog koji moze nekoga da zadesi, a da je neresiv? samo bolest deteta od koje mu je ugrozen zivot, a tu niko nije patetican jer u takvoj situaciji svaki roditelj vuce maximum svoje snage i energije na ozdravljenje tog deteta i nema kad da patetise..

 

[ublehas]

Bolje je pricati o problemima nego ih potiskivati i ne djeliti svoje emocije, to nije zdravo. Dakle patetika je zdrava i dobrodosla stvar samo sto nije prijatna za druge koji je moraju trpiti.

 

[dive]

Bolje je pricati o problemima nego ih potiskivati i ne djeliti svoje emocije, to nije zdravo. Dakle patetika je zdrava i dobrodosla stvar samo sto nije prijatna za druge koji je moraju trpiti.

nije zdrava zato sto su pateticne osobe ceo zivot u problemu, jer su od njega zavisne..
i kad ga ne budu imale, napravice ga..
a to je daleko od lekovitosti..

 

[ublehas]

nije zdrava zato sto su pateticne osobe ceo zivot u problemu, jer su od njega zavisne..
i kad ga ne budu imale, napravice ga..
a to je daleko od lekovitosti..

osobe koje izbacuju tu svoju negativnu energiju a ne akumuliraju je su zdravije.

 

[gost 36952]

Jesmo, patetični smo skroz. Takva nam je kultura.
Glorifikacija mučenitva i jada!
To si jadniji - to veći oreol zaslužujes, svi te hvale, tese, s prepričavaju drugima tvoje stradanje...i stičes veći ugled u drustvu!


(Ebem ti lap-top, em nemam ćirilice, em tastatura zaribala pa neće da kuca ni dj, ni sh...grrrr...)

sto veci mucenik to kuliji u ekipi

 

[SWOP]

Ma vecina tih svakodnevnih kukaca zapravo i nema "ozbiljan" problem, prosto imas ljude "kukace" koji se stalno nesto zale na sve i svasta, sve im je crno, i imas ljude koji cute i guraju kako znaju i umeju kroz zivot a po pravilu imaju mnogo vece probleme od tih kukumavki. Takvo je bar moje iskustvo.

 

[Lexa]

Vreo letnji dan.
Ulazim u Dom zdravlja, ponovo zaista svestan zašto zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.
Tek što sam imao problem s peskom u bubregu, bolom koji je činio da se osećam kao da neko čeličnom kukom kida moje bubrege, i terao me da molim Boga za milost, kako bi već sledeće sekunde odneo bol. Još kao da osećam onaj hladni bolesnični znoj, dok koračam uz stepenice...
Oh, kako su samo smešni oni ljubavni jadi, i svi drugi problemi u poređenju sa svim tim!
U čekaonici srećem jednu svoju rođaku.
Obraća mi se onim siktavim šapatom žene koja je svesna da ne treba biti preglasan u akustičnoj, polupunoj čekaonici.
Govori mi kako ima sto problema, kako je suša ubila useve, kao njena ćerka ima problema s mužem, kao ima lošu platu i nezgodno radno vreme, kao je sve ovo " da bog sačuvaj" kako je "došlo zadnje vreme" kako " ne zna kud će, ni šta će"...
Gledam u njeno lice preplanulo od sunca i u njene svetloplave oči, mimikom izražavam saosećanje s njenim jadikovkama, povremeno uobičajenim rečenicama nastavim razgovor...Ali, dok je slušam i gledam, pada mi na pmaet jedna druga žena, sličnih svetloplavih očiju, crvene kose i lica preplanulog od sunca. Ona je totalna suprotnost, uvek pozitivna, jednako ume da uživa u ispijanju kafe u velikom gradu iz koga dolazi, kao i u berbi kruški kod mene, u večerima na mojoj terasi i večerima u letovalištima koja redovno obilazi, u vrućini koja tokom berbe pali kožu i u sunčanju na peskovitim plažama...
Zvonkim glasom doktorka iz ordinacije izvikuje moje prezime, i u znak pozdrava dotičem rame moje rođake, žurno odlazeći od nje. Dok zatvaram vrata, počinju da se uobličuju pitanja...

Da li smo mi patetičan narod?
Da li se rađamo patetični, ili to postajemo?
Da li patetičara proizvodi neuspeh, ili nezadovoljstvo?
Ako svi preziremo patetiku, zašto je tako često ispoljavamo?
Da li imamo pravo, i kada, kako stičemo pravo da budemo patetični?
Mogu li patetični da odbace patetiku i počnu život iznova?
Šta bi u tome bilo od pomoći?

Baš lep primer kako hemija iz mozga utiče na celokupan život, a ne finansije, lepota, uspeh, čkola, pa čak ni zdravlje...