ЖИТИЈА СВЕТИХ

84. Они измишљају себи изговоре за грехе. Јер, заслепљени, они поткресавају речи Светога Писма, желећи да њима потврде своје зло схватање. Тако, најпре почињу да Јеванђеља изврћу, бљујући уствари свој отров. Јеванђеље вели: "А Христово рођење овако би" (Мат. 1, 18). Они узимају ову реч "рођење", која означава Христово рођење и Христов домострој спасења људи, и онда је злоупотребљавају. Такође злоупотребљавају и лажно тумаче оно што Јеванђеље каже за звезду Витлејемску, а уствари требало би да из тога сазнају славни Христов долазак у свет. Јер та пресветла звезда постала нам је проповедник истине, а њихова сујетна намера говори о многим звездама које обележавају људско рођење. Очигледно је из тога да злоћа свуда сама себи противуречи. Такође наводе и пророка Исаију као потврду за своје безумље. Јер веле да је он рекао ону реч: "Господ гради мир и ствара зло" (Ис. 45, 7). Што се тиче мира сви признају да је он дело Божје, а што се тиче зла такви заиста живе у злу, тј. у злу душе, које и јесте право зло. Зла пак која попушта на нас Бог, за нас су она веома корисна. Јер глади и суше и болести и сиромаштво и неке друге невоље бивају на спасење душе и на уразумљење тела. Јер "који је то син којега отац не кара?" (Јевр. 12, 7). Поред тога они још наводе следеће речи из Светога Писма: "Његови путеви нису по човеку" (Јерем. 10, 23), хотећи тиме, на своју погибију, да кажу да кад неко нема "путеве" по човеку, значи да их треба тражити у судбини. A то пo њиховом схватању значи ово: путеве нема страст грамзивости, чревоугодија, блуда и друге страсти, које немају своје сопствено биће. Међутим Свето Писмо назива путевима живот и смрт, који су заједнички свима. Јер живот и смрт и јесу путеви који нас воде, и то: живот нас уводи у овај свет, а смрт из овога вештаственог света нас преводи у други свет.

85. Тако дакле ови сујеверци све чине да би одрекли да имају слободну вољу, и старају се да слободу замене робовањем. To и јесте посао зла да себе увек вуче доле, у све горе и гope стање, и ови људи сами су себи сведоци да су себе продали злу. Управо то је ђаволова лукава вештина: он се стара да немарљиве душе лажним учењем вуче доле не дозвољавајући им да се уздигну гope y познање истине. Као што лађа кад без крме плови бива увек у валовима и бури, тако овим људима стално се носи опасност над главом; и не могу они ни да доспеју у спасоносно пристаниште, јер су напустили Господа који управља свим. Ето тако ђаво обмањује душе које му се предају. Но ђаво често покушава да узнемирује оваквим стварима и марљиве душе, хотећи да и пресече њихов добри пут. Јер им убацује мисао да и чињење добра долази од кретања звезда. Особито овакву помисао убацује ђаво онима који су изучавали светску мудрост па после ступили у монаштво. Јер ђаво је мудар у злу и према расположењима људи поставља им своје замке. Неке он стално напада очајањем, друге вуче доле кроз славољубље, треће поткопава кроз среброљубље. Јер ђаво, као неки смртоносни лекар, пружа људима разне отрове: некога од људи он убија тиме што му у јетру даје отров похоте; другога убија у срце распаљујући му у срцу гњев; некима пак упропашћује силу ума било незнањем, које им даје, било духом радозналости.

86. Неке је пак ђаво скренуо с пута разним неправилним испитивањима и мудровањима. Такви, желећи да реше нека питања о Богу и Божјој суштини, упропастише себе. Јер они, не прошавши како треба подвижнички живот на делу кретоше одмах у созерцање, и добивши вртоглавицу падоше. He обавивши како треба ово прво (тј. практичне подвиге), они промашише и ово друго (тј. созерцање). Они који уче азбуку, прво се баве првим словом, па уче најпре како се оно пише, па онда како се зове и како се изговара, па затим какво значење бројчано има, и на крају какав тон му се даје. Па када је за прво слово азбуке потребно толико усрђе и знање, колико је више потребно уложити претходно много труда и времена када се ради о Творцу, да би се удостојили созерцања Његове неизрециве славе? Нека се нико не упиње да схвати божанске тајне полазећи од спољашње светске учености. Јер такав, прелашћен од демона, обмањује себе у свом уму. Јер Псалмопевац вели: "Из уста деце и одојчади начинио си себи хвалу" (Пс. 8, 3). Исто тако и Господ у Јеванђељу: "Пустите децу нека долазе к мени, јер је такових царство небеско" (Лук. 18, 16). И још на другом месту вели: "Ако не будете као деца, нећете ући у царство небеско" (Мат. 18, 3). Оно што си ти научио, то је било за свет; сада постани луд ради Бога; отсеци оно старо, да би ново засадио; поруши труле темеље, да би поставио дијамантски темељ Господњи, те тако и ти као Апостол био саграђен на чврстој стени.

87. He треба бити свадљив, и немој се због многоговорљивости бавити много чим. Јер ђаво може да наштети и кроз неблаговремено причање. Он има многе замке и опасан је ловац: малим птичицама он поставља мале замке, а великим птицама он припрема велике замке. Једна таква велика и смртоносна замка јесте и веровање у судбину. Зато треба избегавати и саму помисао такву. Ако ти се чини да се мисао да постоји судбина потврђује кроз ствари и провиђања, знај да је то само нагађање и да такво схватање није сигурно. Јер оно што они предвиђају унапред не долази увек неминовно. Као што обични људи и морепловци из посматрања кретања облака стичу извесно бледо знање о ветровима и кишама, тако и овима долази лажно предвиђање унапред од демона. Уз то и они сами говоре понешто нагађајући као врачаре, и то је већ довољно да може разбити њихову луцкасту мисао. Јер ако та њихова лажна нагађања долазе од демона, онда је узалудно сво њихово доказивање.

88. Ако пак непријатељ, правдајући се, и даље настоји да доказује таква схватања, можеш га изобличити самим тим што он у разна времена различитим мислима и схватањима напада душу. А то је доказ његове колебљивости, а колебљивост - његове непостојаности. Оно пак што је непостојано, близу је пропасти. Јер ђаво не остаје задовољан тим својим првим злом (тј. тим злим схватањем), него потура души учење о аутоматичности свега (тј. да је све у свету само собом постало). Тако он говори да је све само од себе и да је ум наш уствари производ природе, и када тело наше умре и распадне се, онда се и душа и ум распадају. Све пак то ђаво нам подмеће, да би нам немарношћу упропастио душу. Када нам наиђу те и такве магловите маштарије, не треба да се саглашавамо са њима као да су истините. Јер те маштарије само показују злобу ђавољу, и налећу у разна времена на разне начине, и опет у трен ока ишчезавају. Знам једног слугу Божјег који проводи врлински живот, који, седећи једном у келији својој, посматраше наилажење потајних помисли и рачунаше која је помисао прва и која друга, и колико времена свака од њих траје, и да ли је ишчезла или је достигла до следећег дана; тако је он тачно сазнао Божју благодат и своју издржљивост и силу, а такође и немоћ и пораз врага.

89. Потребно је, дакле, да ми примимо и држимо ова правила. Јер када трговци пролазних ствари свакодневно мере и премеравају своју зараду, и с радошћу прихватају већу зараду, a с тугом штету, далеко већма него они треба да бдимо ми који смо трговци истинитог блага, и ка већим благима стално тежимо; a деси ли нам се нека мала штета од врага, онда да то с тешкоћом подносимо, јер ћемо бити суђени. Али, немојмо очајавати због тога, и због тог невољног греха напуштати све остало. Јер кад већ имаш деведесет девет оваца, тражи и ону изгубљену. Немој се уплашити због те једне, немој побећи од Господара, иначе ће ти крвожедни ђаво заробити и уништити сво твоје стадо добрих дела. Немој дакле да побегнеш због једнога, јер је Владика добар, и јер говори кроз Псалмопевца: "Ако и падне, неће пропасти, јер га Господ држи за руку" (Пс. 36, 24).

90. Ма колико учинили или зарадили на земљи, треба да то сматрамо за мало у односу на будуће вечно богатство. Јер на овој земљи ми се налазимо као у другој мајчиној утроби. Као што у оној првој мајчиној утроби нисмо имали свој садашњи живот, нити смо тамо имали овакву чврсту храну као сада, нити смо могли да радимо овако као сада овде, и још смо тамо били без сунчеве светлости и сваког зрака; и уопште речено: тамо смо се лишавали много чега што овде имамо. Тако и у овом садашњем свету треба да се обогаћујемо ка царству небеском: окусили смо овдашњу храну - зажелимо ону божанску; уживали смо у овдашњој светлости - зажелимо и заволимо оно Сунце правде; сматрајмо горњи Јерусалим за свој град и своју мајку, а Бога назовимо својим Оцем; живимо овде целомудрено, да наследимо вечни живот.

91. Јер као што деца у мајчиној утроби, када, узимањем тамошње слабе хране и живљењем тамошњим скученијим животом, одрасту и постану савршенија, онда се кроз то стреме ка већем и бољем стању, тако и праведници од овога начина живљења у свету узносе се ка вишњем путовању, по ономе што је написано: "из силе у силу" (Пс. 83, 8). Грешници пак, као и умрла у утроби матере недоношчад, тако и они прелазе из једне таме у другу таму. Јер се они већ на земљи умртвљују, јер покривани мноштвом грехова, и отшпавши из овог живота, они бивају бачени у тамна и ледена места. Три пута се рађамо у живот: Прво рођење, то је излазак из мајчине утробе, када долазимо из земље у земљу; друга пак два рођења узводе нас од земље на небо. Прво од та два рођења јесте рођење од благодати, које нам бива од божанског крштења, и то називамо истинским новим рођењем. Треће пак рођење бива нам од покајања и од наших добрих подвига. У овом трећем ми сада стојимо.
 
92. Ми које смо приступиле истинском Женику треба да се лепше украсимо. Поучимо се од разматрања светскога брака. Када девојке у свету, сједињујући се са мужем који се лако придобија, улажу толики труд око купања, и мазања мирисима, и разноврсног украшавања, - јер тиме мисле да себе учине привлачнијима; - када дакле оне које живе по телу имају толико старање, колико треба да их превазиђемо у усрђу ми које смо обручене за небеског Женика, и да трудољубивим подвигом сперемо нечистоту грехова, и телесне хаљине да заменимо духовним. Оне украшују тело светским и земаљским цвећем, а ми украсимо душу врлинама, и уместо драгог камења ставимо око главе троструки венац: веру, наду и љубав; око врата пак ставимо онај честити украс - смиреноумље; уместо појаса опашимо се целомудреношћу; сиромаштвољубље нека нам буде светла одежда, а на трпези нека буде непропадљива храна, тј. молитве и псалми. Но као што вели Апостол, немој у молитви и појању само језик да покрећеш, него и духом разумевај оно што говориш. Јер често бива да уста говоре, а срце се бави помислима. Треба такође пазити да нам се не деси да, када дођемо на божанску свадбу, нама нестане уља у жишцима нашим, тј. нестане врлина. Женик ће нас омрзнути и неће нас уопште примити, ако не буде добио од нас оно што смо му обећале. А шта је то? - Да се мање бринемо о телу, а више да заливамо и обрађујемо душу, - ето то су наша обећања Њему.

93. На бунару који има две кофе на чекрку, па се једна спушта празна а истовремено се друга чекрком извлачи пуна; на таквом бунару немогуће је истовремено извући обе кофе пуне с водом. Тако је исто и са нама: када сво старање посветимо души, онда она, испуњена добрима, успиње се тежећи ка висини; тело пак наше, поставши подвизима лако, не спречава силу која њиме руководи. Сведок је тога Апостол, који вели: "Уколико се наш спољашњи човек распада, утолико се унутрашњи обнавља" (2 Кор. 4, 16).

94. Ако се налазиш у општежићном манастиру, немој мењати место, јер ћеш себи много наудити. Јер као што квочка, устајући често са јаја, квари их и претвара у мућкове, тако и девственица или монах охлађује и умртвљује се у вери ако прелази с места на место.

95. Немој да те обмањује уживање богатих у свету као да од тога неке користи има. Они уважавају вештину рибарења ради задовољства, а ти постом и скромним јелима надмаши њихово изобиље у храни. Јер је речено: "Душа која се налази у раскалашности, руга се меду" (Приче 27, 7). Немој се насићивати хлеба, па нећеш зажелети вина.

96. Враг има три основне ствари из којих произилази сваки порок. To cy: похота, уживање, жалост. Ово троје једно од другога зависи и једно за другим следује. Уживање је могуће делимично савладати, но похоту је немогуће. Јер уживање се извршује кроз тело, док похота почиње од душе. Жалост је пак састављена од обадвога. Не допусти похоти да ступи у дејство, и тиме ћеш и остало уништити. А ако допустиш да узнапредује ово прво (тј. похота) и да се распростре на друго, онда ће они створити узајамни круг и подршку међу собом, те уопште неће допустити души да им се отме. Јер је написано: "Не дај води излаз" (Прем. Сирах. 25, 25).

97. Не користи свима све, зато нека сваки умом својим научи шта му користи. Јер многима користи у општежићу, а другима је корисно отшелништво у самоћи. Као што међу биљкама: неке на влажном земљишту брзо бујају, а неке више воле суво земљиште; тако и међу људима: неки добро чине на високим местима, а неки се спасавају на нижим. Многи су се спасли у граду, мислећи на пустињски живот, док су многи у гори, чинећн оно што и световњаци, пропадали. Јер је могуће и живећи са многима монаховати душом; и живећи усамљен - умом својим боравити са масама.

98. Многе жаоке има ђаво. Ако немаштином није покварио душу - онда поставља богатство као замку. Не успе ли ништа кроз увреде и ружења - он тада истиче похвале и славу. Претрпи ли пораз од здравља - он наводи болест на тело. Не успевши да обмане уживањима - он онда покушава да нежељени преврат душе изврши кроз немила страдања. Јер наводи неке тешке болести, да би помоћу њих изазвао малодушност и помрачио њихову љубав према Богу. Али, ако ти се тело разболи и захвати га тешка врућица са страховитом жеђи, ти онда, ако то трпиш што си грешник, сети се оног будућег мучења и вечног огња и казне од суда, и тада нећеш очајавати због ових садашњих мука. Радуј се што те Господ посетио и имај увек на језику ону радосну реч: "Наказујући наказа ме Господ, но не предаде ме смрти греховној" (ср. Пс. 117, 18). Јер си у том случају као гвожђе које помоћу огња збацује са себе рђу. Ако си пак и праведан па болујеш, знај да напредујеш од великих ка још већим висинама. Био си злато, но кроз огањ постани још чистији. Дат ти је анђео Сатанин у тело; радуј се и види коме си сличан постао. Јер си се удостојио Павловог дара. Мучи ли те врућица и страдаш од грознице, али о томе Свето Писмо вели: "Прођосмо кроз огањ и воду" (Пс. 65, 12). После те очекује одмор и освежење. Сад те снашло ово прво, очекуј и оно друго. Остварујући оне свете речи Давидове: "Бејах бедник и сиромах и болесник" (Пс. 68, 30), постаћеш савршен кроз то троје. Зато он исти вели: "У невољи си ме раширио (тј. усавршио)" (Пс. 4, 2). У тим подвизима особито увежбајмо душу своју, јер тада баш пред самим очима видимо нашег непријатеља.

99. Немој да се жалостимо што због болести и рана на телу не можемо да стојимо на молитви или да гласно певамо. Све нам је то дато за очишћење од похотљивих жеља; јер и пост и лежање на земљи заповеђени су нам ради срамних страсти. Ако пак болест одузме силу страстима, онда је труд сувишан. А зашто велим сувишан? Зато што се пагубне страсти умртвљују болешћу као неким већим и јачим леком. To и јесте велики подвиг да у болестима трпимо, и благодарне песме Вишњему узносимо. Ако нам се и очи изваде, немојмо ни то тешко подносити, јер смо уствари ослобођени од незаситих органа, и унутрашњим очима созерцавајмо славу Господњу. Ако смо оглувели, заблагодаримо Богу, одбацивши сасвим наш сујетни слух. Руке су нам отсечене? Но имамо унутрашње руке, наоружане за борбу са врагом. Болест нам овладала целим телом? - Ho y унутрашњем човеку већма цвета здравље.

100. Ако живимо у општежићу претпоставимо послушање подвигу. Јер подвизи воде преузношењу, а послушање - смиреноумљу. А постоји и од врага наложени подвиг, и њега упражњавају ђавољи ученици. Како ћемо онда ми разликовати божански и царски подвиг од тираниновог и демонског? - Једино по разумној мери. Нека ти сво време буде потчињено једном правилу поста; немој да постиш четири или пет дана па следећег дана обиљем хране да све упропастиш. A то је баш мило врагу. Неумереност свугде бива пагубна. Немој одједном да истрошиш сво оружје, па да се у време борбе обретеш без оружја и будеш лако заробљен; оружје пак то је тело, а борац то је душа. Зато се старај о обадвома према потреби. Ако си млад и здрав, онда пости, јер доћи ће старост са болешћу. На тај начин, уколико можеш, скупљај хране, да је наћеш кад онемоћаш. Пости се са разумношћу и тачношћу. Пази да ти непријатељ не подиђе баш кроз лакоћу поста. Мислим да се на то односе Спаситељеве речи: "Будите мудри трговци..., то јест: препознајте тачно царски лик на новцу, јер постоји и фалсификовани новац; природа злата је једна иста, али се разликује по лику на њему. Злато је пост, уздржање, милостиња, али и незнабошци свој непријатељски лик утискују у њих, као што се такође и сви јеретици хвале тим истим подвизима. Но на такве подвиге треба пазити, и избегавати их као фалсификоване. Пази да неискусно не упаднеш у такву врсту подвига и претрпиш штету. Зато примај са сигурношћу крст Христов утиснут у врлине, то јест: праву веру са чистим делима.

101. Потребно нам је да са сваким расуђивањем управљамо душом својом. И живећи у општежићу немојмо тражити своје, нити робовати својој вољи, него се потчињавајмо нашој матери по вери. Себе смо послале у изгнанство, то јест изашле смо изван светских граница; према томе одрекле смо се себе, и немојмо тражити опет једно исто. Тамо у свету смо имале славу, овде понижење; тамо изобиље јела, овде ни хлеба довољно. Они који су учинили преступе, у свету се и не хотећи стављају у тамнице; и ми треба себе, ради грехова наших, да затворимо у тамницу, да бисмо добровољно отклониле будућу казну.

102. Ако постиш, немој говорити да ћеш се разболети, јер и они који нису постили добијали су исте болести. Ако си отпочео добро дело немој отступати што те непријатељ омета, јер ће он бити побеђен твојим стрпљењем. И они који полазе на пловидбу, имајући у почетку погодан ветар, разапињу једра, а кад им убрзо наиђе супротан ветар морепловци се због њега не враћају натраг нити истоварају лаћу, него причекају мало или се одупру бури, па продуже пловидбу. Тако и ми када нас нападне супротни ветар, разапнимо крст уместо једра, па ћемо лако обавити нашу пловидбу.

103. To cy, ето, поуке ове чесне и свеврлинске Синклитикије, које су пре дела него речи. И још многе друге велике ствари објавила је она на корист оних који су је чули и видели. Толико је мноштво добара проистекло од ње, да их људски језик просто не може изразити.

104. А мрзитељ добра ђаво, не подносећи толико богатство добара, мучио је се и себе сама кидао, еда би на неки начин замутио тај извор добара. Зато накрају он изазива ову храбру девственицу да изађе у последњу битку; и толико је непријатељство према њој гајио да јој није отпочео задавати ране на спољашње удове, него је се дотакао саме сржи костију, јер је навео на њу такву унутрашњу дубоку болест, да је било немогуће олакшати јој никаквим људским лековима.
 
105. Прво јој је ранио најнужнији за живот орган, тј. плућа, и пагубним болестима је постепено распаљивао злоћу. Јер могао је и кроз неку силну болест да јој нанесе кончину, међутим, као крволочни џелат, хтео је кроз многе ране и кроз дуго време да покаже своју способност. Он је постепено разједао плућа, и кроз стална пљувања уништио их. А имала је она и непрекидну врућицу која јој је као црв потпуно оболестила тело.

106. Било јој је 80 година када је ђаво навео на њу Јовљева страдања, и још тада је употребио страшне муке, а сада јој скраћује време силно јој погоршавајући болест и болове. Тридесет и пет година је блажени Јов провео у ранама; а овде непријатељ је скратио рок трајања рана на њеном свештеном телу на три и по године, узевши сваку Јовљеву десетину као једну годину. И она се храбро борила са непријатељем кроз ове славне болове пуне те три и по године. Против Јова је ђаво отпочео прво са спољашњим ранама, а против ове блажене отпочео је са унутрашњим мучењима. Јер тиме што се дотакао кошчане сржи он јој је наносио велике и страшне болове. Чини ми се да се храбри мученици нису тако подвизавали као блажена Синклитикија. Јер против њих је проклетник споља наступао. Било да их је нападао мачем или огњем, то је било блаже од ових њених мука. Уместо ужарене пећи он јој је сагоревао утробу, распаљујући постепено огањ унутра, и као црв током дугог времена разједао јој тело. Заиста је тешко и нечовечно рећи ово: они којима је поверена судска власт, када хоће да преступницима наложе теже казне, уништавају их спаљујући их на тихој ватри; тако је и овде непријатељ, покрећући у Блаженој изнутра ватру врућице која постепено тиња, даноноћно јој је наносио непрестани бол.

107. Подносећи јуначки ту болест, ова блажена није клонула духом, него се и надаље борила против врага. И опет је она својим добрим поукама исцељивала оне које је враг рањавао, и као из уста крвожедног лава отимала душе нерањене. Рањене пак лечила је спасоносним лековима Господњим, а неке је нетакнуте очувала, јер им је указивала на подмукле замке ђавоље и тиме их сачувала слободне од греха.

108. Ова дивна подвижница говораше да никада не треба да се предају безбрижности душе посвећене Богу. Јер управо њих особито напада ђаво. Када су оне у молитвеном тиховању, он шкрипи зубима, и кад бива побеђен он бесни, а затим се мало удаљи и мотри, па ако види да оне само мало задремају, одмах почиње да подилази. Јер као што је немогуће да и у најгорим људима нема ни искре добра, тако је супротан случај и са добрима. Јер у стварима које су међусобно супротне постоји по неки њихов делић у оној супротној страни. Тако бива да неки човек, иако окружен свим оним што је најсрамније и утонуо у сваки разврат ипак чини милостињу; а такође међу добрима бива да често живе у целомудрију, посту, напорном подвигу, па ипак бивају тврдице и оговарачи.

109. Не треба дакле да пренебрегавамо мале ствари као да оне не могу нанети штету. Јер и вода у току времена разбије камен. Велика добра која бивају у људи, долази им од божанске благодати; а оно што се чини да је мало, научени смо да то треба својим силама уништити. Онај ко се за велико кроз благодат изборио, а мало пренебрегао, подвргнуће себе великој штети. Јер Господ наш као прави Отац, видећи да дечица Његова желе да ходају како треба, пружа своју руку и, ослобађајући нас потпуно од великих опасности, оставља нас да се сами од себе крећемо у ономе што је мало, показујући да треба тим својим кретањима да покажемо наше расположење. Јер онај ко је лако превртљив у маломе, како ће моћи сачувати оно што је веће?

110. Мрзитељ добра, гледајући ову блажену где се опет оснажује против њега, бивао је бесан; и увиђајући да његово насиље доживљује пораз, он измишља неки други начин злобе и удара блажену по гласним органима, да би јој пресекао говорну реч, мислећи да ће тиме изазвати несташицу божанских речи за монахиње које су се скупљале око ње. Али, мада је успео да њихов слух лиши даље користи, он им је остварио већу корист, јер су се оне гледањем њених страдања обнављале и још више утврђивале у вери. Јер ране њенога тела исцељиваху рањене душе, и могло се видети како величина душе и трпљења ове блажене бивају предохрана нерањенима и лек онима који су је посматрали.

111. Као повод за њену болест враг узе ово: он учини да јој једна кошчица западне у грло, и грло се загноји; гнојење се брзо прошири и настаде труљење по телу. Након два месеца поцрнеше многа места на телу. Притом гној и тежак смрад захватише јој цело тело. А од тога су више него она страдале монахиње које беху око ње и прислуживаху јој. Не будући у стању подносити страшну воњу, монахиње су се често одвајале од ње. Када је пак требало да јој приђу, за понеку потребу, оне су тада палиле много тамјана, и опет се удаљивале због неподношљивог смрада. Блажена пак Синклитикија сигурно да је видела свог врага, и никако није дозвољавала да јој се указује људска помоћ, показујући и на тај начин своју храброст. Присутне су је молиле да макар мирисима помажу смрдљиве ране, пошто им је било тешко подносити, али она то није допуштала. Јер, она је сматрала да том спољашњом помоћи губи ову славну битку. Присутне девственице нађоше и доведоше једног лекара, не би ли је он могао убедити да прихвати лечење. Но она то није допуштала, говорећи; Зашто ме лишавате ове корисне битке? Зашто тражите ово видљиво, не знајући оно невидљиво? Зашто се толико интересујете за ово што се са мном дешава, а не видите онога који то проузрокује? На то јој присутни лекар рече: Не предлажемо ти лек ради лечења или утехе, него да иструлели и мртви део тела по обичају одсечемо да не би заразио остале делове. Јер и ми сада чинимо оно што други чине мртвацима, тј. доносимо ти да ставимо алој и измирну и мирту, са вином помешане. Примивши овај савет она је пристала, сажаливши се тиме уствари на присутне девственице. Јер тиме је уклоњена она прекомерност смрада.

112. Ко се није ужаснуо видећи толике ране? Ко се није корисно поучио видећи дуготрпељивост ове блажене и у њој пopaз врага? Враг је блаженој баш онде задао рану одакле је извирао спасоносни и слатки извор поучних речи; и на тај начин велика његова опакост онемогућила је сваку утеху другима, јер је као нека крволочна звер растурио све старање оних који су се око ње сакупљали, да би тако могао да растргне лов који му западне у чељусти. Међутим, тражећи плен, ђаво сам постаде жртва. Јер би обманут слабошћу њеног тела као неким мамцем; видећи да је женско, презрео ју је, јер није знао њену мушку одлучност. Он је само гледао на њене болесне удове, и ослепљен, није могао да види њену најјачу мисао. Она је пак тако и ову борбу издржала још три месеца, а тело јој ее притом само силом Божанском одржавало. Јер је оно што доприноси одржавању тела било сведено на најмању меру. Она ништа није јела. Јер како је могла узимати храну кад је владала таква трулеж и смрад? А и сан ју је напустио, разбијан толиким боловима.

113. Међутим кад је она коначно однела победу, и кад се сасвим приближила венцу победничком, она је онда имала и виђења и посете Анђела, и позиве светих девственица с неба да узађе к њима, и обасјана неисказаном светлошћу и виђење раја. И пошто је све то видела, она, дошавши опет к себи, препоручи присутним девственицама да све храбро подносе и да не буду малодушне. Рече им и ово: Кроз три дана одвојићу се од тела. И не само то, него им је рекла и час одласка одавде. И када се то време испуни, отиде блажена Синклитикија ка Господу, примивши од Њега као награду за своје подвиге царство небеско, на славу и хвалу Господа нашег Исуса Христа, и са Њим Оца и Светога Духа у векове векова. Амин(7).

НАПОМЕНЕ:

7.Испод текста стоји: "Овде се завршавају речи које су изашле из уста Свете Синклитикије кроз блаженог Арсенија Пигадског, и то онако како све ове речи стоје по ритму".
 
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АПОЛИНАРИЈЕ ДЕВИЦЕ.
која се у мушком оделу и под мушким именом подвизавала

s0240005.jpg


Када умре грчки цар Аркадије[8], син његов Теодосије[9] имађаше осам година. Брат Аркадијев, римски цар Хонорије(10) одреди малолетном цару за намесника проконзула Антемија, човека мудра и врло побожна. До Теодосијевог пунолетства од је владао уместо цара, због чега га и свети Симеон Метафраст(11) који је написао ово житије, назива стално царем.Антемије цар имађаше две кћери. Млађа, од раног детињства имађаше у себи духа нечиста, а старија, којој беше име Аполинарија, измалена много посећиваше свете цркве и провођаше време у молитвама. Када Аполинарија постаде пунолетна, родитељи смераху да је удаду. Али она то одби, и рече родитељима: Хоћу да идем у манастир да слушам Свето Писмо и да водим манастирски живот. - А родитељи јој говораху: Ми желимо да те удамо. - Она им одговори: Нећу да се удајем, него се надам да ће Бог и мене богобојажљивошћу сачувати чисту, као што чува непорочнима своје свете девојке.

И ово изгледаше родитељима ново и чудно, да девојка у тим годинама тако говорн, обузета божанском жељом. И опет замоли Аполинарија своје родитеље да јој доведу неку монахињу која би је научила Псалтиру и читању Светог Писма. А цар Антемије много туговаше због њене намере, јер жељаше да је уда. Али пошто девојка беше постојана у својој жељи, и не пристајаше на просиоце, младиће високог порекла, родитељи јој рекоше: Шта онда хоћеш, кћери? - А она им одговори: Молим вас да ме дате Богу, и примићете награду за моје девичанство.Видећи да је Аполинаријина намера непроменљива, чврста и богољубива, родитељи рекоше: Нека буде воља Господња!

- И доведоше јој искусну монахињу, која је научи да чита свете књиге. Онда Аполинарија рече родитељима: Молим вас да ме пустите да видим света места у Јерусалиму, да се помолим тамо и поклоним Часном Крсту и светом Васкрсењу Христовом. - A они је не хтедоше пустити, јер им она беше једина утеха у кући, и више је вољаху него њену сестру у којој беше нечисти дух. Но пошто она још дуго време наваљиваше на њих са истом жељом, они најзад пристадоше иако тешка срца. Онда јој дадоше многе слуге и слушкиње, и довољно злата и сребра, и рекоше јој: Узми, кћери, и иди; испуни жељу своју, јер Бог хоће да му будеш слушкиња. - И пошто је сместише у лађу, грљаху је и говораху: Сети нас се, кћери, у светим местима. - А она им рече: Као што ви испуњавате жељу срца мог, тако нека Бог испуни молитве ваше које My упућујете! И нека вас избави Господ у зли дан!

И раставши се тако с родитељима, она крену на пут. А када стигоше у Аскалон(12), остаде онде неколико дана због буре на мору. И обиђе тамо све цркве и манастире, молећи се и дајући поклоне. Затим нашавши сапутнике, продужи пут, и стиже у свети град Јерусалим. Ту се поклони Васкрсењу Господњем и Часном Крсту, усрдно се молећи за своје родитеље. И сваки дан посећиваше женске манастире, и даваше много милостиње потребитима. И поче отпуштати своје сувишне слуге и слушкиње, дарујући им слободу. Притом их богато обдариваше и молитвама њиховим себе препоручиваше. А после неколико дана, пошто сатвори своје молитве по светим местима, и би на Јордану, рече онима што беху с њом: Браћо моја, хоћу и вас да пустим на слободу, само хајдмо најпре у Александрију да се поклонимо светоме Мини.
- А они одговорише: Нека буде како ти кажеш, госпођо.

Када се приближаваху Александрији, дознаде за њен долазак проконзул(13) Александријски, и посла угледне људе да је сретну и да јој се поклоне као царевој кћери. Она пак, да би избегла почасти, уђе у град ноћу, и сама дође у проконзулов дом, и поклони се њему и његовој жени. А проконзул и жена му падоше јој пред ноге, говорећи: Зашто си тако урадила, госпођо? Ми посласмо к теби да ти се поклоне, а ти, госпођа наша, дошла си и поклонила си се нама. - Одговори им блажена Аполинарија: Хоћете ли да ми учините по вољи? - Они рекоше: Да, госпођо. - Рече им света: Отпустите ме што пре, нити наваљујте на ме са почастима, јер хоћу да идем да се помолим светом мученику Мини.
- А они пошто је обдарише чесним даровима, отпустише је.

Блажена раздаде те дарове сиротињи, и задржа се у Александрији неколико дана, обилазећи цркве и манастире. У дому пак у коме борављаше, нађе једну старицу, коју богато обдари, и замоли је да јој тајно купи мантију, параман, клобук, појас кожни, и све остало од мушке монашке одеће. Старица купи све то, донесе блаженој, и рече: Бог нека ти је у помоћи, мајко моја! - Аполинарија узе одећу, и сакри је, да не би дознали њени пратиоци. Онда отпусти и остале слуге и слушкиње; само остави са собом једног старог слугу и једног евнуха. Седе на лађу и отпутова у Лиман. Ту најми превозна средства, и оде на гроб светог мученика Мине. И пошто му се поклони и сатвори своје молитве, она набави покривене кочије, и тако крену у Скит да се поклони тамошњим светим оцима.

Било је вече када кренуше на пут. Она нареди евнуху да седи позади на кочији, а слуга сеђаше напред као кочијаш и возаше. А блажена сеђаше унутра под покровом, крај себе држаше монашку одећу и мољаше се у себи, просећи од Господа помоћи да оствари своју намеру. А када наста мрак, и беше близу поноћ, кочије стигоше до једне баруштине која беше крај једнога извора, који се касније назва Аполинаријин извор. Блажена Аполинарија диже кочијски покров и виде како дремају и евнух и кочијаш. Тада скиде са себе световне хаљине, и обуче се у монашку мушку одећу, молећи се Богу: Господе, ти си ме подстакао на монаштво; удостоји ме да га до краја носим по твојој светој вољи. - Прекрсти се, и полако сиђе с кола, док су обе слуге спавале. И она зађе у баруштину, сакри се, а кола наставише пут. И настани се светитељка у пустињи крај баруштине, и живљаше сама једноме Богу, кога љубљаше. А Бог, видећи њену љубав к Њему, штићаше је руком Својом, помажући јој против невидљивих нападача, и дајући јој са палмовог дрвета храну за тело: урме.

Кочије пак оне са којих кришом сиђе светитељка продужише пут, и пред зору се пробудише слуге, евнух и старац, и на свој велики ужас приметише да им господарице нема у колима. Само видеше њене хаљине, али ње не беше. Чуђаху се много како је то неприметно сишла и куда је отишла, и ради чега је скинула са себе своје хаљине. Дуго су је тражили, дозивали је вичући, али је не могоше пронаћи. Није им ништа друго остајало, него да се врате натраг. И они се вратише у Александрију, и испричаше све проконзулу александријском. Он се томе много чудио, и одмах цару Антемију, оцу Аполинаријином, све подробно описа, и по евнуху и старцу посла хаљине његове кћери што су у колима остале.

Кад је цар проконзулово писмо прочитао, горко је плакао. Нарочито пак гледајући на хаљине своје миле кћери, неутешно су ридали и плакали и отац и мајка, a c њима и сви великаши. Онда Антемије благодарећи Бога, рече: Боже, Ти си је изабрао; утврди је у страху Твом! - И док сви плакаху, неки од великаша тешаху цара, говорећи: To je права кћи доброга оца; то је прави изданак цара благочестивог. Ради многобројних добрих дела твојих, господару царе, Бог те је благословио таквом кћерком.Таквим и многим другим речима ублажаваху горку тугу његову. И сви се за њу мољаху Богу да је укрепи у таквом животу, јер су сматрали да је отишла да проводи суров пустињачки живот. А тако уствари и беше.

И проживе та света девојка неколико година на оном месту, где сиђе с кола и настани се у пустињи крај баруштине, из које безбројни комарци као облак излетаху. Ту се бораше са ђаволом, и са својим телом, које у почетку беше нежно, јер царски однеговано, али касније кожа њена постаде тврда као у корњаче, и тело јој се исуши од трудова, постова и бдења, и беше од сунчане жеге опаљено, и од непрестаних комарачких уједања веома умртвљено. А када Господ нађе за добро да је уврсти међу оце пустињаке и да је јави људима ради користи многима, учини да она напусти оно баруштинско место. Јер јој се анђео јави у сну, и нареди јој да иде у Скит, и да јој име буде Доротеј.


НАПОМЕНЕ:

8.Аркадије, по подели Римске царевине од стране његовог оца Теодосија I Великог, царовао у источном делу њеном, Византији, од 395 до 408. године.
9.Теодосије II, син Аркадијев, назван Млађи, за разлику од свога деде Теодосија I Великог, царовао у Византији од 408-450. год.
10.Хонорије, други син Теодосија Великог, добио, при подели царевине, западни део и царовао од 395 до 423. године.
11.Свети Симеон метафраст, познати црквени писац десетог века (+940 г.); састављао и скупљао Житија Светих по поруци византијског цара Константина VII (912-959 г.). Понесен великом љубављу и ревношћу за овај посао, свети Симеон је не само скупљао повести о светим подвижницима, него је многе од њих прерадио, делимично скратио, и, што је мајважније, са старог и у многоме неразумљивог језика изложио савременим чистим језиком и одличним стилом. Зато је и добио назив Метафраст, што значи: препричавалац, преводилац.
12.Аскалон - један од пет главних филистимских градова у Палестини, на обали Средоземног Мора, између Газе и Азота.
13.Проконзул, грчки: антипат, - значи управитељ области.
 
И пође блажена Аполинарија. Али је тако изгледала, да нико није могао распознати кога је пола, мушког или женског. И док је тако путовала пустињом, једног дана рано изјутра срете је свети Макарије, и рече јој: Благослови, оче! - А и она замоли у њега благослов. И пошто благословише један друго, иђаху ка Скиту. Света упита старца: Оче, ко си ти? - Он јој одговори: Ја сам Макарије. - А она рече: Учини ми ту љубав, оче, допусти ми да останем са твојом братијом. - И старац је одмах одведе у Скит, даде јој келију, не знајући да је то жена, него мишљаше да је евнух. Јер Бог му не откри њену тајну, због велике користи свима која је потом имала од тога бити, у славу светог имена Његовог. Упита је старац: Како се зовеш? - Она одговори: Зовем се Доротеј. Слушао сам о светим оцима што овде живе, па дођох да будем учесник њиховог живота, ако се покажем достојан.Опет упита старац: Који занат знаш, брате? - Доротеј одговори: Што ми наредиш, оче, то ћу радити. - И показа јој да прави ужад од лике.

И живљаше та света девојка као мушкарац, имајући келију међу мушкима, и као један од тих отаца. А Бог је чуваше, да се не дозна ко је она. И усрдно се и дању и ноћу непрестано бављаше молитвом и рукодељем. После неког времена поче јој се међу оцима ширити слава због строгости њеног живота, којом превазилазаше друге. И још јој подари Бог благодат да исцељује болести. И име Доротејево беше свима на устима, јер сви љубљаху овог тобожњег Доротеја, и поштоваху као великог оца.

Пошто прође доста времена, ђаво који беше у млађој кћери цара Антемија, сестри Аполинаријиној, стаде је јаче мучити, и викаше: Ако ме не одведете у пустињу, нећу изаћи из ње. - А ово лукавство измисли ђаво, да обелодани како Аполинарија живи међу мушкињем, и тако је отера из Скита. Али му Бог не допушташе да ишта говори о Аполинарији. И мучаше ђаво девојку, да би је одвели у пустињу. И саветоваху великаши цара да је пошаље светим оцима у Скит, да се они помоле за њу. И учини отац тако: своју бесомучну кћер посла са много слугу пустињским оцима.

Када стигоше у Скит, изиђе им у сусрет свети Макарије, и упита их: Што сте дошли овамо, чеда моја? - А они одговорише: Блаточестиви цар наш Антемије посла кћер своју да се помолите Богу и исцелите је од болести. - Старац је узе, одведе је ави Доротеју, који беше Аполинарија сестра бесомучне, и рече: Учини љубав, јер је царева кћи и требује молитве овдашњих отаца и твоје; помоли се за њу, и исцели је, јер се теби од Бога даде овај дар. - А кад Доротеј то чу, стаде плакати и говорити: Ко сам ја грешни, да тако о мени мислите као да имам власт изгонити ђаволе? - И паде на колена молећи старца: Остави ме, оче, да оплакујем многе грехе своје, јер сам немоћан, и врло неук и невичан за такво дело. - А Макарије му рече: Зар нема других отаца који чине чудеса у Богу? Али ово дело је теби препуштено. - Доротеј рече; Нека буде воља Господња! - И сажаливши се на бесомучну, одведе је у своју келију.

И познаде да је то њена сестра. И плачући над њом тешаше се. И загрливши је говораше: Добро си нам дошла, сестро! - A Бог запуши уста ђаволу, да не прокаже слушкињу Божју Аполинарију која се под видом мушкарца скривала. И светитељка се молитвом бораше са ђаволом. А једнога дана када ђаво стаде силно мучити девојку, устаде блажена Аполинарија, и подигавши руке к Богу, мољаше се са сузама за своју сестру. Тада ђаво не подносећи више силе молитвене, повика громко: О муке моје! невоља ме гони, морам да идем одавде. - И оборивши девојку, изиђе из ње. А света Аполинарија узе своју здраву сестру, одведе је у цркву, и припадајући к ногама светих отаца, говораше: Простите ме грешнога који толико у вашој средини грешим. - А они дозваше цареве људе, предадоше им цареву кћер, и отпустише их са молитвом и благословом цару. И родитељи се силно обрадоваше исцељеној кћери, и сав се Сенат радоваше са својим царем, и слављаху Бога за толику милост његову, јер гледаху пред собом девојку здраву, лицем дивну, и по нарави добру. A света Аполинарија се све већма смираваше међ оцима, и неизмерно подвизаваше, и постаде савршен схимник.

После тога ђаво опет измисли лукавство. Желећи да цара ожалости и дом његов осрамоти, а тобожњег Доротеја обрука и огорчи, уђе ђаво понова у исцељену кћер цареву. И кријаше се у њој, не показујући је као бесомучну, али учини као да је затруднела, и њен стомак растијаше из дана у дан као да је бременита. Када то приметише родитељи, смутише се веома, и питаху девојку: С ким сагреши? ко те упропасти, те си бременита? - А она, чиста и телом и душом, говораше: Не знам, и просто, не разумем откуда ми ово. - Када родитељи сурово настојаваху и бијењем је примораваху да им каже са ким паде, ђаво проговори устима њеним: Онај црноризац што је у Скиту, у чијој келији боравих, он ме напаствова, и од њега затруднех.

Тада се цар силно разјари, и посла да се уништи оно место. Када војводе са војском стигоше у Скит, са гневом затражише: Дајте нам црнорисца што је напаствовао цареву кћер и од кога је она затруднела! Дајте нам га одмах, док вас нисмо све побили! - Када то чуше, сви се оци уплашише много. А блажени Доротеј стаде усред њих и рече: Ја сам кога ви тражите. Мене као јединог кривца ухватите, а остале оце, као невине, оставите на миру. - Чувши то, оци се ожалостише, и говораху Доротеју: Идемо и ми с тобом. - Јер не вероваху да је он учинио тај грех. А блажени Доротеј рече им: Господо моја, ви се само молите за мене, a ja се уздам у Бога и у ваше молитве, да ћу се ускоро к вама вратити здрав. - Сви оци саборно уведоше га у цркву, и сатворивши за њега молитву и препоручивши га Богу, предадоше га царевим војводама. Јер знађаше ава Макарије и остали оци да Доротеј није учинио никакво зло.Када Доротеја доведоше цару, он паде пред цареве ноге, говорећи: Молим вашу побожност да ме стрпљиво ћутке саслушате поводом ваше кћери. Само хајдмо насамо, и ја ћу вам казати све. Јер девојка није упропашћена, нити је над њеном чедношћу извршено икакво насиље, не дао Бог!

Тада се цар и царица издвојише с Доротејем, и кад беху насамо Доротеј им рече: Именом Божјим вас молим, обећајте ми да ћете, кад сазнате истину, опет ме пустити да идем на своје место. - А када му они обећаше и своју царску реч дадоше, блажена Аполинарија им рече: Моја је смерност исцелила у Богу кћер вашу молитвама светих отаца. - Чувши то, цар и царица се удивише, и просто занемеше, и веома пажљиво слушаху. А света настави: Ја ћу вам ствар открити, и досада чувану тајну обелоданити на славу имена Господњег, а на посрамљење ђавола који клевета невине. - Рекавши то, она разгрну своје груди, и показа да је не мушко него женско, и рече: Оче ја сам твоја кћи Аполинарија. - Када то родитељи чуше, просто обамреше од ужаса и чуђења. И одмах распознаше да је то њихова кћи, и обрадоваше се неисказаном радошћу, и многе сузе тог дана од радости пролише. А доведоше блаженој Аполинарији сестру њену као бремениту, и упиташе је: Познајеш ли овога црнорисца? - Она одговори: Ваистину, ово је евнух што ме исцели у Богу. - И павши пред ноге светој, мољаше да јој исцели набрекли стомак. Аполинарија подиже са земље сестру своју, стави свој длан на њен стомак, и одмах побеже ђаво, и исцели се стомак, и иостаде као што је раније био. Гледајући то, родитељи слављаху Бога и говораху: Ваистину, ово је кћи наша Аполинарија. - И би плач с радошћу у царевом дому због двога: што се старија кћер Аполинарија, о којој дотле не беше ни гласа, изненада нађе, и што се друга кћи избави од недужне срамоте.

И остаде света Аполинарија неколико дана код својих родитеља, и све им потанко исприча о себи. И слављаху Бога за све његово божанско промишљање. А када света изјави да хоће да се врати у свој Скит, молише је родитељи да остане код њих, али је не могоше умолити, нити прекршити реч коју јој дадоше, када јој пре открића тајие обећаше да ће је пустити да се врати на своје место. И тако, против воље своје, пустише своју милу кћер плачући и ридајући, а уједно и веселећи се духом због тако добре кћери која себе посвети на службу Богу. И замоли блажена Аполинарија своје родитеље да се моле Богу за њу. А они јој рекоше: Бог, коме си се заручила, нека те усаврши у страху и љубави својој, и нека те милошћу својом крили. Сећај се и нас, кћери мила, у својим светим молитвама. - И хтедоше јој дати много злата да носи у Скит за потребу светим оцима, али она не хтеде узети, говорећи: Оци моји не требају богатства овога света, да не бисмо изгубили небеска блага. - И пошто сатворише молитву, много плакаху грлећи и љубећи милу кћер, па је отпустише да отпутује у свој Скит, радујући се и веселећи се у Богу.
А кад стиже у Скит, обрадоваше јој се оци и братија, јер им се брат Доротеј поврати здрав и читав. И тај дан претворише у празник, узносећи благодарност Богу. И нико не знађаше шта је Аполинарија доживела код цара, нити ко сазнаде да је она женско. И живљаше света Аполинарија, тобожњи Доротеј, међу братијом у својој келији као и раније. После кратког времена она провиде свој одлазак к Богу, и рече ави Макарију: Учини ми љубав, оче, да, у случају мога одласка из овог живота, братија не умивају моје тело нити га опремају. - Старац одговори: Како то може бити?

А када се она престави ка Господу(14), дођоше братија да умију тело њено, и видеше да је женско, и задивљени говораху: Слава Теби, Христе, што имаш многе тајне светитеље своје! - Удиви се свети Макарије што му ова тајна не беше откривена. Затим у сну имаде виђење: неко му говораше: "Не тугуј што тајна она беше сакривена од тебе, јер и ти треба да будеш увенчан са светим оцима од памтивека". И каза му порекло и житије, и име блажене Аполинарије. - Пробудивши се из сна, старац сазва братију и обавести их о виђењу. И дивећи се, сви слављаху Бога, дивног у светима својим. Онда спремише тело светитељкино и чесно га сахранише на источној страни цркве у гробници светога Макарија. И од светих моштију њених биваху многа исцељења, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.


НАПОМЕНЕ:

14.Преставила се око 470 године.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА КРИТСКОГ

Овај светитељ беше са острва Крита, син врло побожних родитеља, Теофана и Јулијане. Пошто доста времена проведе у школи, родитељи га одредише да чува овце. А он, горећи божанском ревношћу и љубављу, једнога дана напусти своју постојбину и отпутова у Селевкију. Тамо проведе не мало времена, живећи само на врло мало хлеба и воде. Када му би двадесет и шест година, иконоборац Лав IV(15) умре, и Православље доби слободу. Тада овај преподобни отпутова у Јерсалим са много љубави, да се поклони свима светим местима. Немогуће је описати какве је он све страхоте тамо претрпео од Агарјана и Јевреја у току читавих дванаест година.

Из Јерусалима отпутова у Рим. И примивши тамо анђелски образ монашки, савлађиваше тело своје уздржањем. После неког времена цариградски патријарх свети Никифор(16) посла папи у Рим Михаила Синадона Исповедника(17). Овај тамо нађе преподобног Григорија, узе га са собом при повратку за Цариград и одведе у манастир у месту Акрита, близу Халкидона, и причисли тамошњим монасима. Ту је преподобни живео босоног и имао на себи само једну дугачку кошуљу. Спавао је на рогожи, a jeo и пио сваког другог или трећег дана, и то по врло мало хлеба и воде. Затим се затвори у једну врло дубоку јаму. И ту проведе много година. Ту оплака тешке јаде Цркве Христове, који је снађоше за време гоњења светих икона.

А кад касније изиђе из јаме, он се затвори у једну врло тесну келију, обучен у једну кожу. У близини се налазила башта, и у њој велико буре пуно воде. Он је ноћу одлазио тамо, свлачио са себе кожу, улазио у буре, и у њему прочитавао цео Псалтир. Излазио би кад заврши читање целог Псалтира. И тако је радио сваке ноћи у току целог свог живота. Најзад, после толиких великих подвига, блажени предаде душу своју у руке Божје, око 820 године.

НАПОМЕНЕ:

15.Владао Византијом од 775. до 780. г.
16.Патријарховао од 806 до 816 год. Празнује се 13. марта и 2. јуна.
17.Празнује се 23. маја.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФОСТИРИЈА

Свети отац наш Фостирије засија на Истоку као сунце, затим отиде на крајњи Запад. Тамо се повуче на једну високу и тиху гору. И мољаше се усрдно Богу, мучећи и кињећи тело своје постом, бдењем, лежањем на земљи, и сваком другом тескобом. Тако постаде уистину светило (φωστήρ = светило), сагласно имену свом, обасјавајући васељену. Јер чувајући тело своје светим, и душу чистом, и боголикост неоскврњеном, он постаде обиталиште Светога Духа. Стога се и удостоји благодати да чини чудеса и лечи сваку дугогодишњу и скорашњу болест код оних који му долажаху са вером. Но не само то, него овај блажени отац и хлеба добијаше с неба, као некада пророк Илија; само са том разликом што Илија добијаше хлеб преко гаврана, а велики Фостирије преко Анђела Божјег, иако он по промислу Божјем, не виђаше Анђела. Јер сваког дана Анђео доношаше хлеб, и остављаше га на једно издвојено место, али се светитељу не показиваше. А ако би преподобноме дошли са стране два или три брата, или више браће, онда се на одређеном месту налазило хлебова према броју браће.

Ко је икада видео тако необично чудо? Ко је икада чуо тако нешто чудесно? Јер се ретко и врло малом броју светаца дешавало то. Али блажени Фостирије, по мудром нахођењу промисла Божјег, није био удостојен да га ово чудо прати до краја живота. Када дакле беше сам, самоћујући и општећи једино са Богом, онда му Анђео доношаше хлеб. Али кад основа манастир, и сакупи многе монахе, онда не добијаше више хлеба од Бога, већ рукодељем зараћиваше, не само колико њему беше потребно за живот, него и многима другим даваше. A то би, не што је Бог онемоћао. На страну с богохулством! јер како би онемоћао да даје једноме човеку оно што му је потребно Онај који је у пустињи хранио онолике хиљаде незахвалних Јевреја? Нити пак то би, што се Бог одвратио од молитве слуге свога. Не дај, Боже! Јер се преподобни никада није молио Богу да му даје пропадљиву храну, пошто је чуо Господа који каже: "Иштите најпре царства Божјег, и правде његове, и ово ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Нeгo то би стога што преподобни раније свега себе беше потпуно и савршено препустио Богу, и нимало се не брињаше ни за најпотребнију храну, нити имађаше некога који би се бринуо за хлеб његов. Отуда је била неопходна помоћ од Бога. Али касније, када доби да и друге руководи у животу по Богу и подвижништву, он се због тога поче бавити рукодељем, и тиме даде пример братији да и они сами раде. Стога није више било потребно да му храна долази одозго, јер Бог то и хоће и прима пре свега другог: да нипошто не будемо беспослени и да не једемо забадава хлеб. Него да радимо и својим радом и трудом себе да издржавамо, а и другима да дајемо што им треба. To je разлог дакле што је овај светитељ раније добијао храну преко Анђела, а касније му то било ускраћено. Па не само то, него му Бог још и забрани да ништа не прима од људи што спада у свакодневне потребе, него да својим рукодељем зарађује све што му треба за живот, да би на тај начин учио своје ученике не само речју него и делом, и показао им да увек треба да су заузети радом и светом молитвом.

Пошто у то време јерес потресаше Цркву Божју, би сазван Сабор, на који позваше и блаженог Фостирија. Ту заблисташе његове врлине. Јер његове речи толико утицаше на јеретике, да се многи од њих вратише Православљу, а врло многи од њих постадоше монаси.Кратко речено: свети Фостирије чинио је многа чудеса, не само за живота него и по своме престављењу Господу, које би петог јануара увече, уочи Богојављења.
 
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МИНЕ

Преподобни отац наш Мина подвизавао се у једном општежићном манастиру Синајске Горе у шестом веку. Педесет година он је ту вршио разна монашка послушања. У трећи дан после блажене кончине овог подвижника сабраше се сва братија у храм да, по црквеном пропису, опоју преминулог. У току овог богослужења храм се изненада испуни мирисом, који је излазио од оног места где почиваше покојник. Настојатељ нареди те отворише гроб преподобнога, и сви присутни угледаше где из оба стопала преподобнога теку два извора миомирисног мира. Настојатељ онда рече братији: "Погледајте, то као да је потекао зној од трудова које су поднеле ноге покојникове за живота; испуњен је миомира за доказ да су трудови његови примљени Богом. Стога вршите и ви по чистој савести и са потпуном марљивошћу послушања која вам се налажу, да бисте добили награду за трудове од Господа Бога и Спаса нашег".
 
СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА МИХЕЈА I

Свети пророк Михеј, син Јемвлајев, беше савременик пророка Божјег Илије, и живљаше у деветом веку пре Христа, у време Израиљског дара Ахава и Јудејског цара Јосафата. Прорекао опаком цару Ахаву погибао у рату с Асирцима (1 Цар. 22; 2 Днев. 18). Прорицао је све усмено, и није писао ништа. Други је пак био пророк Михеј, један од дванаесторице такозваних "малих пророка", који је прорекао рођење Господа у Витлејему, и написао књигу пророчанстава; он је живео и делао на сто тридесет година после овог пророка Михеја Првог.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top