- Poruka
- 9.400
„На Валаамском острву,“ прича владика, „у удаљеној пустиножитељној кућици живео је схимонах Порфирије. Он се подвизавао у молитви. Не знам тачно какав је подвиг то био. Судећи по омиљеном штиву схимонаховом, може се претпоставити да је био неправилан. Наиме, тај схимонах је веома ценио књигу западног писца Томе Кемпијског „0 подражавању Исусу Христу“ и њоме се руководио. Ова књига је, као што је то познато, написана по „мњењу“.
Тај Порфирије је једне вечери ујесен посетио старце скита близу којег се налазила његова пустиња. Кад се опраштао са старцима они су га упозоравали говорећи: „Немој случајно да идеш по леду, лед се тек ухватио и врло је танак.“ Порфиријева пустиња је од скита била одвојена дубоким заливом Ладошког језера, које је требало заобићи. Схимонах је говорио тихим гласом и са привидном скромношћу: „Постао сам врло лаган.“ Отишао је. После неког времена зачуо се очајнички крик. Старци из скита су се узнемирили и истрчали. Било је тамно, нису брзо нашли место на којем се несрећа догодила, нису брзо начин да извуку утопљеника: извукли су тело, које је душа већ била напустила.“ (9, т. 1, стр. 253-254).
„Блажена је душа која је увидела грех који се у њој угнездио! Блажена је душа која је у себи видела пад прародитеља, немоћ старог Адама! Такво виђење греха је духовно виђење, виђење ума, исцељење од заслепљености Божанственом благодаћу. Постећи и на коленима света Православна Црква моли Бога за виђење овог греха.
Блажена је душа која је у потпуности познала да је недостојна Бога, која је себе осудила као проклету и грешну! Она је на путу спасења, у њој нема самообмане. И обрнуто, онај ко себе сматра спремним да прими благодат, ко себе сматра достојним Бога, очекује и моли РБегов тајанствени долазак, говори да је спреман да прими, чује и види Господа, он обмањује себе, он је стигао на високи гребен гордости са којег се пада у мрачну провалију погибељи…
Осећање плача и покајања је једино што је потребно души која је приступила Господу са намером да од Њега добије опроштај својих грехова. То је добар удео! Ако си га изабрао, нека ти га нико не одузме! Немој ово благо да размениш за пуста, лажна и насилна осећања лажне благодати, немој себе да упропастиш ласкањем себи.
„Ако су неки од Отаца написали,“ говори преп. Исаак Сиријски, „да постоји чистота душе, да постоји њено здравље, бестрашће, да постоји боговиђење, они то нису написали да бисмо их ми тражили пре времена са ишчекивањем… Они у којима живи такво ишчекивање стекли су гордост и пад… Црква Божија је одбацила тражење уз очекивање високих Божијих дарова. То није знак љубави према Богу, то је болест душе.“
Сви Свети су себе сматрали недостојнима Бога: овиме су показали своје достојанство, које се састоји у смирењу.
Сви самообманути људи су себе сматрали достојнима Бога: овако су показали гордост која је завладала њиховом душом и демонску прелест. Неки други су примили зле духе који су се пред њима појављивали као анђели, и следили их; другима су се зли дуси јављали у свом правом виду и обмањивали их, показујући се као, наводно, побеђени њиховом молитвом, чиме су их низводили у гордост; неки су пуштали на вољу својој машти, узбуркавали своју крв, побуђивали у себи нервне покрете, па онда ово прихватали као благодатну насладу и падали у самообману, у потпуни мрак, и по свом духу се уврстили у одбачене духове.
Ако имаш потребу да беседиш са самим собом немој себи ласкати него се самопрекоревај. Горки лекови су нам корисни у нашем стању пада. Они који себи ласкају већ су овде на земљи добили своју награду – своју самообману, похвалу и љубав света противног Богу: у вечности немају шта да очекују осим осуде.
Свети Оци Источне Цркве, нарочито пустиножитељи, достизали су висине духовне и тада се све у њима сливало управо у покајање. Покајање је обухватало сав њихов живот, сву њихову делатност: оно је било последица виђења и сагледања сопственог греха.
Једног великог Оца су питали у чему треба да се састоји делање осамљеног монаха. Он је одговорио: твоја убијена душа стоји пред твојим очима и ти још питаш какво треба да буде твоје делање? Плач је суштинско делање истинског подвижника Христовог, плач је његово делање од ступања на подвиг до свршења подвига.
Виђење свог греха и покајање које оно рађа јесу делања која на земљи немају краја: виђење греха изазива покајање; покајањем се остварује очишћење, око ума које се постепено чисти почиње да примеђује недостатке које раније у својој помрачености уопште није примећивало“ (9, т. 2, стр. 122-127).
„Што се боље човек загледа у свој грех, што се више задубљује у плач због себе тиме је он отворенији и доступнији за Духа Светог, Који као лекар приступа само онима који су свесни да су болесни и напротив, одвраћа се од оних који су богати својом испразном охолошћу. Гледај и загледај се у свој грех! Не скидај погледа са њега! Одреци се себе,немај душу своју часну пред собомСав се задуби у гледање свог греха, у плач због њега! Тада ћеш у своје време видети да је твој препород под дејством Светог Духа несхватљив, и још мање објашњив. Он ће ти доћи онда када Га не очекујеш, деловаће у теби када признаш да си Га потпуно недостојан!
Али, ако се у теби крије очекивање благодати, чувај се, у опасном си стању! Такво очекивање сведочи о притајеној таштини у којој се крије гордост. За гордошћу ће лако уследити и лако ће јој се прилепити прелест. Прелест је од ступање од Истине и Духа Светог који садејствује Истини, одступање у правцу лажи и одбачених духова који лажи садејствују. Прелест постоји већ и у таштини, постоји у придавању великог значаја себи, у самом очекивању благодати.“ (9, т. 2, стр. 320321).
„У својим молитвама се сасвим унеси у покајање. Постоји стање духовне обновљености – ти то знаш, а налазиш се у стању старог човека, и зато непрестано буди у светој тузи и спасоносој жалости. Одреци се себе!Немој имати душу своју часну пред собомпо примеру светог апостола Павла. Оцењуј себе само уз осуду. Буди несебичан пред Богом. Никако себи не дозвољавај очекивање благодати, то је стање и учење оних који се налазе у самообмани и који су отпали од Истине. Труди се да видиш свој грех и да заплачеш због њега – то је твој посао. А Бог ће учинити Своје, зато што је Он веран, дао је обећање и испуниће га. Благодат је Његова! Да је да – то је Његово. Не сматрај да ти је риза чиста и достојна духовног брачног дворца, ма колико да је переш: твој судија је Бог“(10, писмо 87).
„Похитајте и поклоните се Истини, Која човекову непрестану издају лечи заповешћу непрестаног покајања. Лежући у постељу – кајте се, и устајући – кајте се. Као што се у ланцу карика држи за карику тако и у вашем животу нека следи уздах за уздахом. Тако проводите дане, месеце и године. Нека предмет вашег разматрања буду ваше немоћи. У осећању свог срца будите као да сте заточени у тамницу до краја живота, као окужени, прогнани ван насеља. Страдања ће се завршити када се заврши живот: последњи уздах биће испуштен са последњим издисајем“ (10, писмо 12).
Овим изводима из књига епископа Игнатија (Брјанчанинова) биће умесно додати неколико речи узетих из дела његовог савременика, такође новопрослављеног Светог Оца епископа Теофана Затворника – посвећених питању: због чега ми тако често и тако упорно не видимо своје грехове? Шта је то што нас тако и толико заслепљује?
Описујући наше унутрашње страсти у виду слике греховног дрвета чије се стабло грана на три основне гране и, потом, се даље разгранава на мноштво грана и гранчица које продиру у сву нашу делатност, Св. Теофан говори да сам грешник по правило уопште не примећује ово дрво.
„А који је разлог због којег најчешће и не примећујемо то дрво греха у себи, као и због чега често мислимо, па се, чак, и не стидимо да наглас кажемо: зар сам ја лош, зар сам ишта лоше учинио? Не примећујемо зато што не можемо да приметимо, јер нам грех то не дозвољава. Грех је веома лукав и препреден. Ово дрво зла и греха о коме говоримо је толико ругобно да би, када би га човек умним очима видео у његовој ругобности, одбило од себе свакога, и зато оно покушава да се заодене „лишћем“, да прикрије своју ругобу и прикрива је тако успешно да душа човекова у којој ово дрво расте не може да разликује не само корење и стабло, већ ни гране. Овај покров од лишћа јесу расејаност и многобрижност.
Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижан нема слободног времена ни тренутка. Први не може, а други нема времена да примети оно што се унутар њега дешава. При првом буђењу из сна њихова душа истог часа излази из себе: код првог одлази у свет маштања, а код другог понире у море тобоже неопходних послова. Садашњост за њих не постоји, и то је заправо одлика читаве њихове делатности. Први радије живи у свету који је сам створио и само делимично долази у додир са стварним светом, и то случајно и површно, а други је и мишљу и срцем потпуно у будућности, сваки посао жури да заврши што је могуће пре да би се прихватио новог. Онда започиње друго и жури на треће, уопште, садашњошћу су заузете само руке, ноге, језик и друго, а сва његова мисао је устремљена у будућност. Како при таквом току унутрашњих покрета да примете оно што се крије у срцу?
Али, греху није довољан само прекривач од лишћа: кроз њега се још некако и може проникнути, могуће је ветром патњи и унутрашњих потреса савести размаћи густо лишће и разоткрити сву ругобу греха: зато грех сам из себе ствара око себе некикао непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у коју он погружава своје дрво са лишћем. Овај покров се ствара од незнања, безосећајности и безбрижности.
Тај Порфирије је једне вечери ујесен посетио старце скита близу којег се налазила његова пустиња. Кад се опраштао са старцима они су га упозоравали говорећи: „Немој случајно да идеш по леду, лед се тек ухватио и врло је танак.“ Порфиријева пустиња је од скита била одвојена дубоким заливом Ладошког језера, које је требало заобићи. Схимонах је говорио тихим гласом и са привидном скромношћу: „Постао сам врло лаган.“ Отишао је. После неког времена зачуо се очајнички крик. Старци из скита су се узнемирили и истрчали. Било је тамно, нису брзо нашли место на којем се несрећа догодила, нису брзо начин да извуку утопљеника: извукли су тело, које је душа већ била напустила.“ (9, т. 1, стр. 253-254).
„Блажена је душа која је увидела грех који се у њој угнездио! Блажена је душа која је у себи видела пад прародитеља, немоћ старог Адама! Такво виђење греха је духовно виђење, виђење ума, исцељење од заслепљености Божанственом благодаћу. Постећи и на коленима света Православна Црква моли Бога за виђење овог греха.
Блажена је душа која је у потпуности познала да је недостојна Бога, која је себе осудила као проклету и грешну! Она је на путу спасења, у њој нема самообмане. И обрнуто, онај ко себе сматра спремним да прими благодат, ко себе сматра достојним Бога, очекује и моли РБегов тајанствени долазак, говори да је спреман да прими, чује и види Господа, он обмањује себе, он је стигао на високи гребен гордости са којег се пада у мрачну провалију погибељи…
Осећање плача и покајања је једино што је потребно души која је приступила Господу са намером да од Њега добије опроштај својих грехова. То је добар удео! Ако си га изабрао, нека ти га нико не одузме! Немој ово благо да размениш за пуста, лажна и насилна осећања лажне благодати, немој себе да упропастиш ласкањем себи.
„Ако су неки од Отаца написали,“ говори преп. Исаак Сиријски, „да постоји чистота душе, да постоји њено здравље, бестрашће, да постоји боговиђење, они то нису написали да бисмо их ми тражили пре времена са ишчекивањем… Они у којима живи такво ишчекивање стекли су гордост и пад… Црква Божија је одбацила тражење уз очекивање високих Божијих дарова. То није знак љубави према Богу, то је болест душе.“
Сви Свети су себе сматрали недостојнима Бога: овиме су показали своје достојанство, које се састоји у смирењу.
Сви самообманути људи су себе сматрали достојнима Бога: овако су показали гордост која је завладала њиховом душом и демонску прелест. Неки други су примили зле духе који су се пред њима појављивали као анђели, и следили их; другима су се зли дуси јављали у свом правом виду и обмањивали их, показујући се као, наводно, побеђени њиховом молитвом, чиме су их низводили у гордост; неки су пуштали на вољу својој машти, узбуркавали своју крв, побуђивали у себи нервне покрете, па онда ово прихватали као благодатну насладу и падали у самообману, у потпуни мрак, и по свом духу се уврстили у одбачене духове.
Ако имаш потребу да беседиш са самим собом немој себи ласкати него се самопрекоревај. Горки лекови су нам корисни у нашем стању пада. Они који себи ласкају већ су овде на земљи добили своју награду – своју самообману, похвалу и љубав света противног Богу: у вечности немају шта да очекују осим осуде.
Свети Оци Источне Цркве, нарочито пустиножитељи, достизали су висине духовне и тада се све у њима сливало управо у покајање. Покајање је обухватало сав њихов живот, сву њихову делатност: оно је било последица виђења и сагледања сопственог греха.
Једног великог Оца су питали у чему треба да се састоји делање осамљеног монаха. Он је одговорио: твоја убијена душа стоји пред твојим очима и ти још питаш какво треба да буде твоје делање? Плач је суштинско делање истинског подвижника Христовог, плач је његово делање од ступања на подвиг до свршења подвига.
Виђење свог греха и покајање које оно рађа јесу делања која на земљи немају краја: виђење греха изазива покајање; покајањем се остварује очишћење, око ума које се постепено чисти почиње да примеђује недостатке које раније у својој помрачености уопште није примећивало“ (9, т. 2, стр. 122-127).
„Што се боље човек загледа у свој грех, што се више задубљује у плач због себе тиме је он отворенији и доступнији за Духа Светог, Који као лекар приступа само онима који су свесни да су болесни и напротив, одвраћа се од оних који су богати својом испразном охолошћу. Гледај и загледај се у свој грех! Не скидај погледа са њега! Одреци се себе,немај душу своју часну пред собомСав се задуби у гледање свог греха, у плач због њега! Тада ћеш у своје време видети да је твој препород под дејством Светог Духа несхватљив, и још мање објашњив. Он ће ти доћи онда када Га не очекујеш, деловаће у теби када признаш да си Га потпуно недостојан!
Али, ако се у теби крије очекивање благодати, чувај се, у опасном си стању! Такво очекивање сведочи о притајеној таштини у којој се крије гордост. За гордошћу ће лако уследити и лако ће јој се прилепити прелест. Прелест је од ступање од Истине и Духа Светог који садејствује Истини, одступање у правцу лажи и одбачених духова који лажи садејствују. Прелест постоји већ и у таштини, постоји у придавању великог значаја себи, у самом очекивању благодати.“ (9, т. 2, стр. 320321).
„У својим молитвама се сасвим унеси у покајање. Постоји стање духовне обновљености – ти то знаш, а налазиш се у стању старог човека, и зато непрестано буди у светој тузи и спасоносој жалости. Одреци се себе!Немој имати душу своју часну пред собомпо примеру светог апостола Павла. Оцењуј себе само уз осуду. Буди несебичан пред Богом. Никако себи не дозвољавај очекивање благодати, то је стање и учење оних који се налазе у самообмани и који су отпали од Истине. Труди се да видиш свој грех и да заплачеш због њега – то је твој посао. А Бог ће учинити Своје, зато што је Он веран, дао је обећање и испуниће га. Благодат је Његова! Да је да – то је Његово. Не сматрај да ти је риза чиста и достојна духовног брачног дворца, ма колико да је переш: твој судија је Бог“(10, писмо 87).
„Похитајте и поклоните се Истини, Која човекову непрестану издају лечи заповешћу непрестаног покајања. Лежући у постељу – кајте се, и устајући – кајте се. Као што се у ланцу карика држи за карику тако и у вашем животу нека следи уздах за уздахом. Тако проводите дане, месеце и године. Нека предмет вашег разматрања буду ваше немоћи. У осећању свог срца будите као да сте заточени у тамницу до краја живота, као окужени, прогнани ван насеља. Страдања ће се завршити када се заврши живот: последњи уздах биће испуштен са последњим издисајем“ (10, писмо 12).
Овим изводима из књига епископа Игнатија (Брјанчанинова) биће умесно додати неколико речи узетих из дела његовог савременика, такође новопрослављеног Светог Оца епископа Теофана Затворника – посвећених питању: због чега ми тако често и тако упорно не видимо своје грехове? Шта је то што нас тако и толико заслепљује?
Описујући наше унутрашње страсти у виду слике греховног дрвета чије се стабло грана на три основне гране и, потом, се даље разгранава на мноштво грана и гранчица које продиру у сву нашу делатност, Св. Теофан говори да сам грешник по правило уопште не примећује ово дрво.
„А који је разлог због којег најчешће и не примећујемо то дрво греха у себи, као и због чега често мислимо, па се, чак, и не стидимо да наглас кажемо: зар сам ја лош, зар сам ишта лоше учинио? Не примећујемо зато што не можемо да приметимо, јер нам грех то не дозвољава. Грех је веома лукав и препреден. Ово дрво зла и греха о коме говоримо је толико ругобно да би, када би га човек умним очима видео у његовој ругобности, одбило од себе свакога, и зато оно покушава да се заодене „лишћем“, да прикрије своју ругобу и прикрива је тако успешно да душа човекова у којој ово дрво расте не може да разликује не само корење и стабло, већ ни гране. Овај покров од лишћа јесу расејаност и многобрижност.
Расејан човек не воли да живи у себи, а многобрижан нема слободног времена ни тренутка. Први не може, а други нема времена да примети оно што се унутар њега дешава. При првом буђењу из сна њихова душа истог часа излази из себе: код првог одлази у свет маштања, а код другог понире у море тобоже неопходних послова. Садашњост за њих не постоји, и то је заправо одлика читаве њихове делатности. Први радије живи у свету који је сам створио и само делимично долази у додир са стварним светом, и то случајно и површно, а други је и мишљу и срцем потпуно у будућности, сваки посао жури да заврши што је могуће пре да би се прихватио новог. Онда започиње друго и жури на треће, уопште, садашњошћу су заузете само руке, ноге, језик и друго, а сва његова мисао је устремљена у будућност. Како при таквом току унутрашњих покрета да примете оно што се крије у срцу?
Али, греху није довољан само прекривач од лишћа: кроз њега се још некако и може проникнути, могуће је ветром патњи и унутрашњих потреса савести размаћи густо лишће и разоткрити сву ругобу греха: зато грех сам из себе ствара око себе некикао непробојни покров налик на стајаћу мутну воду у коју он погружава своје дрво са лишћем. Овај покров се ствара од незнања, безосећајности и безбрижности.
