Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОТA
Овај свети мученик пострадао за Христа мачем посечен.
Овај свети мученик пострадао за Христа мачем посечен.
-
- Popularno:
- Televizor - ubica duše
- Proročanstvo staraca
- Spremte se spremte verniciii , teška...
- Режимски медији рекламирали превару...
- Koliko bi ti život bio ispunjeniji kad...
- Хоћете ли икада доживети да живите боље...
- Која је тајна дуговечности политичара?
- Bajkeri na protestima
- Srbi pate od "posebno neobične fobije":...
- Amerika krece na Iran
ЖИТИЈА СВЕТИХ
- Začetnik teme Златоуст
- Datum pokretanja
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА АНКИРСКОГ
Пострадао за царовања Јулијанова и намесништва Сатурнинова. Најпре доведен у Цариград, и стављан на разне муке: вешан, струган, протезан, бијен, резан, усијаним вилама боден, и у зажарену пећ бачен из које изиђе неповређен. Затим везан одведен у Кесарију. Тамо би осуђен да га зверови поједу. Он се помоли Богу да од звериња сконча. И поједен од лавице, заврши свој мученички подвиг, око 362 године. Треба знати да постоје два света мученика Василија Анкирска. Један презвитер, који се слави 22 марта; и овај други, који није био у свештеничком чину. Обојица пострадаше од цара Јулијана и намесника Сатурнина, у једно време али не на истом месту.
Пострадао за царовања Јулијанова и намесништва Сатурнинова. Најпре доведен у Цариград, и стављан на разне муке: вешан, струган, протезан, бијен, резан, усијаним вилама боден, и у зажарену пећ бачен из које изиђе неповређен. Затим везан одведен у Кесарију. Тамо би осуђен да га зверови поједу. Он се помоли Богу да од звериња сконча. И поједен од лавице, заврши свој мученички подвиг, око 362 године. Треба знати да постоје два света мученика Василија Анкирска. Један презвитер, који се слави 22 марта; и овај други, који није био у свештеничком чину. Обојица пострадаше од цара Јулијана и намесника Сатурнина, у једно време али не на истом месту.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА
Свети Григорије, епископ Назијанза, отац светог Григорија Богослова, упокојио се у миру 374 године као стогодишњи старац. Св. Григорије Богослов му је на погребу одржао похвално слово, где излаже опширније живот овог светог оца, подвлачећи особито његово учешће у избору и рукоположењу Св. Василија Великог за епископа Кесаријског.
Свети Григорије, епископ Назијанза, отац светог Григорија Богослова, упокојио се у миру 374 године као стогодишњи старац. Св. Григорије Богослов му је на погребу одржао похвално слово, где излаже опширније живот овог светог оца, подвлачећи особито његово учешће у избору и рукоположењу Св. Василија Великог за епископа Кесаријског.
egzorcista
Ističe se
- Poruka
- 2.674
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG
JAKOVA POSTNIKA
palog i pokajanog
SMIRENjE biva uzrok mnogih dobara i dušekorisnih vrlina kod ljudi koji ljube Boga i život svoj upravljaju prema zapovestima Spasiteljevim. Ko stekne savršeno smirenje, ne boji se pada, jer se ne uzda u sebe, niti visoko misli o sebi. A kako ogromnu štetu i neizlečivu ranu i veliku pogibao nanosi neopreznima visokoumna gordost, može se videti iz mnogih primera, a naročito iz ove povesti koja je pred nama. Oni koji na zemlji provode nebeski život, neka se od nje nauče kako da budu oprezni i kako da se čuvaju da ne padnu onda kada misle da stoje. U ovoj povesti naći ćemo divnu pouku za život, nauku smirenoumlja; videćemo primer brzog i vrednog ustajanja od grehovnog pada, i poznaćemo silu pokajanja. Pokajanje je tako moćno pred milosrdnim Bogom, da ono ne samo otima čoveka od samih paklenih vrata i muka, nego ga i uvodi u bolji život od pređašnjeg, i uz pomoć blagodati Gospodnje osposobljuje za uzvišenije vrline od ranijih. Evo dakle te dušekorisne povesti
repodobni Jakov, videći da je ponoć i znajući da ima mnogo zverova, otvori vrata preko volje i upita je: Otkud si došla ovamo? I šta tražiš ovde? Žena odgovori: Iz ženskog sam manastira; poslala me igumanija u grad radi nekih poslova; no pri povratku sustiže me mračna noć, i ja zalutah, i naiđoh ovuda. Molim te, dakle, čoveče Božji, sažali se na mene i ne dopusti da me ovde pred tvojim vratima rastrgnu zverovi. Dopusti mi da ovu noć provedem kod tebe, pa čim svane ja ću otići svojim putem.
Prepodobni se sažali, uvede je unutra, iznese pred nju hleb i vodu, ostavi je tu u prednjoj keliji, a sam se zatvori u unutrašnju keliju. Žena se prihvati hleba, i otpočinu malo. Zatim, pretvarajući se da je bolesna, ona stade gorko plakati i stenjati; i dovukavši se do vrata unutrašnje kelije, ona moljaše prepodobnog da joj pomogne. Svetitelj proviri kroz prozorčić, i videvši je bolesnu beše u nedoumici šta da joj kaže i šta da radi. A ona reče: Molim te, oče, pogledaj na mene, i ogradi me krsnim znakom, jer me srce silno boli. Čuvši to, on izađe k njoj, odmah naloži vatru blizu nje, donese sveti jelej što je imao, i sede. Onda levu ruku svoju metnu u vatru, a desnom, umačući u sveti jelej, pomaza grudi one žene načinivši krsni znak; i zagrevaše joj rukom srce, jer se ona žaljaše da je mnogo boli. A ona, zahvaćena nečistom željom prema njemu i hoteći da i njega pokrene na mrsku pohotu i u greh svali, govoraše: Molim te, oče, pomaži me još jelejem, i rukom mi zagrej srce da mi uminu strašni bolovi. A on prostodušan i bezazlen, verovaše rečima ženinim i činjaše to. No znajući da lukavstvo đavolovo izaziva pohotu, i bojeći se da zbog suvišnog milosrđa i sažaljenja prema ženi ne nanese večnu muku duši svojoj, on dva ili tri sata držaše svoju levu ruku u vatri, junački trpeći, tako da mu prsti izgoreše i u oganj otpadoše. To činiše blaženi vojujući protiv đavolskog iskušenja, da mu, zbog nepodnošljivih bolova od ruke koja je u vatri gorela, ne bi na um došla nikakva rđava pomisao.
JAKOVA POSTNIKA
palog i pokajanog
SMIRENjE biva uzrok mnogih dobara i dušekorisnih vrlina kod ljudi koji ljube Boga i život svoj upravljaju prema zapovestima Spasiteljevim. Ko stekne savršeno smirenje, ne boji se pada, jer se ne uzda u sebe, niti visoko misli o sebi. A kako ogromnu štetu i neizlečivu ranu i veliku pogibao nanosi neopreznima visokoumna gordost, može se videti iz mnogih primera, a naročito iz ove povesti koja je pred nama. Oni koji na zemlji provode nebeski život, neka se od nje nauče kako da budu oprezni i kako da se čuvaju da ne padnu onda kada misle da stoje. U ovoj povesti naći ćemo divnu pouku za život, nauku smirenoumlja; videćemo primer brzog i vrednog ustajanja od grehovnog pada, i poznaćemo silu pokajanja. Pokajanje je tako moćno pred milosrdnim Bogom, da ono ne samo otima čoveka od samih paklenih vrata i muka, nego ga i uvodi u bolji život od pređašnjeg, i uz pomoć blagodati Gospodnje osposobljuje za uzvišenije vrline od ranijih. Evo dakle te dušekorisne povesti
repodobni Jakov, videći da je ponoć i znajući da ima mnogo zverova, otvori vrata preko volje i upita je: Otkud si došla ovamo? I šta tražiš ovde? Žena odgovori: Iz ženskog sam manastira; poslala me igumanija u grad radi nekih poslova; no pri povratku sustiže me mračna noć, i ja zalutah, i naiđoh ovuda. Molim te, dakle, čoveče Božji, sažali se na mene i ne dopusti da me ovde pred tvojim vratima rastrgnu zverovi. Dopusti mi da ovu noć provedem kod tebe, pa čim svane ja ću otići svojim putem.Prepodobni se sažali, uvede je unutra, iznese pred nju hleb i vodu, ostavi je tu u prednjoj keliji, a sam se zatvori u unutrašnju keliju. Žena se prihvati hleba, i otpočinu malo. Zatim, pretvarajući se da je bolesna, ona stade gorko plakati i stenjati; i dovukavši se do vrata unutrašnje kelije, ona moljaše prepodobnog da joj pomogne. Svetitelj proviri kroz prozorčić, i videvši je bolesnu beše u nedoumici šta da joj kaže i šta da radi. A ona reče: Molim te, oče, pogledaj na mene, i ogradi me krsnim znakom, jer me srce silno boli. Čuvši to, on izađe k njoj, odmah naloži vatru blizu nje, donese sveti jelej što je imao, i sede. Onda levu ruku svoju metnu u vatru, a desnom, umačući u sveti jelej, pomaza grudi one žene načinivši krsni znak; i zagrevaše joj rukom srce, jer se ona žaljaše da je mnogo boli. A ona, zahvaćena nečistom željom prema njemu i hoteći da i njega pokrene na mrsku pohotu i u greh svali, govoraše: Molim te, oče, pomaži me još jelejem, i rukom mi zagrej srce da mi uminu strašni bolovi. A on prostodušan i bezazlen, verovaše rečima ženinim i činjaše to. No znajući da lukavstvo đavolovo izaziva pohotu, i bojeći se da zbog suvišnog milosrđa i sažaljenja prema ženi ne nanese večnu muku duši svojoj, on dva ili tri sata držaše svoju levu ruku u vatri, junački trpeći, tako da mu prsti izgoreše i u oganj otpadoše. To činiše blaženi vojujući protiv đavolskog iskušenja, da mu, zbog nepodnošljivih bolova od ruke koja je u vatri gorela, ne bi na um došla nikakva rđava pomisao.
egzorcista
Ističe se
- Poruka
- 2.674
Takav muž, i tolike blagodati Božje udostojen, bi dopušteno da padne najstrašnijim padom. I to zbog toga što se on, kako se misli, podade gordoj misli: mišljaše visoko o svojoj svetosti i bogougodnom životu, i smatraše sebe za nešto veliko. A početak njegovog pada bi ovako: iskonski neprijatelj ljudi đavo, zavideći onima koji provode bogougodni život i neprestano im kopajući jamu, uđe u jednu devojku, kćer jednog bogatog čoveka. I mučeći je, on ustima njenim izgovaraše ime Jakovljevo, i govoraše: Neću izići dok me ne odvedete k Jakovu pustinjaku. - Onda je roditelji uzeše, i stadoše obilaziti manastire i pustinje, tražeći dugo tog svetog oca Jakova. I kad ga jedva pronađoše, padoše pred noge njegove, vapijući: Smiluj se na nas, našu kćer silno muči nečisti duh, i evo već je dvadeseti dan kako niti jede niti pije nego samo viče, kida se, i izgovara tvoje ime.
A on stade na molitvu, i toliko se usrdno moljaše Bogu za nju da se i mesto zatrese na kome on stajaše. Pošto završi molitvu, on dunu na nju, govoreći nečistom duhu: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, iziđi iz ove devojke! - I odmah đavo, kao nekim ognjem opaljen, pobeže iz nje. A devojka pade na zemlju, i ostade dugo bezglasna. Sveti Jakov se opet pomoli Bogu, uze je za ruku i podiže sa zemlje, i dade je roditeljima njenim. A oni, videvši takvo čudo proslaviše Boga. No bojeći se da se nečisti duh ponovo ne vrati u nju, moliše ga da kći njihova ostane kod njega još tri dana, dok potpuno ne ozdravi. I ostade devojka kod starca, a roditelji otputovaše.
Kao što u početku rekosmo, radi koristi mnogih i radi opreznosti onih što na zemlji provode nebeski život, ne treba, opisujući život savršenih ljudi, iznositi samo njihova dobra dela, nego kazivati i iskušenja koja su im se od svezlog vraga događala, i pomoću kojih je on njih ponekad sapletao, te su oni, po popuštenju, padali, i opet ustajali. Tako dakle, kao što kazasmo velike i istinske vrline ovog divnog starca, tako ćemo opisati i oluju koja ga zahvati, te on žestoko pade. A kasnije ćemo reći i o čudesima velikim koja je on činio, pošto se pokajao. Jer ukoliko beše prekrasno žitije koje je on ranije prohodio u svojim podvižničkim trudovima, utoliko pad njegov potom bi veći. I ukoliko teže pade, utoliko se, pošto ustade, jače ispravi. A sada, da čujemo šta mu se dalje dogodilo.
Pošto devojka ona ostade kod njega, đavo iskoristi priliku. Videći ga samog u pustom mestu sa devojkom, đavo poteže svoje zamke: pokrenu u njemu ružne misli i nečistu telesnu želju, i silno ga pohotom raspali. I on, koga ne ulovi bludnica upućena od Samarjana; on, koji ruku svoju sažeže, da bi sačuvao celomudrenost i čistotu; on, koji čudesa činjaše, đavole izgonjaše, - strašno zapaljen bludnom pohotom, zaboravi na strah Božji, zaboravi tolike svoje podvižničke mnogogodišnje trudove, zaboravi na dar isceljivanja koji beše dobio od Boga, i onako star, pobeđen od đavola - pade: obljubi devojku, upropasti i njenu i svoju devstvenost, oskvrni svoje telo i dušu, i uništi sve svoje pređašnje trudove podvižničke. No ne beše mu dosta učiniti ovaj jedan teški greh, nego učini još i teži. Jer kao što čovek koji se omakne sa planinske litice leti u provaliju padajući s kamena na kamen i razbijajući se, tako se dogodi i njemu: okliznuvši se u jedan veliki greh, on pade u drugi veći i strašniji, dodajući bezakonje na bezakonje. Jer đavo mu ubaci u dušu plašljivu pomisao, te on mišljaše u sebi, govoreći: Devojka će kazati roditeljima da sam je obljubio i upropastio. To će biti za mene strašna bruka i sramota. I ja ću zbog nje biti u velikoj opasnosti od njih.
I on, nahuškan na to od đavola, ustade, ubi nevinu devojku, misleći da će na taj način sakriti od ljudi svoj prvi greh, i izbaviti se sramote. Pa i na tome se ne zaustavi, nego se rinu u još jedan greh: telo devojkino, koje svojom nečistotom oskvrni, i svojom rukom nemilosrdno ubi, ne sahrani po propisu u zemlju, nego ga bez ikakvog sažaljenja baci u reku.Takav je plod gordog mišljenja o sebi. Jer da inok ovaj nije mislio o sebi da je svet i velik, ne bi pao tako strašnim padovima, niti bi se vrag narugao starosti njegovoj, koji je nekada u mladosti ismevao vraga i gazio.
Posle takvih teških grehova stade ga đavo kao svog okovanog zarobljenika vući u poslednji ponor pogibli, u najteži greh od svih grehova: u Kainovo i Judino očajanje. I sedeći u keliji, starac ne znađaše šta da radi. Samo ga savest silno mučaše, i on uzdisaše i očajavaše, i već nije smeo ni usta svoja da otvori za molitvu, niti um da okrene k Bogu. Zatim odluči da beži odatle u neku drugu daleku, predaleku zemlju: da baci monaštvo, da se vrati u svet, i u starosti služi svetu i đavolu. I on izađe iz pećine, i krenu zamišljenim putem, i prosto trčaše, vitlan i gonjen očajanjem kao opakom burom morskom.
A on stade na molitvu, i toliko se usrdno moljaše Bogu za nju da se i mesto zatrese na kome on stajaše. Pošto završi molitvu, on dunu na nju, govoreći nečistom duhu: U ime Gospoda našeg Isusa Hrista, iziđi iz ove devojke! - I odmah đavo, kao nekim ognjem opaljen, pobeže iz nje. A devojka pade na zemlju, i ostade dugo bezglasna. Sveti Jakov se opet pomoli Bogu, uze je za ruku i podiže sa zemlje, i dade je roditeljima njenim. A oni, videvši takvo čudo proslaviše Boga. No bojeći se da se nečisti duh ponovo ne vrati u nju, moliše ga da kći njihova ostane kod njega još tri dana, dok potpuno ne ozdravi. I ostade devojka kod starca, a roditelji otputovaše.
Kao što u početku rekosmo, radi koristi mnogih i radi opreznosti onih što na zemlji provode nebeski život, ne treba, opisujući život savršenih ljudi, iznositi samo njihova dobra dela, nego kazivati i iskušenja koja su im se od svezlog vraga događala, i pomoću kojih je on njih ponekad sapletao, te su oni, po popuštenju, padali, i opet ustajali. Tako dakle, kao što kazasmo velike i istinske vrline ovog divnog starca, tako ćemo opisati i oluju koja ga zahvati, te on žestoko pade. A kasnije ćemo reći i o čudesima velikim koja je on činio, pošto se pokajao. Jer ukoliko beše prekrasno žitije koje je on ranije prohodio u svojim podvižničkim trudovima, utoliko pad njegov potom bi veći. I ukoliko teže pade, utoliko se, pošto ustade, jače ispravi. A sada, da čujemo šta mu se dalje dogodilo.
Pošto devojka ona ostade kod njega, đavo iskoristi priliku. Videći ga samog u pustom mestu sa devojkom, đavo poteže svoje zamke: pokrenu u njemu ružne misli i nečistu telesnu želju, i silno ga pohotom raspali. I on, koga ne ulovi bludnica upućena od Samarjana; on, koji ruku svoju sažeže, da bi sačuvao celomudrenost i čistotu; on, koji čudesa činjaše, đavole izgonjaše, - strašno zapaljen bludnom pohotom, zaboravi na strah Božji, zaboravi tolike svoje podvižničke mnogogodišnje trudove, zaboravi na dar isceljivanja koji beše dobio od Boga, i onako star, pobeđen od đavola - pade: obljubi devojku, upropasti i njenu i svoju devstvenost, oskvrni svoje telo i dušu, i uništi sve svoje pređašnje trudove podvižničke. No ne beše mu dosta učiniti ovaj jedan teški greh, nego učini još i teži. Jer kao što čovek koji se omakne sa planinske litice leti u provaliju padajući s kamena na kamen i razbijajući se, tako se dogodi i njemu: okliznuvši se u jedan veliki greh, on pade u drugi veći i strašniji, dodajući bezakonje na bezakonje. Jer đavo mu ubaci u dušu plašljivu pomisao, te on mišljaše u sebi, govoreći: Devojka će kazati roditeljima da sam je obljubio i upropastio. To će biti za mene strašna bruka i sramota. I ja ću zbog nje biti u velikoj opasnosti od njih.
I on, nahuškan na to od đavola, ustade, ubi nevinu devojku, misleći da će na taj način sakriti od ljudi svoj prvi greh, i izbaviti se sramote. Pa i na tome se ne zaustavi, nego se rinu u još jedan greh: telo devojkino, koje svojom nečistotom oskvrni, i svojom rukom nemilosrdno ubi, ne sahrani po propisu u zemlju, nego ga bez ikakvog sažaljenja baci u reku.Takav je plod gordog mišljenja o sebi. Jer da inok ovaj nije mislio o sebi da je svet i velik, ne bi pao tako strašnim padovima, niti bi se vrag narugao starosti njegovoj, koji je nekada u mladosti ismevao vraga i gazio.
Posle takvih teških grehova stade ga đavo kao svog okovanog zarobljenika vući u poslednji ponor pogibli, u najteži greh od svih grehova: u Kainovo i Judino očajanje. I sedeći u keliji, starac ne znađaše šta da radi. Samo ga savest silno mučaše, i on uzdisaše i očajavaše, i već nije smeo ni usta svoja da otvori za molitvu, niti um da okrene k Bogu. Zatim odluči da beži odatle u neku drugu daleku, predaleku zemlju: da baci monaštvo, da se vrati u svet, i u starosti služi svetu i đavolu. I on izađe iz pećine, i krenu zamišljenim putem, i prosto trčaše, vitlan i gonjen očajanjem kao opakom burom morskom.
Poslednja izmena:
egzorcista
Ističe se
- Poruka
- 2.674
stio grehe. I otada stade činiti mnoga čudesa blagodaću Hristovom. Jer k njemu dovođahu iz celog tog kraja bolesnike, koji su patili od najraznovrsnijih bolesti, i svi oni odmah isceljenje dobijahu. A đavole svetitelj izgonjaše rečju svojom. I za kratko vreme on posle pokajanja učini veća čudesa nego pre. I te godine, kada izmoli od Boga kišu, on se približi končini svojoj. I dozvavši episkopa, ostavi mu zaveštanje da posle smrti telo njegovo sahrani u istom grobu.
I posle nekoliko dana upokoji se u Gospodu. I sveta duša njegova nastani se u dvorima Gospodnjim sa svetima koji su pokajanjem ugodili Bogu. Glas o prestavljenju svetoga odmah se raznese na sve strane. I ogromne mase naroda, sa svećama, kadionicama i mirisima, slegoše se na njegov pogreb. Dođe i episkop sa celokupnim sveštenstvom. I pošto ga opeva, i skupocenim mirisima pomaza sveto telo njegovo, on ga pogrebe česno u istom grobu, kao što mu svetitelj beše zaveštao pred svoju končinu.
Posle kratkog vremena episkop podiže crkvu u ime ovog svetog Jakova blizu onog groba, i česne mošti njegove prenese odatle u crkvu. I ustanovi da se svake godine praznuje sveti spomen ugodnika Božjeg, prepodobnog oca našeg Jakova, a u slavu Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
Sveti Jakov živeo sedamdeset i pet godina, i to u šestom veku.
I posle nekoliko dana upokoji se u Gospodu. I sveta duša njegova nastani se u dvorima Gospodnjim sa svetima koji su pokajanjem ugodili Bogu. Glas o prestavljenju svetoga odmah se raznese na sve strane. I ogromne mase naroda, sa svećama, kadionicama i mirisima, slegoše se na njegov pogreb. Dođe i episkop sa celokupnim sveštenstvom. I pošto ga opeva, i skupocenim mirisima pomaza sveto telo njegovo, on ga pogrebe česno u istom grobu, kao što mu svetitelj beše zaveštao pred svoju končinu.
Posle kratkog vremena episkop podiže crkvu u ime ovog svetog Jakova blizu onog groba, i česne mošti njegove prenese odatle u crkvu. I ustanovi da se svake godine praznuje sveti spomen ugodnika Božjeg, prepodobnog oca našeg Jakova, a u slavu Hrista Boga, sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog vavek, amin.
Sveti Jakov živeo sedamdeset i pet godina, i to u šestom veku.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОСИЈА
игумана Триглијског
Игумановао у Триглијском манастиру, близу Цариграда; скончао у миру.
игумана Триглијског
Игумановао у Триглијском манастиру, близу Цариграда; скончао у миру.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПЕТРА ПЕЛОПОНЕСКОГ
Из Триполице, у Малој Азији; за веру у Христа обешен 1776 године у месту Отемиси, у Малој Азији.
Из Триполице, у Малој Азији; за веру у Христа обешен 1776 године у месту Отемиси, у Малој Азији.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
2.JAHУAP
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТР
А папе римског Свети Силвестар, у старом Риму рођен и у светој вери васпитан, би ученик презвитера Кирина. Од њега се научи књижној мудрости и добрим обичајима. Као пунолетан, беше веома гостољубив. Из љубави к Богу и к ближњему он довођаше странце у свој дом, и пошто би им опрао ноге, угошћаваше их, и чињаше им сваку услугу. Једном из Антиохије дође у Рим, проповедајући Еванђеље царства, епископ Тимотеј, човек свет и исповедник(1)Христов. Њега Силвестар прими у свој дом. И добивши много духовне користи од његовог светог живота и учења, он постаде савршен у врлинама и вери. А Тимотеј, живећи у Силвестровом дому годину и неколико месеци, многе Римљане од идолопоклонства обрати к Богу. Због тога га епарх града(2)Тарквиније баци у тамницу, и дуго држаше у оковима. И би три пута бијен што не пристаде да принесе жртву идолима. Затим му мачем отсекоше главу. A блажени Силвестар ноћу узе његове свете мошти, и сахрани их у дому свом са одговарајућим песмама. Затим жена једна хришћанка, по имену Теонисија, са благословом епископа римског Мелхиада(3), подиже о свом трошку храм светом Тимотеју, у који и пренесе мошти светог мученика.
Епарх града Тарквиније дозва Силвестра и тражаше од њега имовину што је остала после Тимотеја, и присиљаваше га да принесе жртву идолима. А када овај не хтеде, он му грожаше мукама. Силвестар пак, провидевши да ће епарх брзо умрети од изненадне смрти, рече му еванђелску реч: Ову ноћ узеће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), и нећеш остварити оно што се хвасташ да ћеш ми учинити. - Разгневи се епарх на ове речи, и нареди да светога Силвестра вежу железним веригама и баце у тамницу. А сам седе да једе. И кад јеђаше рибу, западе му рибља кост у грло, коју никаквим начином ни лекаријом не могаше извадити. И мучећи се од тога све до поноћи, издахну, као што прорече светитељ. И сутрадан родбина с плачем сахрани епарха. A хришћани с радошћу изведоше Силвестра из тамнице. И веома га поштоваху не само хришћани него и нехришћани. Јер многе слуге епархове, када видеше да се пророштво Силвестрово испуни, удлашише се, и припадаху к ногама светитељевим бојећи се да се и њима не деси неко зло као њиховом господару; а други, убеђени тим чудом, повероваше у Христа. Када свети наврши тридесет година, епископ римски Мелхиад произведе га за ђакона. Затим, после Мелхиада Силвестар би од свих изабран на престо римског епископа, и беше на њему као велика свећа на светњаку. И пасаше стадо Христово као други апостол, речју и делом упућујући га на спасоносну пашу. А када нађе неке свештенике, који су чин свој оставили и трговином се бавили, врати их опет црквеном служењу. И донесе канон да се нико од посвећених не сме бавити трговином.
Овај пресвети отац надену код Римљана имена седмичним данима, јер у то време, први дан седмице, који ми називамо недељом, Римљани називаху даном сунца, а остале дане називаху даном Месеца, даном Марса, даном Меркура, даном Јупитера, даном Венере, даном Сатурна(4). Светитељу беху одвратна нечестива имена незнабожачких богова, и нареди да се први дан назива дан Господњи, јер у тај дан Господ наш славно васкрсе из мртвих, a остале дане онако како их Римљани и сада називају. А одреди и ово: да хришћани посте само у ону суботу у коју Христос умре и сиђе у ад да га разруши и изведе отуда праоца Адама са праоиима, a y остале суботе забрани да се пости. У то време беше у Риму велика змија која је живела у једној дубокој пећини под гором, званом Тарпеј. Тој змији незнабошци сваког месеца приношаху жртве као богу. Кад год је излазила из пећине, увек би затровала ваздух својим отровним дахом, те биваху многи смртни случајеви међу људима који живљаху у близини, нарочито међу децом. Свети Силвестар, желећи и да људе избави од те напасти и да их од безбожја(5) приведе истинитом Богу, сазва хришћане што живљаху у граду, и наложи им тродневни пост и молитву. А сам предњачаше свима у посту и молитви. И једне ноћи јави му се у виђењу свети апостол Петар, наређујући му да узме са собом неке свештенике и ђаконе, и да без бојазни отиде у пећину где змија борави, да на улазу пећине отслужи свету службу, и да затим уђе унутра у пећину, да призове име Господа Исуса, и тако учини да змија никада више не изађе из пећине.Светитељ поступи по апостоловом наређењу: отиде пећини и, пошто отслужи свету службу, уђе у пећину, и нашавши у њој нека врата затвори их, говорећи: Нека се ова врата не отворе до дана другог доласка Христовог! - И затворивши тако змију, учини да никада не изађе. А незнабошци мишљаху да ће тамо змија појести Силвестра и свештенике његове. Но када видеше да изађе неповређен, дивише се. И отада не видеше да змија изиђе. И многи у томе познаше силу истинитога Бога, и обратише се вери.
У оно време када цароваше Константин Велики, који још не беше просвећен светим крштењем, а беше отишао из Рима у рат против Ликинија, наста у Риму у његовом отсуству гоњење на хришћане од стране римског Сената. Примораваху хришћане да приносе жртве идолима; и кад ови одбијаху, подвргаваху их најразноврснијим мукама. Због тога свети Силвестар узе свој клир, изиђе из града, и скриваше се у гори званој Сорактес. После тога цар Константин, победивши Ликинија, издаде заповест (едикт) о престанку гоњења хришћана, тако да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу, говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа на силу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај My je пo вољи, и Он га милостиво прима. Стога, нека сваки слободно верује како хоће, и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.
He само у Риму настаде радост код хришћана, него и у целом свету: јер свуда пуштаху из тамница и окова хришћане, за Христа мучене; враћаху се из прогонства исповедници Христови; слободно долажаху својим домовима они што су се из страха од мучитеља крили по горама и пустињама; и свуда гоњење умуче и мучење престаде. Али, ђаво, не могући да гледа где се толико шири црквени мир и светлост вере, подстаче Јевреје да отиду славној Јелени, мајци царевој, која се тада налажаше у домовини својој Витинији(6). И они јој овако говорише: Добро уради цар, син твој, што безбожје напусти и идолске храмове поруши. Али зло учини што поверова у Исуса и поштује га као Божјег Сина и истинитог Бога. А Исус је био човек Јеврејин и мађионичар, варао је људе маћионичарским привидностима. Њега је Пилат као злочинца мучио и на крсту распео. А што цар оздрави, то није силом Исусовом, него благодаћу Бога који је створио небо и земљу. Стога треба, царице, да одвратиш сина свог од такве заблуде, да се не би вишњи Бог разгневио и цару се неко зло десило.
Када Јелена ово чу, извести писмом сина свог о томе. А он, прочитавши, написа својој блаженој мајци да Јевреји, који тако говоре, дођу са њом у Рим, и нека се пред свима расправљају о вери са хришћанским епископима, па чија страна победи, њена ће вера бити боља. Царица извести Јевреје о овом царевом наређењу. Одмах се скупише многи мудри Јевреји, вични њиховом закону, зналци пророчких речи и упознати са јелинским учењем, и готови на расправљање о вери. И они са царицом Јеленом отпутоваше у Рим. Међу њима беше и један врло мудар равин(7), по имену Замврије, који не само беше вичан и савршен у јелинској мудрости и у јеврејским књигама, него беше и превелики мађионичар. На њега Јевреји полагаху сву своју наду: ако хришћане не победи речима, надвладаће их мађионичарским чудесима. Када дође дан расправљања између Јевреја и хришћана, седе цар на престо свој са целим Сенатом. И изиђе пред цара свети Силвестар са малом дружином: неколицином епископа који су се тада затекли у Риму. Уђоше у дворану и Јевреји, њих сто и двадесет. И поче расправљање, које и царица Јелена жељаше да чује, због чега и седе иза завесе. А цар и Сенат имали су да пресуде о ономе што буду говориле обе стране.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СИЛВЕСТР
А папе римског Свети Силвестар, у старом Риму рођен и у светој вери васпитан, би ученик презвитера Кирина. Од њега се научи књижној мудрости и добрим обичајима. Као пунолетан, беше веома гостољубив. Из љубави к Богу и к ближњему он довођаше странце у свој дом, и пошто би им опрао ноге, угошћаваше их, и чињаше им сваку услугу. Једном из Антиохије дође у Рим, проповедајући Еванђеље царства, епископ Тимотеј, човек свет и исповедник(1)Христов. Њега Силвестар прими у свој дом. И добивши много духовне користи од његовог светог живота и учења, он постаде савршен у врлинама и вери. А Тимотеј, живећи у Силвестровом дому годину и неколико месеци, многе Римљане од идолопоклонства обрати к Богу. Због тога га епарх града(2)Тарквиније баци у тамницу, и дуго држаше у оковима. И би три пута бијен што не пристаде да принесе жртву идолима. Затим му мачем отсекоше главу. A блажени Силвестар ноћу узе његове свете мошти, и сахрани их у дому свом са одговарајућим песмама. Затим жена једна хришћанка, по имену Теонисија, са благословом епископа римског Мелхиада(3), подиже о свом трошку храм светом Тимотеју, у који и пренесе мошти светог мученика.
Епарх града Тарквиније дозва Силвестра и тражаше од њега имовину што је остала после Тимотеја, и присиљаваше га да принесе жртву идолима. А када овај не хтеде, он му грожаше мукама. Силвестар пак, провидевши да ће епарх брзо умрети од изненадне смрти, рече му еванђелску реч: Ову ноћ узеће душу твоју од тебе (Лк. 12, 20), и нећеш остварити оно што се хвасташ да ћеш ми учинити. - Разгневи се епарх на ове речи, и нареди да светога Силвестра вежу железним веригама и баце у тамницу. А сам седе да једе. И кад јеђаше рибу, западе му рибља кост у грло, коју никаквим начином ни лекаријом не могаше извадити. И мучећи се од тога све до поноћи, издахну, као што прорече светитељ. И сутрадан родбина с плачем сахрани епарха. A хришћани с радошћу изведоше Силвестра из тамнице. И веома га поштоваху не само хришћани него и нехришћани. Јер многе слуге епархове, када видеше да се пророштво Силвестрово испуни, удлашише се, и припадаху к ногама светитељевим бојећи се да се и њима не деси неко зло као њиховом господару; а други, убеђени тим чудом, повероваше у Христа. Када свети наврши тридесет година, епископ римски Мелхиад произведе га за ђакона. Затим, после Мелхиада Силвестар би од свих изабран на престо римског епископа, и беше на њему као велика свећа на светњаку. И пасаше стадо Христово као други апостол, речју и делом упућујући га на спасоносну пашу. А када нађе неке свештенике, који су чин свој оставили и трговином се бавили, врати их опет црквеном служењу. И донесе канон да се нико од посвећених не сме бавити трговином.
Овај пресвети отац надену код Римљана имена седмичним данима, јер у то време, први дан седмице, који ми називамо недељом, Римљани називаху даном сунца, а остале дане називаху даном Месеца, даном Марса, даном Меркура, даном Јупитера, даном Венере, даном Сатурна(4). Светитељу беху одвратна нечестива имена незнабожачких богова, и нареди да се први дан назива дан Господњи, јер у тај дан Господ наш славно васкрсе из мртвих, a остале дане онако како их Римљани и сада називају. А одреди и ово: да хришћани посте само у ону суботу у коју Христос умре и сиђе у ад да га разруши и изведе отуда праоца Адама са праоиима, a y остале суботе забрани да се пости. У то време беше у Риму велика змија која је живела у једној дубокој пећини под гором, званом Тарпеј. Тој змији незнабошци сваког месеца приношаху жртве као богу. Кад год је излазила из пећине, увек би затровала ваздух својим отровним дахом, те биваху многи смртни случајеви међу људима који живљаху у близини, нарочито међу децом. Свети Силвестар, желећи и да људе избави од те напасти и да их од безбожја(5) приведе истинитом Богу, сазва хришћане што живљаху у граду, и наложи им тродневни пост и молитву. А сам предњачаше свима у посту и молитви. И једне ноћи јави му се у виђењу свети апостол Петар, наређујући му да узме са собом неке свештенике и ђаконе, и да без бојазни отиде у пећину где змија борави, да на улазу пећине отслужи свету службу, и да затим уђе унутра у пећину, да призове име Господа Исуса, и тако учини да змија никада више не изађе из пећине.Светитељ поступи по апостоловом наређењу: отиде пећини и, пошто отслужи свету службу, уђе у пећину, и нашавши у њој нека врата затвори их, говорећи: Нека се ова врата не отворе до дана другог доласка Христовог! - И затворивши тако змију, учини да никада не изађе. А незнабошци мишљаху да ће тамо змија појести Силвестра и свештенике његове. Но када видеше да изађе неповређен, дивише се. И отада не видеше да змија изиђе. И многи у томе познаше силу истинитога Бога, и обратише се вери.
У оно време када цароваше Константин Велики, који још не беше просвећен светим крштењем, а беше отишао из Рима у рат против Ликинија, наста у Риму у његовом отсуству гоњење на хришћане од стране римског Сената. Примораваху хришћане да приносе жртве идолима; и кад ови одбијаху, подвргаваху их најразноврснијим мукама. Због тога свети Силвестар узе свој клир, изиђе из града, и скриваше се у гори званој Сорактес. После тога цар Константин, победивши Ликинија, издаде заповест (едикт) о престанку гоњења хришћана, тако да нико не сме хулити Христа нити злостављати хришћане. И подиже у царском дому свом цркву у име Спаситеља Христа. И нареди да се слободно крсте сви који желе да буду хришћани, а да беле хаљине за крштење узимају из царских ризница. И крсти се у то време врло много људи; и из дана у дан растијаше и увећаваше се Црква Христова, а идолопоклонство опадаше. И настаде радост велика код хришћана, јер их беше тако много у Риму да хтедоше већ да протерају из града све који не желе да буду хришћани. Али цар запрети народу, говорећи: Бог наш не жели да Му ико приступа на силу и под морањем, него ако ко добровољно и благонамерно приступа Њему, тај My je пo вољи, и Он га милостиво прима. Стога, нека сваки слободно верује како хоће, и нека један другога не гони. - Таквој наредби царевој људи се веома обрадоваше, јер допушта свима да слободно живе, сваки у својој вери и по својој слободној вољи.
He само у Риму настаде радост код хришћана, него и у целом свету: јер свуда пуштаху из тамница и окова хришћане, за Христа мучене; враћаху се из прогонства исповедници Христови; слободно долажаху својим домовима они што су се из страха од мучитеља крили по горама и пустињама; и свуда гоњење умуче и мучење престаде. Али, ђаво, не могући да гледа где се толико шири црквени мир и светлост вере, подстаче Јевреје да отиду славној Јелени, мајци царевој, која се тада налажаше у домовини својој Витинији(6). И они јој овако говорише: Добро уради цар, син твој, што безбожје напусти и идолске храмове поруши. Али зло учини што поверова у Исуса и поштује га као Божјег Сина и истинитог Бога. А Исус је био човек Јеврејин и мађионичар, варао је људе маћионичарским привидностима. Њега је Пилат као злочинца мучио и на крсту распео. А што цар оздрави, то није силом Исусовом, него благодаћу Бога који је створио небо и земљу. Стога треба, царице, да одвратиш сина свог од такве заблуде, да се не би вишњи Бог разгневио и цару се неко зло десило.
Када Јелена ово чу, извести писмом сина свог о томе. А он, прочитавши, написа својој блаженој мајци да Јевреји, који тако говоре, дођу са њом у Рим, и нека се пред свима расправљају о вери са хришћанским епископима, па чија страна победи, њена ће вера бити боља. Царица извести Јевреје о овом царевом наређењу. Одмах се скупише многи мудри Јевреји, вични њиховом закону, зналци пророчких речи и упознати са јелинским учењем, и готови на расправљање о вери. И они са царицом Јеленом отпутоваше у Рим. Међу њима беше и један врло мудар равин(7), по имену Замврије, који не само беше вичан и савршен у јелинској мудрости и у јеврејским књигама, него беше и превелики мађионичар. На њега Јевреји полагаху сву своју наду: ако хришћане не победи речима, надвладаће их мађионичарским чудесима. Када дође дан расправљања између Јевреја и хришћана, седе цар на престо свој са целим Сенатом. И изиђе пред цара свети Силвестар са малом дружином: неколицином епископа који су се тада затекли у Риму. Уђоше у дворану и Јевреји, њих сто и двадесет. И поче расправљање, које и царица Јелена жељаше да чује, због чега и седе иза завесе. А цар и Сенат имали су да пресуде о ономе што буду говориле обе стране.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
У почетку Јевреји захтеваху да од стране хришћана ступе у парбу с њима дванаест најмудријих људи. А свети Силвестар се успротиви томе, говорећи: Ми се не уздамо у множину људи Него у Бога који све укрепљује. Њега у помоћ призивајући, говоримо: Устани, Боже, брани ствар своју. - Јевреји на то рекоше: To је из нашег Писма, јер те речи наш пророк написа. Ти треба из вашег Писма да говориш, а не из нашег. - А Силвестар одговори: Истина, у почетку вама би говорено Писмо Старога Завета и проповеди пророка, али све то и нама припада, јер је у њима много шта речено о Христу Господу нашем. Стога треба данас о томе да расправљамо с вама, јер ваше књиге постадоше нам своје, a наше вама су туђе, и ви ћете радије веровати својим књигама неголи нашим. Због тога ћемо вам из ваших књига показати истину којој се ви противите. И победа ће бити чудесна и очигледна, када је однесемо оружјем које смо узели из руку противника. - На то цар рече: Правда је у речима епископа, а не може јој се противречити; јер ако вам, о Јевреји, хришћани из вашег Писма приведу доказ о Христу своме, онда ће несумњиво победа бити на њиховој страни, и ви ћете бити тучени од својих властитих књига. - Када ово рече цар, цео Сенат похвали суд његов.
Онда стадоше Јевреји говорити хришћанима овако: Сведржитељ Бог наш у Књизи Поновљених закона говори: Видите, видите да ја јесам, и да нема бога осим мене (5 Мојс. 32, 39), како онда ви Исуса, који беше човек, кога оци наши распеше, називате Богом, и уводите три Бога: Оца, у кога и ми верујемо; и Исуса, за кога кажете да је Син Божји; а трећим богом називате Духа? Верујући тако, зар се не противите јавно Творцу свега Богу, који учи да нема других богова осим њега? - На ово богонадахнути Силвестар одговори: Ако без икакве узрујаности и вреве разгледате Писма, наћи ћете да ми ништа ново не уводимо када исповедамо Сина Божјег и Светога Духа. Јер то нисмо ми измислили, него су нам то божански пророци објавили. Пре свега Давид, пророк и цар, предсказујући побуну ваших отаца противу Спаситеља нашег, рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају узалудне ствари на Господа и на Христа (= на Помазаника) његовог (Пс. 2, 1-2). Ето дакле, говорећи о Господу и Помазанику његовом, он уводи не једно лице него два. А да је Христос - Син Божји, то објављује исти пророк, говорећи: Господ рече мени: Ти си Син мој, ја те данас родих (Пс. 2, 7). Јер је један који рађа, а други који је рођен.
На то рекоше Јевреји: Пошто кажеш да Бог роди, ти тиме бестрасног чиниш страсним. И како то, Син је Бог рођен у времену, и постао је у времену? Јер реч "данас" означава време, и не допушта да се верује да је Бог вечан. - Силвестар одговори: He кажемо ми, о Јевреји, да је у Богу рођење страсно, него исповедамо да је Божанство бестрасно, а такво и рођење; као што се од ума рађа реч. Нити уводимо временско рођење Сина од Оца, него верујемо да је његово роћење вечно невременско, јер знамо да је Син, заједно са Оцем и Духом, Творац времена. А Творац времена није под временом. Та пак реч: "Ја те данас родих", означава не горње и предвечно божанско рођење, него рођење доле, примљено у времену и у телу ради спасења нашег. Знао је пророк да је Христос Бог пре векова, због чега и каже: Престо је твој, Боже, вечан (Пс. 44, 7). А објављујући унапред Његово оваплоћење које је имало бити у последње време, говори: Ти си Син мој, ја те данас родих. - Овим дакле речима: "Ти си Син мој", означава не временско него предвечно рођење Његово; a речима: "ја те данас родих", означава Његово рођење које се догодило у времену. А што рече: "Ја те родих", пророк показа да и оно рођење Сина, које је имало бити у времену, Отац приписује себи као своје властито, јер је имало бити по Његовој вољи. Но осим тога, та реч: "ја те данас родих", означава вечност рођења Божјег, у којој не постоји ни прошлост ни будућност, него је "данас" свагда садашње. - A o Духу Светом исти Давид сведочи, говорећи: Речју Господњом небеса се учврстише, и Духом уста његових сва војска њихова (Пс. 32, 6). Овде дакле спомиње Оца - Господа, и Сина кога назива Речју због вишег и бестрасног рођења, и Духа Светога. И на другом месту каже: Светога Духа свог немој узети од мене (Пс. 50, 11). И опет: Куда бих отишао од Духа твога? (Пс. 138, 7). Овим речима пророк јасно показује да постоји Дух Свети, и испуњује све и сва. И опет говори: Пошљеш Духа свог, и постају (Пс. 103, 30). Није ли то све Давид рекао? Но и Мојсије Боговидац у Књизи Постања наводи овакве речи Божје: Да начинимо човека по обличју своме и по подобију (1 Мојс. 1, 26). С ким то онда говораше Бог ако не признамо да друго Лице беше с Њим? He може нико рећи да је то говорио Бог Небеским Силама. Јер саме те речи: "по обличју своме", не допуштају ни да се помисли на то. Јер није исто обличје и подобије Бога и Анђела. Анћели су нижи по природи и по сили. Једно је природа Божја, а друго анђелска. Морао је дакле неко други бити онај са којим Бог изговори те речи: "по обличју своме". И морао је тај други бити исте природе и обличја и подобија и истости са Богом који говори. А ко може бити такав, ако не Син, који је са Оцем једносуштан, једнославан и једномоћан, неизменљиво Обличје Очево? Шта онда ми ново уводимо када верујемо и говоримо да постоји Отац и Син и Свети Дух? И ако то незнабошцима изгледа невероватно и бесмислено, није чудновато, јер не знају Свето Писмо. Али зашто не верујете ви, који се поучавате речима светих Пророка, међу којима нема ниједнога који није пророковао о Спаситељу нашем?
А када овај божанствени отац жељаше да још говори о Пресветој Тројици, прекидајући његов говор цар рече Јеврејима: Ове речи које нам епископ наведе из Писма, о Јевреји, јесу ли тако написане и у вашим Књигама? - Они одговорише: Јесу. Цар рече: У овом расправљању о Пресветој Тројици, мислим, да сте побеђени. - А они одговорише: He, добри царе! никако нас Силвестар победити не може, ако ми изнесемо противразлоге које имамо. Јер ми имамо многе противразлоге, и готови смо да их одмах изнесемо, али видимо да је излишан разговор и узалудан труд расправљати о Тројици. Није сада реч о томе, да ли је један Бог или три, него о овоме: да Назарећанин није Бог. Јер, ако се и допусти да постоје три бога, из тога не излази да треба сматрати да је Исус Бог. Исус није Бог, него то беше човек, рођен од људи, с грешницима живео, с цариницима јео и пио; и као што у његовом Еванђељу пише, био кушан од ђавола, затим издан од ученика, ухваћен, исмејан, бијен, жучју и оцтом напојен, раздевен, хаљине његове коцком подељене, иа крст прикован, умро и погребен, - како се такав човек може називати Богом? To је разлог о царе, што се сада говори противу хришћана да они уводе новог бога. Ако дакле о њему могу да што кажу, и ако имају какве доказе нека нам их изложе.
НАПОМЕНЕ:
1.Исповедницима се називали у старој Цркви хришћани, који су у време гоњења јавно објавили, исповедили да су хришћани и због тога претрпели мучење, али су остали у животу.
2.Епарх града = управник града, градоначелник.
3.Свети Мелхиад - папа римски од 311. до 314. године.
4.Све су то били богови, које су незнабожни Римљани сматрали за покровитеље дотичних дана.
5.Незнабошци су поштовали многе богове, али истинитог Бога нису познавали; зато их свети Павле назива безбожнима (Еф. 2, 12).
6.Северозападна покрајина Мале Азије.
7.Равин - почасна титула у Палестини, давана истакнутим учитељима и тумачима старозаветног закона.
Онда стадоше Јевреји говорити хришћанима овако: Сведржитељ Бог наш у Књизи Поновљених закона говори: Видите, видите да ја јесам, и да нема бога осим мене (5 Мојс. 32, 39), како онда ви Исуса, који беше човек, кога оци наши распеше, називате Богом, и уводите три Бога: Оца, у кога и ми верујемо; и Исуса, за кога кажете да је Син Божји; а трећим богом називате Духа? Верујући тако, зар се не противите јавно Творцу свега Богу, који учи да нема других богова осим њега? - На ово богонадахнути Силвестар одговори: Ако без икакве узрујаности и вреве разгледате Писма, наћи ћете да ми ништа ново не уводимо када исповедамо Сина Божјег и Светога Духа. Јер то нисмо ми измислили, него су нам то божански пророци објавили. Пре свега Давид, пророк и цар, предсказујући побуну ваших отаца противу Спаситеља нашег, рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају узалудне ствари на Господа и на Христа (= на Помазаника) његовог (Пс. 2, 1-2). Ето дакле, говорећи о Господу и Помазанику његовом, он уводи не једно лице него два. А да је Христос - Син Божји, то објављује исти пророк, говорећи: Господ рече мени: Ти си Син мој, ја те данас родих (Пс. 2, 7). Јер је један који рађа, а други који је рођен.
На то рекоше Јевреји: Пошто кажеш да Бог роди, ти тиме бестрасног чиниш страсним. И како то, Син је Бог рођен у времену, и постао је у времену? Јер реч "данас" означава време, и не допушта да се верује да је Бог вечан. - Силвестар одговори: He кажемо ми, о Јевреји, да је у Богу рођење страсно, него исповедамо да је Божанство бестрасно, а такво и рођење; као што се од ума рађа реч. Нити уводимо временско рођење Сина од Оца, него верујемо да је његово роћење вечно невременско, јер знамо да је Син, заједно са Оцем и Духом, Творац времена. А Творац времена није под временом. Та пак реч: "Ја те данас родих", означава не горње и предвечно божанско рођење, него рођење доле, примљено у времену и у телу ради спасења нашег. Знао је пророк да је Христос Бог пре векова, због чега и каже: Престо је твој, Боже, вечан (Пс. 44, 7). А објављујући унапред Његово оваплоћење које је имало бити у последње време, говори: Ти си Син мој, ја те данас родих. - Овим дакле речима: "Ти си Син мој", означава не временско него предвечно рођење Његово; a речима: "ја те данас родих", означава Његово рођење које се догодило у времену. А што рече: "Ја те родих", пророк показа да и оно рођење Сина, које је имало бити у времену, Отац приписује себи као своје властито, јер је имало бити по Његовој вољи. Но осим тога, та реч: "ја те данас родих", означава вечност рођења Божјег, у којој не постоји ни прошлост ни будућност, него је "данас" свагда садашње. - A o Духу Светом исти Давид сведочи, говорећи: Речју Господњом небеса се учврстише, и Духом уста његових сва војска њихова (Пс. 32, 6). Овде дакле спомиње Оца - Господа, и Сина кога назива Речју због вишег и бестрасног рођења, и Духа Светога. И на другом месту каже: Светога Духа свог немој узети од мене (Пс. 50, 11). И опет: Куда бих отишао од Духа твога? (Пс. 138, 7). Овим речима пророк јасно показује да постоји Дух Свети, и испуњује све и сва. И опет говори: Пошљеш Духа свог, и постају (Пс. 103, 30). Није ли то све Давид рекао? Но и Мојсије Боговидац у Књизи Постања наводи овакве речи Божје: Да начинимо човека по обличју своме и по подобију (1 Мојс. 1, 26). С ким то онда говораше Бог ако не признамо да друго Лице беше с Њим? He може нико рећи да је то говорио Бог Небеским Силама. Јер саме те речи: "по обличју своме", не допуштају ни да се помисли на то. Јер није исто обличје и подобије Бога и Анђела. Анћели су нижи по природи и по сили. Једно је природа Божја, а друго анђелска. Морао је дакле неко други бити онај са којим Бог изговори те речи: "по обличју своме". И морао је тај други бити исте природе и обличја и подобија и истости са Богом који говори. А ко може бити такав, ако не Син, који је са Оцем једносуштан, једнославан и једномоћан, неизменљиво Обличје Очево? Шта онда ми ново уводимо када верујемо и говоримо да постоји Отац и Син и Свети Дух? И ако то незнабошцима изгледа невероватно и бесмислено, није чудновато, јер не знају Свето Писмо. Али зашто не верујете ви, који се поучавате речима светих Пророка, међу којима нема ниједнога који није пророковао о Спаситељу нашем?
А када овај божанствени отац жељаше да још говори о Пресветој Тројици, прекидајући његов говор цар рече Јеврејима: Ове речи које нам епископ наведе из Писма, о Јевреји, јесу ли тако написане и у вашим Књигама? - Они одговорише: Јесу. Цар рече: У овом расправљању о Пресветој Тројици, мислим, да сте побеђени. - А они одговорише: He, добри царе! никако нас Силвестар победити не може, ако ми изнесемо противразлоге које имамо. Јер ми имамо многе противразлоге, и готови смо да их одмах изнесемо, али видимо да је излишан разговор и узалудан труд расправљати о Тројици. Није сада реч о томе, да ли је један Бог или три, него о овоме: да Назарећанин није Бог. Јер, ако се и допусти да постоје три бога, из тога не излази да треба сматрати да је Исус Бог. Исус није Бог, него то беше човек, рођен од људи, с грешницима живео, с цариницима јео и пио; и као што у његовом Еванђељу пише, био кушан од ђавола, затим издан од ученика, ухваћен, исмејан, бијен, жучју и оцтом напојен, раздевен, хаљине његове коцком подељене, иа крст прикован, умро и погребен, - како се такав човек може називати Богом? To је разлог о царе, што се сада говори противу хришћана да они уводе новог бога. Ако дакле о њему могу да што кажу, и ако имају какве доказе нека нам их изложе.
НАПОМЕНЕ:
1.Исповедницима се називали у старој Цркви хришћани, који су у време гоњења јавно објавили, исповедили да су хришћани и због тога претрпели мучење, али су остали у животу.
2.Епарх града = управник града, градоначелник.
3.Свети Мелхиад - папа римски од 311. до 314. године.
4.Све су то били богови, које су незнабожни Римљани сматрали за покровитеље дотичних дана.
5.Незнабошци су поштовали многе богове, али истинитог Бога нису познавали; зато их свети Павле назива безбожнима (Еф. 2, 12).
6.Северозападна покрајина Мале Азије.
7.Равин - почасна титула у Палестини, давана истакнутим учитељима и тумачима старозаветног закона.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Када они то рекоше, свети Силвестар поче говорити: He кажемо ми да су три Бога, као што сматрате ви, о Јевреји! него исповедамо једнога Бога, који се у три Лица или Ипостаси поштује и обожава од нас. Но требало је да ви најпре покажете да разлози, које поводом вашег првог питања наведох из ваших Књига, нису добри, па да онда идемо даље у расправљању. Али пошто се сада отказујете да о томе говорите, ми ћемо као што сами предлажете, поразговарати о Господу нашем Исусу Христу. Почећемо од овога: Бог који је све привео у биће, створио је човека; и када виде да је он постао склон свакоме злу, не презре створење руку Својих које је пропадало, него благоволе да Син Његов, који је нераздељиво са Њим (јер је Бог свуда присутан), сиђе к нама. И Он сиђе, и родивши се од Дјеве би под законом, да искупи оне који су под законом (Гал. 4, 4.5). А да се имао родити од Дјеве, прорече божанствени пророк Исаија, говорећи: Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14). A то име, као што и ви знате, означава Божји долазак к људима, и у грчком преводу се каже да Емануил значи: с нама Бог. Овај пророк дакле пре много времена унапред објави да се Бог има родити од Дјеве. - А Јевреји рекоше: На нашем јеврејском језику у књизи пророка Исаије не стоји дјева него девојчица, а ви то искваристе, јер написасте у својим књигама дјева место девојчица. - Свети епископ Силвестар одговори: Ако у вашим књигама не стоји дјева него девојчица, то није ли девојчица једно исто што и дјева? Погледајмо даље, када пророк Исаија, као од лица самога Бога, рече Ахазу: Ишти себи знак од Господа Богa свог, ишти оздо из дубине или озго с висине. Ахаз рече: Нећу искати, нити ћу кушати Господа. Тада рече пророк: Зато ће вам сам Господ дати знак: ето, девојка ће затруднети (Ис. 7.10.11. 12.14). Ако пак ви кажете да пророк говори не о девојци него о девојчици и да девојчица није девојка, онда се и обећани знак не може назвати знаком, јер да удата девојчица роди, то није знак већ природни закон и обичај. Али родити без везе са мушкарцем, није обична појава већ знак који премаша природне законе. Та девојчица дакле, као што је код вас написано, беше девојка, пошто Господ обећа да у њој да знак, и то такав знак да натприродно роди сина не познавши мужа. И ми не искварисмо Писмо, написавши место девојчица девојка, него пре исправисмо, да бисмо јасније познали у њој тај пречудни Божји знак који превазилази природу људску. Ко се икада од људи роди без мушког семена осим Адама сазданог од земље, и Еве саздане од ребра његовог? И где то роди жена не саставши се с мужем? Та Бог не би ни обећавао знак, када би та девојчица затруднела, не на натприродан начин него на природан начин саставши се с мужем. To би била обична природна ствар. Али пошто чедна девојка заче без мужа од Духа Светога, зато је то знак Божји нови и преславни. И би с нама Бог, по обећању, натприродно рођен од Дјеве чисте.
Јевреји рекоше: Но пошто рођени од Марије не би назван Емануил већ Исус, онда то није онај кога Бог обећа преко пророка него други. - Свети Силвестар одговори: Обичај је у Светом Писму да се понекад место имена употребљавају догађаји и дејства, као ово: Надену му име: брз на плен, хитар на грабеж (Ис. 8, 3) Иако се нико никада није називао таквим именом, ипак пошто је Христос имао да победи непријатеље и заплени плен, као име му се сматраху та дела његова која је имао учинити. A што каже и о Јерусалиму исти пророк: Назваћеш се град правде (Ис. 1, 26)? Нико никада није тај град називао градом правде, него га сви зову његовим обичним именом: Јерусалим. Али пошто се тада Јерусалим узвисио пред Богом, дато му је у пророштву име град правде, због онога што се у њему догодило. И још се у Светом Писму може наћи тога да се извесна дела употребљавају као имена. Да је пак Бог имао живети с људима, чуј шта о томе пророкује Варух: Овај Бог наш, коме нико није сличан, откри све путеве знања, и даде га слузи своме Јакову, и Израиљу кога он љуби; затим се јави на земљи, и са људима поживе (Варух. 3, 36. 37.38). А да је имао бити кушан од ђавола,прорече Захарија: И показа ми Господ Исуса поглавара свештеничког, који стајаше пред анђелом Господњим, и ђаво му стајаше с десне стране да му се противи. И рече Господ ђаволу: Господ нека ти запрети, ђаволе! (Захар. 3, 1.2). А да је имао бити продан од свога ученика, унапред објави псалмопевац: Који једе хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40, 10). О хватању Његовом би проречено у књизи Соломоновој: Рекоше у себи они што помишљају неправо: ухватимо на превару праведника, јер нам је непотребан, и противи се нашим делима (Прем. Солом. 2, 1.12). И о лажним сведоцима писано је унапред: Усташе на ме лажни сведоци (Пс. 26, 12). A o распећу Његовом рече: Прободоше руке моје и ноге моје; избројаше све кости моје (Пс. 21, 17.18). Исти пророк унапред говори и о дељењу хаљина Христових: Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку (Пс. 21, 19). Он исти прорече да ће бити напојен оцтом са жучи: Дадоше ми жуч да једем, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 69, 22). И опет о сахрани Његовој претсказа: Метнуше ме у таму најдоњу (Пс. 87, 7). И ваш праотац Јаков, провидећи то исто Духом, рече: Спусти се и леже као лав и као љути лавић (1 Мојс. 49, 9).
Та и врло многа друга сведочанства о Господу Христу наводећи из светих Пророка, свети Силвестар убеди Јевреје. Јер устима његовим говораше Свети Дух, и он показа јасно да је Христос истинити Бог, рођен од Дјеве. А Јевреји рекоше: Зашто је било потребно да се Бог роди у телу људском? Зар није могао друкчије спасти род људски? - Светитељ одговори: У Бога је све могуће. Али је требало да ђаво буде побеђен од онога, који је од њега био побеђен. Човек је би побеђен од њега, али човек рођен не на обичан природни начин, не од мушкарчевог учешћа, него човек саздан од земље, и то од такве земље која је била као девојка чиста и чедна. Јер тада земља још не беше проклета од Бога, нити је беше оскрнавила крв убијенога брата или неко убиство зверова; још је не беху почели кварити трулежна тела мртваца; нити беше окаљана од неких нечистих и прљавих дела. Од такве земље би прародитељу саздано тело, које божанско удахнуће оживе. Када свезлобни ђаво победи таквога и тако рођенога човека, требало је стога да и сам буде побеђен од таквог истог човека. А такав је Господ наш Исус Христос, рођен, не на обичан начин и по природном закону, него од чисте и свете девојачке утробе, као Адам од чедне земље. И као што Адам би оживљен божанским удахнућем, тако се и Господ наш Исус Христос оваплоти дејством Духа Светога који је сишао на Пресвету Дјеву, и беше савршени Бог и савршени човек по свему, осим греха, имајући у једном лицу две природе: божанску и човечанску. Човечанска природа дакле пострада за нас, а Божансгво остаде нестрадално. И употреби светитељ овакво поређење: као што се не секу сунчани зраци када се сече дрво обасјано сунчаним зрацима, тако и човечанска природа Христова, сједињена са Божанством, мада претрпе страдања, Божанство ипак не пострада. Када то говораше свети Силвестар, цар и цео Сенат похвалише Силвестра, и признадоше му да је у овом расправљању однео победу. А Јевреји не беху у стању да ишта више рекну против Силвестра.
Тада Замврије мађионичар рече цару: Иако нас Силвестар надвлађује својим речима, јер је богат у речима и вешт у разговору, ипак ми нећемо отступити од свог отачког закона, нити ћемо поћи за човеком кога оци наши сви сложно предадоше на смрт. А да је једини Бог онај кога ми поштујемо, и да нема другога, ја сам готов да то покажем, не речју као Силвестар, већ делом. Само, нареди, о царе, да доведу овде великог и љутог бика, и одмах ће твоја царевина и сви присутни сазнати да нема Бога осим нашег Бога. - А неко од присутних рече цару: Има такав бик у моме стаду, недалеко од градских зидова; њега не може нико у јарам ухватити, нити га руком погладити или додирнути. - И одмах посла цар да тог бика доведу.
Јевреји рекоше: Но пошто рођени од Марије не би назван Емануил већ Исус, онда то није онај кога Бог обећа преко пророка него други. - Свети Силвестар одговори: Обичај је у Светом Писму да се понекад место имена употребљавају догађаји и дејства, као ово: Надену му име: брз на плен, хитар на грабеж (Ис. 8, 3) Иако се нико никада није називао таквим именом, ипак пошто је Христос имао да победи непријатеље и заплени плен, као име му се сматраху та дела његова која је имао учинити. A што каже и о Јерусалиму исти пророк: Назваћеш се град правде (Ис. 1, 26)? Нико никада није тај град називао градом правде, него га сви зову његовим обичним именом: Јерусалим. Али пошто се тада Јерусалим узвисио пред Богом, дато му је у пророштву име град правде, због онога што се у њему догодило. И још се у Светом Писму може наћи тога да се извесна дела употребљавају као имена. Да је пак Бог имао живети с људима, чуј шта о томе пророкује Варух: Овај Бог наш, коме нико није сличан, откри све путеве знања, и даде га слузи своме Јакову, и Израиљу кога он љуби; затим се јави на земљи, и са људима поживе (Варух. 3, 36. 37.38). А да је имао бити кушан од ђавола,прорече Захарија: И показа ми Господ Исуса поглавара свештеничког, који стајаше пред анђелом Господњим, и ђаво му стајаше с десне стране да му се противи. И рече Господ ђаволу: Господ нека ти запрети, ђаволе! (Захар. 3, 1.2). А да је имао бити продан од свога ученика, унапред објави псалмопевац: Који једе хлеб мој, подиже на ме пету (Пс. 40, 10). О хватању Његовом би проречено у књизи Соломоновој: Рекоше у себи они што помишљају неправо: ухватимо на превару праведника, јер нам је непотребан, и противи се нашим делима (Прем. Солом. 2, 1.12). И о лажним сведоцима писано је унапред: Усташе на ме лажни сведоци (Пс. 26, 12). A o распећу Његовом рече: Прободоше руке моје и ноге моје; избројаше све кости моје (Пс. 21, 17.18). Исти пророк унапред говори и о дељењу хаљина Христових: Разделише хаљине моје међу собом, и за доламу моју бацише коцку (Пс. 21, 19). Он исти прорече да ће бити напојен оцтом са жучи: Дадоше ми жуч да једем, и у жеђи мојој напојише ме оцтом (Пс. 69, 22). И опет о сахрани Његовој претсказа: Метнуше ме у таму најдоњу (Пс. 87, 7). И ваш праотац Јаков, провидећи то исто Духом, рече: Спусти се и леже као лав и као љути лавић (1 Мојс. 49, 9).
Та и врло многа друга сведочанства о Господу Христу наводећи из светих Пророка, свети Силвестар убеди Јевреје. Јер устима његовим говораше Свети Дух, и он показа јасно да је Христос истинити Бог, рођен од Дјеве. А Јевреји рекоше: Зашто је било потребно да се Бог роди у телу људском? Зар није могао друкчије спасти род људски? - Светитељ одговори: У Бога је све могуће. Али је требало да ђаво буде побеђен од онога, који је од њега био побеђен. Човек је би побеђен од њега, али човек рођен не на обичан природни начин, не од мушкарчевог учешћа, него човек саздан од земље, и то од такве земље која је била као девојка чиста и чедна. Јер тада земља још не беше проклета од Бога, нити је беше оскрнавила крв убијенога брата или неко убиство зверова; још је не беху почели кварити трулежна тела мртваца; нити беше окаљана од неких нечистих и прљавих дела. Од такве земље би прародитељу саздано тело, које божанско удахнуће оживе. Када свезлобни ђаво победи таквога и тако рођенога човека, требало је стога да и сам буде побеђен од таквог истог човека. А такав је Господ наш Исус Христос, рођен, не на обичан начин и по природном закону, него од чисте и свете девојачке утробе, као Адам од чедне земље. И као што Адам би оживљен божанским удахнућем, тако се и Господ наш Исус Христос оваплоти дејством Духа Светога који је сишао на Пресвету Дјеву, и беше савршени Бог и савршени човек по свему, осим греха, имајући у једном лицу две природе: божанску и човечанску. Човечанска природа дакле пострада за нас, а Божансгво остаде нестрадално. И употреби светитељ овакво поређење: као што се не секу сунчани зраци када се сече дрво обасјано сунчаним зрацима, тако и човечанска природа Христова, сједињена са Божанством, мада претрпе страдања, Божанство ипак не пострада. Када то говораше свети Силвестар, цар и цео Сенат похвалише Силвестра, и признадоше му да је у овом расправљању однео победу. А Јевреји не беху у стању да ишта више рекну против Силвестра.
Тада Замврије мађионичар рече цару: Иако нас Силвестар надвлађује својим речима, јер је богат у речима и вешт у разговору, ипак ми нећемо отступити од свог отачког закона, нити ћемо поћи за човеком кога оци наши сви сложно предадоше на смрт. А да је једини Бог онај кога ми поштујемо, и да нема другога, ја сам готов да то покажем, не речју као Силвестар, већ делом. Само, нареди, о царе, да доведу овде великог и љутог бика, и одмах ће твоја царевина и сви присутни сазнати да нема Бога осим нашег Бога. - А неко од присутних рече цару: Има такав бик у моме стаду, недалеко од градских зидова; њега не може нико у јарам ухватити, нити га руком погладити или додирнути. - И одмах посла цар да тог бика доведу.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
У то време разговарајући, свети Силвестар упита Замврија: Због чега тражиш бика? И када га доведу шта ћеш му радити? - Замврије рече: Хоћу да покажем силу имена Бога нашег, које када будем шапнуо бику на ухо, одмах ће угинути. Јер смртна природа не може да поднесе име Божје, нити може жив остати онај који чује то име. Наши оци, када волове довоћаху за жртву, име су то изговорили на уши воловима, а ови су одмах са силним рикањем падали и умирали, и бивали готови за жртву. - Силвестар рече: Ако то име, као што кажеш, убија свакога који га чује, онда како си га ти научио? - Замврије одговори: Ти не треба да знаш ту тајну, јер си наш непријатељ. - На то цар рече Замврију: Ако нећеш да ту тајну откријеш епископу, онда је кажи нама. - Одговори Замврије: Ни кожа, ни хартија, ни дрво, ни камен, нити икаква ствар може држати на себи то име ако се напише на њој; јер ће одмах погинути и онај који пише и уништиће се ствар на којој се пише. - А цар рече: Кажи нам како си се ти сам научио томе имену? Јер је немогуће сазнати га, ако се не изговара нити пише. - Замврије одговори: Ја седам дана постих, о царе; онда у нов сребрни умиваоник налих чисте воде са извора, и молих се. Тада невидљиви прст исписа по води речи које ме научише имену Божјем. - На то мудри Силвестар рече: Ако си се тако научио имену томе као што причаш, шта онда бива када то име говориш некоме на уво, не чујеш ли га и сам као онај коме га казујеш? и како чувши то име, и сам не умреш? - Одговори мађионичар: Рекох ти да ти не треба да знаш ову тајну, јер си наш непријатељ. Но нашта речи, када треба делом доказати оно што се говори! Изабери једно од двога: Или ти призови име твога Назарећанина и умртви бика, па ћемо и ми у њега веровати; или ћу му ја рећи на уво име Бога нашег, и на тај га начин умртвити, али ћеш тада и ти морати веровати у нашег Бога. Сви присутни, када то чуше, похвалише Замвријев предлог. А хришћани се колебаху, но свети епископ их успокоји. Цар пак рече Замврију: Треба најпре да ти испуниш што си обећао, јер си обећао да ћеш једном речју убити бика. - Мађионичар одговори: Када тако наређујеш, о царе, погледај силу Бога мога. - И рекавши то, приближи се бику, кога везана чврстим конопцима снажни људи с великом муком једва држаху и вођаху за рогове. И када приђе бику, шапну му нешто на уво, и бик страшно рикну, затресе се, и паде мртав.
Сви се присутни веома удивише томе, а Јевреји, пљескајући, повикаше: Победисмо! победисмо! - Свети Силвестар замоли цара да нареди да се утишају. А кад настаде тишина, епископ рече Јеврејима: Није ли у вашим Књигама написано ово што свемогући Бог говори: Ја убијам и оживљујем; раним и исцељујем? (5 Мојс. 32, 39). - А они одговорише: Да, тако је написано. - Силвестар рече: Ако је Замврије именом Божјим убио бика, онда нека га тим истим именом и васкрсне. Јер је Бог добротвор а не злотвор; и у Његовој је природи да чини добро, а чинити зло - противно је Његовој природи. Воља је његова свагда добра, свагда хоће да чини добро; а каткад бива да и по нечим злим казни некога ради користи других. Али то бива по нужди; и такве ствари не чини радо, него приморан нашим злочинима. Када дакле Замврије лако учини оно што природа Божја не воли, утолико лакше може учинити оно што је за Бога природно: да оживи вола оним истим именом Божјим којим га умртви, и ја ћу пристати уз веру његову. - А Замврије рече цару: Царе, Силвестар још хоће да се препире речима. Али речи нису потребне, када се догодило овако чудесно дело. - А Силвестру рече: Ако имаш, о епископе, какву силу, онда учини и ти неко чудо именом твога Исуса.
Епископ одговори: Ако хоћеш, ја ћу ти показати силу Христа мог, када призивањем светог имена његовог васкрсне бик кога си ти убио. - Замврије рече: Напразно се хвалиш, Силвестре, јер је немогуће да бик оживи. - Цар пак рече Замврију: Ако дакле то што ти називаш немогућим, епископ учини, да ли ћеш онда поверовати у његовог Бога? - Замврије одговори: Ваистину ти се заклињем, о царе! да ћу, ако видим васкрслог бика признати Христа Бога и примити Силвестрову веру. - To исто рекоше и остали Јевреји. Тада епископ клече и свесрдно се са сузама помоли Богу. Затим устаде, подиже руке к небу, и говори громко да сви чују: Господе Исусе Христе Сине Божји и Боже, Теби је лако и умртвљивати и оживљавати, ранити и исцелити, благоволи да призивањем пресветог и животворног имена твог оживи бик кога Замврије умртви призивањем ђавола, јер је време да се јаве чудеса твоја ради спасења многих. Услиши ме слугу твога у овај час, да се прослави пресвето име твоје! Онда приђе бику и рече громко: Ако је Исус Христос, рођени од Дјеве Марије, кога ја проповедам, истинити Бог, устани и стани на ноге своје, и одбацивши сваку дивљину, буди кротак! Чим то светитељ рече, бик одмах оживе и устаде, и стајаше кротак. Светитељ нареди да му са рогова скину конопце и рече бику: Иди одакле си дошао, и немој никоме удити, него буди кротак, тако ти наређује Исус Христос Бог наш. - И отиде бик веома кротак, иако је пре тога био неукротиво диваљ.
Кад то видеше, сви као једним устима повикаше: Велики је Бог кога Силвестар проповеда! - А Јевреји са Замвријем притрчаше светитељу, стадоше му цсливати ноге, и мољаху га да се помоли Богу за њих и да их прими у хришћанску веру. Тада и блажена Јелена трже завесу иза које је седела слушајући расправљање и гледајући шта се догађа, изиђе и паде светитељу пред ноге, исповеди Христа да је истинити Бог и замоли да је удостоји светог крштења. - И крштена би тада света Јелена, тако исто и Јевреји са Замвријем, и врло многи људи приступише Богу и присајединише се Христовој Цркви. После тога свети Силвестар брањаше веру православну од јереси аријанске и посла своје претставнике на I Васељенски Сабор у Никеју. Поживе остало време свога живота у свом уобичајеном труду и старању о Цркви Христовој. И пошто је тако добро пасао своје разумно стадо, у дубокој старости пређе ка Господу, године 335. У епископству проживе двадесет и три године и десет месеци. А сада у бесконачном животу са Анђелима прославља Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек, амин.
Сви се присутни веома удивише томе, а Јевреји, пљескајући, повикаше: Победисмо! победисмо! - Свети Силвестар замоли цара да нареди да се утишају. А кад настаде тишина, епископ рече Јеврејима: Није ли у вашим Књигама написано ово што свемогући Бог говори: Ја убијам и оживљујем; раним и исцељујем? (5 Мојс. 32, 39). - А они одговорише: Да, тако је написано. - Силвестар рече: Ако је Замврије именом Божјим убио бика, онда нека га тим истим именом и васкрсне. Јер је Бог добротвор а не злотвор; и у Његовој је природи да чини добро, а чинити зло - противно је Његовој природи. Воља је његова свагда добра, свагда хоће да чини добро; а каткад бива да и по нечим злим казни некога ради користи других. Али то бива по нужди; и такве ствари не чини радо, него приморан нашим злочинима. Када дакле Замврије лако учини оно што природа Божја не воли, утолико лакше може учинити оно што је за Бога природно: да оживи вола оним истим именом Божјим којим га умртви, и ја ћу пристати уз веру његову. - А Замврије рече цару: Царе, Силвестар још хоће да се препире речима. Али речи нису потребне, када се догодило овако чудесно дело. - А Силвестру рече: Ако имаш, о епископе, какву силу, онда учини и ти неко чудо именом твога Исуса.
Епископ одговори: Ако хоћеш, ја ћу ти показати силу Христа мог, када призивањем светог имена његовог васкрсне бик кога си ти убио. - Замврије рече: Напразно се хвалиш, Силвестре, јер је немогуће да бик оживи. - Цар пак рече Замврију: Ако дакле то што ти називаш немогућим, епископ учини, да ли ћеш онда поверовати у његовог Бога? - Замврије одговори: Ваистину ти се заклињем, о царе! да ћу, ако видим васкрслог бика признати Христа Бога и примити Силвестрову веру. - To исто рекоше и остали Јевреји. Тада епископ клече и свесрдно се са сузама помоли Богу. Затим устаде, подиже руке к небу, и говори громко да сви чују: Господе Исусе Христе Сине Божји и Боже, Теби је лако и умртвљивати и оживљавати, ранити и исцелити, благоволи да призивањем пресветог и животворног имена твог оживи бик кога Замврије умртви призивањем ђавола, јер је време да се јаве чудеса твоја ради спасења многих. Услиши ме слугу твога у овај час, да се прослави пресвето име твоје! Онда приђе бику и рече громко: Ако је Исус Христос, рођени од Дјеве Марије, кога ја проповедам, истинити Бог, устани и стани на ноге своје, и одбацивши сваку дивљину, буди кротак! Чим то светитељ рече, бик одмах оживе и устаде, и стајаше кротак. Светитељ нареди да му са рогова скину конопце и рече бику: Иди одакле си дошао, и немој никоме удити, него буди кротак, тако ти наређује Исус Христос Бог наш. - И отиде бик веома кротак, иако је пре тога био неукротиво диваљ.
Кад то видеше, сви као једним устима повикаше: Велики је Бог кога Силвестар проповеда! - А Јевреји са Замвријем притрчаше светитељу, стадоше му цсливати ноге, и мољаху га да се помоли Богу за њих и да их прими у хришћанску веру. Тада и блажена Јелена трже завесу иза које је седела слушајући расправљање и гледајући шта се догађа, изиђе и паде светитељу пред ноге, исповеди Христа да је истинити Бог и замоли да је удостоји светог крштења. - И крштена би тада света Јелена, тако исто и Јевреји са Замвријем, и врло многи људи приступише Богу и присајединише се Христовој Цркви. После тога свети Силвестар брањаше веру православну од јереси аријанске и посла своје претставнике на I Васељенски Сабор у Никеју. Поживе остало време свога живота у свом уобичајеном труду и старању о Цркви Христовој. И пошто је тако добро пасао своје разумно стадо, у дубокој старости пређе ка Господу, године 335. У епископству проживе двадесет и три године и десет месеци. А сада у бесконачном животу са Анђелима прославља Оца и Сина и Светога Духа, Једног у Тројици Бога, коме и од нас нека је слава вавек, амин.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОГЕНА
епископа паријског
Свети свештеномученик Теоген бејаше епископ у граду Парију(8). За царовања Ликинија[9] војници ухватише Теогена у Фригији(10), и Заликинтије трибун(11) га силом примораваше на војну службу, али се овај успротиви томе. Зато би распрострт и везан за четири стуба, и жестоко бијен моткама. Светитељ јуначки подношаше мучење и при томе претсказа да ће трибуну и опциону(12)бити поломљена колена и да ће Ликиније претрпети пораз. После тог светитеља затворише у тамницу. Налазећи се у тамници, светитељ одби да прима ма какву храну. Када о томе известише Ликинија он нареди да га баце у море. Тада светитељ, измоливши од извршилаца смртне казне време за молитву, стаде, и окренут истоку, са рукама уздигнутим к небу мољаше се три сата. За време моливе он би обасјан необичном светлошћу, те се извршиоци казне, морнари и војници, обратише у хришћанску веру. Тако Теогон, потопљен на пучини морској, предаде своју свету душу Господу, око 320 године. Доцније хришћани извадише из воде његово свето тело и погребоше близу градских бедема. Од моштију светог Теогона догађала су се многа чудеса и исцељења од разних болести.
НАПОМЕНЕ:
8.Париј - град крај Дарданела, у Мизији, северозападној покрајини Мале Азије.
9.Ликиније - римски цар, сацаровао Константину Великом; управљао источном половином царевине од 304 до 320 године.
10.Фригија - велика област Мале Азије, обухвата сав средњи део западне половине Мале Азије.
11.Трибун - главнокомандујући над војском покрајине.
12.Опцион - помоћник центуриона; центурион - старешина војног одреда од сто људи.
епископа паријског
Свети свештеномученик Теоген бејаше епископ у граду Парију(8). За царовања Ликинија[9] војници ухватише Теогена у Фригији(10), и Заликинтије трибун(11) га силом примораваше на војну службу, али се овај успротиви томе. Зато би распрострт и везан за четири стуба, и жестоко бијен моткама. Светитељ јуначки подношаше мучење и при томе претсказа да ће трибуну и опциону(12)бити поломљена колена и да ће Ликиније претрпети пораз. После тог светитеља затворише у тамницу. Налазећи се у тамници, светитељ одби да прима ма какву храну. Када о томе известише Ликинија он нареди да га баце у море. Тада светитељ, измоливши од извршилаца смртне казне време за молитву, стаде, и окренут истоку, са рукама уздигнутим к небу мољаше се три сата. За време моливе он би обасјан необичном светлошћу, те се извршиоци казне, морнари и војници, обратише у хришћанску веру. Тако Теогон, потопљен на пучини морској, предаде своју свету душу Господу, око 320 године. Доцније хришћани извадише из воде његово свето тело и погребоше близу градских бедема. Од моштију светог Теогона догађала су се многа чудеса и исцељења од разних болести.
НАПОМЕНЕ:
8.Париј - град крај Дарданела, у Мизији, северозападној покрајини Мале Азије.
9.Ликиније - римски цар, сацаровао Константину Великом; управљао источном половином царевине од 304 до 320 године.
10.Фригија - велика област Мале Азије, обухвата сав средњи део западне половине Мале Азије.
11.Трибун - главнокомандујући над војском покрајине.
12.Опцион - помоћник центуриона; центурион - старешина војног одреда од сто људи.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ
Преподобни Серафим, старац Саровски, родио се у граду Курску, у Русији, од благочестивих и имућних родитеља, Исидора и Агатије. Отац му је био трговац. Родио се 19 јула 1759 године, и на светом крштењу добио име Прохор.
Његов отац имао је велико усрђе према храмовима Божјим, а мати његова била је, више него њен муж, поштована због своје побожности и добротворства. У трећој години својој Прохор изгуби оца, те му као једина васпитачица остаде његова побожна мати Агатија. Под њеним руководством он одрасте у хришћанској побожности и у љубави према молитви у храму Божјем. Од раног детињства над блаженим се показивало необично старање Божје, које је претсказивало у њему благодатног изабраника Божјег. Једном, када је мати његова разгледала грађевину цркве, започету још њеним мужем, она поведе са собом седмогодишњег Прохора на сам врх звонаре која се зидала. Несмотреношћу дете паде са звонаре на земљу.
Агатија се у ужасу стрча са звонаре, мислећи да се син њен разбио намртво. Но са чуђењем и радошћу она га угледа где стоји на ногама, читав и неповређен. Тако се на благодатном детету испунише речи Светог Писма: Зло те неће задесити, и ударац неће досегнути до тела твог, јер ће анђелима својим заповедити за тебе да те чувају на свима путевима твојим. На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом (Псал. 90, 10-12). У десетој години Прохора почеше учити писмености, и он стаде брзо схватати црквено писмо, обелодањујући светли ум и памћење, и у исто време украшујући себе кротошћу и смирењем. Али он се изненада тешко разболе, тако да се укућани његови нису надали да ће оздравити. У то тешко за њега време Прохор виде у сну Пресвету Богородицу, која му обећа да ће га посетити и исцелити од болести, Речи Богоматере се ускоро збише. У то време догоди се у Курску литија, на челу са чудотворном иконом Знаменске Пресвете Богородице. Због кише и блата, литија, да би скратила пут, упути се преко дворишта Прохорове куће. Благочестива Агатија похита те изнесе болног сина и принесе га к чудотворној икони Богоматере, после чега дечко потпуно оздрави.
Побожни дечак се врло марљиво труђаше у учењу, изучавајући Свето Писмо и друге божанствене и душекорисне књиге, устремивши сав ум свој к Богу, према коме је љубављу пламтела његова чиста душа. Међутим, његов старији брат, који се бавио трговином, стаде помало приучавати Прохора на њу. Али овај посао не беше Прохору по срцу; његова је душа жудела да стекне себи благо нетрулежно и непотрошљиво. Немајући могућности да радних дана посећује божанствену литургију, Прохор није пропуштао готово ни један дан а да рано изјутра не отиде у храм Божји на јутрење. Недељом пак и празником он је нарочито волео да се бави читањем духовнопоучних књига. При томе он је понекад читао наглас и својим вршњацима, али је више волео да то ради повучен и у тишини. Од мајке се Прохорове није скрило чему стреми душа њеног сина, но она се није противила његовој жељи. И када побожни младић наврши седамнаест година, он донесе чврсту одлуку да са благословом матере напусти свет и посвети се монашком животу. Мати му уз благослов поклони метални крст, од кога се он никада потом није одвајао. Оставивши свет, блажени јуноша се најпре упути на богомоље у Кијево-Печерску лавру. Тамо један прозорљиви затвореник, по имену Доситеј, провиђајући у Прохору доброг подвижника Христовог, благослови га да иде да се спасава у Саровској пустињи (13).
Иди, Чедо Божје, - говораше прозорљиви старац младом подвижнику, - и остани у Саровској обитељи; то ће ти место бити на спасење; помоћу Божјом ти ћеш тамо завршити и своје земно странствовање. Свети Дух, Ризница добара, руководиће живот твој у светињи. Послушавши савет прозорљивог старца, Прохор отпутова у Саровску пустињу. Тамо га с љубављу прими настојатељ пустиње, старац Пахомије, монах кротак и смиреномудар, који се много подвизаваше у посту и молитви, и бејаше пример монасима. Провидевши добру намеру Прохорову, Пахомије га уврсти међу послушнике и предаде га под руководство старцу, јеромонаху Јосифу, манастирском благајнику. Налазећи се у келејном послушању код старца, Прохор је са ревношћу испуњавао сва манастирска правила и уставе и различна послушања братска: у хлебари, у просфорници, у столарници. Сем тога он је вршио у храму дужност црквењака. Никад он није бивао беспослен, него се сталном запосленошћу старао да сачува себе од мрзовоље, коју је сматрао као најопасније искушење за монаха. Болест ова, говораше он касније на основу властитог искуства, лечи се молитвом, уздржавањем од празнословља, рукодељем, читањем Светога Писма и трпљењем, зато што се мрзовоља и рађа из малодушности, нехата и празнословља. На црквена богослужења Прохор је одлазио пре свих,непокретно отстајајући цело богослужење, ма колико оно било дуго. Ван цркве он је волео да се повлачи у своју келију. Бавећи се рукодељем или ма којим другим послушањем, он је непрестано имао у памети и у срцу Исусову молитву, силом њеном савлађујући разна вражја искушења. He задовољавајући се тишином и безмолвијем Саровске обитељи, млади подвижник, угледајући се на неке манастирске старце који се са настојатељевим благословом беху из манастирске ограде повукли у потпуну самоћу у дубини манастирске шуме, са благословом свога старца Јосифа такође се у слободним часовима повлачио у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Са молитвом је он спајао уздржање и пост: средом и петком није уопште јео, a y друге дане јео је само једанпут дневно. Сви су гајили поштовање и љубав према необичном подвижнику, чији се непрекидни и упадљиви подвизи нису могли сакрити, без обзира на његово дубоко смирење. Нарочиту љубав и поверење показиваху према њему, као према своме рођеном чеду, старци: Пахомије и Јосиф.
Та љубав и свеопште поштовање Саровских монаха према младом подвижнику Христовом особито се јасно обелоданише у следећем случају. Године 1780 Прохор се тешко разболе. Цело му тело отече, и он, трпећи жестоке муке, непомично лежаше на својој тврдој постељи. Лекара није било, и никакви лекови нису помагали; како изгледа, то је била водена болест. Болест је трајала три године, од којих је годину и по паћеник провео у постељи. И за све то време из његових уста не изиђе реч роптања; он свега себе, и тело и душу, беше предао Господу, и непрестано се мољаше, сузама својим натапајући постељу своју. Његов духовни отац и наставник, старац Јосиф, служаше му у време болести као обичан послушник; настојатељ обитељи, старац Пахомије, не одмицаше се од њега; старац Исаија и други старци и братија такође се много стараху око њега. Најзад, бојећи се за сам живот болесников, настојатељ Пахомије одлучно предложи болеснику да се позове лекар. Али блажени још одлучније одби лекарску помоћ. Оче свети, рече он старцу, ја сам предао себе истинском Лекару душа и тела, Господу нашем Исусу Христу и Пречистој Матери Његовој; а ако љубав ваша нађе за добро, Господа ради, снабдите мене убогог небеским леком (= светим Причешћем). Тада старац Јосиф, на молбу болесника и по своме усрђу, отслужи свеноћно бденије и литургију; на богослужење се братија сабраше из љубави да се помоле за страдалника. После литургије Прохор се на свом болесничком одру исповеди и причести светим Тајнама Христовим.
НАПОМЕНЕ:
13.Саровска пустиња налази се у Тамбовској губернији, срез Темниковски, удаљена од града Темникова 40 километара, на увору реке Саровке у реку Сатис. Ово место било је још раније освештано подвизима врлинских подвижника: најпре инока Теодосија и затим Герасима. Они су имали благодатна виђења и претсказали будући значај ове пустиње. Саровска се пустиња одавно славила строгам држањем монашких установа и подвижничким животом својих пустињака. У њој се налази седам храмова; знаменита ризница, пуна прекрасних и изванредних богослужбених принадлежности.
Преподобни Серафим, старац Саровски, родио се у граду Курску, у Русији, од благочестивих и имућних родитеља, Исидора и Агатије. Отац му је био трговац. Родио се 19 јула 1759 године, и на светом крштењу добио име Прохор.
Његов отац имао је велико усрђе према храмовима Божјим, а мати његова била је, више него њен муж, поштована због своје побожности и добротворства. У трећој години својој Прохор изгуби оца, те му као једина васпитачица остаде његова побожна мати Агатија. Под њеним руководством он одрасте у хришћанској побожности и у љубави према молитви у храму Божјем. Од раног детињства над блаженим се показивало необично старање Божје, које је претсказивало у њему благодатног изабраника Божјег. Једном, када је мати његова разгледала грађевину цркве, започету још њеним мужем, она поведе са собом седмогодишњег Прохора на сам врх звонаре која се зидала. Несмотреношћу дете паде са звонаре на земљу.
Агатија се у ужасу стрча са звонаре, мислећи да се син њен разбио намртво. Но са чуђењем и радошћу она га угледа где стоји на ногама, читав и неповређен. Тако се на благодатном детету испунише речи Светог Писма: Зло те неће задесити, и ударац неће досегнути до тела твог, јер ће анђелима својим заповедити за тебе да те чувају на свима путевима твојим. На руке ће те узети да где не запнеш за камен ногом својом (Псал. 90, 10-12). У десетој години Прохора почеше учити писмености, и он стаде брзо схватати црквено писмо, обелодањујући светли ум и памћење, и у исто време украшујући себе кротошћу и смирењем. Али он се изненада тешко разболе, тако да се укућани његови нису надали да ће оздравити. У то тешко за њега време Прохор виде у сну Пресвету Богородицу, која му обећа да ће га посетити и исцелити од болести, Речи Богоматере се ускоро збише. У то време догоди се у Курску литија, на челу са чудотворном иконом Знаменске Пресвете Богородице. Због кише и блата, литија, да би скратила пут, упути се преко дворишта Прохорове куће. Благочестива Агатија похита те изнесе болног сина и принесе га к чудотворној икони Богоматере, после чега дечко потпуно оздрави.
Побожни дечак се врло марљиво труђаше у учењу, изучавајући Свето Писмо и друге божанствене и душекорисне књиге, устремивши сав ум свој к Богу, према коме је љубављу пламтела његова чиста душа. Међутим, његов старији брат, који се бавио трговином, стаде помало приучавати Прохора на њу. Али овај посао не беше Прохору по срцу; његова је душа жудела да стекне себи благо нетрулежно и непотрошљиво. Немајући могућности да радних дана посећује божанствену литургију, Прохор није пропуштао готово ни један дан а да рано изјутра не отиде у храм Божји на јутрење. Недељом пак и празником он је нарочито волео да се бави читањем духовнопоучних књига. При томе он је понекад читао наглас и својим вршњацима, али је више волео да то ради повучен и у тишини. Од мајке се Прохорове није скрило чему стреми душа њеног сина, но она се није противила његовој жељи. И када побожни младић наврши седамнаест година, он донесе чврсту одлуку да са благословом матере напусти свет и посвети се монашком животу. Мати му уз благослов поклони метални крст, од кога се он никада потом није одвајао. Оставивши свет, блажени јуноша се најпре упути на богомоље у Кијево-Печерску лавру. Тамо један прозорљиви затвореник, по имену Доситеј, провиђајући у Прохору доброг подвижника Христовог, благослови га да иде да се спасава у Саровској пустињи (13).
Иди, Чедо Божје, - говораше прозорљиви старац младом подвижнику, - и остани у Саровској обитељи; то ће ти место бити на спасење; помоћу Божјом ти ћеш тамо завршити и своје земно странствовање. Свети Дух, Ризница добара, руководиће живот твој у светињи. Послушавши савет прозорљивог старца, Прохор отпутова у Саровску пустињу. Тамо га с љубављу прими настојатељ пустиње, старац Пахомије, монах кротак и смиреномудар, који се много подвизаваше у посту и молитви, и бејаше пример монасима. Провидевши добру намеру Прохорову, Пахомије га уврсти међу послушнике и предаде га под руководство старцу, јеромонаху Јосифу, манастирском благајнику. Налазећи се у келејном послушању код старца, Прохор је са ревношћу испуњавао сва манастирска правила и уставе и различна послушања братска: у хлебари, у просфорници, у столарници. Сем тога он је вршио у храму дужност црквењака. Никад он није бивао беспослен, него се сталном запосленошћу старао да сачува себе од мрзовоље, коју је сматрао као најопасније искушење за монаха. Болест ова, говораше он касније на основу властитог искуства, лечи се молитвом, уздржавањем од празнословља, рукодељем, читањем Светога Писма и трпљењем, зато што се мрзовоља и рађа из малодушности, нехата и празнословља. На црквена богослужења Прохор је одлазио пре свих,непокретно отстајајући цело богослужење, ма колико оно било дуго. Ван цркве он је волео да се повлачи у своју келију. Бавећи се рукодељем или ма којим другим послушањем, он је непрестано имао у памети и у срцу Исусову молитву, силом њеном савлађујући разна вражја искушења. He задовољавајући се тишином и безмолвијем Саровске обитељи, млади подвижник, угледајући се на неке манастирске старце који се са настојатељевим благословом беху из манастирске ограде повукли у потпуну самоћу у дубини манастирске шуме, са благословом свога старца Јосифа такође се у слободним часовима повлачио у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Са молитвом је он спајао уздржање и пост: средом и петком није уопште јео, a y друге дане јео је само једанпут дневно. Сви су гајили поштовање и љубав према необичном подвижнику, чији се непрекидни и упадљиви подвизи нису могли сакрити, без обзира на његово дубоко смирење. Нарочиту љубав и поверење показиваху према њему, као према своме рођеном чеду, старци: Пахомије и Јосиф.
Та љубав и свеопште поштовање Саровских монаха према младом подвижнику Христовом особито се јасно обелоданише у следећем случају. Године 1780 Прохор се тешко разболе. Цело му тело отече, и он, трпећи жестоке муке, непомично лежаше на својој тврдој постељи. Лекара није било, и никакви лекови нису помагали; како изгледа, то је била водена болест. Болест је трајала три године, од којих је годину и по паћеник провео у постељи. И за све то време из његових уста не изиђе реч роптања; он свега себе, и тело и душу, беше предао Господу, и непрестано се мољаше, сузама својим натапајући постељу своју. Његов духовни отац и наставник, старац Јосиф, служаше му у време болести као обичан послушник; настојатељ обитељи, старац Пахомије, не одмицаше се од њега; старац Исаија и други старци и братија такође се много стараху око њега. Најзад, бојећи се за сам живот болесников, настојатељ Пахомије одлучно предложи болеснику да се позове лекар. Али блажени још одлучније одби лекарску помоћ. Оче свети, рече он старцу, ја сам предао себе истинском Лекару душа и тела, Господу нашем Исусу Христу и Пречистој Матери Његовој; а ако љубав ваша нађе за добро, Господа ради, снабдите мене убогог небеским леком (= светим Причешћем). Тада старац Јосиф, на молбу болесника и по своме усрђу, отслужи свеноћно бденије и литургију; на богослужење се братија сабраше из љубави да се помоле за страдалника. После литургије Прохор се на свом болесничком одру исповеди и причести светим Тајнама Христовим.
НАПОМЕНЕ:
13.Саровска пустиња налази се у Тамбовској губернији, срез Темниковски, удаљена од града Темникова 40 километара, на увору реке Саровке у реку Сатис. Ово место било је још раније освештано подвизима врлинских подвижника: најпре инока Теодосија и затим Герасима. Они су имали благодатна виђења и претсказали будући значај ове пустиње. Саровска се пустиња одавно славила строгам држањем монашких установа и подвижничким животом својих пустињака. У њој се налази седам храмова; знаменита ризница, пуна прекрасних и изванредних богослужбених принадлежности.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
И гле, по причешћу, њему се јави у неисказаној светлости Пресвета Дјева Марија, праћена светим апостолима: Јованом Богословом и Петром. Окренувши се својим божанским ликом према Богослову, Она рече, указујући прстом на Прохора: "Овај је нашега рода". - Потом она метну десну руку своју на Прохорову главу, и тог часа течност, која је испуњавала његово тело, стаде куљати кроз отвор који се начини на десној слабини. Прохор се убрзо потпуно исцели, само ожиљци ране, кроз коју течност истече, остадоше заувек на његовом телу, као неки сведок чудесног исцељења. Убрзо затим на месту овог јављања Богоматере, по нарочитом промислу Божјем, би подигнута двоспратна црква са два престола, и крај ње болница, на месту порушене келије Прохорове. Прохор је, по налогу настојатеља, скупљао прилоге за то грађење, и сопственим рукама израдио у доњој болничкој цркви престо од кипарисовог дрвета. Пошто је тај престо био освећен, преподобни Серафим се до краја живота свог причешћивао светим Тајнама првенствено у том храму, ради непрестаног сећања на велико доброчинство Божје, указано му на том месту. Провевши у Саровској пустињи осам година као послушник, Прохор се 18 августа 1786 године, у двадесет седмој години живота удостоји пострига у монашки образ, при чему доби ново име - Серафим. Монашки чин, и само значење новог имена (14), потсећајући Серафима на чистоту и пламено служење Анђела Богу, појачаваху у њему све више и више жељу и свету ревност да служи Господу. Серафим удвоји своје трудове и подвиге и стаде живети још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. На годину дана и нешто више после тога, преподобни би произведен у чин јерођакона(15).
Од тога времена он је око шест година готово непрекидно служио у том чину, домећући труд на труд,подвиг на подвиг, горећи духом и пламтећи божанском љубављу. Ноћи уочи недеље и празника он је проводио у бдењу и усрдној молитви, без одмора, стојећи на молитвеном правилу до саме литургије. A пo завршетку службе Божје он је још дуго време остајао у храму, доводећи у ред утвари и старајући се о чистоти олтара Господњег. И поред свега тога, блажени Серафим готово није осећао трудове, није се замарао, није се после њих нуждавао дужег одмарања, често пута сасвим заборављајући на храну и пиће. И када је одлазио на одмор, он је жалио што човек не може, слично Анђелима, непрекидно служити Богу. Душа Серафимова је све више и више узлазила по лествици врлина и богомислених созерцања; и као одговарајући на његову пламену свету ревност, Господ га je y његовим подвизима тешио и крепио благодатним виђењима небеским. Созерцавајући ова, он је оспособио себе, због чистоте душе, на непрекидно уздржавање и постојано узвишавање душе к Богу. Тако је понекад за време богослужења у цркви он посматрао свете Анђеле како у облику муњеносних младића, обучених у беле златоткане одеће, саслужују и певају са братијом. Певање њихово немогуће је ни речју изразити, и ма каквој мелодији земаљској усличити. "И срце се моје топљаше као восак" (Псал. 21, 15), говорио је он касније речима псалмопевца, сећајући се оне неисказане радости, коју је осећао при тим небеским јављањима. И од те радости он се тада ничег сећао није. Само се сећао свог уласка у цркву, и изласка из ње. Но изузетно благодатног и значајног виђења преподобни се удостоји једном Велике Недеље за време божанствене литургије, и то на Велики Четвртак. Литургију су служили богобојажљиви старци, Пахомије и Јосиф, заједно са блаженим Серафимом, јер је Пахомије био дубоко заволео младог, но искусног у добру, монаха, и божанствену службу готово је увек служио са њим.
Када Серафим после малог входа возгласи: Господи, спаси благочестивија, и, изишавши на царске двери са речима: и во вјеки вјеков, подиже руку са орарем ка присутнима, њега изненада обасја одозго необична светлост, као од сунчаних зракова. Подигавши очи у правцу светлости, блажени Серафим угледа Господа Исуса Христа у обличју Сина Човечијег, који јаче од сунца сијаше неисказаном светлошћу и беше као ројем пчела окружен Небеским Силама: анђелима, арханђелима, херувимима и серафимима. Он иђаше од западних врата црквених, заустави се према амвону, и,подигнувши руке своје, благослови служашче и присутне. Затим Он уђе у иконостасну икону поред царских двери. - Срце блаженога препуни се неисказаном радошћу у слаткој пламеној љубави ка Господу, и озари се божанском светлошћу небеске благодати. И од тог тајанственог виђења он се сам за тренут сав измени по изгледу, те не могаше се ни маћи с места ни проговорити. Многи то приметише, али нико није знао прави разлог томе. Тада, два јерођакона одмах приђоше к Серафиму и уведоше га у олтар. Но и после тога он је око два сата стајао непомично на једном месту; само му се лице сваког часа мењало: час га је покривала нека белина, слична снегу, час се разливало по њему неко живо руменило. Служашчим старцима, Пахомију и Јосифу, изгледало је да је Серафиму припала мука, што се природно могло догодити њему на Велики Четвртак, после дугог поста, нарочито када се има у виду љубав коју је блажени Серафим издавна гајио према Великом Посту. Али су потом схватили да му се догодило виђење. Када Серафим дође к себи, старци га упиташе шта се то догодило с њим. Серафим им кротко, детињски поверљиво исприча своје виђење. Опитни у духовном животу старци сложише у срцу свом његово казивање; па посаветоваше Серафима да се не погорди и неда у души својој места пагубној мисли о некој својој вредности пред Богом. И нико, сем споменутих стараца, не дознаде тада какве дивне посете Божје би удостојен блажени Серафим. И светитељ после овог благодатног небесног виђења, не уобрази се због неких својих духовних дарова, него се још више утврди у смиреномудрију. Ограђен дубоким смирењем, он се пео из силе у силу и, подвизавајући се непрестано у духовном самопонижавању, он је верно и чврсто ишао царским путем Крста Господњег. Од тога времена Серафим стаде још више искати безмолвије и чешће се удаљавати ради молитве у Саровску шуму, где му је била начињена пустињска келија. Проводећи дане од јутра до вечери у манастиру суделовањем у богослужењима и испуњавањем манастирских правила и послушања, он се увече повлачио у пустињску келију ради ноћне молитве, а изјутра рано опет се враћао у манастир ради вршења својих дужности. Године 1793 преподобни Серафим би у својој тридесет петој години рукоположен у чин јеромонаха. И у том чину он је, као и дотада, али са још већом љубављу, наставио непрекидно свештенослужење, свакодневно се са вером и богобојажљивошћу причешћујући светим Тајнама Христовим. Ускоро после тога преподобни Серафим узе на себе још већи подвиг и добровољно се удаљи у пустињу. To он учини по смрти свог љубљеног старешине и наставника, блаженог старца Пахомија, који га пред своју кончину и благослови на овај подвиг. Са горким плачем испративши у земљу тело свога наставника, и добивши благослов за тај нови подвиг од новог настојатеља, старца Исаије, свога духовног оца, Серафим остави обитељ ради безмолвних, усамљеничкомолитвених подвига у пустињи. Келија преподобног Серафима налазила се у непроходној боровој шуми, на обали реке Саровке, на високом брежуљку, на шест до седам километара даљине од манастира, и састојала се из једне дрвене собе са пећи.
НАПОМЕНЕ:
14.Јеврејска реч "Серафим" значи: пламен, горење. Уствари, ово је име анђелско, којим се називају светли духови небески, који припадају једноме од најближих Богу чинова Небеске јерархије и заузимају пред престолом Свевишњега прво место у првом лику.
15.To je било у децембру 1787. године.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Покрај келије преподобни устроји малену градину, а потом и пчелињак који огради плотом. Недалеко од преподобног Серафима живљаху у усамљености други саровски пустињаци; и сва околина која се састојала из разних брежуљака, начичканих шумом, џбуњем и пустињачким келијама, подсећала је на известан начин на Свету Гору Атонску. Зато преподобни назва своје ново обиталиште Атонском Гором, давши и другим, најусамљенијим местима у шуми, имена разних светих места: Јерусалим,Витлејем, Јордан, Кедронски поток, Голгота, Маслинска Гора, Тавор, еда би што живље престављао себи свештене догађаје из земаљског живота Спаситељевог, коме он коначно предаде сву вољу своју и сав живот. Непрестано упражњавајући читање светог Еванђеља, он је нарочито волео да на овим местима чита о еванђелским догађајима који су одговарали називима ових места. У своме Витлејемском врту он је појао еванђелско славословље: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). На обади Саровке, као на обалама Јордана, он се сећао проповеди светог Јована Крститеља и Спаситељевог крштења. Спаситељеву Проповед на гори о блажествима он је слушао на једној гори која се дизала поред Саровке; а на другом вису, названом Гора Преображења, он је, замишљајући свете Апостоле присутнима, созерцавао славу преобразившег се Господа. Завукавши се у највећу густину непроходне шуме, он се сећао Спаситељеве молитве у Гетсиманском врту и, дирнут до дна душе унутарњим патњама његовим, он је лио сузне молитве за своје спасење. На таквозваној Маслинској Гори он је созерцавао славу Вазнесења Христова на небо и Његово седење с десне стране Оца. Преподобни Серафим је стално носио једну исту одећу, просту, штавише убогу; на глави - изношену камилавку, на себи похабану подрасу од белог платна, на рукама - кожне рукавице, на ногама - кожне чарапе и опанке; на полукапуту на леђима увек му је висио онај крст којим га је мајка благословила испраћајући га из куће у свету обитељ; на леђима му је била торба, у којој је неизоставно носио св. Еванђеље, које га је потсећало на спасоносно ношење благог јарма и лаког бремена Христовог. Ревносном подвижнику Христовом све је време пролазило у непрестаним молитвама и псалмопјенијима, читању свештених књига и у телесним трудовима. За време хладних дана преподобни је скупљао грање и суварке и својом секирицом секао дрва ради загревања своје убоге келије. Лети је радио у својој малој градини, коју је он сам обрађивао, и чијим се поврћем првенствено хранио. Ради ђубрења земље он је у време топлих летњих дана одлазио у баруштинска места по маховину. У те баруштине је улазио обнажен, само опасан око бедара. Комарци и други инсекти, којих је тамо било врло много, жестоко би му изуједали тело, тако да је оно често пута не само отицало него чак и помодрило и крвљу се заливало. Ho подвижник Божји добровољно је трпео те мучне ране, Господа ради, па им се чак и радовао, јер, као што је он касније говорио, "страсти се истребљују страдањем и муком, или произвољном или шиљаном Промислом". И зато је он, ради потпуног и сигурног очишћења душе, узимао на себе добровољна страдања. Пошто би на такав начин накупио маховину, угодник Божји је ђубрио леје, садио семе, заливао га, плевио и брао поврће, непрестано славословећи Бога и изливајући своју тиху, свету радост кроз певање свештених песама, помоћу којих је освежавао и васпитавао дух свој усред једноликих телесних послова.
Располажући светлим памћењем, и од детињства побожно пажљив према црквеним богослужењима, Серафим је знао напамет мноштво црквених песама. Он је волео да их пева за време рада, у својој безмолвној, усамљеној пустињи. При томе су неки, најближи преподобноме, људи примећивали да су многе од тих песама одговарале месту и његовом усамљеничком монашком доброделању. Тако, свети Серафим је нарочито волео да често пева: Всемирнују славу(16)у част Богородице, коју је сматрао Покровитељком своје пустиње; Пустињим непрестаноје божанственоје желаније бивајет, мира сушчим сујетнаго кромје(17), антифон који изображава пустињачки живот и окриљује душу пустињакову ка божанственим предметима; тако исто и песме које душу човекову узносе ка великом делу љубави Божје, ка стварању света и човека, као: Иже от несушчих всја приведиј, Словом созидајемаја, совершајемаја Духом(18); Водрузивиј на ничесомже земљу повељенијем твојим(19), итд. И тако, усред те трудбеничке молитве, на послу у градини, у пчелињаку, у шуми, преподобни се погружаваше у тако дубоко созерцавање духовних тајни, да је, неприметно за себе, прекидао рад, алат му испадао из руку, руке се опуштале, очи давале лицу нарочити, благодатни израз самоудубљености. Старац се свом душом погружавао у себе, умом усходио на небо и лебдио у Богосозерцању. И ако би се коме у тим тренуцима десило да буде поред преподобнога, или да прође поред њега, нико није смео нарушити његову благодатну тишину и покој, и сваки се тихо скривао од њега. У сваком предмету, у сваком раду свети Серафим је видео прикривени однос њихов према духовном животу, и из тога се поучавао, и очи ума свог подизао гope. Тако, при рубљењу дрва, одрубивши једно или три, он се удубљивао у созерцање велике тајне Једнога Бога, слављеног у Тројици. Поред телесних трудова, преподобни Серафим, да би све више и више напредовао у духовном усавршавању, предавао се узвишеним радовима ума и срца и читао много књига, нарочито - Свето Писмо, светоотачка дела и богослужбене књиге. За њега најглавнија књига било је Свето Еванђеље, које је увек носио са собом, и никад се није растајао с њим.
Подвижнички живот, чистота срца, молитвени разговори с Богом, духовна самоудубљеност и огромна начитаност у Светом Писму и душекорисним књигама - озарише његов ум таквом светлошћу, да он јасно појимаше и свом душом проницаше у смисао речи Божјих. У пустињи он постави себи као стално правило: да свакодневно прочитава и објашњава себи по неколико одељака из Еванђеља и Апостола. "Душу треба снабдевати речју Божјом, - говорио је он касније, - јер је реч Божја хлеб анђелски, којим се хране душе, гладне Бога: Изнад свега треба упражњавати читање Новога Завета и Псалтира. Од читања Светога Писма бива просвећење у разуму, који се од тога измењује божанственом изменом. Треба тако обучити себе,да ум просто плива у закону Господњем, под чијим руководством треба устројавати и живот свој. Врло је корисно бавити се читањем речи Божје у самоћи и прочитати целу Библију разумно. За један такав потхват, осим других добрих дела, Господ неће оставити човека Својом милошћу, него ће га испунити дара разумевања". И свети старац од непрестаног упражњавања у читању Речи Божје стече такав благодатни дар разумевања, а уједно с њим мир душевни и узвишени дар умилења срца. У Светом Писму он је тражио не само истину, него и топлину духа, и неретко су за време свештеног читања из његових очију текле сузе умилења, од којих се човек, по властитом признању старчевом, сав загрева и испуњује духовним даровима, који на неизрецив начин наслађују ум и срце. Преподобни је свакодневно по Сљедованој Псалтири вршио монашко молитвено правило, према пропису најдревнијих хришћанских пустињака. У своје време он је певао и читао Први, Трећи, Шести и Девети час, вечерње, мало повечерје, молитве пред спавање; при чему је такође често, уместо вечерњег правила, правио по хиљаду поклона одједанпут; полуноћницу и друге црквене службе. Изучивши све облике и степене молитве, он се успео не само до подвига такозване умне молитве, него и до највише на земљи висине молитвеног созерцања, када ум и срце бивају сједињени у молитви, помисли нису расејане и срце се загрева духовном топлотом, у којој просијава светлост Христова, испуњујући миром и радошћу целог унутрашњег човека. Спасавајући се тако у пустињи у току недеље, свети Серафим је уочи недеље и празника долазио у Саровску обитељ, присуствовао вечерњу, свеноћном бденију или јутрењу, и на раној литургији причешћивао се Светим Тајнама. После тога је до вечерња примао братију који су му долазили по разним невољама својим, па се затим, узевши са собом хлеба за недељу дана, враћао у своју пустињску келију. Целу прву недељу Великог Поста он је проводио у манастиру, и у те дане спремао се за св. Причешће, исповедао се и причешпивао Св. Тајнама. Са молитвеним подвизима блажени старац сједињаваше подвиге великог уздржања и поста. У почетку свога пустињачког, отшелничког живота он се храњаше тврдим и сувим хлебом, који недељом узимаше са собом из манастира за целу седмицу. Но и од те количине хлеба он је удељивао добар део пустињским животињама и птицама, које су га веома волеле и често походиле место његових молитвених подвига. Чак дивљим зверовима старац уливаше страхопоштовање.
НАПОМЕНЕ:
16.Догматик првога гласа.
17.Воскресни антифон првога гласа, на јутрељу.
18.Ирмос треће песме Канона, воскресног, трећег гласа.
19.Ирмос треће песме Канона воскресног, осмог гласа.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Тако, к њему често долажаше огромни медвед, кога он храњаше: на његову реч медвед је одлазио у шуму и потом поново долазио, и старац га је хранио, а некад давао и својим посетиоцима да га хране. Доцније преподобни Серафим још више појача свој пост: одрече се хлеба, и навикну себе на такво уздржање, да себе храњаше, по речима св. апостола: "радећи својим рукама" (1 Кор. 4, 12), само поврћем из своје градине. У току пак прве недеље Великог Поста он уопште није узимао храну до причешћа Светим Тајнама у суботу. Преставши потпуно да узима хлеб из обитељи, он је у току две и по године живео, без икаквог издржавања од стране манастира. И братија беху у недоумици, чиме се то старац могао хранити за све то време, не само лети него и зими. Тек на кратко време пред смрт старац исприча неким својим блиским лицима да се он око три године хранио само одваром од траве снић(20), коју је лети скупљао и сушио за зиму. Међутим многи стадоше нарушавати безмолвије, усамљеничко молитвено тиховање блаженога пустињака, посећујући га ради духовне поуке и утехе. Многи од саровске братије долажаху к њему за савете и поуке, или да га само виде. Умејући да познаје и разликује људе, старац се од неких склањаше, држећи се молчанија. Оне пак којима стварно беше потребна његова духовна помоћ, он радо примаше и с љубављу их руковођаше својим саветима, поукама и духовним разговорима. Такви беху, на пример, његови стални посетиоци, схимонах Марк и јерођакон Александар(21). Но и они, затичући понекад старца потпуно погруженог у богомислије, нису се усуђивали да га узнемире, него су, или сачекивали крај његових молитвених подвига, или, почекавши неко време, тихо се удаљавали од њега.
Бивало је код преподобног и страних посетилаца. Када би пак старац, ван своје пустињске келије, неочекивано срео кога било у шуми, он обично није ступао у разговор, него му се смирено клањао и одлазио даље. Јер, говорио је он касније у својим поукама, нико се никада није кајао због ћутања. Но уопште преподобном Серафиму посетиоци беху тешки, јер му нарушаваху безмолвије. Нарочито му беше тешко, када жене долажаху к њему; но да им не да поуке није могао, сматрајући такав поступак недрагим Богу. Али, пошто је женском полу забрањен приступ у Свету Гору Атонску, свети старац реши да ту забрану прошири и на своју гору, коју је он назвао тим истим именом. И једном, дошавши у манастир за време божанствене литургије, преподобни затражи за то благослов од саровског стројитеља старца Исаије, које, после извесног колебања(22), даде му на то благослов иконом Богоматере. Уједно с тим старац Серафим се пламеном молбом обрати Богу и Пресветој Богородици: да му испуне жељу, и женама буде забрањен приступ у његову пустињску гору, да не би долажење жена било камен спотицања и саблазни за неке од братије и још више за мирјане. Као доказ Божјег пристанка на ову молбу, преподобни замоли од Бога ово знамење: да полегну по стази гране дрвета, поред кога он има проћи, враћајући се после Божићних празника из Сарова у своју пустињску келију. И заиста, када преподобни, ноћу уочи 26 децембра, пође у Саров на божанствену литургију, и дође до места где се земљиште окомице спушта наниже, он угледа где су са обе стране стазе огромне гране вековних борова затрпале путању и закрчиле пролаз ка његовој келији, од чега уочи тог дана није било ни трага. Тада свети старац, препун благодарности Богу, паде на колена, убедивши се из овога да је његова жеља угодна Господу.
И сам он похита те натрпа на стазу кладе. И тако од тада би потпуно затворен приступ к њему не само женама него и свима уопште страним лицима. Видећи такве подвиге великога старца, исконски враг рода људског наоружа се против њега свемогућим искушењима и замкама. И стаде наводити на подвижника разне страхоте: час се пред вратима чуло завијање као неког дивљег звера; час је изгледало да гомила народа ломи врата његове келије, избија довратнике, баца се дрвљем на старца, и томе слично; покаткад дању, но особито ноћу, у време молитвеног бдења старца Серафима, њему се изненада причињало да се његова келија руши, и са свих страна проваљују у њу с јаросним урлањем страшне звери; понекад су се одједном појављивали пред њим отворени гробови из којих устају мртваци. И када га је, касније, један мирјанин у простоти срца свог упитао: "Баћушка, јеси ли виђао зле духове?" он је с осмехом одговорио: "Они су одвратни. Као што је грешноме немогуће погледати у светлост анђела, тако је ужасно и бесе видети, јер су одвратни". Ho сва та страшна виђења, ужасе и искушења, праћена понекад и телесним страдањима, благодатни старац је надвлађивао усрдном молитвом и побеђивао силом чесног и животворног Крста Господњег. He једанпут старац Серафим је био кушан духом частољубља, јер је био биран за игумана и архимандрита разних манастира. Али је он у таквим случајевима увек са непоколебљивом одлучношћу, прожетом дубоким смирењем, одбијао та постављења, стремећи ка истинском подвижништву и иштући у монашком животу само спасење души својој и ближњима. Видећи смиреноумље светога старца, ђаво поведе против њега силан мислени рат, водећи га са таквом силом, од које су падали и неки од највећих подвижника. Тада се старац Серафим, у тешкој невољи душевној, обрати срдачном молитвом Подвигоположнику нашега спасења Господу Исусу Христу и Његовој Пречистој Дјеви-Матери. И у исто време, да би одстранио и истребио ђавоље замке, он одлучи да узме на себе нови виши молитвени подвиг, по угледу на древне хришћанске столпнике.
У дубини непроходне шуме, у ноћно доба, ни од ког невићен, он се пео на висок гранитни камен, да би појачао свој молитвени подвиг, и дуго се, стојећи или клечећи на њему, молио произносећи из дубине душе цариникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Овај нови столпник постави и у келији својој осредњи камен, на коме се молио од јутра до мрака. Са тог камена он је силазио само ради одмора од крајње изнурености или ради мајушног окрепљења себе убогом храном. У том великом подвигу преподобни Серафим проведе хиљаду дана и хиљаду ноћи. Ђаво би коначно побеђен, и мислени рат престаде. Али од таквог необичног молитвеног подвига и скоро трогодишњег стајања на ногама старац крајње изнури своје тело и доби тешке ране на ногама, које га нису напуштале све до саме смрти његове. И тек тада он прекину свој неподношљиво тешки подвиг столпништва, на који су се и у старини одлучивали само веома ретки подвижници.
Но за живота старчева нико није знао за овај необичан молитвени подвиг његов, који је он умео сакрити од радозналог погледа људског. Игуману Нифонту, наследнику старца Исаије, би од стране преосвећеног епископа тамбовскрг упућено поверљиво писмено питање о преподобном Серафиму, на које настојатељ саровски одговори: "О подвизима и животу оца Серафима ми знамо; но о неким тајним делањима, као и о стајању 1000 дана и ноћи на камену, никоме ништа није познато". - Тек пред блажену кончину своју преподобни Серафим, по примеру многих других подвижника, исприча некима од саровске братије између осталога и о овом свом дивном подвигу. Један од присутних примети том приликом, да тај подвиг превазилази људске силе. На то свети старац узврати са смирењем вере: "Свети Симеон Столпник стајао је на стубу четрдесет година; та зар су моји трудови слични његовом подвигу?" А када саговорник рече да је старац у то време, вероватно, осећао помоћ благодати која га је крепила, преподобни одговори: "Да, иначе људске силе не би биле довољне. Унутрашње ја сам се крепио и тешио тим небеским даром који силази одозго од Оца светлости". Затим, поћутавши мало, додаде: "Када у срцу бива умилење, онда Бог бива с нама". Посрамљени ђаво стаде плести нове замке светоме старцу, да би га удаљио из пустиње. Он посла на њега зле људе. Они пресретоше преподобног у шуми, и стадоше тражити од њега новац који он тобож добија од мирјана - посетилаца. Старац одговори да он ни од кога не добија новац. Али му они не повероваше, и један од злочинаца полете на њега, но сам паде. Преподобни Серафим је располагао телесном снагом те би, са секиром у рукама, могао заштитити себе од трију разбојника. Али он се опомену Спаситељевих речи: Сви који се лате ножа, од ножа ће изгинути (Мт. 26, 52), па испустивши секиру, прекрсти руке на груди и кротко рече: "Чините што вам је потребно".
НАПОМЕНЕ:
21.Марк је бивао код старца двапут месечно, а Александар једанпут. Са њима је преп. Серафим радо разговарао о душеспасоносним предметима.
22.Благосиљајући преподобног Серафима, Исаија примети у недоумици: "Та како могу ја са пет километара даљине пазити да тамо не приступају жене?" Но преп. Серафим одговори на то са вером и убеђењем: "Ви само благословите, па ниједна од њих неће узићи на моју гору".
Kamael
Buduća legenda
- Poruka
- 40.857
Zlatna usta, jesu li ovo neke sifre?... prijem
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Један злочинац, дохвативши секиру, тако силно удари старца ушицама од секире по глави, да светоме старцу лину крв из уста и ушију, и он се онесвешћен сруши. Злочинци наетавише да га јаросно бију ушицама од секире, цепаницама, рукама и ногама. Најзад, приметивши да он не дише, и држећи да је мртав, они му конопцима свезаше и руке и ноге, са намером да га баце у реку, и на тај начин сакрију свој злочин, а сами полетеше у старчеву келију по замишљени плен. Но када брижљиво прегледаше, поиспретураше и поломише све у келији, они ништа не нађоше сем свете иконе и неколико кромпира. Тада их спопаде страх и кајање што, без икакве користи за себе, убише светог, сиромашног човека Божјег, па се дадоше у бекство. Међутим преподобни Серафим, освестивши се и некако одвезавши себи руке, узнесе Богу молитву да опрости његовим убицама, и са муком се довуче до своје келије, где сву ноћ проведе у страшним мукама. Сутрадан преподобни са највећим напором добауља до манастира у време св. литургије. Изглед је његов био страшан: коса поквашена крвљу, умршена и пуна прашине и блата; лице и руке изубијани; уши и уста са засушеном крвљу; неколико зуба избијено. На питања запрепашћене братије старац је ћутао, само је замолио да му позову настојатеља, старца Исаију, и манастирског духовника, те овој двојици исприча шта му се десило. И тако, на злу радост ђавола, преподобни Серафим би принуђен да остане у манастиру. У неподношљивим мукама он лежаше једва жив, не примајући никакву храну. Тако он проведе осам дана. Тада, уплашени за његов живот, послаше по лекаре. Прегледавши преподобнога, лекари нађоше да му је глава разбијена, ребра поломњена, груди изгажене, цело тело на многим местима покривено смртоносним ранама, и дивљаху се како је старац могао остати у животу после таквих батина. Братија се сабраше у келији преподобнога на саветовање шта да се предузме, да би се преподобноме помогло. Послаше и по настојатеља. И баш у време када јавише да настојатељ долази, преподобни Серафим се занесе и заспа тананим, лаким спокојним сном. У сну виде он дивно виђење, слично оном које раније као послушник виде за време своје тешке болести. К њему приђе Пресвета Богородица, у царској порфири, окружена небеском славом; за њом иђаху апостоли Петар и Јован Богослов.
Заустављајући се крај одра, Пресвета Дјева прстом десне руке указа на болесника и, обраћајући се пречистим лицем својим на страну где стајаху лекари, рече: "Што се мучите?" Затим, обраћајући се опет лицем к старцу Серафиму изговори: "Овај је од мога рода!" После тога виђење, о коме присутни ни слутили нису, заврши се. А кад настојатељ уђе у келију, болесник већ беше дошао к себи. Старац Исаија га стаде упорно и с љубављу наговарати да се користи саветима и помоћју лекара. Но болесник, без обзира на своје очајно стање, одлучно одговори да он сада не жели никакву помоћ од људи, и мољаше настојатеља да му допусти да свој живот препусти Богу и Пресветој Богородици. Настојатељ би принуђен да испуни жељу старцу, који се од дивне божанствене посете налажаше у току неколико сати у неисказаној, неземаљској радости. Потом се свети старац умири, болови попустише и снага му се поче постепено враћати. После кратког времена он већ устаде с постеље, стаде помало ходати по келији, и увече се поткрепи храном. Од тог истог дана он се опет стаде постепено предавати духовним подвизима. Од дана обољења старац проведе у манастиру око пет месеци. Болест га направи погрбљеним, што се још и раније примећивало код њега, пошто га једнога дана, када је секао дрва, једно дрво беше прикљештило. Но, осетивши поново у себи снаге за вођење пустињачког живота, преподобни Серафим се обрати настојатељу са молбом да га отпусти у пустињу. Старац Исаија и братија мољаху га да заувек остане у манастиру. Али преподобни одлучно одговори да он ни у шта не сматра нападе, сличне оном који му се десио, и да је готов по цену живота поднети све недаће које га снађу. Тада отац Исаија благослови његову жељу, и преподобни се врати у своју пустињску келију. Ускоро после тога разбојници, који беху избили старца, бише пронађени. To беху спахијски људи неког месног спахије Татишчева. Тада преподобни Серафим, опростивши им с љубављу, моли настојатеља и спахију да их не кажњавају, изјављујући да ће у противном напустити Саровску обитељ и тајно се удаљити у друга далека света места. На молбу старца разбојницима опростише, али иx Бог наказа за свог угодника: ускоро силан пожар потпуно уништи њихове куће. Тада разбојници дођоше у покајање, и са сузама молише преподобног Серафима за опроштај и свете молитве. И по благослову његовом они се вратише на пут врлинског живота.
За своје високе подвиге и богоугодни живот свети старац се удостоји од Бога благодатног дара прозорљивости. Но утолико више он је избегавао славу људску и стремио ка безмолвију, усамљеничком молитвеном подвизавању. Године 1806 настојатељ Саровске обитељи, старац Исаија, уклони се са старешинства због болести и остарелости, и братија једнодушно изабраше на његово место преподобног Серафима. Али преподобни Серафим се уклони од тога, како због дубоког смирења свог, тако и због крајње љубави своје према пустињи и безмолвију. Тада за
настојатеља би изабран отац Нифонт, од детињства познат преподобном Серафиму. Међутим старац Исаија, због недуга и слабих сила својих, не беше у стању да преваљује пут од шест километара до пустиње Преподобног Серафима, и теши себе разговорима са њим. И то га веома жалошћаше. Тада братија стадоше из љубави возити престарелог Исаију к преподобном Серафиму, пошто обојица беху телесно слаби. Но ускоро и овај последњи од најмилијих пријатеља преподобног Серафима по духовном животу отиде ка Господу. Овај губитак дубоко ожалости преподобног Серафима, и од тога времена он стаде више и чешће размишљати о трулежности овог привременог живота, о будућем животу и Страшном суду Христовом. Уједно с тим он се стаде са нарочитим усрђем молити за упокојење душа драгих му срцу: блаженог Пахомија, Јосифа и Исаије. И, пролазећи мимо манастирско гробље, он је увек на њиховим гробовима узносио пламене молитве Свевишњему за њих и за друге саровске старце и подвижнике, називајући их, по пламености и узвишености молитава, "огњенима од земље до неба". Старац је и другима завештавао да их чешће помињу у молитвама. Тако једној познатој монахињи, која је не ретко бивала у Сарову и посећивала преподобног Серафима, он даде овакву заповест: "Када долазиш к мени, сврни на гробове, начини три поклона, просећи Бога да упокоји душе слугу Својих: Исаије, Пахомија, Јосифа, Марка, и осталих; и потом говори за себе: простите, оци свети, и помолите се за мене". По смрти старца Исаије преподобни Серафим не промени начин свог пустињачког живота, него додаде нову особеност своме подвижништву, наложивши на себе тешки подвиг молчаништва. К њему у пустињу долажаху посетиоци, али он не излажаше к њима. Је ли му се десило да сретне кога у шуми, он је падао ничице на земљу и није подизао очи док дотични не би прошао. У таком безмолвију, у таком пустињачком молитвеном подвизавању проживе он око три године. He дуго до тога он престаде чак посећивати Саровску обитељ недељом и празником. Један брат носаше му и храну у пустињску келију његову, особито зими, када у старца не беше његовог поврћа. Храна му је ношена једанпут седмично, и то у недељу. Када је брат улазио у претсобље, старац је, рекавши за себе: "амин", отварао врата главе оборене к земљи. И тек пошто би брат отишао, старац је стављао у суд на столу парченце хлеба или мало купуса, и тиме давао на знање брату шта да му идуће недеље донесе. Но све то беху само спољашњи знаци молчалништва, молитвеног ћуталаштва. Суштина пак многотрудног подвига старчевог стварно се састојала не у спољашњем уклањању од општења, него у безмолвију ума, у одречењу од сваке житејске помисли, ради најчистијег, најсавршенијег посвећења себе Богу. Многи од братије веома жаљаху због таквог удаљења благодатног старца од општења са њима и због узимања на себе подвига молчалништва. А неки га чак укораваху што се повукао у самоћу, док би, општећи са братијом, назидавао братију речју и примером, не шкодећи благоустројењу своје душе. Но на све те прекоре старац је одговарао речима преподобног Исака Сирина: "Заволи безмолвије, јер оно више вреди него хранити гладне у свету", и речима светог Григорија Богослова: "Дивно је богословствовати ради Бога, али је боље од тога, ако човек очишћује себе ради Бога".
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Многотрудним подвигом молчалништва преподобни Серафим на најсавршенији начин очишћаваше и просвећиваше праведну душу своју, и још је боље и више увођаше у тајне богосозерцања, потпуно обезоружавајући ђавола за борбу са пустиножитељем. Какве плодове духа доношаше овај подвиг блаженом Серафиму, може се јасно видети из поука светога старца о безмолвију, које су несумњиво засноване и на личном опиту, "Када боравимо у молчанију, - говорио је касније преподобни Серафим, - онда враг, ђаво, ништа не успева противу тајнога човека срца; а ово треба схватити о молчанију у разуму. Молчаније рађа у души молчалника разне плодове духа. Од усамљености и молчанија рађају се умилење и кротост. Сједињено са другим делањима духа, молчалништво, молитвено ћуталаштво уздиже човека к побожности. Молчаније приближује човека Богу и чини га као земног анђела. Ти само седи у својој келији у стражењу и молчанију, и старај се на све могуће начине да себе приближиш Господу, а Господ је готов да те од човека начини анђелом: На кога ћу погледати? Само на кротког и молчаљивог и ко дршће од речи мојих (Ис. 66, 2). Осим других духовних течевина, плодом молчанија бива мир душе. Молчаније учи безмолвију и непрекидиој молитви, а уздржање чини помисао нерасејљивом. Најзад, онога који стекне молчаније очекује мирно расположење". - Тако је преподобни Серафим проходио подвиг молчалништва и, достижући највише духовне дарове, добијао и нове благодатне утехе, осећајући у срцу неисказану "радост у Духу Светом" (Рим. 14, 12). Пењући се даље по лествици врлина и монашког подвижтиштва, преподобни узе на себе још виши подвиг: затворништво. To се догоди на следећи начин. У време о коме је реч, настојатељ саровски беше отац Нифонт, човек богобојажљив, врлинаст, братољубив и велики ревнитељ црквеног устава и поретка. А отац Серафим, од смрти старца Исаије, узевши на себе завет молчанија, живљаше у својој пустињи безизлазно, као у затвору. Раније је он недељом и празником одлазио у обитељ ради св. Причешћа.
Но сада, после молитвеног подвига на камену, ноге га брљаху, и он није могао да иде. Многе монахе саблажњаваше недоумица, ко преподобног Серафима причешћује Светим Тајнама. Због тога стројитељ сазва манастирски сабор од најстаријих јеромонаха, и изнесе пред њих питање о причешћивању старца Серафима. После већања старци решише: предложити оцу Серафиму да, као и раније, долази у манастир ради причешћивања Светим Тајнама, ако га ноге служе; ако га пак ноге не служе, онда да пређе и стално живи у манастирској келији. На већу би решено да се ова одлука достави старцу Серафиму преко брата који му недељом носи храну, па нека изабере шта жели. Брат тако и уради, али му први пут старац не одговори ни речи. Брату би стављено у дужност да идуће недеље по други пут достави оцу Серафиму предлог манастирског сабора. Тада свети старац, благословивши брата, заједно с њим упути се пешке у манастир. Прнхвативши други предлог манастирског сабора, преподобни показа да због болести није био у стању долазити у манастир недељом и празником, као што је то чинио раније. Ово се догоди 8 маја 1810 године, када преподобном Серафиму беше педесет година.
Повративши се у обитељ после петнаестогодишњег боравка у пустињи, отац Серафим се, не свраћајући у своју келију, упути у болницу. To би дању, пре почетка свеноћног бденија. Када зазвонише звона за бденије, отац Серафнм се појави на свеноћном бдењу у храму Успенија Богородице. Сва се братија веома зачудише, када се међу њима у трен ока пронесе глас да је отац Серафим решио да се настани у манастиру. Сутрадан, 9 маја, на дан светог Николаја Чудотворца, отац Серафим дође, по обичају свом, у болничку цркву на рану литургију, и причести се Светим Тајнама Христовим. Из храма он оде у келију стројитеља Нифонта и, узевши од њега благослов, настани се у својој пређашњој манастирској келији. Ту он никога није примао, никуда није излазио, и ни с ким није ни речи проговарао, тојест, узео је на себе нов, веома тежак подвиг затвореништва. О подвизима оца Серафима у затвору зна се врло мало, јер он никога не пушташе к себи, нити с ким реч проговори. У келији својој он не имађаше ништа чак ни од најнеопходнијих ствари. Икона Богоматере, пред којом је стално горело кандило, и један пањ, који је замењивао столицу, - то беше све. За себе пак, строги подвижник не употребљаваше чак ни ватру. У то време он ношаше под кошуљом на леђима велики гвоздени крст, ради умртвљивања тела, "да би се дух спасао" (1 Кор. 5. 5). Но вериге и кострет отац Серафим није носио никада, нити је другима саветовао да их носе. "Ко нас увреди речју или делом, -говорио је он, - и ако ми еванђелски поднесемо увреде, - ето нам верига, ето и кострети! Ове духовне вериге и кострет су изнад гвоздених!" Одећу преподобни отац ношаше исту, коју и у пустињи. Вода му бејаше једино пиће; а храна - туцано, несамлевено брашно од овса, и бели резани купус кисели. Воду и храну доношаше му монах Павле, који живљаше у његовом суседству. Сатворивши молитву пред келијом старчевом, брат је остављао храну код врата. А затворник је, да га нико не би видео, покривао себе великим платном и, узевши посуду клечећи, уносио је у своју келију, као да ју је примио из руку Божјих. Затим, поткрепивши се, он је стављао посуду на пређашње место, опет скривајући лице своје платном, по угледу на древне пустиножитеље, који су кукуљицом скривали лице своје. Молитвени подвизи оца Серафима у затвору беху веома тешки, велики и разноврсни. Он и овде, као и у пустињи вршаше своје правило и сва свакодневна богослужења сем божанствене литургије.
Поред тога, он се предаваше подвигу умне(23) молитве, говорећи у срцу наизменично час Молитву Исусову час Богородичину. Понекад се свети старац, стојећи на молитви, погружавао у дуготрајно умно созерцање Бога: стајао је пред светом иконом, не читајући никакву молитву и не правећи поклоне, већ само умом у срцу созерцавајући Господа. У току недеље отац Серафим је прочитавао цео Нови Завет, овим редом: у понедеоник - Еванђеље по Матеју, у уторак - по Марку, у среду - по Луки, у четвртак - по Јовану, у остале дане - Дела и Посланице светих Апостола. Понекад се кроз врата чуло како он, читајући, тумачи за себе Еванђеље и Дела светих Апостола. Дела св. Апостола он је тумачио наглас, и то доста дуго времена. Многи су долазили и слушали речи његове са насладом, утехом и духовном коришћу. Некад је он седео над књигом, не преврћући листове, сав утонуо у созерцање чисте узвишене мисли Светога Духа. Ни један му се део тела није мицао: очи су нетремице биле уперене на један предмет. Потпуно самоудубљивање оца Серафима у еванђелске истине не остаде необлагодаћено одозго. Најважније сведочанство о томе јесте то што он би удостојен недокучљиве узнесености у небеске обитељи, слично св. апостолу Павлу, св. Андреју Јуродивом и преподобном Варсануфију, који беху узнесени до трећега неба. О томе, несхватљивом за обичан људски разум, виђењу или откривењу, послушник Јован Тихонов (касније јеромонах Јоасаф) казује ово: "Једном, после изласка оца Серафима из затвореништва, посети ме један богољубиви брат, са којим сам обично делио сваку радост и утешну реч, изречену оцем Серафимом. У току разговора он ме изненада упита, да ли ми је отац Серафим открио велику тајну о томе како је био узнесен у небеске обитељи. Ја му одговорих да ништа чуо нисам о тој великој милости Божјој. И стадох распитивати брата да ми он што више каже о томе, али он, при свој жељи својој, није ми могао ништа јасно рећи о томе. Испративши брата, ја сам с нестрпљењем чекао да се спусти вече, па да отидем к оцу Серафиму и замолим га да ми ублажи душу казивањем о тој великој милости Божјој. Ја то учиних чим паде вече. Старац ме дочека као чедољубив отац, и одмах за мном закључа врата. Кад седосмо, и ја таман хтедох да га замолим да ми каже своју велику тајну, он ми тог тренутка руком својом залуши уста, и рече: "Огради себе ћутањем". И онда ми стаде излагати са својственом му простотом историју Пророка, Апостола, светих Отаца и Мученика. Сви Свети, говораше он, које Црква Христова прославља, оставили су нам свој живот као пример за подражавање; сви су они били подобострасни нама људи, али су тачним испуњењем заповести Христових достигли савршенство и спасење, нашли благодат, удостојили се разноврсних дарова Светога Духа и наследили Царство Небеско. А пред Царством Небеским сва слава овога света је ништа; све насладе овога света немају ни сенку онога што је у небеским обитељима уготовљено онима који Бога љубе; тамо је вечна радост и славље. Но да би наш дух стекао слободу да се узноси тамо и храни преслатким разговором са Господом, нужно је смиравати себе непрестаним бдењем, молитвом и имањем на уму Господа. Ето ја, убоги Серафим, ради тога прелазим Еванђеље сваки дан. У понедеоник читам Еванђеље Матејево од почетка до краја; у уторак - Марково; у среду - Лукино; у четвртак - Јованово; у остале пак дане прочитавам Апостолска Дела и Посланице; и ни један дан не пропустим, а да не прочитам дневно Еванђеље и Апостол, и светоме. Тиме се не само душа моја, него и само тело моје наслађује и оживотворава; тиме што разговарам са Господом, што држим у памети својој живот и страдања Његова, што дан и ноћ славословим, хвалим и благодарим Искупитеља мог за све милости Његове, изливане на род људски и на мене недостојног".
НАПОМЕНЕ:
23.Умном молитвом се код подвижника назива созерцајна богомислена молитва, када се подвижник у безмолвију свом душом погружава у њу.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
После тога старац ми понова рече: "Радости моја! молим те, стекни дух мирни, и онда ће се хиљаде душа спасти око тебе". И ово он понови још два пута. Онда, у неописивој радости, повишеним гласом старац рече: "Ево, ја ћу ти казати о убогом Серафиму". Па спустивши глас, настави: "Миљем ми испуни душу реч Господа мог Исуса Христа: Многе су обитељи у дому Оца мога (Јов. 14, 2), тојест за оне који служе Њему и прослављају свето Име Његово. На овим речима Христа Спаситеља задржах се ја убоги, и пожелех да видим те небеске обитељи. И Господ не лиши мене убогог Своје милости, испуни ми жељу и молбу: и ја бих узнесен у небеске обитељи, само не знам, са телом или осим тела, Бог зна, то је недокучљиво. A o тој радости и сладости небесној, коју тамо осећах, немогуће је да ти искажем" И са овим речима отац Серафим заћута. У то време он се мало наже напред, глава му се са затвореним очима преклони, и он отворену шаку десне руке сасвим полако и равномерно креташе према срцу. Лице му се постепено мењаше и издаваше дивну светлост, и најзад толико засија, да је немогуће било гледати у њега; а на уснама и у целом изразу његовом бејаше таква радост и небеско усхићење, да га је заиста могуће било у то време назвати земаљским анђелом и небеским човеком. За све то време тајанственог ћутања, он као да је созерцавао нешто са умилењем и слушао нешто са запрепашћењем. Но чиме се управо усхићавала и наслађивала душа праведникова, једини Бог зна. Праведник Божји, по немоћи људског језика, не беше у стању да ми речима објасни чудесно узнесење своје у небеске обитељи, али ми то показа необичном светлошћу лица свога и тајанственим ћутањем својим. A ja, ма да сам бејах очевидац овог дивног догађаја, увек ћу рећи једно исто: Бог зна како се све то одигра. После прилично дугог ћутања, које, по моме мишљењу, потраја око по сата, отац Серафим стаде понова говорити, и у најрадоснијим осећањима, уздахнувши, са умилењем рече: "Ах, премили мој оче Јоване, када би ти знао каква радост, каква сладост очекује душу праведникову на небу, ти би се онда решио да у овом привременом животу са благодарношћу подносиш све муке, гоњења и клевете, па чак када би и сама ова келиja наша (при томе он указа на своју келију) била пуна црва, и када би црви јели тело наше у току целог земаљског живота нашег, и онда би свим срцем требали пристати на то, само да не будемо лишени оне небеске радости, коју Бог уготови онима који Га љубе. Тамо нема ни болести, ни жалости, ни уздисања; тамо je неисказана сладост и неисказана радост; тамо ће праведницн засијати као сунце. Но када ту небеску славу и радост није могао исказати ни сам свети апостол Павле (2 Кор. 12, 4), какав ћe онда други језик људски бити у стању да изрази красоту небеских насеља, у којима ће се настанити душе праведних". У току свих година свога затвореништва преподобни старац се сваке недеље и празника причешћиваше светим Тајнама Христовим, које му из болничке цркве доношаху у келију после paнe литургије. А да никада не би заборављао на час смртни, и да би га што јасније и непосредније замишљао, свети Серафим замоли да му начине мртвачки сандук и метну у предсобље његове затворничке келије. Жеља светога старца би испуњена: у једном целом целцатом комаду храстовом издубише му мртвачки сандук са поклопцем, који необојен стално стајаше у предсобљу. Ту се старац често молио, спремајући се за одлазак из овог живота. У разговорима са саровском братијом, отац Серафим је често говорио односно тог сандука: "Када будем умро, молим вас, браћо, положите ме у мој мртвачки сандук".
Духовним подвизима својим свети подвижник је додавао и телесни рад, освежујући понекад заморене старачке груди свежим ваздухом. Рано пре зоре, кад све још спава, свети старац је, творећи Молитву Исусову, преносио између надгробних споменика невелику нарамицу дрва са једног места на друго, ближе његовој келији. Када га једном манастирски искушеник - будитељ - примети и, обрадован, баци се преда њ целивајући му ноге и просећи благослов, отац Серафим га благослови и рече му: "Огради себе ћутањем и пази на себе". Провевши у затворништву око пет година, свети старац потом измени у неколико спољашњи изглед свога затворништва: врата келије његове бише отворена, и сваки је могао долазити к њему, али он није одговарао на питања, држећи се свог завета молчанија, и продужујући своја духовна занимања. Тадањи епископ тамбовски Јона, који је често посећивао Саровску обитељ, зажеле једном да лично види оца Серафима. У том циљу он дође к његовој келији; али преподобни отац, чврсто испуњујући своје завете пред Богом и чувајући се човекоугодништва, не наруши ни овога пута своје молчаније и затворништво. Очигледно, за преподобног Серафима још не беше наступило време да остави затворништво. Тако је то схватио и преосвећени владика, који одби предлог игумана Нифонта да се врата од келије скину са њихових кука, рекавши: "Да некако не погрешимо". И остави старца на миру. Но убрзо после тога за преподобног Серафима стварно наступи час да сасвим остави подвиг свога затворништва и молчаништва. Са потпуним самоодречењем, трпљењем, смирењем и непостидљивом вером пролазећи пут општежићног монаха, пустињака, столпника, молчалника и затворника, он стече себи велику чистоту душевну и удостоји се од Бога виших благодатних дарова духовних.
И тада, по вољи Свевишњега, он мораде оставити безмолвије, и продужујући сав живот у Богу и за Бога, живот испуњен најузвишенијег одречења од света, ступити на служење том истом свету - својом љубављу, богоданим благодатним даровима учитељства, прозорљивости, чудеса и исцељења, својим духовним руководством, молитвом, утехом и саветима. На тај начин преподобни Серафим узе на себе превисоки подвиг такозваног старчества (= стараштва)(24), у коме и оконча свој многотрудни и праведни живот. Овај подвиг велики старац отпоче тиме што стаде ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Монасима је саветовао да строго и ревносно држе сва монашка правила: да црквена богослужења врше неизоставно по црквеном уставу; да непропустљиво присуствују богослужењима у храму; да будно прате сва богослужења; да се непрестано баве "умном" молитвом; да живо и усрдно обављају са смирењем своја послушања; да за трпезом седе са страхом Божјим; да без оправданог разлога не излазе из манастира; да се уздржавају од самовоље и самоделања; да трпељиво подносе сва искушења; да чувају међусобни мир, итд. После тога свети старац поче примати и мирјане. Врата његове келије беху отворена свима - од ране литургије до осам сати увече. Све је примао радо, свакоме давао благослов и потребне кратке поуке. Посетиоце је примио одевен, као и обично, у белу подрасу и полумандију; недељом и празником имао је на себи још епитрахиљ и наруквице, пошто се тих дана причешћивао. Са нарочитом је љубављу свети старац примао оне код којих је примећивао искрено и смирено кајање, и оне који су показивали пламено усрђе за духовни живот. После разговора са таквима, он је на њихове приклоњене главе стављао крај од епитрахиља и своју десну руку и предлагао им да изговарају за њим ову покајну молитву: "Сагреших ја, Господе, сагреших душом и телом, речју и делом, умом и помишљу и свима својим чулима: видом, слухом, мирисањем, укусом, пипањем, вољно и невољно, свесно и несвесно". Затим је он сам читао разрешну молитву од грехова, што је посетиоцима давало олакшање савести и неку нарочиту духовну насладу. После тога он је крстовидно помазивао чело посетиочево јелејем из кандила пред иконом Божје Мајке, "Умилење", коју он називаше: Радост свих радости. А ако је то било до подне, давао је свету богојављенску водицу и благосиљао парченцетом нафоре или светог хлеба, освећеног на свеноћном бденију. Потом, целивајући посетиоца, говорио је у свако време: Христос воскресе! и давао да целивају икону Мајке Божје или крст који је висио на његовим грудима. Посетиоце који су му откривали неке своје нарочите душевне муке и патње, свети старац је очински тешио и давао им потребне савете и лекове духовне. У другим случајевима он је предлагао општехришћанске поуке, нарочито упућивао на непрестано сећање на Бога, на молитву и целомудреност. У свима таквим случајевима он је особито завештавао да се увек има на језику и у срцу: молитва Господња - "Оче наш", молитва арханђелска - "Богородице Дјево, радуј се", Символ вере и Молитва Исусова: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога". У томе нека буде, говорио је он, све твоје бдење и обучавање! Ишао или седео, одлазио или долазио, радио или у цркви стајао пре почетка богослужења, то имај непрестано у устима и у срцу свом. Таквим призивањем имена Божјег, ти ћеш наћи покој, достићи ћеш чистоту духовну и телесну, и у тебе ће се уселити Свети Дух, извор свих добара, н Он ће те руководити у светињи, у свакој побожности и чистоти."
НАПОМЕНЕ:
24.Стараштво преставља један од најузвишенијих подвига монаштва, за који су способни само малобројни изабраници. To je духовно руководство и лечење од стране старца свију монаха и долазника, којима je потребна духовна утеха и савет. Добровољни ученици, долазећи к старцу, отварају пред њим сву своју душу и предају му се на потпуно послушање, а старац узима на себе претешки подвиг љубави хришћанске и велику одговорност пред Богом за њихове душе.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Светог старца посећивалн су угледни људи, и високи државни чиновници, и чланови царске фамилије. Но нарочито му је много долазио прост свет, и тражио од њега не само поуке него и житејске помоћи. Јер, верујући у његову светост и прозорљивост, они су тражили од њега помоћ у чисто житејским недаћама и невољама, и он им је усрдно помагао. Тако, једном дотрча у манастир прост сељак, са капом у рукама, разбарушене косе, и сав очајан упита првог монаха кога срете: "Баћушка! јеси ли ти отац Серафим?" А када му показаше где је отац Серафим, он полете к њему, паде му пред ноге, и убедљиво му стаде казивати: "Баћушка! мени су украли коња, и ја сам сада без њега потпуни убожјак; не знам чиме ћу породицу хранити. А кажу да ти погађаш". Отац Серафим га умиљато ухвати за главу, и привукавши је к својој глави, рече му: "Огради себе ћутањем и похитај у то и то село (каза му које). Када будеш улазио у њега, ти сврати с пута на десно, заобиђи четири куће, па ћеш угледати капиџик; уђи на њега, одвежи свога коња од пања и изведи ћутке". Сељак одмах са вером и радошћу потрча према добијеном упутству, нигде се не заустављајући. После се у Сарову пронесе глас да је он стварно нашао коња на указаном месту. Други, сличан случај, казивао је отац Павле, монах Саровски. "Једном, говораше он, приведох к оцу Серафиму младог сељака са уздом у рукама, који је плакао, јер беше изгубио коње, и оставих их саме. После пак неког времена ја опет сретох тог сељака и упитах га: "Шта, дакле? јеси ли нашао своје коње?" - "Како да не, баћушка, нашао сам", одговори сељак. "Где и како? упитах га ја даље. А он одговори: "Отац Серафим рече ми да идем на трг, па ћу их тамо видети. Ја одох, и заиста тамо видех моје коњиће, узедох их и одведох својој кући". Неретко свети старац је такође исцељивао недужне, помазујући их јелејем из кандила што је висило у његовој келији пред споменутом иконом Мајке Божје. Но и поред свега тога преподобни Серафим још не беше потпуно оставио своје затворништво. Иако је био скинуо са уста печат молчанија и примао посетиоце, ипак он сам никуда није излазио из своје келије. Ускоро за преподобног Серафима наступи време да потпуно остави своје затворништво. Али пре но што се реши на то, oн се молитвом обрати Богу да му открије Своју вољу по тој ствари.
И гле, ноћу уочи 25 новембра 1825 године, њему се у сновиђењу јави Божја Мати заједно са светитељима тога дана: Климентом Римским и Петром Александријским, и разреши му да изађе из затвора и да посећује пустињу. Сутрадан, уставши од сна и свршивши своје уобичајено молитвено правило, он саопшти своју жељу игуману Нифонту, од кога и доби благослов на то. Од тога времена преподобни стаде посећивати своју пустињску келију и молити се у њој. Свети старац нарочито често иђаше на такозвани "Богословски извор". Овај се извор налазио на два километра од манастира и постојао је од давних времена; али је био запуштен: извориште му је било покривено настрешницом од брвана, засутом земљом, вода му је отицала само кроз једну цев. У близини извора стајаше на стубићу икона св. апостола и еванђелиста Јована Богослова, од чега је извор и добио свој назив. Ово место се веома допадало преподобном Серафиму. По његовој жељи извор би рашчишћен и обновљен, настрешница уклоњена, и место ње начињен нов трем са цеви. Ту старац стаде понајвише проводити време, бавећи се богомислијем и телесним радовима, јер због болести он већ није могао да одлази у пређашњу келију. Преподобни скупљаше камичке по реци Саровки и њима поплочаваше извор. Начини крај извора и леје за себе, и ту гајаше поврће. На брежуљку близу извора би начињена за старца малена брвнара без прозора, па чак и без врата, са земљаним улазом под малим зидом. Увлачећи се у брвнарицу, преподобни отац се у том убогом склоништу одмарао после рада, склањајући се од подневне жеге. Касније му би направљена нова келија са вратима и пећи, али без прозора. Ту, у својој пустињи, он провођаше све радне дане, а увече се враћаше у манастир. To место стадоше називати доњом пустињицом оца Серафима, а извор - студенцем оца Серафима. Дирљиво је било видети овог смиреног, погрбљеног старца, који се подупире мотиком или секиром, у пустињи, како сече дрва или обрађује градиницу, са убогом камилавком на глави, у похабаној мантији, са торбом на леђима у којој се налазило Еванђеље, и бреме од камења и песка ради умртвљавања тела. На питања неких, ради чега он то носи на леђима, свети старац јe одговорио речима светог Јефрема Сирина: "Мучим онога који мене мучи".
Број посетилаца благодатног старца се стаде нагло повећавати. Једни га очекиваху у манастиру, други му долажаху у пустињу, жељни да га виде и добију од њега благослов и поуку. Потресно је било видети када се свети отац враћа у своју пустињицу после светог Причешћа - у мантији, епитрахиљу и наруквицама. Гомиле народа су се тискале око њега и успоравале му ход. Но у то време ни с ким није говорио, никоме није давао благослов, и као да никога није видео, сав погружен у размишљање о благодатној сили Свете Тајне. Игуман Нифонт, који је дубоко поштовао и волео благодатног старца, говорио је поводом мноштва посетилаца светоме Серафиму: "Када отац Серафим живљаше у пустињи (првој и даљној), онда он дрвећем закрчи све прилазе к њему, да му народ не би долазио; а сада стаде примати све, те до поноћи немам могућности да се манастирска капија затвори". Од тог доба у преподобном оцу Серафиму Бог откри вернима ваистину велико и драгоцено благо. Нарочито беше сладак и утешан душекорисни разговор благодатног старца, прожет неком особитом љубављу и препун неке тихе, животворне власти. И целокупно његово опхођење са посетиоцима одликоваше се пре свега дубоким смирењем, и свепраштајућом, делатном љубављу хришћанском. Речи његове загреваху срца, чак и она окорела и хладна, озараваху душе духовним разумевањем, раскрављиваху их на сузно и скрушено покајање, изазиваху радосну наду на могућност поправке и спасења чак и код окорелих и изгубљених грешника, испуњаваху душу благодатним миром.
Ма ко дошао к њему, бедник у ритама или богаташ у раскошним хаљинама, са ма каквим мукама на души, гресима, потребама и са ма каквим савестима, - све их он с љубављу грљаше, свима се до земље клањаше и, благосиљајући их, сам им руке целиваше. Никога он сурово не кораше нити строго изобличаваше; ни на кога не налагаше тешко бреме, сам носећи крст Христов са свима тугама. Понекад је он и изобличавао, али кротко, разблажујући реч своју смирењем и љубављу. Старајући се да саветима пробуди глас савести, он је показивао пут спасења, и често пута тако, да слушалац најпре ни схватио није да је реч о његовој души; но потом је сила речи, зачињене благодаћу, неизоставно вршила свој утицај. Од њега нису излазили без стварне поуке ни богати, ни сироти, ни прости,ни учени, ни великаши, ни обични људи: за све њих било је доста живе воде, која је текла из уста пређашњег молчалника, смиреног и убогог старца. Народа се свакодневно стицало к њему на хиљаде, нарочито у току последњих десет година његовог живота. Свакодневно је пред његовом келијом у Сарову било око две хиљаде људи, и више. Њему то није било тешко, и он је са сваким налазио времена да поразговара на корист душе. У неколико речи он је објашњавао свакоме оно што му је управо било најпотребније, откривајући често пута најсакривеније помисли посетиочеве. Речи своје, као и сав живот свој и сва дела своја, преподобни отац Серафим свагда засниваше на Светом Писму, на списима светих Отаца и на поучним примерима из живота светитеља, угодника Божјих. При томе благодатни старац нарочито је уважавао оне светитеље, који се показаше најхрабрији поборници и најсјајнији ревнитељи православне вере, као: Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Златоуста, Климента папу римског, Атанасија Великог, Кирила Јерусалимског, Амвросија Медиоланског, и њима сличне. Свети Серафим је са особитим жаром чувао и бранио чистоту Православља. Тако, када га једном приликом упита неки расколник - старообрјадац - која је вера боља, црквена или старообрјадачка, он му одговори као онај који власт има: "Остави своја бунцања. Наш живот је море, наша света Православна Црква је лађа, а сам Спаситељ је крманош. Када људи са таким Крманошем, због своје греховне немоћи, са муком препливавају море живота, и сви се не спасавају од дављења, куда ти онда хоћеш са својим чамцем, и начему засниваш своју наду - да се спасеш без крманоша?" Због чистоте душе добивши од Бога дар прозорљивости, свети Серафим је често давао понеким посетиоцима поуке које су одговарале њиховим најтајнијим осећањима и најскривенијим мислима, иако му их нису открили. Ево једног таквог примера. Једном приликом дође из радозналости у Саров генераллајтнант Л. Разгледавши манастирска здања, он хтеде да отпутује, не добивши ништа за своју душу. Но њега заустави спахија Прокуђин, наговарајући га да сврати код затворника старца Серафима. Надмени генерал у почетку одбијаше, али на упорно наваљивање Прокуђиново он пристаде. И чим ступише у келију, старац Серафим, идући им у сусрет, поклони се генералу до ногу. Оваква смиреност порази гордог генерала. А Прокуђин приметивши да не треба да остане у келији, изађе у претсобље. Генерал пак, окићен ордењем, остаде око пола сата у разговору са старцем. Кроз неколико минута зачу се плач из старчеве келије: генерал је плакао као мало дете. Кроз по сата отворише се врата, и свети Серафим изведе генерала испод руке, који је и даље плакао, покривши лице рукама. Ордење пак и капу генерал беше заборавио у келији.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Отац Серафим му изнесе, и закачи му ордење на мундир. Касније је тај генерал причао да је он пропутовао целу Европу, познаје мноштво разноврсних људи, али је први пут у животу видео онакву смиреност с каквом га је срео затворник саровски, и дотле није знао за такву прозорљивост с каквом му је старац открио сав његов живот до најтајнијих појединости.A када му је за време разговора са оцем Серафимом попадало ордење са груди, прозорљиви старац му је рекао: "To je зато што си их незаслужено добио". Љубав благодатног старца била је просто свеобухватна и безгранична. Изгледало је да он воли све и свакога више но што мајка воли свога милог сина јединца. Није било страдања, није било невоље у ближњега, а да их он не саосети, не прими у своју душу, и не нађе одговарајуће лекове. И на тај начин он постаде у очима православног руског народа, уточиште, духовни ослонац и утеха свима који страдају и пате, свима који су натоварени и озлојеђени, свима којима је потребна милост Божја и помоћ благодатна. Лица свих узраста, звања и стања обадва пола, детињски поверљиво, искрено и простосрдачно отварали су пред њим своју душу и срце, своје сумње и недоумице, своје духовне потребе и муке, своје грехе и греховне помисли. А да све то посетилац исповеди без икаквог лажног стида и прикривања, неретко му је притицао у помоћ сам облагодаћени старац, прозорљиво читајући у души његовој и наглас му говорећи његове грехе и помисли. И љубављу пребогати свети старац све је умиривао и успокојивао, нико није одлазио од њега без олакшања и душевног умирења, без стварне поуке и благодатне утехе, - нико: ни богати, ни сироти, ни прости, ни учени, ни понижени, ни угледни. И сви су осећали његову велику љубав и њену благодатну силу; и неретко се дешавало да потоци суза груну из очију људи тврда и окамењена срца. Често је преподобни отац Серафим изазивао код многих завист, прекоре или недоумице, што он прима све без разлике, што свима подједнако чини добро, што све у истој мери пажљиво саслушава, теши и поучава, не разликујући ни пол, ни звање, ни имовно стање, ни моралне одлике својих посетилаца. Поводом тога преподобни отац је не једанпут говорио: "Претпоставимо да ја затворим врата своје келије. Посетиоци, којима је потребна утешна реч, заклињаће ме Богом да им отворим врата, но, не добивши од мене одговор, они ће са тугом одлазити својој кући... Какво оправдање ја могу дати Богу на Страшном суду Његовом? Другом приликом када један инок упита старца: "Што ти све учиш?" он одговори: "Ја се држим учења Цркве која пева: He скривај реч Божју, већ објављуј чудеса Његова"(25). Тако је свети старац сматрао за ствар своје савести, за дужност свога живота, да прима све који му долазе, и да ће за то дати одговор на Страшном суду Божјем. А када би приметио да његови посетиоци слушају његове савете, држе се његових поука, и са пута греха и пропасти ступају на пут врлине и спасења, он се није усхићивао тиме као плодом своје делатности, нити је то приписивао себи, него је благосиљајући за све Добротвора - Бога, говорио у таквим случајевима: "He нама, Господе, не нама, него имену Своме дај славу (Псал. 113, 9). Ми смо дужни удаљавати од себе сваку радост земаљску следећи учењу Господа Христа, који је рекао: He радујте се томе што вам се духови покоравају, него се радујте што су имена ваша написана на небесима" (Лк. 10, 20).
Једном приликом једновремено дођоше к оцу Серафиму у његову манастирску келију стројитељ Високогорске пустиње јеромонах Антоније и један трговац из Владимирске губерније. Отац Серафим замоли стројитеља да седне и причека, a ca трговцем стаде одмах разговарати. Милостиво, благо и нежно изобличавао је његове пороке и давао му савете: "Све твоји недостаци и невоље, - говораше му он, - последице су твога страсног живота. Остави такав живот, исправи путеве своје". Опширна реч старчева о тој ствари беше прожета тако дирљивом срдачношћу и топлином, да и трговац, на кога се то односило, и случајно присутни отац Антоније, бише дирнути до суза. А када трговац изађе из келије, онда се отац Антоније, дугогодишњи познаник и поштовалац преподобног Серафима, усуди рећи светом старцу: "Баћушка, пред вама је душа људска откривена као лице у огледалу: на моје очи, још не саслушавши духовне потребе и невоље овога богомољца, ви му већ све сами казасте. Сада ја видим, да је ум ваш тако чист, да од њега ништа није сакривено у срцу ближњега". Но отац Серафим му метну на уста своју десну руку, као запушујући их, и рече: "He говориш како треба, радости моја. Срце човечје је откривено једино Господу, и само је Бог једини срцезналац; а "срце у човека дубоко је" (Пс. 63, 7)".
Отац Антоније га поново упита: "Та како ви то, баћушка, ни једну реч не упитасте трговца, а казасте му све што му је потребно?" Тада му преподобни Серафим смирено одговори: "Он је ишао к мени, као и други, као и ти, ишао као ка слузи Божјем; ја, грешни Серафим, тако и мислим да сам ја грешни слуга Божји, што ми наређује Господ као слузи Своме, то ја и предајем ономе коме треба оно што је корисно. Прву помисао, која се појави у души мојој, ја сматрам као указање Божје, не знајући шта је на души у мога саговорника, већ само верујући да ми тако указује воља Божја ради саговорникове користи. Као гвожће ковачу, тако сам ја предао себе и своју вољу Господу Богу: како је Њему угодно, тако и радим; своје воље немам, него што је Богу угодно, то и предајем" Међутим, ова благодатна прозорљивост преподобног оца Серафима била је уистину необична. Добијајући писма, он је често, не отварајући их, знао њихову садржину и давао одговоре: "Ево, реци ово од убогог Серафима", итд. После блажене кончине његове нађено је много таквих неотворених писама, на која је он У своје време одговорио. Духом је свети старац био у заједници са многим подвижницима, које никада није виђао и који су живели на хиљаде километара далеко од њега. Када се у затворнику Задонског Богородичног манастира Георгију појави мисао, да промени своје обиталиште и повуче се у још усамљеније, и нико сем њега није знао о томе, одједном к њему дође некакав страник(26) из Саровске пустиње од оца Серафима и рече му: "Отац Серафим ми је наредио, да ти кажем: Толико година боравиш у затворништву, срамота је да те савлађују ђавоље помисли - да оставиш своје место. Никуда не одлази! Пресвета Богородица заповеда ти да ту останеш". - Рекавши то, страник се поклони и оде. А када га стадоше тражити, не могоше га наћи ни у манастиру ни око манастира. Док се још ништа није знало о угоднику Божјем Митрофану, првом епископу Воронешком, и о његовом предстојећем прослављењу, пошто још није било никаквих откривења ни знамења, преподобни Серафим је са неколико својеручно написаних речи честитао преосвећеном архиепископу воронешком Антонију откривање светих моштију угодника Божјег Митрофана. Једном мирјанину, неком А. Г. Воротилову, свети старац је не једанпут говорио, да ће на Русију устати три државе и много је изнурити; али ће је и Господ због Православља помиловати и сачувати. У то време ове су речи биле непојмљиве; но касније су догађаји објаснили, да је старац говорио о Кримском рату. Од 1831 године преподобни отац је многима говорио о претстојећој глади, и Саровска ce обитељ по његовом савету, снабдела храном за шест година, те благодарећи томе у њој није било глади. Када ce y Русији први пут појавила колера, преподобни је отворено изјављивао да ње неће бити ни у Сарову ни у Дивјејеву, што ce y потпуности обистинило, јер од прве колере није умро ниједан човек ни у Сарову ни у Дивјејеву. По своме благодатном дару прозорљивости свети старац је подједнако видео и прошлост и будућност, са неколико речи оцртавао предстојећи живот човеку, и говорио речи и давао савете, који су изгледали чудни, али су их каснији догађаји оправдали, и тиме их обелоданили као пуне духа прозорљивости. Својим даром прозорљивости свети Серафим је доносио разноврсне користи ближњима.
НАПОМЕНЕ:
25.Стихира на Господи возвах на вечерњу уторника Страсне седмице.
26.Страник је скитач верски, који са извесних разлога верских стално путује од једног светог места до другог, од једне светиње до друге.
hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124
Ih, heba ga bog, ti kao da si placen po ucinku. Koliko iskopiras stranica toliko padne love. Neka ti je srecan manuelni rad.
Златоуст
Poznat
- Poruka
- 7.420
Тако, једном допутова из Пензе у Саров побожна удовица ђакона, по имену Евдокија. Желећи да узме благослов од преподобног оца, она га са мноштвом народа допрати из болничке цркве, и стаде позади свих, подалеко од његове келије, чекајући свој ред. Међутим, свети старац, оставивши све, одједном је викну: "Евдокија! ходи овамо брже!" Евдокија се веома зачуди што је он зовну по имену, када је никад није био видео. И приђе му са осећањем страхопоштовања и трепета. Отац Серафим је благослови, даде јој свету нафору и рече јој: "Треба да пожуриш кући, да би сина затекла код куће". Евдокија пожури, и стварно једва затече сина свог код куће: у њеном одсуству управа Пензенске семинарије изабрала је њеног сина за студента Кијевске Духовне Академије, и пошто је Кијев далеко од Пензе, требало га је што пре испратити. И овај њен син, по завршетку Академије, замонаши се добивши име Иринарх; затим је био наставник по семинаријама, ректор и најзад епископ. Благочестива удовица Пелагија Ивановна Шкарина, житељка града Арзамаса, још измалена имала је жељу да ступи у монаштво. Но отац Серафим, на пет година до своје кончине, претсказа јој да ће бити сирота, да ће се удати, да ће имати седморо деце, - при чему их прозорљиви старац назва све по имену, - и да ће затим изгубити мужа. Мада су ова предсказања рано изречена, она су се сва у потпуности испунила. Варошанки Балахни Зајајевој преподобни отац је саветовао да неизоставно ступи у манастир; али она је одбијала. Он јој каза и разлог зашто јој то саветује. "Бићеш несрећна у браку, - рече јој, - имаћеш много деце; али ћеш мужа изгубити, и остаћеш удовица; и трпећеш још већу оскудицу него при мужу". - Зајајева не послуша старчев савет, удаде се, и после је горко жалила: јер се све речи оца Серафима испунише на њој. Надежда Теодоровна Островска казиваше следеће: Мој рођени брат, потпуковник В. Т. Островски, по поруци наше тетке, која је имала велику веру према оцу Серафиму, оде у Саровску пустињу к томе прозорљивом старцу. Отац Серафим прими мога брата врло милостиво и, између осталих поука, одједном му рече: "Ах, брате Владимире, какав ћеш ти бити пијаница!" - Ове речи силно огорчише и ожалостише мога брата. Он је имао од Бога многе дарове, и све их је употребљавао на славу Божију; према оцу Серафиму гајио је дубоку оданост, а према потчињенима био је као нежни отац. Зато је он себе сматрао веома удаљеним од пијанства, које не доликује његовом звању и начину живота. Прозорљиви старац, приметивши његову смућеност, рече му и ово:
"Уосталом немој да се смућујеш, и немој се жалостити: Господ понекад попушта да људи усрдни к Њему западну у ужасне пороке, и то ради тога да они не би запали у још већи грех - високоумље, уображеност. Твоје ће искушење проћи, милошћу Божјом, и ти ћеш смирено проводити остале дане свога живота; само не заборављај свој грех". - Ово чудно претсказање старца Божјег стварно се потом и зби. Због разних рђавих околности мој брат западе у ту несрећну страст - пијанство и, на општу жалост свих сродника, он проведе неколико година у том несрећном стању. Но најзад, због молитава оца Серафима и због своје простосрдачности, он би помилован од Господа: не само он остави сврј пређашњи порок, него и сав начин свога живота потпуно измени, старајући се да живи по еванђелским заповестима, као што хришћанину доликује. Године 1832 неки спахија Богданов удостоји се видети преподобног оца Серафима у Саровској пустињи. У разговору, поред осгалога, Богданов упита блаженог подвижника, шта би му он наложио да чита. Свети подвижник одговори: "Еванђеље по четири главе дневно, од сваког еванђелиста по једну, и још живот праведнога Јова. Јер, иако му говораше жена да је боље да умре, он ипак све трпљаше и спасе се. Усто, немој заборављати да шаљеш дарове онима који ти неправду нанеше". На питање Богданова, треба ли се лечити у болестима, и како уопште проводити живот, богомудри подвижник одговори: "Болест очишћује грехе. Ипак, како ти је воља. Иди средњим путем; не узимај на себе оно што је изнад твојих моћи - пашћеш, и ђаво ће ти се насмејати; ако си млад, уздржавај се. Једном ђаво предложи неком праведнику да скочи у провалију, на што овај пристаде, али га Григорије Богослов задржа. Ево шта да радиш: када те руже - не ружи; када те гоне - трпи; када те срамоте - хвали; осуђуј сам себе, па те Бог неће осудити; потчињавај вољу своју вољи Господњој; никада не ласкај; знај шта је добро и зло у теби, - блажен човек који то зна; љуби ближњега свог, ближњи твој је - дело твоје. Ако живиш по телу, погубићеш и душу и тело; ако пак по Богу, спашћеш их обадвоје. Ови су подвизи већи него ићи на богомољу у Кијев, или и даље". - Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем на богомољу у Кијев и даље, ако он благослови. Но, ствар је у томе, што ја ову своју жељу нисам био саопштио оцу Серафиму, а он је сазнао за њу једино даром прозорљивости, који је имао по благодати Божјој. Сем дара прозорљивости Господ беше обдарио преподобног Серафима благодаћу исцељивања телесних недуга и болести.
Још раније,у 1823 години, пре него што он коначно остави свој затвор, он учини једно поражавајуће чудо: исцели од неизлечиве болести суседног земљопоседника М. В. Манторова. Када болест овога узе претеће размере, те му парчета костију стадоше испадати из ногу, и свака нада у помоћ медицине беше изгубљена, рођаци и познаници посаветоваше Манторову да отиде к оцу Серафиму, о чијем се светом животу слава већ беше пронела широм целе Русије. И Манторова, чије имање беше удаљено четрдесет километара од Сарова, одвезоше к оцу Серафиму у Саров. Са великом муком Манторов би унесен под трем келије благодатног затворника, кога са сузама стаде молити да га исцели од ужасног недуга. Тада га старац са очинском љубављу и срдачним саучешћем упита, да ли он верује у Бога. И када му болесник трократно исповеди своју чврсту и потпуну веру у Бога, преподобни му умилно рече: "Радости моја! ако ти тако верујеш, онда веруј и у то, да је све могуће од Бога ономе који верује, па стога веруј да ће Господ и тебе исцелити, a ja, убоги Серафим, помолићу се . После тога он се повуче у своју келију и, кратко време затим, он изађе отуда са светим јелејем из кандила пред иконом Божје Матере "Умилење", нареди Манторову да обнажи ноге, и он помаза болесна места. И тог часа, красте од рана што покриваху тело, за трен ока отпадоше, и Манторов доби исцелење, и без ичије помоћи сам изађе из келије саровског чудотворца. А када се Манторов, осетивши да је исцељен, од радости баци преподобноме пред ноге, целивајући их и благодарећи за исцелење, старац га подиже и строго му рече: "Зар је Серафимово дело да умртвљује и оживљује, низводи у пакао и изводи,шта је теби, пријатељу? To је дело Јединог Господа, који испуњује вољу оних који Га се боје и слуша молитву њихову. Господу свемогућем и Пречистој Матери Његовој одај благодарност". - Са тим речима смиреномудри угодник Божји отпусти Манторова. He мање поражавајуће исцелење изврши свети старац 1827 године над некрм женом Александром Лебеђевом. Она је више од године дана патила од неких страшних необјашњивих наступа, праћених бљувањем, шкргутом зуба, грчењем целога тела, после чега је она бивала потпуно онесвешћена. Такви наступи дешавали су јој се свакодневно. Лекови лекарски нису ништа помагали. Један искусан, верујући и честит лекар, који врло заузимљиво и усрдно употреби све своје знање и умење најзад јој даде савет да се ослони на вољу Свевишњега и да од Њега иште помоћ и заштиту, јер је нико од људи излечити не може. To изазва дубоку тугу код болесничиних сродника, а њу баци у очајање. Но једне ноћи к њој се јави једна непозната жена, веома стара, и када престрављена болесница стаде читати молитву светоме Крсту, жена јој рече: "He плаши се мене; и ја сам такво исто људско биће, само сада нисам из овога света, већ сам из царства мртвих. Устани са постеље своје и похитај што брже у Саровску обитељ к оцу Серафиму: он те сутра очекује код себе и исцелиће те". Болесница се усуди да је упита: "А ти ко си и откуда си?" Старица одговори: "Ја сам из Дивјејевског манастира, прва настојатељица - Агатија". Сутрадан рођаци повезоше болесницу у Саров, при чему она путем доби страховите наступе и грчеве.
У Саров стигоше после касније литургије у време трапезе братије, када се преподобни отац Серафим затварао и никога није примао. Но приближивши се к његовој келији, болесница још не беше успела да сатвори уобичајену молитву, а старац изиђе к њој, узе је за руку и уведе у своју келију. У келији јој метну епитрахиљ на главу, тихо изговори молитве Господу и Пресветој Богородици, затим је напоји богојављенском водом, даде јој парченце нафоре и три двопека, и рече јој: "Сваки дан узимај по двопек са светом водом; а отиди у Дивјејево на гроб слушкиње Божје Агатије, узми себи земље и направи колико можеш поклона: Агатија те сажаљева и жели ти исцељење". Онда додаде: "Када ти буде тешко, ти се помоли Богу и реци: Оче Серафиме, помени ме на молитви и помоли се за мене грешну, да не бих опет запала у ову болест од противника и непријатеља Божјег". Тада од болеснице отиде недуг приметно са великим шумом. И болест јој се више није враћала. И после тога она роди четири сина и пет кћери. Септембра 1831 године допутова из Симбирске и Нижегородске губерније спахија Николај Мотовилов, сав болестан, и би чудесно исцељен молитвама оца Сарафима.
"Уосталом немој да се смућујеш, и немој се жалостити: Господ понекад попушта да људи усрдни к Њему западну у ужасне пороке, и то ради тога да они не би запали у још већи грех - високоумље, уображеност. Твоје ће искушење проћи, милошћу Божјом, и ти ћеш смирено проводити остале дане свога живота; само не заборављај свој грех". - Ово чудно претсказање старца Божјег стварно се потом и зби. Због разних рђавих околности мој брат западе у ту несрећну страст - пијанство и, на општу жалост свих сродника, он проведе неколико година у том несрећном стању. Но најзад, због молитава оца Серафима и због своје простосрдачности, он би помилован од Господа: не само он остави сврј пређашњи порок, него и сав начин свога живота потпуно измени, старајући се да живи по еванђелским заповестима, као што хришћанину доликује. Године 1832 неки спахија Богданов удостоји се видети преподобног оца Серафима у Саровској пустињи. У разговору, поред осгалога, Богданов упита блаженог подвижника, шта би му он наложио да чита. Свети подвижник одговори: "Еванђеље по четири главе дневно, од сваког еванђелиста по једну, и још живот праведнога Јова. Јер, иако му говораше жена да је боље да умре, он ипак све трпљаше и спасе се. Усто, немој заборављати да шаљеш дарове онима који ти неправду нанеше". На питање Богданова, треба ли се лечити у болестима, и како уопште проводити живот, богомудри подвижник одговори: "Болест очишћује грехе. Ипак, како ти је воља. Иди средњим путем; не узимај на себе оно што је изнад твојих моћи - пашћеш, и ђаво ће ти се насмејати; ако си млад, уздржавај се. Једном ђаво предложи неком праведнику да скочи у провалију, на што овај пристаде, али га Григорије Богослов задржа. Ево шта да радиш: када те руже - не ружи; када те гоне - трпи; када те срамоте - хвали; осуђуј сам себе, па те Бог неће осудити; потчињавај вољу своју вољи Господњој; никада не ласкај; знај шта је добро и зло у теби, - блажен човек који то зна; љуби ближњега свог, ближњи твој је - дело твоје. Ако живиш по телу, погубићеш и душу и тело; ако пак по Богу, спашћеш их обадвоје. Ови су подвизи већи него ићи на богомољу у Кијев, или и даље". - Последње речи оца Серафима односиле су се на моју жељу да отпутујем на богомољу у Кијев и даље, ако он благослови. Но, ствар је у томе, што ја ову своју жељу нисам био саопштио оцу Серафиму, а он је сазнао за њу једино даром прозорљивости, који је имао по благодати Божјој. Сем дара прозорљивости Господ беше обдарио преподобног Серафима благодаћу исцељивања телесних недуга и болести.
Још раније,у 1823 години, пре него што он коначно остави свој затвор, он учини једно поражавајуће чудо: исцели од неизлечиве болести суседног земљопоседника М. В. Манторова. Када болест овога узе претеће размере, те му парчета костију стадоше испадати из ногу, и свака нада у помоћ медицине беше изгубљена, рођаци и познаници посаветоваше Манторову да отиде к оцу Серафиму, о чијем се светом животу слава већ беше пронела широм целе Русије. И Манторова, чије имање беше удаљено четрдесет километара од Сарова, одвезоше к оцу Серафиму у Саров. Са великом муком Манторов би унесен под трем келије благодатног затворника, кога са сузама стаде молити да га исцели од ужасног недуга. Тада га старац са очинском љубављу и срдачним саучешћем упита, да ли он верује у Бога. И када му болесник трократно исповеди своју чврсту и потпуну веру у Бога, преподобни му умилно рече: "Радости моја! ако ти тако верујеш, онда веруј и у то, да је све могуће од Бога ономе који верује, па стога веруј да ће Господ и тебе исцелити, a ja, убоги Серафим, помолићу се . После тога он се повуче у своју келију и, кратко време затим, он изађе отуда са светим јелејем из кандила пред иконом Божје Матере "Умилење", нареди Манторову да обнажи ноге, и он помаза болесна места. И тог часа, красте од рана што покриваху тело, за трен ока отпадоше, и Манторов доби исцелење, и без ичије помоћи сам изађе из келије саровског чудотворца. А када се Манторов, осетивши да је исцељен, од радости баци преподобноме пред ноге, целивајући их и благодарећи за исцелење, старац га подиже и строго му рече: "Зар је Серафимово дело да умртвљује и оживљује, низводи у пакао и изводи,шта је теби, пријатељу? To је дело Јединог Господа, који испуњује вољу оних који Га се боје и слуша молитву њихову. Господу свемогућем и Пречистој Матери Његовој одај благодарност". - Са тим речима смиреномудри угодник Божји отпусти Манторова. He мање поражавајуће исцелење изврши свети старац 1827 године над некрм женом Александром Лебеђевом. Она је више од године дана патила од неких страшних необјашњивих наступа, праћених бљувањем, шкргутом зуба, грчењем целога тела, после чега је она бивала потпуно онесвешћена. Такви наступи дешавали су јој се свакодневно. Лекови лекарски нису ништа помагали. Један искусан, верујући и честит лекар, који врло заузимљиво и усрдно употреби све своје знање и умење најзад јој даде савет да се ослони на вољу Свевишњега и да од Њега иште помоћ и заштиту, јер је нико од људи излечити не може. To изазва дубоку тугу код болесничиних сродника, а њу баци у очајање. Но једне ноћи к њој се јави једна непозната жена, веома стара, и када престрављена болесница стаде читати молитву светоме Крсту, жена јој рече: "He плаши се мене; и ја сам такво исто људско биће, само сада нисам из овога света, већ сам из царства мртвих. Устани са постеље своје и похитај што брже у Саровску обитељ к оцу Серафиму: он те сутра очекује код себе и исцелиће те". Болесница се усуди да је упита: "А ти ко си и откуда си?" Старица одговори: "Ја сам из Дивјејевског манастира, прва настојатељица - Агатија". Сутрадан рођаци повезоше болесницу у Саров, при чему она путем доби страховите наступе и грчеве.
У Саров стигоше после касније литургије у време трапезе братије, када се преподобни отац Серафим затварао и никога није примао. Но приближивши се к његовој келији, болесница још не беше успела да сатвори уобичајену молитву, а старац изиђе к њој, узе је за руку и уведе у своју келију. У келији јој метну епитрахиљ на главу, тихо изговори молитве Господу и Пресветој Богородици, затим је напоји богојављенском водом, даде јој парченце нафоре и три двопека, и рече јој: "Сваки дан узимај по двопек са светом водом; а отиди у Дивјејево на гроб слушкиње Божје Агатије, узми себи земље и направи колико можеш поклона: Агатија те сажаљева и жели ти исцељење". Онда додаде: "Када ти буде тешко, ти се помоли Богу и реци: Оче Серафиме, помени ме на молитви и помоли се за мене грешну, да не бих опет запала у ову болест од противника и непријатеља Божјег". Тада од болеснице отиде недуг приметно са великим шумом. И болест јој се више није враћала. И после тога она роди четири сина и пет кћери. Септембра 1831 године допутова из Симбирске и Нижегородске губерније спахија Николај Мотовилов, сав болестан, и би чудесно исцељен молитвама оца Сарафима.
