Žig zveri

Imate i ti i Glasnik e mail mog bivseg pastora, sve ce on da vam objasni i to na srpskom jeziku.:)

- - - - - - - - - -



Meni ne treba email. Vec ti da nam kazes.
Ali nikako.
Sta mene briga za rekla kazala preljuba?
Zar Hristos ne kaze da ce doci sablazni?
Nije ti to poznato?
Cudo.

Ja gledam na Hrista i bibliju.

Ne zelim nikakvu diskusiju sa tobom.
To je samo prosipanje is supljeg u prazno.

Ti da se ugledas na Hrista ne bi bio u oraganizaciji koju svake godine napusti 300 hiljada vernika.

Da li je Bog rekao da se mora raditi, jeste,a sta rade adventisticki pastori :?:
Primaju platu od tvog desetka, umesto da opravdaju svoje zvanje i da rade.
Sablazni su stigle u adventizam na "mala " vrata : masonstvo, lgbt, preljuba, razdvajanje crkve na dva dela.
Bilo bi me Sramota da pripadam takvima i jos da javno to prikazujem.


Da li si se zapitao da li si Bozije seme koje je odredjeno i pre postanja sveta :?:



Adventisti pripadaju sledecoj grupaciji :

2. Timotiju 3, 7 Koje se svagda uče, i nikad ne mogu da dođu k poznanju istine.

Kako mi kazemo: Jadac i Gladac, a Isus je rekao farisejima:Licemeri, platu ste primili.

Sve dok se ne krstis u Ime Isusa Hrista( kao sto su Apostoli krstavali), neces imati Bozijeg duha u sebi.
 
To je proročeni Božji pokret koji nosi svečane Božje opomene svakom narodu.

A koliko dugo ste Vi živeli kao kršteni vernik to nikako da nam odgovorite?

Ja sam tebi odgovorio na PP, zao mi je sto si zaboravio.

A ko je to proreceni Boziji pokret :?:
zasto ne priznate da je Vajtova 1890 godine javno izjavila u adv. listu da trojstvo ne postoji.

Zasto krijete i zataskavate ono sto se ne moze sakriti :?:

Zasto vam je lgbt populacija u crkvama, i zasto je transrodni, ucitelj u subotnjoj skoli :?:

Zasto ste Dog Bacelora odstranili iz adventizma:?:
 
Ljudi koji ne žele da žive po Božjim zapovestima uvek je bilo i uvek će biti.

Tacno tako, postoji Bozije i Sotonino seme, i to je neosporno.

Imamo tvoje pitanje na drugoj temi, a glasi :

Tvoje pitanje : Kako se grešni čovek može opravdati pred svojim Tvorcem?

Moj odgovor : Osija 6, 6 Jer je meni milost mila a ne žrtva, i poznavanje Boga većma nego žrtva paljenica.

Kako razumes da Bog ne trazi zrtve paljenice, vec Milost :?:

- - - - - - - - - -

Adventisti sedmog dana su prorečeni Božji pokret koji završava reformaciju i koji nosi svečane Božje opomene svakom narodu.

Vesti trojice anđela iz Otkrivenja!

Da li je Bog preko svojih Proroka- glasnika prorekao da su adventisti Boziji narod ili je to radila Vajtova :?:
Za zadnja vremena je Bog rekao da ce izliti na svako telo da prorice, je li tako :?:

Sta tebi znaci sledeci stih i da li se tice crkve ili pojedinca :

Otkr. 3, 20 Evo stojim na vratima i kucam: ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njime, i on sa mnom.

22, 17 I Duh i nevesta govore: Dođi. I koji čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života za badava.

Kako ti razumevas :?:

- - - - - - - - - -

Adventisti su svi vernici, bez obzira na denominacijun ili grupaciju koji cekaju Isusa Hrista, da li ti je to jasno :?:
 
U čemu se razlikuju vernici koji se nalaze u Vavilonu velikom?

Svi imaju neku ideologiju koja stoji iza njih.

Ali kada svet treba da poštuje IV Božju zapovest odjednom problem!

I sada se smišljaju razne konstrukcije kako da se izbegne ono što je Bog sam zapovedio.

Kako to može biti ljubav prema svome Spasitelju? Zar Bog odobrava lažne konstrukcije da bi se opravdao greh?

Sav taj Vavilon veliki želi Boga bez poslušnosti. Znaju ljudi da poštovanje Tvorca košta. I zato mnogi odbacuju IV Božju zapovest.
 
Zar je Bogu bilo tesko da kaze i Adamu i Noju i Isusu, i Apostolima da drze IV zapovest :?:
Zasto je dao jevrejima Izricito IV zapovest :?:

2. Mojsijeva 20, 10 A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.

Zasto je Bog naredio jevrejima striktno subotu kao dan za odmor:

11 Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga..

Drugi razlog :

5. Mojs. 15 I pamti da si bio rob u zemlji misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovedio da svetkuješ dan od odmora.

Izrael je bio u ropstvu, i da bi se secao kako ga je Bog izveo iz ropstva, dobija zapovest da slavi subotu.


Kada Bog zvanicno pominje subotu i to Izraelu :?:

2 Mojs. 12, 16 Prvi dan biće sveti sabor; tako i sedmi dan imaćete sveti sabor; nikakav posao da se ne radi u te dane, osim šta treba za jelo svakoj duši, to ćete samo gotoviti.

Da je subota za Hriscane, Noje bi dobio kao Zavet,a nije.
Isus je nije drzao, i fariseji ga htedose ubiti zbog toga.

Apostoli je nisu slavili, evo dokaza ;

D. Apost. 2, 1 I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno.

Nigde ne pise da je subota.

20, 7 A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, govoraše im Pavle, jer htede sutradan da pođe, i proteže besedu do ponoći.

Prvo dan nedelje je bio N-E-D-E-Lj-A

A zasto su jevreji bili u pitanju, zato jer su bili sluge Bozije i tada jedini izabran narod u onim vremenima .

3. Mojs.25, 55 Jer su sinovi Izrailjevi moje sluge, moje su sluge, koje sam izveo iz zemlje misirske; ja sam Gospod Bog vaš.
 
Dragi moji forumski prijatelji,

Ako hoćete zajedno sa Vavilonom velikim u jezero ognjeno onda slušajte ljude koji napadaju Božji zakon i IV Božju zapovest.

Ali ako hoćete da pripremite sebe za teško vreme koje je pred svima nama, onda služite svome Tvorcu i Spasitelju onako kako je On sam rekao.

Nemojte slušati lukavstva Sotone. On kontroliše ceo svet. Kontroliše sve medije. Sve ljude koji ne žele da se odvoje od greha. On blokira istinu na svakom koraku. To je radio sa Hristom. To je radio sa apostolima. To je radio sa prvim hrišćanima. I onda je odlučio da iskvari Božju crkvu da bi hrišćane odvojio od njihove sile jer je znao da ako budu činili greh biće odvojeni od svetoga Boga. I uspeo je u tome! Istorija nam govori o tome.

Ali koga to interesuje?

Protestanti su u zapadnoj Evropi shvatili zablude papstva i odbacili su zablude i uzdigli Bibliju. Ali reformacija se nije završila. Ona je tek započeta.

Trebalo je mnogo vremena da bi se zablude mračnog srednjeg veka razumele i ispravile.

Mi danas imamo mogućnost više nego ijedna generacija u prošlosti. Možemo razumeti bolje istinu. Imamo pristup informacijama. Ali Sotona zabavlja ljude i oni ni sada nemaju vremena za Boga. Žalosno je to što ljudi ulaze u kraj potpuno nepripremljeni.

Ljudi prihvataju zablude u kojima su rođeni. Ne pitaju mnogo zašto je to tako. Da li je to ispravno. Da li biblijski Bog to odobrava ili osuđuje? Prosečnog čoveka to mnogo ne zanima. Greh mu je otupeo savest i on traži uspeh i zadovoljstva. Religiju u kojoj je rođen brani i oseća da je patriota. A ne zna da ratuje na taj način protiv istine. A kada i sazna da ratuje protiv istine, ustukne jer treba da se plati velika cena u društvu na koju nije spreman. Eto zato mali broj ljudi prihvata istinu. Ali opet mnogi ljudi se obraćaju svake godine i Božji narod se uvećava. Oni koji nisu odlučni da se odreknu ega i odbace samovolju, odbaciće istinu.
 
Sotona je koristio zmiju kao medijum da bi prevario Evu.

I dan danas on koristi na isti način čoveka da bi varao ljude.

Eva nije trebala da sluša kušača i njegove konstrukcije. Samim slušanjem lukavog izvrtanja Božje reči sebe stavljate u poziciju da budete bukvalno hipnotisani uticajem. On sugeriše, ubacuje sumnju, meša istinu i zabludu...

Prosto je nemoguće čoveku koji ne poznaje istinu da se odupre takvom kušanju. Pašćete kao lak plen.

Zato nemojte slušati kušača. Slušajte Tvorca neba i zemlje!

Bog Vam želi dobro. A Sotona Vam želi samo uništenje.

Ne možete loše proči ako slušate Boga i ako poslušate Isusov primer.

Isus je kao Tvorac napisao 10 Božjih zapovesti. A onda je svojim ličnim primerom pokazao da svaki čovek može poslušati Boga. Ako se grešnik nanovo rodi vodom i duhom može živeti novim životom. Ne postoji opravdanje za greh! Imamo na raspolaganju Duha Svetoga da bismo mogli da živimo novim životom.

Isus zove sve...

Mat 11:28 Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti.

Pokazao je da nas voli. Umro je za svakoga od nas.

Umro je zato što je Božji zakon nepromenljiv. Mi smo zgrešili protiv Boga i Njegovog zakona. I Bog nudi oproštenje jer je Isus platio kaznu.

Ali kako može sada grešnik da nastavlja da greši a da se poziva na Božju milost?
 
Poslednja izmena:
Ja mogu da razumem Sotonu da koristi lukavstvo, ali ne mogu da razumem ljude da koriste lukavstvo.

Navodno Adam nije znao za Božje zapovesti. Ni Noje. A zamislite ni Isus nije znao IV Božju zapovest...

Zar je Bogu bilo tesko da kaze i Adamu i Noju i Isusu, i Apostolima da drze IV zapovest

Gen 6:9 Ovo su događaji Nojevi: Noje beše čovek pravedan i bezazlen svog veka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.

Da li je Noje znao šta je volja Božja?

A Isus da li je znao koja je IV Božja zapovest?

Luk 4:15 I On učaše po zbornicama njihovim, i svi Ga hvaljahu.
Luk 4:16 I dođe u Nazaret gde beše odrastao, i uđe po običaju svom u dan subotni u zbornicu, i ustade da čita.

Isus je po običaju svom u dan subotni išao u crkvu (lokalnu crkvu koja se zove skupština ili sinagoga).

Da je Isus sagrešio samo u jednoj Božjoj zapovesti, mi ne bismo imali mogćnost pomilovanja.

I apostoli su nastavili da poštuju subotu kako čitamo u Novom zavetu.

Nigde nemamo zapovest da se poštuje prvi dan!

To je delo čoveka bezakonja koje je Bog preko proroka prorekao!

To piše i u Danilu. Piše i u Solunjanima. Piše i u Otkrivenju.

O tome treba da diskutujemo na ovoj temi. A ne da zatrpavate temu. I da osporavate jednu Božju zapevest.

Ali kako možete da očekujete da se propoveda istina kada ceo svet leži u zlu. Pogledajte samo kakve su teme na forumu religija. Da li se grešnici kaju i upućuju svoje molitve Bogu. Da li analiziraju Božju reč i proročanstva? Ili se trude da ospore Božja proročanstva i da ospore Božje zapovesti.

Ljudi prelaze sve moguće granice!
 
Poslednja izmena:
Визија преподобног Григорија
о Страшном суду
С НЕБА ШАЉЕШ СУД,
ЗЕМЉА СЕ ПРЕПАДА И
МУЧИ (пс. 75, 8)
У време Светог и славног преподобног Оца нашег Василија новог (IX век), великог чудотворца и угодника Божјег, даром Духа Светог, Којим овај беше испуњен још од детињства, дешаваху се по његовим молитвама, Божјом Благодаћу, силом и премудрошћу, дивна и необична чудеса. Посебно су корисне за опште спасење свих људи, по његовим светим и Богу милим молитвама, две визије ученика његовог, Григорија. Прва је о митарствима – царинарницама душе човечје, кроз која ова има да прође и да се испита, те да јој се одреди место вечног боравка после смрти.
Друга визија јео Страшном суду Божјеми ономе шта ће се после Страшног суда збити.
*. Искушење преподобног Григорија
*. Јевреји под Законом
*. Идолопоклонство Јеврејско
*. Некрштени и крштени
*. Појава Крста
*. Долазак Христа
*. Награда праведника и казна грешника
*. Лепоте Царства Божјег
*. Награђивање праведника и увођење у Град
*. Први који су Богу служили
*. Изливање гњева Господњег
*. Суд над хришћанским јеретицима
*. О иконоборцима
*. О Јеврејима који су распели Христа
*. Судбина хришћанског мучитеља
*. Овде је крај Суду Божјем
*. Затим се показа Храм Божји
*. О искању светих од Господа
*. О премудрих судова Твојих Христе и велике славе Твоје
*. Господ разговара с Григоријем
*. Григорије одговара Господу
ИСКУШЕЊЕ ПРЕПОДОБНОГ ГРИГОРИЈА
Једног дана када сам ја Григорије, ученик светог старца Василија Новог, седео у својој ћелији и молио се Богу, опоменух се својих грехова, смиривајући душу своју покајањем. У том моменту појавише се у глави мојој мисли које ме узнемирише и занеше. Мислио сам у себи и говорио: како је искрена вера код Јевреја, који су се бојали Бога свога! Колико је био частан Авраам, праведан Исак, и велики пред Богом пророк Мојсије, који је знамењима и чудесима поразио Египат! И како је онда могуће, мислио сам, да они из чије средине су произашли ови славни мужеви, – не верују у Бога који им је дао закон на Синајској Гори, и својим гласом их научио десет заповести, које су они примили и строго их чували и испуњавали? Зар је могуће да они не поштују и не верују у Бога, који је кроз свога пророка и вођу Израиљског народа Мојсија, разделио због њих Црвено море, провео их кроз пусту и неродну пустињу, избавио их од тешких ропских радова мисирских, слао им у неродну пустињу ману небеску, увео их у земљу обећану?! Присећао сам се и свега осталога из Старог Завета, што сам био прочитао, тако да на крају помислих у себи и рекох: заиста су они прави народ Божји! Потом сам читао књиге од њиховог Закона, и дошао до закључка да су они заиста прави народ Божји, и да је све тако како сам мислио.
Сетих се, међутим, на крају, да би ово моје уверење и мишљење могло да буде и по наговору лукавога. Зато помислих и рекох у себи: ја имам духовног оца Богом просвећеног, који зна да ми каже праву истину о свему овоме, о чему сам мудровао и у себи размишљао. Зато пођем к њему и све му испричам, тражећи од њега разјашњење. Насигурно сам знао, да онај који исповеди све своје сумње код духовнога оца Василија, бива изобличен у својим заблудама и поучен правом путу, а они који би нешто сакрили и утајили, већ самим тим нису слуге Христове него Антихристове.
Устадох, дакле, онога часа и пођох своме духовнику, оцу Василију. Нашао сам га у месту званом Аркадиана. У тај дан су извођене коњске трке, где се беше скупио сав народ. Одавно нисам гледао то позориште, али се сетих страшних речи светога Јована Златоуста којима он осуђује тај грех. Кад сам већ био близу коњског тркалишта, на месту званом Диоптин, роди се у мени силна жеља, која ме навуче да застанем и да посматрам трке коња. После тога упутих се светом оцу Василију и нађох га у мрачној ћелији на молитви. Приђем му и учиним уобичајено поклоњење. Он ме тада благослови, помоли се за мене, као што имаше обичај, и одмах поче са великом срдњом да ме изобличава, говорећи ми: ето, дође ми у посету човек, који је по своме мудровао о Јудејству; који је прочитао сав Стари Завет, а не познаје истину, обманут својим мислима. Зато га ђаво и други пут наведе на грех, кад је долазио овамо. Помислио је у себи: како је искрена и правилна вера Јеврејска! Мрачног ли и слепог схватања!
Потом свети Отац продужи: кажи ти мени, Григорије, шта стварно верују Јудеји? На ово питање нисам знао шта да му одговорим. Онда он поче да ми потанко о свему објашњава, говорећи: Господ је казао у своме Јеванђељу: „Онај ко не поштује Сина, не поштује ни Оца који га је послао“. Видиш ли, да за лакомислене нема спасења? Они који хоће да се приближе Богу, вером у Њега, а не признају Сина Његовог, могу ли се спасити? – Зато је на другом месту казао Господ Христос Јудејима: „Нити мене знате, нити сте Оца кад знали“. Зар Га они нису видели у својим зборницима и скуповима када их је поучавао, многа чуда чинио и с њима разговарао? Био у њиховој средини, ходио са њима по њиховим градовима и селима? И поред свега тога, нису Га познали, нити су Га примили. Откуд онда они могу да знају и да исправно верују у Оца Његовог кога нису видели? Зар то није безумље њихових мисли? Ни једног идола они нису оставили којем се не би поклонили. Тако у дане Јеровоама, сина Соломоновог, који је царовао над Израиљем, они начинише два златна телета, и у заблуди својој клањаху им се и говораху: „Ево богова наших, који нас изведоше из Египта“, И то се продужавало до Озије, цара јудејскога, који се напослетку окрену Богу своме. И како они верују у Бога када су га много пута остављали и клањали се идолима? Господ Исус Христос говорио је Јеврејима: „Ја дођох у име Оца мога, и ви Ме не примате, а када други дође у име своје, њега ће те примити, и у греху своме ће те изгинути и дом ваш остаће пуст“.
Видиш ли ти, Григорије, како их је Бог одбацио од себе, и разбацао их по свима крајевима земаљским… Са њима се десило оно што и са смоквом, на којој Господ не нађе плода, кад је био гладан, па је проклео говорећи: да од сада не буде плода на теби никада, и смоква се одмах осуши. Зар се то исто није десило и са Јудејима, кад су отпали од закона Мојсијевог, када је Господ дошао на земљу и нашао Јевреје да су погазили закон који су добили на Гори Синајској, тиме што га нису испуњавали? Они су испуњавали само спољне стране закона, а срцем су били далеко од заповести Божјих. Зато их је Бог и одбацио од себе што су и они одбацили закон Његов. За време Мојсија они су чисто држали и испуњавали закон Божји, но у време кад је Господ Исус Христос дошао на земљу нису по њему живели и веровали, зато су и одбацили Христа и одрекли се његовог Јеванђеља, и свега онога што је водило ка једином савршеном закону који је Господ Христос дао, и који је заиста савршени закон љубави.
Треба и то, Григорије, да знаш да је Господ рекао Мојсију пред његову смрт: ти ћеш умрети у вери својих отаца, а ови људи после тебе клањаће се туђим боговима, а Мене ће оставити и завет који сам им дао неће сачувати. И зато се ја на њих разгњевих, окренух лице своје од њих, и дадох да се расеју по свим крајевима земље, где их постижу многе беде, невоље и жалости. Или како је казао Господ кроз пророка Исаију: „Одузећу палицу Моју од њих и разорићу завет Мој од дома Израиљева и дома Јудина, развалићу развалином великом, окренућу лице моје од њих, и одбацићу их за навек, и никад им се нећу окренути“. Видиш ли, чедо Григорије, да су они одбачени од Бога? Како, онда, да ми исповедамо закон који је престао да важи и који је постао бесплодан? Проучи, чедо, и опомени се да, после Исуса Христа, међу Јеврејима се није појавио ни један пророк, и ни један праведник, као што је о њима рекао пророк и цар Давид, да су они одбачени и да се не могу ничим оправдати. Исти Давид и на другом месту каже: „Да васкрсне Бог и да се развеју сви непријатељи његови“.
Кад је Господ наш Исус Христос васкрсао у трећи дан из мртвих, и после четрдесет дана вазнео се на небо и када су свети ученици и апостоли Његови почели да проповедају Јеванђеље по свима крајевима света, и разгласили по свима народима радосну вест о Христовом васкрсењу из мртвих, тада се изнова разгоре гњев Божји над Јеврејима. Дође, наиме, римски војвода Тит са силном војском и удари на Јудеје, те за своја безакоња изгибоше и у ропство падоше.
Римљани их расејаше по свима крајевима света, домове њихове оставише пусте, као што је Господ за њих прорекао много пре тога кроз пророка и цара Давида: „Нећу скупити скупштину од њихова народа, нити ћу их споменути у устима својима“. Они су пре били синови царства Божјег, али су сада истерани отуда и на њихово место дошли незнабошци, који су поверовали у Господа Исуса Христа и Свету Тројицу, и то је нови Израиљ, народ хришћански, новозаветна Црква Христова, сабрана из свих народа, језика, и племена и уједињена једном и истом вером у Свету Тројицу, и у оваплоћење Сина Божјег, Господа Исуса Христа, који је рођен од свете Девојке Марије и Духа Светога, живео на земљи, страдао и трећи дан васкрсао из мртвих и узнео се у слави на небо.
 
Ето, сада видиш, чедо Григорије, да је твоје мишљење било по савету лукавога демона, који је хтео да ти душу окује у неверству јудејском. Сада одбаци то своје грешно мишљење, и дубоко веруј у оно што је казао Господ Христос и његови свети апостоли, да онај који не верује да је Господ Исус Христос Син Божји, који је дошао да спасе свет, тај је проклет, и да је тај исти као и онај који не верује у Бога. Јер онај који не верује у Свету Тројицу и у оваплоћење Христово, – првенац је и претеча Антихриста. Господ наш Исус Христос, Син Божји и Реч Божја, који је сишао на земљу ради нашег спасења, једини је Живот и човекољубље, Милост и Истина, Пут и Светлост и Васкрсење. Они пак који у све ово не верују, пиће из чаше гњева Божјег, и биће проклети и сваке осуде достојни, и постићи ће их вечно мучење, како овде, тако и у будуће време и вавек векова.
Када старац све то изрече, ућута. Тада му се ја обратих и рекох: Благодарим ти, свети оче, што си ме уразумио, и што си ми показао и открио истински пут ка незалазној светлости и отворио очи моје и срце моје оснажио твојим речима, но ако смем да те замолим, свети оче: помоли се Богу за мене, да Господ пошаље било какав знак и утврди ме у вери, и исправи моје маловерство, које сам гајио у срцу свом. Тада ми свети отац одговори: велика је твоја молба, чедо моје Григорије! Но ја верујем да Господ не жели смрти грешнику него да се исправи и обрати Богу, и да жели све људе да спасе и да их приведе познању Истине. Он ће све учинити што је на корист, и на спасење твоје душе, само ако ти будеш са вером од њега молио и тражио. Затим ме свети отац Василије благослови и отпусти с миром кући мојој.
Те ноћи, док сам спавао на своме одру, угледам себе на неком плодородном, светлом и прохладном пољу, украшеном са премногим и прекрасним цветовима, док је тихи и прохладни ветар ћарлијао по њему. Над пољем се дизао као светли дим из кога се ширио дивни миомир. Док сам тамо стајао и дивио се свему што сам видео око себе, и радовао у срцу своме, приступи ми један свети човек, леполик, у оделу белом као снег, који је држао у руци својој палицу. Приближи ми се и упита ме: што стојиш овде и дивиш се свему овоме што си видео? Ја му одговорих да ни сам не знам од куд сам се овде нашао. Тада ми он рече: то те молитва твога духовног оца Василија довела овде, да видиш све оно о чему си се молио и што си од Бога тражио. Ја му рекох: шта сам то измолио од Господа? А он ми одговори: кад си мислио и говорио, како је дубока и искрена вера у Јевреја, па ти угодник Божји Василије објаснио зашто су они одбачени од Бога, ти си га онда замолио, да измоли од Господа за тебе знак и откривење, и да утврди праву веру у теби. И ево, Господ Исус Христос, по молитви угодника свога Василија, позва те у духу, да ти испуни жељу твоју и покаже ти знак који си са вером тражио. Хајде сада са мном и ја ћу ти показати сваку веру свакога народа. И какву силу има свака поједина вера пред Богом. Затим ме узе и пођосмо на Исток.
Тада се појави облак, који нас подиже и однесе на неизмерну висину, и показа ми се у сну као на јави: видех неку лепу непознату земљу и задивих се. Кад се облак удаљи од нас, нађосмо се на некаквом чудесном и светлом, али за мене непознатом пољу. Земља на том пољу беше чиста и провидна као лед, или стакло, и могаше се отуда видети цео свет. Ту је било безброј лепих и светлоликих младића; слатко и милозвучно су певали и песмама својим славословили Свету Тројицу, јединога Бога. После тога одосмо на неко још страшније место, које беше обузето огњем Божјим. И ја видех то место, и обузе ме велики страх. Тада ми се откри ко су били они који борављаху ту поред страшног огња. Помислих сам у себи: како ово место не сагори, када га је толики огањ обузео? Потом видех младиће крилате, светле и дивно одевене. Када су хтели да лете у висину, подизаху се на својим крилима, обучени у беле хаљине као снег. Питао сам се у себи: да ли су то анђели Божји, који непрестано ходе и каде вишњи жртвеник, односно, место огња духовног, приготовљено за службу Божју?
После тога се успесмо на некакву веома високу гору, са великим трудом. Тада ми рече онај светлоносни човек, да управим поглед према Истоку. Тамо видех неко друго поље, необухватно и страшно, које се блистало као злато. Када га угледах, срце ми се напуни неизрециве радости. Угледах потом као какав град, диван и широк, од чије лепоте и чуда сам био изван себе. Неколико сати сам стајао као заборављен. Стојећи тако на врху те планине и дивећи се свему што сам ту видео, упитах свога вођу: Господине, какав је ово град тако широк и страшан и чудесан за виђење моје, од кога се ум мој занео? Он ми на то одговори: ово је вишњи Јерусалим, који је нерукотворен. Тако је бескрајан, као свод небески. Устројен је у ширину и дужину, не од смоле нити од камена мермера, нити од дрвета и стакла. Није он као ваше земаљске и трулежне ствари. И сам видиш како је све у њему чисто и сјајно као злато. А створен је од дванаест каменова.
Угледах га, и чудесно изгледаше, беше такав, каквог очи човечје нису виделе, нити су уши чуле, нити на ум човечији дође, чак ни анђелски ум није у стању да га схвати и обухвати. Чинило ми се да је висок град, не мање од три стотине лаката, па и много више. Имађаше дванаест врата, широких и тврдо затворених. Сва врата беху између себе једнака, и направљена од по дванаест камених блокова, чистих и сјајних као светлост сунца.
Размишљао сам о том чудном, лепом али и страшном виђењу, и питао се у себи: да ли је тај град, тако диван и чудесан, представљен мени у сну или на јави, и ко може да представи и да опише све оно што се налази у њему? И од тога чуднога и страшнога виђења, обузе ме страх, па запитах мога вођу – анђела Господњег: какав је то град, и ко живи у њему, ко је цар тога града, и ко га је створио? Кад прођосмо мало даље, онда ми онај светли младић одговори: Ето, то је град великога Цара о коме је чудно предсказао Давид. Господ наш Исус Христос хтео је, по свршетку свога земаљског живота, и после своје смрти и васкрсења, а по вазнесењу своме на небеса Богу Оцу, да приправи место својим ученицима и апостолима, и свима који кроз проповед поверују у Њега. Као што је и сам казао у свом Јеванђељу: „У дому Оца мога многи су станови. А да није тако, казао бих вам: идем да вам приправим место“. А то и јесте управо ово широко и лепо место живота, које је Он обећао њима и свима које је волео, који су имали љубав према Њему. Име пак овога града је Нови Сион, Град хришћански, Град изнад сваке моћи и власти. Он није пренастањен. И сам видиш ко све живи у њему, и да нема много људи. А Цар његов, због кога си ти дошао овде, каже: знај, на основу свега што си овде видео, како ће свако, ко узверује у Сина Божјег, жив бити; ко држи науку Његових светих апостола и ученика, по казивању и учењу светих и богоносних Отаца, са вером у свету, саборну Цркву Божју. Онај пак који у све то не верује, неће наследити живот вечни него ће бити предат вечном мучењу.
Мало даље, на средини града, беше брег висок као нека планина. Површина тога брега се сијала као усијано гвожђе, и заблиста на њему диван крст, који осветљаваше велики простор. На крсту голуб, бео као снег, сијаше неописивом светлошћу. Видевши то, удивих_се. Одмах иза тога, засија са неизмерне висине, светлост као муња, и спусти се на град један младић који га поче приправљати и улепшавати, како би било све спремно за сретање Цара. Одмах иза њега, спусти се на град други младић, који ношаше чудан престо и намести га на врху тога брега за дочек Цара. Потом се зачу громовни глас који је говорио: сад ће у град доћи Цар са силом и славом великом. Иза тога спустише се четири младића у светлим и веома лепим хаљинама, држећи велике свеће у рукама, које гораху силним Божанственим огњем, и запеваше сви заједно: засија благодат Твоја Господе, дођи и прослави се у светима Твојим Вишњи, Сине Бога живога. После ових спусти се још много младића на град говорећи: сада ће бити Васкрсење из мртвих и Суд за све људе свих времена, да приме плату од праведнога Судије за своја дела. За њима се спусти са висине стуб огњени, из којег се чуо страшан глас.
Али тај огњени пламен у виду стуба не остаде над градом, него се спусти доле на свет и расплину се по ваздуху на све четири стране света и обави сву земљу. Затим се чу силан глас који говораше: изли се сила Вишњега, која ће сабрати свако створење! И разнесе се тај глас над свима људским костима. И сабраше се кост кости, и зглавак зглавку, и чланак чланку. Тада се спустише бројни младићи, који су држали огњени свитак, послан од Господа Сатани, у коме писаше: свршила се твоја власт и господство, јер су прошле године, које су ти биле дате да царујеш над светом
 
Zasto je dao jevrejima Izricito IV zapovest :?:

2. Mojsijeva 20, 10 A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; tada nemoj raditi nijedan posao, ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje, ni stranac koji je među vratima tvojim.

Zasto je Bog naredio jevrejima striktno subotu kao dan za odmor:

11 Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju, more i šta je god u njima; a u sedmi dan počinu; zato je blagoslovio Gospod dan od odmora i posvetio ga..

Izrael je primio Božji zakon na Sinaju. I obavezao se da će poštovati sve Božje zapovesti.

Niko ne govori da su Božje zapovesti Jevrejske. To su Božje zapovesti. Pa kako može jedna zapovest da bude jevrejska a ostalih devet da ne budu jevrejske?

I kako to da hrišćani nikad ne citiraju čitavu Božju zapovest?


Drugi razlog :

5. Mojs. 15 I pamti da si bio rob u zemlji misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krepkom i mišicom podignutom. Zato ti je Gospod Bog tvoj zapovedio da svetkuješ dan od odmora.

Izrael je bio u ropstvu, i da bi se secao kako ga je Bog izveo iz ropstva, dobija zapovest da slavi subotu.

Koliko puta sam Vam ponovio da se u 5. knjizi Mojsijevoj radi o ponovljenim zakonima? Iznova i iznova govorim ali Vi lovite neupućene duše u zamku. Jer znate da ne mogu svaki put odgovoriti. Niko nema vremena da odgovara na sva moguća copy-paste ponavljanja. Zato ponavljate jer znate da neću odgovoriti na svaku poruku.

Mojsije se obraća narodu i ponavlja Božje zapovesti i dodaje svoje reči u 15. stihu.

Sav narod je već čuo Boga kako izgovara svih deset zapovesti na Sinaju i to je zapisano u 2. Mojsijevoj 20. glavi.

Te reči je Bog napisao svojom rukom na kamenu.

I nije izlazak iz ropstva razlog da čovek posveti sedmi dan Bogu, već je to Božja zapovest u kojoj se vidi da je On naš Tvorac.

Bog je sam našao za shodno da napravi takvu zapovest. I ta zapovest vuče koren od stvaranja!

Gen 2:1 Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.
Gen 2:2 I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini;
Gen 2:3 I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini;
Gen 2:4 To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,

Jasno piše da je Bog kod stvaranja blagoslovio sedmi dan i posvetio ga.

To isto čitamo i u IV Božjoj zapovesti.

IV Božja zapovest

Exo 20:8 Sjeti se da svetkuješ dan subotni.
Exo 20:9 Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao.
Exo 20:10 A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvojemu. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živina tvoja, niti došljak koji se nađe unutar tvojih vrata.
Exo 20:11 Ta i Jahve je šest dana stvarao nebo, zemlju i more i sve što je u njima, a sedmoga je dana počinuo. Stoga je Jahve blagoslovio i posvetio dan subotni.


Kada Bog zvanicno pominje subotu i to Izraelu :?:

2 Mojs. 12, 16 Prvi dan biće sveti sabor; tako i sedmi dan imaćete sveti sabor; nikakav posao da se ne radi u te dane, osim šta treba za jelo svakoj duši, to ćete samo gotoviti.

Videli smo da se sedmi dan pominje na samom stvaranju.

Ljudi su od samog starta znali za subotu.

Gen 2:1 Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova.
Gen 2:2 I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini;
Gen 2:3 I blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini;
Gen 2:4 To je postanje neba i zemlje, kad postaše, kad Gospod Bog stvori zemlju i nebo,

(to je izveštaj stvaranja)


Da je subota za Hriscane, Noje bi dobio kao Zavet,a nije.

Naravno da je Noje znao za Božji zakon.

Gen 6:9 Ovo su događaji Nojevi: Noje beše čovek pravedan i bezazlen svog veka; po volji Božjoj svagda življaše Noje.

To je Noja razlikovalo od bezakonika.

Isus je nije drzao, i fariseji ga htedose ubiti zbog toga.

Isus je reformisao sve zablude pa i zablude po pitanju IV Božje zapovesti.

Nije odobrio fanatizam fariseja.

Lečio je ljude subotom i učio nas da činimo dobra dela i subotom.

Ali je po običaju išao na bogosluženje sedmog dana po Božjoj zapovesti.

Fariseji su tražili izgovor da osude Hrista jer sami nisu živeli po volji Božjoj.

I nisu subotu uzeli kao argument na suđenju jer to ne bi prošlo. Zato su doveli lažne svedoke na suđenje. Koji opet nisu bili usaglašeni.


Apostoli je nisu slavili, evo dokaza ;

D. Apost. 2, 1 I kad se navrši pedeset dana behu zajedno svi apostoli jednodušno.

Nigde ne pise da je subota.

A kako se zove taj praznik na koji su se skupili?


20, 7 A u prvi dan nedelje, kad se sabraše učenici da lome hleb, govoraše im Pavle, jer htede sutradan da pođe, i proteže besedu do ponoći.

Prvo dan nedelje je bio N-E-D-E-Lj-A

O tome sam govorio ranije...

#3357
#3358
#3359


A zasto su jevreji bili u pitanju, zato jer su bili sluge Bozije i tada jedini izabran narod u onim vremenima .

3. Mojs.25, 55 Jer su sinovi Izrailjevi moje sluge, moje su sluge, koje sam izveo iz zemlje misirske; ja sam Gospod Bog vaš.

Bog je sebi napravio narod od Avrama i Sare u starim danima. Učinio je čudo! I taj narod koji je nastao od starih ljudi jeste Božje čudo koje je trebalo da slavi Tvorca neba i zemlje na ovoj planeti.

Bog je napravio sebi narod koji će poštovati sve Njegove zapovesti i biti primer celom svetu.

11 Pozivanje Abrahama
12 Abraham u Kanaanu
13 Ispit vjere
14 Uništenje Sodome
15 Izakova ženidba
16 Jakov i Ezav
17 Jakovljev bijeg i izgnanstvo
18 Noć borbe
19 Povratak u Kanaan
20 Josip u Egiptu
21 Josip i njegova Braća
22 Mojsije
23 Egipatska zla
24 Pasha
25 Izlazak
26 Od Crvenog mora do Sinaja
27 Izrael prima Zakon
28 Idolopoklonstvo na Sinaju
29 Sotonino neprijateljstvo prema Zakonu
 
Poslednja izmena:
И стаде младић испред Антихриста, цара земаљског и прочита му ону посланицу, затим га са великом силином и гњевом извуче из царског двора, свезавши му главу на крај земље. Иначе би он избацио из себе сву злобу, погибију, бес, неистину и страшну вику, и сав зли јед, овакву нечистоту и неправду, осетивши да му се приближио крај. И он ће бити бачен у вечити огањ са свом војском својом.
После овога видех како се ускомешаше по ваздуху војске небеске и силе, и чу се плач страдални, плач и јецање многобројних људи, који силно гоњаху и тераху они на ватреним коњима, убијајући пред собом све који су лажним наукама варали људе и радили за Антихриста и његово царство на земљи. Одмах потом видех како старешине и војводе војске небеске, сиђоше благолико на земљу, и почеше се приправљати за дочек доласка Господњег. Међу њима беше један младић који се благоликошћу издвајаше од осталих и који је држао у руци златну трубу. Са њим беху дванаест других младића са исто таквим златним трубама. Кад су сишли на земљу, први затруби њихов главни војвода, и глас трубе његове одјекну од једнога краја света до другога. За њим затрубише других дванаест младића, и разлеже се као гром глас од њихових труба, и сва се земља затресе и усталаса као море. Тада се све људске кости обукоше у своја теласа, али остадоше и даље да леже у земљи, зато што не беше живота у њима. Потом затруби други ред анђела и отворише се гробови свих умрлих од почетка света и у гробнице покопаних. Затим се спустише безброј младића, као у мору песка, који васкрсаваху мртве, тиме што су душу свакога човека стављали у његово тело. Иза тога зачу се и трећи ред труба од чијег звука се препаде небо и земља, и сви мртви устадоше живи. А сви они који устадоше из мртвих, били су у оној слави и части, коју су вером и делима заслужили: зависно од врлине или греховног зла, беху светли или тамни и мрачни.
После тога – мора, реке, језера, блата, шуме и све звериње, повратише са страхом целе, све оне који су погинули у њима или од њих. И појави се безброј људских створења, колико песка у мору, а узрастом беху сви једнаки међу собом. Муж је стајао поред своје жене, и сваки народ, свако колено, и сваки род беше се сабрао. Нису се сећали тајне васкрсења, а мене обузе страх и с дрхтањем помислих у себи: били су од земље, у земљу су повраћени, и опет сви устадоше из земље, целокупни и живи! Веома се зачудих томе, и видех како се лица неких од њих светле као звезде сјајне; у других опет светлост беше мања, а код неких као светлост дана. Подобно ономе што је казао свети апостол Павле, да се звезда од звезде разликује у слави. У једних су лица сијала као месец у тамној ноћи, а у других као усијано гвожђе, што сипа варнице, а у других као сунце; код неких су лица била као светлост и бела као снег, док код других као морски таласи. Код једних од њих лица су била као цвет, а у свакога беше књига у рукама и натпис на челу. У једних је било написано: пророк Господњи, у других: проповедник Божји, а у неких: апостоли Христови или мученици Господњи. Једни су се звали: уздржљиви Господа ради, други: светитељи Господњи, сви праведни и сви преподобни Исуса Христа. И много других и разних натписа, на којима се јасно видела врлина свакога од њих. На онима који су устајали из мртвих било је и оваквих натписа: сиромашни духом, смирени срцем, муке претрпели у пустињи ради Господа, мирни и смирени ради Господа, милостиви и добри, чисти срцем, миротворци који мир граде, на правди прогоњени; сиромаштво и напаст претрпели ради Господа, праведни свештеници Господњи, који часно служе службу Божју; радник Господњи, човекољупци који полажу душу своју за ближње своје, који чине правду и уче добру, сачували тело своје неокаљано, покајањем Господу угодили. И још много других различитих натписа било је на челима оних који васкрсоше из мртвих.
На челима су исто тако били написани греси оних који су устали из мртвих: злоба, превара, нечистота, неваљалство, и разни други греси. Код једних је било написано на челу, а код других у ваздуху над главом. Све је то било тако видљиво, јасно и очигледно за свакога. Било је много и оних који су сагрешили у хришћанству, и умирали без покајања и исповести. Код неких од њих лица су била као земља с пепелом помешана, а у других као гној. Код тих што им лице беше као гној, гмизали су и црви по лицу њиховом. У једних су образи били црни као у сатане, а код других као кожа змије отровнице, код многих опет као кожа од хијене, звера. Неки су имали лице као у слона, а лица других и сва кожа од главе до ногу, беше покривена са гнојем и смрадом. Сви они су се окретали један другоме и говорили: ох, тешко нама, јер ето дође дан суда Божјег, за кога ми нисмо некад хтели да чујемо и знамо, а сада устадосмо да примимо плату сваки по својим делима. О, тешко нама непокорнима и грешнима, јер смо опогањени и помрачени, и Господ нас је одбацио од себе. О, тешко нама! Да смо бар колико толико имали стида у себи! И много што шта друго су још говорили и укоравали сами себе, проклињући и дан и час свога рођења. Стајали су са погнутим главама у ишчекивању пресуде праведнога Судије. Многи су стајали и говорили: ко је Бог? Ко је Христос? Ми нисмо знали, ми смо имали више богова, којима смо служили и угађали, па су они дужни сада да нас спасу, – говорили су с поуздањем.
ЈЕВРЕЈИ ПОД ЗАКОНОМ
Мноштво других људи стајали су и говорили: ако нас буде Бог судио по закону Мојсијеву, ми ћемо добити многа добра, због тога што смо били расејани по свим земљама, претрпели разне муке и напасти, и што осим једнога Бога другога нисмо хтели признати. Али ако дође да нам суди Син човечји (Христос), онда тешко нама! Ми сио Њега презирали и хулили, ругали Му се и чинили многа зла. Предали смо Га на распеће и смрт, ученике Његове убијали, и нисмо им веровали, нити смо признавали њиховог Учитеља. Ми о томе нисмо ни мислили да се може десити да Он дође да нам суди као Бог. У нашем месту је живео, и осуђен зато што је говорио: Ја сам Син Божји и раван Богу. Било би лепо кад би га сада овде видели и назвали Га лажом. Јер је тврдио да ће бити наш Судија и да је Господ Бог рекао: Он неће судити никоме, него ће сав суд дати Сину своме, да Он суди свему свету. И наједанпут се прогласио за Сина Божјег. Но ми добро знамо шта је Бог говорио Мојсију на Гори Синајској: да нико никада није Бога видео. Док су тако Јевреји међу собом разговарали и очекивали долазак праведног Судије, питали су један другог: да ли је ко видео Христа овде, да Га узму и изведу пред Бога. И пред самим Судом Божјим они беху горди.
ИДОЛОПОКЛОНСТВО ЈЕВРЕЈСКО
Други пак Израиљци, стајали су у великом скупу и говорили: тешко нама, веровали смо, али нисмо по Закону признавали Бога, него смо се клањали лажним боговима и разним идолима од злата; златном телету и другим незнабожачким боговима. Ми нисмо знали откуда нам се приближила нечистота.
НЕКРШТЕНИ И КРШТЕНИ
На некима од васкрслих показа се натпис црвеним словима – на мушкима: муж убица, а на женскима: жена убица. На другима је било написано: крадљивац и крадљивица, лопов и лоповица, блудница, блудник, идолослужитељ и идолослужитељка, царинарници и зеленаши, детеубица или убица жене, завидљивац, гњевљивац. На некима је било написано: суров, крволочан, злога срца и немилостив, среброљубац. На другима: јеретик, духоборац, манити савелијани, павликијани, јаковити, оригенисти, манихејци, богомили и сви други скупа, који су се придржавали било какве безбожне измишљотине. И не само некрштени, него и они који су сагрешили после хришћанског крштења, и умирали без покајања и исповести, стидели су се кад су видели своје право обличје. Зато су уздисали и плакали. Кад сам све то видео, веома сам се свему томе зачудио.
ПОЈАВА КРСТА
После тога, појавише се наједном анђели са сјајним Крстом, и певаху неку божанствену песму. Крст ставише на престо, да га виде сви који су устали из мртвих. И народ се необично зачуди када виде тако леп светао Крст. Када га угледаше Јевреји, ћутали су и дрхтали од страха, на лицима им се видео стид, и ударали су се по образима својим говорећи: овај знак што га видимо у толикој слави, није за нас добар, јер то је знак Распетога. То значи да ће Он доћи да нам суди. Како да се с Њим сретнемо, и куда да се сакријемо испред Њега? Ми знамо да смо Му многа зла учинили, као и онима који верују у Њега.
Док су Јудеји тако говорили међу собом и плакали, мени рече мој вођа анђео: видиш ли, Григорије, како Јевреји почеше да плачу и како уздрхташе, кад угледаше часни Крст? А ја сам стајао на узвишеном месту, те ми се све откри и показа. Затим се подигох још више у ваздух, и видех све од краја до краја света. И све сам чуо о чему се даље говорило. А све што сам својим ушима чуо и што је год ко говорио, све сам то добро упамтио.
После свега тога, чух говор, јаку хуку и страшан звук од кога ме ухвати страх. Видећи то мој свети анђео, рече ми: не бој се, све ће ти се још јасније открити! Тада се свети анђели разделише пред Судијом, који је долазио да суди свима, и да свакоме плати по делима његовим. Почеше се јављати страшне и безбројне Силе небеске пред престолом Судије.
 
4.Када и то видех још се више уплаших, но свети анђео Божји одмах ме охрабри и рече ми, да сам дужан све памтити и све разумети, јер све што се догађа пред мојим очима, све ће ми бити од користи.
Док ми он ово говораше, блесну муња, а са висине чу се страшан глас као громови, и земља затрепери као лист на грани. То не уплаши оне којима су лица била светла, шта више, почеше да се радују и да се веселе. Тихо и ћутећи, приближише се престолу Судије у сјајној красоти, којој би се задивио сваки човек. На идолопоклоницима пак и јеретицима, и свима невернима, видео се само страх и стид, и ужас помрачених лица. Појава Крста им је била опомена да ће Христос свима судити, зато су клонули духом и застидели се. А сви верни, од Авраама до Христа, нису се плашили, него су се још и радовали. Јевреји су до појаве Крста говорили, како је велики њихов Бог јеврејски. Али када сви угледаше сјајни као сунце Крст Господњи, сетише се у себи, које је вере он знак, па говораху: о, тешко нама! Исус Христос, кога поштују и верују хришћани, тај ће нас све осудити. Лица им потамнеше и напунише се стида и срамоте. Они пак који су веровали у Њега, радоваху се и клањаху Крсту Господњем, на коме је Господ Исус Христос био прикован по својој вољи и љубави.
Затим се појави светао облак са муњом, која осветли божанствени Крст и за дуго остаде на њему. Око Крста је био обавијен чудан и прекрасан венац. Када га видеше Јудеји и Агарјани (Муслимани), зачудише се и уздрхташе од страха. Незнабошци и идолослужитељи, који су били мучитељи светих, избезумише се од страха и не могаху ни речи проговорити. А хришћани се напунише радости, подигоше руке своје горе и слављаху Господа. Затим засија муња и чу се хука и гром. Појавише се анђели и арханђели и све обузе страх и дрхтање. Анђели са благим осмехом дођоше и уставише се на месту приготовљеном за Судију. А грешници се изненадише када видеше како се свака њихова тајна помисао откри и видна постаде. Јер је Господ Христос казао: да нема тајне која се неће открити. Престо Божји није стајао на земљи него у ваздуху, у висини око четрдесет лаката. И анђели су ходили, али не по земљи, него по ваздуху. Неки од њих стајали су на источној страни, други на јужној, трећи на северној, а четврти на западној страни. Сви беху један од другога различити; једни су били као снег и као сунчана светлост, други су били подобни пламену или злату које светли, и поделише се на четири дела и својим присуством напунише сав простор испод неба. А земља је била напуњена људима.
После овога појавише се ватрена кола. Унаоколо су се кретали шестокрили Серафими и многоочити Херувими, који певаху: Свет, Свет, Свет је Господ Саваот, пуни су небо и земља славе Његове! Затим запеваше анђели: Благословен који иде у име Господње! и од њихових славословља, сјединише се и састаше небо и земља. Они који долажаху огњеним колима, опколише престо Божји. Јевреји и Агарјани су слушали како анђели славе заједно са Богом Оцем и Господа нашега Исуса Христа, па почеше плакати и јаукати говорећи: о, тешко нама! Ми Њега (Христа) не очекивасмо, али Он дође.
ДОЛАЗАК ХРИСТА
После свега овога зачу се страшан трубни звук, који обавести о приближавању Судије. Онда се чу друга труба и показа се царска застава и власт. На крају се појави облак бео као снег, и по средини облака Господ наш Исус Христос, а око Њега безбројне бестелесне слуге Његове, које се не смедоше приближити облаку. У том моменту засија Господ наш Исус Христос јаче од сунца, и сав се свет засија Њиме. То је тако било да се умом не може схватити, ни језиком исказати сва лепота Божја, која је била припремљена да суди целом свету. Никакво сунце не би било у стању да осветли тако дубоке тмине, како их осветли свесветли Господ Исус Христос. Сви погледи били су упрти на Њега, чак и погледи оних који Га прободоше. Анђели запеваше: Благословен који долази у име Господње! Бог Господ дође да, суди живима и мртвима.
Они који све ово чуше и видеше, падоше ничице и поклонише Му се. После тога Господ сиђе доле са облака и седе на престо славе Своје. Небо и земља затрепташе као гора од силнога ветра. Они који не примише или одбацише науку Христову, увидеше шта их очекује, па горко заплакаше и заридаше. Свети пак и праведни, видећи Господа свога у неописивој слави, не могоше се више уздржати и проговорише: Ти си Христос, Син Бога живота кога су распели Јудеји; Ти си Реч Божја са висине, коју Отац роди пре створења света. Ти си удвојен са вољом и снагом, један Господ Исус Христос, који се оваплотио од пречисте Дјеве Марије и дошао да чини чуда и знамења. Ти си Бог наш са Оцем и Духом Светим, и осим Тебе нема другог Бога! Ове речи слушаху Ана, Кајафа, безумни Арије, проклети Мухамед и сви Јудеји који не примише Христа и хришћанство, и задрхташе и постидеше се. После овога Господ стаде на небо, а оно се измаче од погледа Његовог, стаде на земљу а она се поче удаљавати од Њега, јер је била упрљана делима човечјим; на послетку сасвим се сакри, тако да се све што је на њој било разиђе по ваздуху. Господ стаде на висину небеску, и небо постаде ново и боље, а на место светлости сунца, месеца и звезда, показа се нова Светлост, која никад не залази (Христос). Затим Господ наш Исус Христос сиђе у дубину, која нема меру, и земља се показа мала, не као што је пре била, него се светлела, а после тога на земљи се све промени. Господ стаде на море и у тај час вода усахну и претвори се у ватру, од које се подиже пламен до неба. И све је било обухваћено неописивим страхом од тог огња. Он је прождирао све невернике, грешнике и идолослужитеље. А огњени анђели метнуше на њих руке своје, али не бацише све грешнике у огњено море него неке оставише. А ја се испуњен страхом, обратих своме анђелу вођи за утеху, и он ме утеши и показа ми зашто се нису могли да спасу они Јудеји који нису веровали у промисао Божји, иако се нису клањали идолима; држећи се слова закона, нису признали Христа.
Овде се сада испуњавала реч Божја, написана у Јеванђељу: „Ту ће бити плач и шкргут зуба“, грешника побацаних у огњено море. Велики је био плач и јецање, изазван страдањима и мукама грешника, због неваљалих дела њихових. Остали који нису грешили, или који су се очистили покајањем од грехова – радовали су се и веселили, што су сачували веру и закон Божји у себи. Потом погледа Господ на Исток, анђели затрубише, и од оних анђела који су били на источној страни, многи се разиђоше по свој земљи, срећући безбројна светла и радосна лица, с којима се у радости целиваху, Тако су обишли и муњом очистили сву земљу. Онда Господ погледа на север и југ, а анђели Божји поставише оне које су довели Судији, са леве стране. Било их је тако много, као песка земаљскога. Они који су стајали на десној страни, сијали су незлобивом светлошћу, а они на левој страни, били су црни и тамни као ноћ.
НАГРАДА ПРАВЕДНИКА И КАЗНА ГРЕШНИКА
Тада се Господ окрете онима што су стајали са десне стране и рече: ходите благословени Оца мојега и примите Царство које вам је приправљено од створења света. Јер сте Ме нахранили кад сам био гладан, и угасили Моју жеђ, одевали Ме кад сам био го, служили Ме кад сам био болестан, у жалости и невољи ви сте Ме тешили. На то Му праведници одговорише: Владико и Господе, никада Те нисмо видели гладна да Те понудимо, никада Те нисмо видели жедна да Те напојимо, никада Те нисмо оденули и у жалости и болести нисмо Ти послужили. А Господ им на то одговори: Ви сте давали онима који су сиромашни, када сте њима то чинили, Мени сте чинили.
Затим се Господ окрете онима са леве стране; и рече им: идите од мене проклети у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим? Јер кад сам био гладан, нисте Ми дали да једем, кад сам био жедан нисте Ми дали да пијем, кад сам био странац, не примисте Ме у кућу, а када сам био болестан и у тамници, ви Ме не обиђосте. Идите од Мене неваљалци који сте сав живот провели у греху и злоби, Ја вас сада не познајем. Они Му кроз плач одговорише: Господе, када смо Те видели гладна и жедна, или голог или болесног, а не послужисмо Ти? Судија им одговори: заиста вам кажем, кад нисте некоме од ових малих и сиромашних учинили, нисте ни Мени учинили. Идите од Мене, проклети, који се Мене одрекосте пред људима и служисте ђаволу. Сада се и Ја вас одричем. Кад они чуше такав страшан одговор, почеше одмах горко плакати и молити за опроштај, но Господ им не опрости. У тај час похваташе их анђели и бацише у огњено море. У великим и страшним и неисказаним мукама, викали су они: тешко нама! Но на њихово уздисање, вриску и јаук, нико није обраћао пажњу, нити је хтео да им се смилује. Одмах су потонули у дубину мора, где су се за свагда изгубили.
 
5.ЛЕПОТЕ ЦАРСТВА БОЖЈЕГ
Господ опет стаде на земљу, засађену прекрасним воћкама и мноштвом другог дивног и прекрасног дрвећа, кога се човек не може нагледати. Ја упитах мога анђела водича: како ће бити Царство Божје и да ли може бити нешто лепше од овога? На ово питање анђео ми одговори: не знаш шта говориш! Ето, то је земља мира о којој Господ говори у своме Јеванђељу: „Блажени су кротки јер ће наследити земљу“. А небеско Царство, које није могуће описати и исказати, много је лепше.
Господ поново погледа на земљу, а она се у тај час покри свакојаким зеленилом и красотом, којој сам се у чуду дивио.
Потом по свој земљи потекоше две велике реке. Једна је била напуњена чистим и слатким медом, а друга млеком, и млеко се не помеша са медом. Реке су текле на све стране и напајале корења од дрвећа. После тога видех како пролећу птице, небеске, лепе и свакојаке врсте, које је немогуће описати. Напунише сав врт и почеше да певају чудним гласовима, да их се никада наслушати не би могао. И није могуће исказати лепоту њихових песама, које су се до неба уздизале.
После тога стаде Господ на висину небеску, одакле су силазили анђели и мноштво Сила небеских, које су носиле са собом велики Град, Нови Јерусалим, коме је творац сам Бог, у Светој Тројици прослављени. И наместише Град на Исток, по средини је био рај Едемски, а унаоколо свети анђели Божји. Врата на том Граду светлела су се као сунце. Затим анђели затрубише и сва створења Божја, небеска и земаљска, почеше славити Бога. Све су то гледали и слушали они са леве стране, и међу њима чу се глас: о непокајани безаконици, злога и тврдога срца, лењиви и неверни, недостојни и проклети, каквога се блага и лепоте ми лишисмо и изгубисмо га; какво зло нас постиже за наша прљава и зла дела! Тада Господ Исус Христос уста са престола свога, и рече онима који су Му стајали с десне стране тихим гласом: дођите благословени Оца мојега и љубљени Моји, уђите у радост обећану вам од Господа Бога вашег. То чуше и они са леве стране и почеше одмах да проклињу себе, јер ничега страшнијег и тежег од тога за њих нема.
НАГРАЂИВАЊЕ ПРАВЕДНИКА И УВОЂЕЊЕ У ГРАД
Прва пође Христу, од оних са десне стране, Пресвета Богородица, чије је лице сијало као сунце у свој сили својој. Дође близу Господа и поклони Му се. А Господ је сусрете, приклони своју Пречисту главу и рече јој: уђи света моја Мати у радост Сина свог, јер је све ово достојање твоје. А она се смирено поклони Господу и изљуби пречисте руке Његове. Док је она весело и са радошћу улазила у свети Град, запеваше сви анђели и праведници.
После Пресвете Богородице пође свети Јован Крститељ и дванаест светих апостола. Издвојише се њих дванаесторица, обучени у царске хаљине, и пођоше према вратима дотичног Града. А Господ Исус Христос пољуби их у лице са радошћу и рече: уђите у радост Господа свога. Они Му се поклонише и уђоше у свети Град. Анђели пак и за њих прославише Бога.
За апостолима пођоше оних седамдесет ученика Христових, и дођоше по заповести Судије на градска врата. Беху обучени у муњесјајне хаљине, и поклонише се Господу, Он им рече да уђу у Град. Све то видеше они са леве стране, и горко плакаху и чупаху косу са главе, сећајући се својих грехова због којих су изгубили занавек такво благо.
Јевреји који не примише Христа и не примише крштење, почеше изненада и из свег гласа да проклињу праведнога Мојсија говорећи: где је он сада? Не видимо га овде међу нама. Ми не познајемо Онога коме смо требали да будемо покорни, него смо Га се одрекли. И тако тражећи Мојсија, не могоше га наћи, јер и он беше на истом месту са Авраамом, Исаком, Јаковом и са осталим пророцима, са десне стране праведног Судије.
По заповести праведнога Судије, одели се мноштво људи с десне стране, којима су лица била светла као сунце, и који беху обучени у црвене хаљине. То су били свети мученици и мученице за Христа. Дођаше код Господа и поклонише Му се, Он их прими и показа да уђу у свети Град, што они са радошћу учинише. После њих дођоше други људи, светлолики и са сјајним као огањ хаљинама. То су били исповедници праве вере, и они уђоше у радост Господара свога. За исповедницима праве вере дођоше ближе Граду Благовесници. Лица су им била као снег блистава, а хаљине им се сијаху као блистајуће злато. И они уђоше у радост Господара свога.
За благовесницима пође мања група светитеља, чија су лица била светла и блага; обучени беху у беле као снег хаљине. На плећима су им били омофори; то су биле владике и светитељи, којима је Господ заповедио да уђу у славу Његову, а анђели прославише Бога Сведржитеља.
За светитељима дођоше уздржљивци, чија лица беху као бели љиљан. Они се приближише Граду и поклонише Господу. То су били испосници, калуђери, који су се потрудили Христа ради. Господ погледа на десну страну и отуда му дође мноштво калуђера, који се очистише истинским покајањем. Господ и њима показа да уђу у свети Град, подиже руке преко њих, а они прославише у Тројици Једнога Бога.
За калуђерима и испосницима, приђоше Граду и калуђерице, које се Христа ради одрекоше земаљске радости и пођоше за Христом. Господ им заповеди да уђу, те и оне уђоше са радошћу у Град. Одмах за њима дођоше мученици, који су крв своју пролили за Христа и Господ их смести у Град.
Видех и оне који су стајали на левој страни, како урлају од бола и очајања и проклињаху себе и оне који су их на грех наводили. Видевши Славу Господњу и свети Град и оне који улазе у њега, тукли су се у главу и лице, чупајући своју косу.
Затим се опет Господ окрену на десну страну и отуд му дођоше праведници са лицем сјајним као месец у пуној светлости својој; и они уђоше у радост Господа свога.
После праведника позва Господ Авраама, Исака, Јакова и дванаест старозаветних патријараха, одевених у беле хаљине. Господ и њима показа да уђу у свети Град. Они уђоше и запеваше песму Богу. За њима дође много народа сви су били понизни друг другу и сијаху се као сунце. Господ их похвали за њихову чистоту душе, јер су чували себе, не оскврнивши се од рођења свога. Када су улазили у Град, сви свети анђели прославише Бога. За њима дођоше сви пророци, осим Мојсија и Арона. Пророци су блистали као звезде небеске и весело уђоше у Град.
За пророцима дође много људи који су били милостиви и смерни, лица им бела а главе помазане са јелејем. И они се поклонише Господу, а Он заповеди да уђу у град – Нови Јерусалим. Они су свој живот провели у сузама и посту и тиме задобили милост Божју и улазак у Град.
Затим дође Мојсије и Арон. Лице је Мојсијево било прослављено Славом Божјом а хаљине његове блистале су као муња. Са њим су били Арон, Елеазар и других дванаест пророка, који су први прорицали о Христу. Међу њима су биле све праведне судије Израиљске до пророка Самуила, за њима цар Давид и сви цареви израиљски, који не беху идолопоклоници. И беху ту свих дванаест племена израиљских, који су живели по закону мојсијевом и нису са клањали незнабожачким боговима. И Господ их све уведе у Град.
ПРВИ КОЈИ СУ БОГУ СЛУЖИЛИ
Тада позва Господ Адама, Авеља, Сита, Еноха, Ноја, Мелхиседека, и све избранике свете, мушког и женског рода, сви су они ушли у радост Господа свога, јер је Он заповедио своме представнику да им да достојна и одговарајућа места.
И они су угодили Богу, мада нису знали закон, али се нису клањали идолима, него су поштовали истинитога Бога. Господ и њима заповеди да уђу у свети Град.
Затим дође мањи број људи са светлим лицем и слободно уђоше у Град. То су били они, Христа ради понизни и јуродиви (луди) који су били исмевани од људи и претрпели многа зла и увреде, због тога уђоше у радост Господњу. После тога Господ заповеди једној већој групи људи, који су стајали на десној страни, да приђу ближе. Тада дође мноштво народа, који су изгледали врло лепо у лицу, са сјајним хаљинама. То су били смерни духом, или сиромашни духом и они су ушли у свети Град.
Затим се појави скуп народа, покривен светлим облаком. Господ им се окрете и проговори им тихим и благим гласом: уђите, уђите љубимици моји, у радост Господа свога, уживајте плодове трудова својих. А то су били покајници, који су се покајањем и сузама очистили. За њима дође мноштво људи, који беху тихи и мирни. Одело њихово било је светло као дан; и њима Господ показа да уђу у свети Град, као смиреним и понизним.
После њих дође други скуп људи. Лица су им била као мед чиста, а хаљине им бејаху сјајне као светлост. То су биле праведне судије Новога Завјета, који не примаху мито, него судише по правди свакоме. Господ и њима заповеди да уђу у Град.
Господ опет погледа на десну страну и приступише му људи, који су били обучени у црвене као крв хаљине, са венцима на главама, а образи су им били намирисани миомиром. Господ им заповеди да уђу у Град. То су били милостиви, гледао сам их и неисказану Славу у Светоме граду. И видех лепе дворове и много станова које је требало напунити. Било је много оних који су улазили у Град, а мени рекоше: није ни четврти део тога Града напуњен.
За милостивима дође пред Господа један мали скуп људи, које позва Господ да уђу у Град. На свима су биле хаљине беле чисте као кристал, а лица су им била светла. То беху миротворци.
Затим Господ дозва велики сабор људи, у још лепшој слави и части, са веселим лицем. То су били прогнани правде ради, оговарани и тучени без кривице; и за све оно што су претрпели за име Христово, наследише радост Господа свога и уђоше у Град.
 
КАКО ИЗЛЕЧИТИ БОЛЕСТИ ДУШЕ?
ШТА ЈЕ НАРОЧИТО ВАЖНО НА ПОЧЕТКУ ДУХОВНОГ ЖИВОТА?
Онај ко је пажљиво читао поуке Светих Отаца Цркве, сигурно је приметио да се у овим учењима највише говори о покајању, смирењу и плачу пред Богом због својих грехова. Оци су о томе тако много писали да се готово на свакој страници у књигама Светих Отаца може наћи слична поука. Међутим, ма како чудно то било у наше доба Хришћани највише занемарују, унакажавају и нарушавају управо ово учење, овај најважнији закон духовног живота. И то није случајно! Овај век иде ка свом страшном крају и приближава се време свеопштег одступништва од истине, време када ће ђаво и свеопшта прелест завладати светом, и зато се људи све више заглибљују у своје страсти, падајући у све могуће грехове и заблуде. Прва, пак, болест века овог јесте гордост и баш она највише подиже своју главу. Апостол Павле је јасно прорекао да ће у последња времена људи бити:„Самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“(2. Тим. 3, 25). И већ сада сваки духовник који се труди да помогне верницима, који долазе код њега да би исцелили своје душевне болести, зна како је то данас сложен посао, како су се ове болести дубоко увукле у људске душе, како су сви од најмањег до највећег обузети безумном гордошћу, сујетом и самољубљем, како су говорљиви, охоли, увредљиви, како су сви својевољни, непокорни, непослушни и неповерљиви. А ово је најтеже у духовном животу. Сада већ ретко ко верује својим наставницима, свако више слуша свој разум, људи се духовницима обраћају само привидно, само зато што је то уобичајено, а у ствари се у свему ослањају на себе. Уопште, врло је жалосна слика садашњег духовног живота и ако би је видео неко од древних Отаца својим очишћеним погледом вероватно не би издржао овакав призор и горко би заридао због наших душа. Тако је Пахомију Великом, који је живео још у четвртом веку од Бога било дато виђење о томе како ће живети последњи монаси. После тога он је дуго плакао, патио и одбијао да једе (из Житија преп. Пахомија по црквеном календару се слави 15. маја). Међутим, ми смо се толико навикли на ову ситуацију да уопште ни не видимо своју несрећу. Многе страсти се данас тако отворено шире у хришћанској средини, према њима се људи односе као према крајње невиним па, чак, и забавним цртама карактера, нико их се не ужасава, не спречава их, мада многи од ових „несташлука“ директно убијају душу и сеју духовну смрт око оног ко испољава дату страст и њоме заражава друге.
Из тако јадног стања, због напуштања правилног учења Отаца Цркве, због одсуства искусног и пажљивог пастирског надзора над верницима, дешава се погибељно одступање од спасоносног пута, и то се наравно, пре свега огледа у томе да Хришћани губе (или не налазе) истински дух покајања, правилан поглед на своју греховност, на свој пад. Простије речено: не знамо ко смо ми заиста, у каквом смо односу према Богу, какви смо пред Њим, колика је Његова величина и каква је наша греховна ругоба.
Ово знање даје Православље! Сама ова света реч већ много говори: право славити Бога, односно правилно и тачно схватати величину, славу Божију, достојно овој величини изражавати хвалу, славословити Сведржитеља, Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. Међутим, ово знање је нераскидиво повезано са правилним и тачним схватањем нашег сопственог пада, ништавила и недостојности и да са страхом изговарамо Име Божије. Непрестано величање Бога и непрестано смиравање себе – то је Православље!
Наша гордост, наш горди разум ће, ако не почнемо одмах да га обуздавамо и газимо као што Архангел Михајло на иконама гази змију-сатану – по речима Св. Теофана Затворника – обавезно покушати да унакази овај правилан поглед на себе и да нам представи наш пад као не тако дубок, а наше добре особине много лепшим и поузданијим него што то оне стварно јесу. Отуда и проистиче одвратна извитопереност духовног вида, наше духовно око се помрачује, а у души настаје паклени бездан. Колико је несреће ово проузроковало! Ако се пажљиво анализира учење свих јеретика и расколника може се видети да је код њих највише одступања у погледу покајања и у погледу тога како Бог гледа на наша срца, колико је према нама строг и колико снисходљив. Тако римокатолици мисле да се спасу само спољашњим добрим делима без очишћења дубина срца. Протестанти, насупрот томе, сматрају да је довољна само вера, а да дела покајања нису важна, да је све наше грехе искупио Исус Христос на Крсту: само веруј и своју веру исповедај речју и то је довољно. У том смислу се све више и више шире одступања од правилног схватања тога ко смо ми, како треба да живимо да бисмо стекли милост Божију и шта је неопходно за спасење.
Пут духовног живота је необично сложен: као што, на пример, није једноставно научити се сликарству или музици: колико је труда потребно за то, знања, навика и разних вежби, при чему се многе навике у уметности развијају некако интуитивно, оне се, чак, не могу јасно изразити или схватити разумом. Притом још много тога зависи од учитеља, од школе. Али, зар духовни живот није сложенији, није ли тајанственији? Овде је велика тајна, овде је готово све невидљиво. Па то је наука над наукама и уметност над уметностима! Како човек у духовном животу може да се прихвати посла нагло, уображено, да се по неком нејасном зову душе предаје власти неких непознатих осећања, да суди о својим покретима и расположењима само по укусу који они производе у нама. У духовном животу су и опасности много ужасније, овде се не може изгубити углед и имовина као у бављењу уметношћу, овде се губи живот и вечност. Овде се среће веома снажно супротстављање злих сила – и унутар нас и споља; овде онога ко иде, на путу срећу поквареност непријатеља, лукавство за лукавством, замка за замком. И ето болне слике: велико је мноштво прелешћених Хришћана. Многи од њих силазе са ума, чине страшне поступке, проповедају небулозе. То је зато што су људи данас почели да извитоперавају и заборављају истинско светоотачко, православно и смирено учење, те се овакве обмане данас прихватају као нормалне „духовне“ појаве. Чак се и разноразни заноси, лажно ревновање и фанатизми, засноване на таквој самообмани, прихватају као „деловање благодати“ и сматрају за плод „препорода вере“, почетак „Новога доба“.
 
Možete li nam Vi objasniti svojim rečima o čemu se sve radi u ovom Danilovom proročanstvu?

Dan 7:1 Prve godine Valtasara, cara vavilonskog, usni Danilo san i vide utvaru glave svoje na postelji; tada napisa san i pripovedi ukratko.
Dan 7:2 Danilo progovori i reče: Videh u utvari svojoj noću, a to četiri vetra nebeska udariše se na velikom moru.
Dan 7:3 I četiri velike zveri iziđoše iz mora, svaka drugačija.
Dan 7:4 Prva beše kao lav, i imaše krila orlova; gledah dokle joj se krila poskuboše i podiže se sa zemlje i stade na noge kao čovek, i srce ljudsko dade joj se.
Dan 7:5 Potom, gle, druga zver beše kao medved, i stade s jedne strane, i imaše tri rebra u ustima među zubima svojim, i govoraše joj se: Ustani, jedi mnogo mesa.
Dan 7:6 Potom videh, i gle, druga, kao ris, imaše na leđima četiri krila kao ptica, i četiri glave imaše zver, i dade joj se vlast.
Dan 7:7 Potom videh u utvarama noćnim, i gle, četvrta zver, koje se trebaše bojati, strašna i vrlo jaka, i imaše velike zube gvozdene, jeđaše i satiraše, i gažaše nogama ostatak, i razlikovaše se od svih zveri pređašnjih, i imaše deset rogova.
Dan 7:8 Gledah rogove, i gle, drugi mali rog izraste među onima, a tri prva roga iščupaše se pred njim; i gle, oči kao oči čovečije behu na tom rogu, i usta koja govorahu velike stvari.
Dan 7:9 Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kome beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto Mu beše kao plamen ognjeni, točkovi Mu kao oganj razgoreo.
Dan 7:10 Reka ognjena izlažaše i tečaše ispred Njega, hiljada hiljada služaše Mu, i deset hiljada po deset hiljada stajahu pred Njim; sud sede, i knjige se otvoriše.
Dan 7:11 Tada gledah radi glasa velikih reči koje govoraše onaj rog; i gledah dokle ne bi ubijena zver i telo joj se raščini i dade se da izgori ognjem.
Dan 7:12 I ostalim zverima uze se vlast, jer dužina životu beše im određena do vremena i do roka.
Dan 7:13 Videh u utvarama noćnim, i gle, kao Sin čovečiji iđaše sa oblacima nebeskim, i dođe do starca i stade pred Njim.
Dan 7:14 I dade Mu se vlast i slava i carstvo da Mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti.
Dan 7:15 Meni Danilu prenemože duh moj u telu mom, i utvare glave moje uznemiriše me.
Dan 7:16 Pristupih k jednom od onih koji stajahu onde, i zamolih ga za istinu od svega toga. I progovori mi i kaza mi šta to znači:
Dan 7:17 Ove četiri velike zveri jesu četiri cara, koji će nastati na zemlji.
Dan 7:18 Ali će sveci Višnjeg preuzeti carstvo, i držaće carstvo na vek i doveka.
Dan 7:19 Tada zaželeh znati istinu o četvrtoj zveri, koja se razlikovaše od svih i beše vrlo strašna, i imaše zube gvozdene i nokte bronzane, i jeđaše i satiraše, a ostatak nogama gažaše,
Dan 7:20 I o deset rogova šta joj behu na glavi, i o drugom koji izraste i tri otpadoše pred njim, o rogu koji imaše oči i usta koja govorahu velike stvari i beše po viđenju veći od drugih.
Dan 7:21 Gledah, i taj rog vojevaše sa svecima i nadvlađivaše ih,
Dan 7:22 Dokle dođe starac, i dade se sud svecima Višnjeg, i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo.
Dan 7:23 Ovako reče: Četvrta zver biće četvrto carstvo na zemlji, koje će se razlikovati od svih carstava, i izješće svu zemlju i pogaziti i satrti.
Dan 7:24 I deset rogova jesu deset careva, koji će nastati iz tog carstva, a posle njih nastaće drugi, i on će se razlikovati od pređašnjih, i pokoriće tri cara.
Dan 7:25 I govoriće reči na Višnjeg, i potiraće svece Višnjeg, i pomišljaće da promeni vremena i zakone; i daće mu se u ruke za vreme i za vremena i za po vremena.
Dan 7:26 Potom će sesti sud, i uzeće mu se vlast, te će se istrebiti i zatrti sasvim.
Dan 7:27 A carstvo i vlast i veličanstvo carsko pod svim nebom daće se narodu svetaca Višnjeg; Njegovo će carstvo biti večno carstvo, i sve će vlasti Njemu služiti i slušati Ga.
Dan 7:28 Ovde je kraj ovoj reči. A mene, Danila vrlo uznemiriše misli moje, i lice mi se sve promeni; ali reč sačuvah u srcu svom.
 
Poslednja izmena:
КАКВЕ СУ ОСОБЕНОСТИ НАШЕГ ВРЕМЕНА?
Свет данас осећа све већу наклоност према таквој врсти лажног, хистеричног „хришћанства“. Али, ми не треба да обраћамо пажњу на укус овога света – што више будемо чували дух наше вере, тим ћемо више туђи бити овом свету, и он ће нас све више мрзети и презирати, јер ћемо му изгледати ружни, немоћни, чак, и безблагодатни. Ако православни Хришћани данас на неки начин и јесу привлачни свету и он се занима за њихову веру, то још није разлог да ми треба да глумимо некакву извештаченост и лажну духовност како бисмо угодили свету. Убога истина је боља од нагиздане лажи. Ми смо сада духовно сиромашни као никада, нама боље него Хришћанима других времена одговарају речи псалма: „Помагај, Господе, јер неста Светих“(Пс. 12, 1). Ми смо сиромашни духом и то треба јасно да видимо и познамо, и да то сазнање у смирењу и покајању понесемо, и то је, по свој прилици, једини доступан пут спасења и спасоносног делања за нас у ова времена. Јасно сагледање и схватање духа времена, нашег духовног стања, мере наших могућности сачуваће нас од неправилних трагања, од узалудног трошења оних јадних снага које имамо, од банкротства наших планова, од неостварљивих маштарија и подвига који не одговарају нашем духовном стању.
Наше време више не зна за предањско обиље духовне хране, за ону лепоту и миомирис којима је био испуњен и надахнут живот пређашњих Хришћана. Нама су остали само немоћи и патње, и зато је за нас најспасоносније управо следеће: стална смирена молитва и уздисање због наше огреховљености; најскромнији и најсмернији поглед на сав сопствени труд и делање; најснисходљивији и најмилосрднији однос према ближњима; понизно и захвално прихватање свега што се са нама дешава; потпуно уздање у милост Божију и неуздање у своја добра дела или очекивање нечег високог у себи.
Снажну и живописну слику даје свети епископ Игнатије: изобиље духовних блага древних Хришћана он пореди са раскошном гозбом коју је приредио богати Домаћин за Своје многобројне пријатеље и познанике. На овој духовној трпези је био неограничен број духовних јела, по завршетку трпезе гости су били штедро награђени духовним даровима. Када су се сви разишли, Домаћин је, видевши гомилу гладних сиромаха наредио слугама да не расклањају са стола него да све оно што је преостало понуде сиромашнима. Бојажљиво и у недоумици они уђоше у велику салу, почеше да једу све што је остало на столу и испод стола: пале мрвице. Нико од њих није ни окусио право јело, није ни видео складно служење послуге нити драгоцено посуђе и прибор, није чуо песму ни музику, тако да нико од њих, чак, није могао ни да замисли слику гозбе која се ту одиграла. Пошто су се најели, они су само отприлике могли да претпоставе каква је лепота овде била пре њих. Али, ипак су пали на колена пред Домаћином, захваљујући Му за храну коју досад нису јели и никад нису видели. Он им је рекао: „Браћо! Кад сам давао Своју заповест за одржавање гозбе нисам вас имао у виду, зато вам нисам приредио ручак онако како треба и не дајем вам дарове…“ Сиромаси узвикнуше у један глас: „Владико! Није нама до дарова! Није нама до раскошне гозбе! Неописиво смо Ти захвални за то што нас ниси презрео, ниси се згадио нас измучених недостацима сваке врсте, пустио си нас у Твој дворац, спасио си нас да не умремо од глади!“. Сиромаси се разиђоше, настављајући да захваљују милосрдном Домаћину. Онда
Он рече слугама: „Сада поспремите трпезу и закључајте Мој дворац. Гостију више неће бити, и шта се могло понудити од хране понуђено је. Готово је!“ (9, т.5, стр. 384-385).
Сиромашни и убоги – то је слика нашег стања, мрвице и празни тањири су духовна глад нашег времена, смирена захвалност и признавање себе недостојним било каквих раскошних јела и дарова је пример расположења душе које нам је неопходно.
Морамо пажљиво да ослушкујемо она предосећања и предсказања Светих Отаца која се односе на наше, по свему судећи, последње време. То познање духа времена, са једне стране, извешће нас из стања самообмане, откриће нам право стање наших снага и могућности, учиниће да наши захтеви према себи и другима постану скромнији, а са друге, охрабриће нас, подстаћи ће нас на будност, на опрез, неће нам дозволити да паднемо у малодушност и надмено маштање, и да се тако. одвојимо од реалности.
Чујмо пажљиво болне, али корисне речи:
„Сунце на заласку сликовито описује стање Хришћанства у наше доба. Сија исто оно Сунце Истине – Христос, Он лучи исте оне зраке, али они више не изливају ни онај сјај ни ону топлину као у претходна времена. То је због тога што зраци не падају право на нас, него иду према нама само индиректним, заобилазним путем. Зраци Сунца Истине Христа – то је Дух Свети: „Светлост и Светлодавац људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих познаје“ (стихира на вечерњој служби Педесетнице)…
„Данас када има много богатих наукама, уметношћу, свим материјалним, данас‘неста Светих’(Пс. 12, 1). Свети Дух гледајући на синове људске, судећи овој гомили оних који себе називају образованима, духовно просвећенима и православнима изриче о њима жалосну пресуду:„Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим“(Римљ. 3, 11-18).
Ево разлога због којих данас Дух Божији одступа од нас, за разлику од истинских Хришћана са којима уистину пребива, као дар који је за све нове Израиљце стекао њихов свесвети Родоначелник“ (9, т. 1, стр. 406-407).
„Свето Писмо сведочи о томе да ће Хришћани, слично као и Јудејци, постепено почети да се хладе према откривеном Божијем учењу, престаће да обраћају пажњу на обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву своју пажњу ће усмерити на свој земаљски живот, у овом расположењу и смеру бавиће се побољшањем свог живота на земљи као да је вечан, и развојем своје пале природе ради задовољења свих штетних и изопачених захтева и жеља душе и тела. Разуме се: Искупитељ Који је човека искупио за блажену вечност туђ је оваквом усмерењу. Овакво усмерење је одступање од Хришћанства“ (9, т. 1, стр. 457-458).
„У рају се зло појавило под маском добра ради лакше обмане. Оно се у недрима Свете Цркве појављује као прикривено и украшено, у привлачној разноврсности саблазни, називајући их невиним разонодама и забавама, називајући развој телесног живота и понижавање Светог Духа напретком и развојем човечанства.„Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду“(2. Сол. 2, 12).„Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вјери. Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових“(2. Тим. 3, 8, 5). За оне који су добили ову силу и одбацили је по својој вољи тешко је да се она врати„Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе“(Јевр. 10, 26) због губитка саме добре жеље, што је нужна последица намерног пренебрегавања добра Божијег.Изглед побожностијош некако могу да намакну људске мудролије, али препородсиле побожностиприпада искључиво Ономе Који облачи људесилом свише(Лк. 24, 49) (9, т. 1, стр. 495-496).
„Данас су се људи у многоме дрзнули да у одредбе Светога Духа уносе своје одредбе. Због тога су небеске одредбе постале земаљске, свете – греховне, мудре – безумне… Постоје појединачни Хришћани, али је изгубљено опште познање Истине, којим би се све сјединило у једно духовно тело, са једним начином мишљења, у једноме духу, под једном заједничком Главом – Христом. Данас свако има мањевише свој начин мишљења, своју религију, свој – произвољно или случајно – прихваћен пут, који се признаје за правилан и оправдаван. Ово безбројно стадо које је изгубило везу и јединство у Истини и Духу пружа духовном посматрачу слику највећег нереда: свака овчица вуче на своју страну, не знајући куда иде. Нико је не зауставља, нико се о њој не брине. људи више не чују – јер је њихов слух постао тако слаб – спасоносни глас истинског Пастира који се разлеже у Његовој светој Цркви, а који још увек јасно указује на њихову неистину, објављује им прави пут, указује на њега. Заглушила их је бука земаљских љутих брига, бука чулних забава, бука земаљског напретка.„Прилепила се за земљу душа њихова“,неспособна за примање духовних утисака“ (9, т. 4, писмо 58).
„Мреже ђаволске су се умножиле у поређењу са временима првобитне Цркве Христове, умножиле су се до бесконачности. Умножиле су се књиге које садрже лажно учење, до крајности се смањио број следбеника Свете Истине. Оснажило је поштовање природних врлина доступних Јудејцима и многобошцима. Појавило се поштовање према врлинама чисто паганским, које су у супротности са самом природом која на њих гледа као на зло. Ограничило се поимање хришћанских врлина, не говорим већ о томе да се смањило, да је готово нестало њихово испуњавање у стварности. Развио се материјални живот, нестао је духовни живот, наслада и телесне бриге прождиру све време, нема се времена, чак, ни за сећање на Бога. И све то за људе постаје обавеза, закон.“ (9. т. 1, стр. 397).
 
„Ми смо у наше доба дошли у такав период живота рода људског кад се људи спасавају искључиво понизним трпљењем патњи, са вером у Бога и надом на Његово милосрђе. Другим путевима сада нико не може да се спаси. За наше време остао је само један једини пут:трпљење патњи…“
„…Без смирења човек не може без штете по себе да добије ниједан дар од Бога. Зато је и предсказано да ће се у последња времена људи због повећане гордости спасавати само трпљењем патњи и болести, а подвизи ће им бити одузети“ (16, стр. 70, 116).
„Патње су нарочити удео нашег доба којем нису дати ни подвиг мучеништва ни подвиг монаштва. Поприште нас, Хришћана последњих времена, поприште је патњи, наизглед ситних и ништавних. Вага је у Бога!“ (9, т. 4, стр. 462).
„Треба схватити дух времена и не заносити се пређашњим висинама и опитима, које је у данашње време немогуће остварити…
Треба се кајати, молити и чувати од прелести зато што у данашње време већина оних који желе да живе побожно мисли за себе да живи побожно, али је запаљена огњем материјалности и налази се у већој или мањој самообмани“ (12, писмо 188).
Али, ево мисли савременог нам оца, јеромонаха Серафима Роуза, који је живео у Америци (упокојио се 1982. г.): „Због тога што преводи православних књига постају све доступнији, а православна терминологија о духовној борби све више струји у ваздуху, све више и више људи прича о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о најузвишенији Светим Оцима као што су свети Симеон Нови Богослов, Григорије Палама или Григорије Синаит. Врло је добро знати о овој стварно узвишеној страни православног духовног живота и поштовати велике
Свете који су га стварно водили, али ако не будемо имали веома реалистичну и врло смирену свест о томе колико смо сви далеки од живота исихаста и како смо мало припремљени за тај живот да бисмо му се макар мало приближили, наше интересовање за њега биће само још једно од испољавања нашег егоцентричног живота…
Морамо дубоко да схватимо у какво време живимо, како заправо слабо познајемо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од светих људи из хришћанске прошлости, него чак и од простосрдачних православних Хришћана, који су живели до пре само стотинак година или, чак, до пре само једну генерацију, и колико много треба да се трудимо да бисмо данас једоставно опстали као православни Хришћани…“ (19, стр. 61).
Значи, Оци последњих времена су веома често говорили да ће наше доба бити врло прелестно и тешко за спасење, да се веома раширило лицемерје, да је истинска побожност готово нестала, да Хришћани већином воде само наизглед добродетељан живот, док су њихова срца удаљена од Бога, поробљена земљом, овим пропадљивим светом, да је претворништво постало свеопште, да нико више не тражи оно што је Божије, него свако тражи оно што је њему угодно. Сада пред сваким верником стоји тежак задатак: тражити и разликовати у овом хаосу лажљивих људских дела и речи, у овој мешавини истине и лажи, ону Истину која једина може да спаси и исцели. Ова Истина је близу, она никада неће пресушити, али се мноштво лажистина труди да је заклони, да нам нашапћу то да су управо оне – та Истина која нам је неопходна. И споља и унутар нас се непрекидно одвија непријатељски рат, непријатељ се труди да уместо православне вере и њеног духа потури истанчани и раскошни фалсификат, да нас принуди да начинимо само мали корак у страну од уског пута спасења, да би нас онда потпуно завео на пут отпадништва.
Сада је нарочито важно да се човек научи исправном поимању и примењивању у свом животу дела Светих Отаца, да усвоји њихов дух, јер то и јесте дух јеванђељски. Свети Оци су својим животом, делом, речју и осећањима остварили јеванђељско учење, они су га јасно и подробно објаснили у својим књигама. Ми никако не можемо да схватимо, а још мање да испунимо јеванђељске заповести без овог искуства Отаца, сигурно ћемо се изгубити већ на самом почетку пута. И сама реч Светих Отаца данас веома тешко допире до нас, јер смо престали да схватамо Свете Оце. Њихови подвизи данас премашују наше снаге, непоколебљивост вере која им је давала снагу да чине чуда данас се више не среће, њихова једноставност, чистота ума и срца изгледају нам несхватљиво, њихово одрицање од света, њихова несебичност, необраћање пажње на телесне жеље и устремљеност ка небеском, за нас су данас готово немогући. Али, без обзира на то дух Светих Отаца, њихово унутрашње делање, њихов главни смер и циљ њихових напора остају неопходни и за нас. Ми не можемо да идемо тако бодро као што су они ишли, не можемо да носимо онакав терет, да се пењемо на оне висине, али можемо и морамо да се држимо истог оног правца и да имамо исте циљеве, да одређујемо вредност и корист свега истим оним светоотачким мерилима и да сматрамо за штетно и некорисно све оно чега су се Свети Оци чували.
 
ГДЕ И КАКО СЕ НАУЧИТИ СВЕТОМ ПОКАЈАЊУ?
Човек може да се научи правилном покајничком расположењу душе непосредно, односно, може да нађе смиреног наставника који сам у себи има овај дух покајања и скрушеност, и да директно од њега наследи овај дубоки спасоносни и животворни уздах због своје јадне и пале душе, а уједно са тим и радосну наду на неизрециву милост Божију. Ако, пак, не нађе таквог учитеља, човек овом духу може да се научи ако пажљиво чита Свете Оце Цркве, уз нарочит труд да од њих прими ову науку смиреног самопосматрања, крајњег неповерења према себи у свему, опрезног односа према свим расположењима своје душе, према свим својим осећањима, науку свагдашњег смиравања себе, унутрашњег плача због себе, осећања сопствене ништавности, сазнања своје удаљености од Бога и несталности живота на овој земљи. Због тога је корисно читати древне Оце, а нарочито су поучни примери из живота монаха пустињака, јер су они нарочито напредовали у стицању покајничког плача и у смиреномудрености. У поукама преп. Јована Лествичника, синајског игумана, много се говори о томе како се под маском врлина често скривају тајнодејствујуће страсти. Правилно усмеравање у покајању дају поуке аве Доротеја, светих Варсануфија Великог и Јована Пророка. Мноштво важних савета може се наћи и код Отаца из каснијих времена, нарочито је корисна књига „Невидљива борба“ Никодима Светогорца. Доступна су и прекрасна писма Св. Теофана Затворника, покајничким духом се одликују поуке, писма и живот новијих Отаца, који су живели крајем прошлог и у првој половини нашег века, и који су претрпели невиђене прогоне патње.
Али, потребама наших последњих времена по духу, по приступачности, лепоти и снази речи највише одговара учење о покајању, о лукавству злих духова подробно изложено у књигама Св. Игнатија (Брјанчанинова). Оно као да представља сажето учење свих Отаца Цркве, разјашњено и применљиво на проблеме последњих, наших времена.
Навешћемо овде неке одломке из књига овог Оца који се односе на нашу тему и говоре управо о следећем: како пронаћи спасоносни пут, како разликовати истинско осећање Бога од лажног, од прелести, како себе сачувати од саблажњивог ласкања непријатеља.
На ова питања код Св. Игнатија налазимо јасан и одређен одговор: „Чуј, вољени брате, чуј, по чему се разликује дејство прелести од Божанственог дејства! Када прелест приступа човеку било као мисао или маштање или као истанчано мњење, било као неко привиђење које се види телесним очима, или као глас из света који се чује телесним ушима – она никад не приступа као господар са неограниченом влашћу него као заводница која од човека тражи пристанак и која после његовог пристанка задобија власт над њим. Увек је њено дејство, било да је оно унутар човека или споља, дејство из вана, и човек може да га одбаци. Прелест се увек среће са неком сумњом срца, у њу не сумњају једино они којима је она коначно завладала. Прелест никада не збира човека растројеног грехом, не умртвљује страсти у њему, не учи подвижника покајању, не умањује га пред самим собом, напротив, она у њему буди машту, чини да му се покрене крв, доноси му неку безукусну, отровну насладу, ласка му препредено, наводи га на охолост, у души подиже идола „ја“.
Божанствено дејство је нематеријално: не види се, не чује се, не очекује се, незамисливо је, није објашњиво никаквим поређењем, узетим из овог века, долази и делује тајанствено. Она најпре човеку показује његов грех, непрестано држи страхоту греха пред његовим очима, изазива у његовој души самоосуђивање, показује јој наш пад, ужасну, тамну и дубоку провалију у коју је пао наш род сагрешењем нашег праоца Адама…“ (9, т. 2, стр. 319).
Потом се „света истина у срцу јавља као тишина, спокој, јаснота, мир, покајничко расположење, удубљивање у себе, неуздање у себе, утешна нада на Бога. Лаж се, чак и кад је обучена у маску добра, препознаје по немиру, мраку неодређености, променљивости, забави, машти, или она само обмањује срце – доноси му лажно задовољство, опијеност собом, неку најасну мутну насладу. И ова наслада заведеног срца личи на привидну тишину којом је покривена површина дубоког тамног вира у којем живе грабљивице.
Пали људски ум није у стању да разликује добро и зло. Маскирано зло ће га готово увек лако преварити. И то је врло природно, јер је људски ум „млад“, а они који се против њега боре злим помислима имају искуство у борби, лукавству и лову на људске душе од више од седам хиљада година. Разликовање добра и зла припада срцу – то је његов посао. Али, опет је потребно време, потребно је истрајавање у јеванђељским заповестима да би срце стекло истанчаност укуса за разликовање правог вина од лажног… Док срце не стекне навику да разликује добро и зло, врло је користан искусан савет духовника или побожног ближњег – васпитаника Православне Цркве, једине свете, једине истините, који тражи и налази у повиновању њој истинску слободу… Изван непоколебљиве послушности Цркви нема ни истинског смирења ни истинског духовног расуђивања; тамо је власт тамног царства лажи и самообмане коју лаж производи…“ (9, т. 4, писмо 11).
„…Као што се ронилац се спушта у дубоко море да би нашао драгоцени бисер, тако су се и Свети Оци удаљавали у дубоке пустиње, тамо су се дубоко погружавали у себе, налазили различите драгоцене духовне бисере: смирење које је било слично Христовом, дечију једноставност и незлобивост, бестрашће слично анђеоском, расуђивање и мудрост духовну, – једном речју, налазили су Јеванђеље… Неки монах је рекао Сисоју Великом: „Налазим се у стању сталног сећања на Бога.“ Преподобни Сисоје му је одговорио: „То није велико, велико ће бити када себе будеш сматрао горим од сваке твари.“
Узвишено је занимање непрестано сећање на Бога! Али, ова је висина веома опасна када лествица према њој није утемељена на чврстом камену смирења.
Погледајте како се Свето Писмо подудара са Оцима! Писмо говори:„Јер жртве нећеш. Жртва је Богу дух скрушен, срца скрушена и понштена не одбацујеш, Боже“(Пс. 51, 1617). Саме жртве паљенице људске треба да се заснивају на осећању духовног сиромаштва, на осећању покајања. Ако овога нема, Бог их одбацује.
… Нико, изгледа, није проникао у Јеванђеље као што су у њега проникли свети пустиножитељи. Они су Јеванђеље покушавали да остваре у самом животу, самим мислима и осећањима својим. Одликовали су се најдубљим смирењем; човеков пад је био стални предмет њиховог размишљања, њихово стално занимање је био плач због грехова.
У другом правцу су кренули подвижници и писци Западне цркве после одвајања ове цркве од Источне, Православне Цркве, и отпадања у погибељну таму јереси… Они одмах вуку себе и своје читаоце у висине недоступне почетницима, заносећи и себе и њега. Распламсала, често помахнитала маштовитост код њих замењује оно што је истински духовно, о којем они немају никаквог појма. Ову своју фантазију они сматрају за благодат.
Свети Оци Источне Цркве не воде свог читаоца у наручје ружичасте „љубави“ или на висину „визија“ – они га, напротив, наводе на разматрање његовог греха, његовог пада, воде га ка исповедању Христа као Искупитеља, до плача због себе пред милостивим Творцем. Они нас уче да најпре обуздавамо нечисте жеље нашег тела, што нас онда чини духовно отвореним и способним за духовну делатност. Затим се обраћају уму, исправљају његов начин размишљања и његово расуђивање, очишћујући га од помисли које је он усвојио после нашег пада и замењујући их мислима обновљене човекове природе, живо приказане у Јеванђељу.
Уз исправљање ума, Свети Оци се брину о исправљању срца, промени његових навика и осећања. Теже је очистити срце него ум: ум, уверивши се у исправност нове мисли, лако одбацује стару, лако усваја нову, али заменити навику навиком, својство својством, осећање другим супротним осећањем, то је труд, то је напет и дуготрајан рад, то је борба неописива. љутину ове борбе Оци изражавају на следећи начин: „Пролиј крв своју и прими дух.“ Дакле, треба умртвити све греховне жеље тела и крви, све покрете ума и срца, који зависе од тела и крви. И тело и ум и срце треба подредити духу. Крв и нерве покрећу многе страсти: и гнев, и среброљубље, и сластољубље, и таштина. Ове две последње нарочито распламсавају крв подвижника, који се не подвизавају онако како треба, чинећи их помахниталим фанатицима. Таштина пре времена жели да задобије духовна стања за која човек није способан због своје нечистоте, а пошто не може да достигне истину он измишља и фантазира. А сладострашће, присаједињујући своје деловање дејству таштине, производи у срцу заводничке, лажне радости, насладе и опијеност. Такво стање је стање самообмане. Сви они који се погрешно подвизавају налазе се у том стању…
Код Отаца Источне Цркве нема никакве фанатичне узбурканости крви. Они никада не падају у нездраве заносе, који су – пошто их је на Западу изазвала узбуркана крв – на истом том Западу изазивали крвопролића. Дела Светих Отаца одишу самоодрицањем, миомирисом Светог Духа, Који умртвљава страсти…“ (9, т. 4, писмо 44).
Св. Игнатије сведочи о томе да су из прелести и охолости произашле погубне јереси, расколи, безбожништво и богохулство. Очигледно је да је најнесрећнија последица прелести неправилна и штетна делатност – и по самог човека и по ближње, тј. то што се зло без обзира на његову очигледност и распрострањеност мало примећује и слабо схвата. Таквим обманутим људима се дешавају и несреће које су свима очигледне и веома трагачне.
 

Back
Top