Zemlja

[Sandveil dance]

Lastavice Bauova, žaliću se tvom dragom da mi kvariš omiljenu temu na Krsti.
Nemoj da si takav, budi dobar pa pronađi neki lep prilog.
Recimo, neki dobar deo iz Točka vremena koji voliš.
Šta kažeš?

 

[Poli46]

Zbog tvrdnji kako smo sami i niko nam nije blizak...evo nam male ilustracije..

"Your car is German. Your vodka is Russian. Your pizza is Italian. Your kebab is Turkish. Your democracy is Greek. Your coffee is Brazilian. Your movies are American. Your tea is Tamil. Your shirt is Indian. Your oil is Saudi Arabian. Your electronic s are Chinese. Your numbers Arabic, your letters Latin. And you complain that your neighbour is an immigrant? Pull yourself together."

 

[hakim bej]

Čitam Teoriju Prirodne Filozofije; Ruđer Bošković je dao neobičnu definiciju materije: tačka iz koje deluje sila. To je upravo ova knjiga.
Sva materija je, pa i po teoriji praska, nastala iz tačke. Ali materija je, nauka kaže, 99,999% praznina. I kako nauka napreduje samo dodaje više devetki iza decimalnog zareza.
Ruđer predlaže da su te tačke prozori ka drugom svetu, nalik rupici na velikom platnu, samo u tri dimenzije.
Materijalni svet je nalik prvoj kameri, "camera obscura". Izvrnuta slika, da, ali ovoga puta u tri dimenzije.
Hologram.
Materija za Ruđera ne postoji. Postoje samo sile koje deluju iz nama nepoznate dimenzije u kojoj sve vreme postojimo.
Merenjem, istu materiju nekada prepoznajemo kao čvrstu gradivnu materiju a nekada kao radio talas, svetlost.
Razume se da ne znamo ni šta je talas. Govorimo da je to sprega električne i magnetne sile, pa i vremena, ali ne umemo da spojimo električnu i magnetnu silu i dobijemo talas.
Umemo da pretvorimo talas u toplotu. Prepoznajemo da talas, u fotoelektričnom efektu, nalik tvrdom čekiću izbija elektrone iz materije. Ali i taj elektron nije uvek čestica, i on može biti talas.
Ako je neki elektron (koji je deo našeg tela - čestica materije od koje smo sagrađeni) istovremeno i talas, tada taj talas nije ograničen na deo tela u kome ga nalazimo; talas je prostorno beskonačan, ide do dalekih zvezda, dragih ljudi, prolazi kroz prepreke i postoji svuda.
U toj pretpostavci mi, kao skup čestica koje mogu biti talas, nismo naše telo, nego smo neodvojivi deo svemira, deo Zemlje, i mi smo neodvojivi deo jedni drugima, ali i svoj materiji. Mi smo jedno, beskonačno.
Koliko beskonačnosti može da postoji? Samo jedna. To smo Mi.

 

[ristob]

Posmarajuci zivot na Zemlji sa stanovista evolucije, imajuci u vidu da je sav zivot nastao od jednog prvosvorenog organizma a onda se vremenom umnozavao i udruzivao stvarajuci sve slozenije oblike,
dolazimo do zakljucka da je sav zivot na Zemlji uistinu samo jedno bice ispoljeno u prostoru i vremenu u razlicitim oblicima. Posto je bice nastalo na Zemlji onda je i Zemlja dio tog bica. Onda i citav kosmos.

 

[Sousuke Aizen]

tako je
svi smo zapravo jedno

 

[flaj]

Čitam Teoriju Prirodne Filozofije; Ruđer Bošković je dao neobičnu definiciju materije: tačka iz koje deluje sila. To je upravo ova knjiga.
Sva materija je, pa i po teoriji praska, nastala iz tačke. Ali materija je, nauka kaže, 99,999% praznina. I kako nauka napreduje samo dodaje više devetki iza decimalnog zareza.
Ruđer predlaže da su te tačke prozori ka drugom svetu, nalik rupici na velikom platnu, samo u tri dimenzije.
Materijalni svet je nalik prvoj kameri, "camera obscura". Izvrnuta slika, da, ali ovoga puta u tri dimenzije.
Hologram.
Materija za Ruđera ne postoji. Postoje samo sile koje deluju iz nama nepoznate dimenzije u kojoj sve vreme postojimo.
Merenjem, istu materiju nekada prepoznajemo kao čvrstu gradivnu materiju a nekada kao radio talas, svetlost.
Razume se da ne znamo ni šta je talas. Govorimo da je to sprega električne i magnetne sile, pa i vremena, ali ne umemo da spojimo električnu i magnetnu silu i dobijemo talas.
Umemo da pretvorimo talas u toplotu. Prepoznajemo da talas, u fotoelektričnom efektu, nalik tvrdom čekiću izbija elektrone iz materije. Ali i taj elektron nije uvek čestica, i on može biti talas.
Ako je neki elektron (koji je deo našeg tela - čestica materije od koje smo sagrađeni) istovremeno i talas, tada taj talas nije ograničen na deo tela u kome ga nalazimo; talas je prostorno beskonačan, ide do dalekih zvezda, dragih ljudi, prolazi kroz prepreke i postoji svuda.
U toj pretpostavci mi, kao skup čestica koje mogu biti talas, nismo naše telo, nego smo neodvojivi deo svemira, deo Zemlje, i mi smo neodvojivi deo jedni drugima, ali i svoj materiji. Mi smo jedno, beskonačno.
Koliko beskonačnosti može da postoji? Samo jedna. To smo Mi.

Lepo.
Produhovljena filozofska poetika, uzdiže do kosmičkih visina svetog duha.
Baš kako priliči Ruđeru naučniku, filozofu, pesniku, ali i verniku crkvenog jezuitskog reda.

Ali, zar materija ne postoji?
Sve je praznina koja se sa svakim nano decimalom povećava do beskonačnosti?
I više se ne zna šta je tačka, sila, prostor, vreme, talas...
Kao da se nauka rastapa u sve novijim nedokazivim teorijama i gubi
u naučnoj fantastici.

Kako to da u potrazi za saznanjem naučnik produbljava neznanje,
a da ipak tehnika i tehnologija napreduje sa svakim, sve neverovatnijim otkrićem?

A moj pileći mozak ipak zna da je moje telo sazdano od materije - belančevinaste tvari,
da oseća, pamti, reaguje, voli, pokušava da misli, razmnožava se
i umire zajedno sa dušom.
Moj svet je svet antičkih filozofa izgrađen od sićušnih čestica koje kruže, spajaju se ili odbijaju po zakonima
fizike i hemije, talasaju se i zrače...
Ništa nije stvoreno odjednom i zauvek, sve je u neprekidnom stvaranju, kretanju i promeni
kroz vreme i prostor.

Ali, ne obraćaj pažnju, nisam ja ni naučnik, ni filozof, ni pesnik.
Samo živim i pitam se.

 

[JA KOJI JESAM]

Lepo.

...
A moj pileći mozak ipak zna da je moje telo sazdano od materije - belančevinaste tvari,
da oseća, pamti, reaguje, voli, pokušava da misli, razmnožava se
i umire zajedno sa dušom.
Moj svet je svet antičkih filozofa izgrađen od sićušnih čestica koje kruže, spajaju se ili odbijaju po zakonima
fizike i hemije, talasaju se i zrače...
Ništa nije stvoreno odjednom i zauvek, sve je u neprekidnom stvaranju, kretanju i promeni
kroz vreme i prostor.

Ali, ne obraćaj pažnju, nisam ja ni naučnik, ni filozof, ni pesnik.
Samo živim i pitam se.

Sve što si gore navela da tvoje tijelo čini, ono to ne čini i ne može da čini. Onaj koji nešto čini
jesi TI, biće koje za sebe stvara projekciju ne samo tvog tijela nego i cjelovite vasione.

A zamisli da nemaš vid, da nemaš sluh, da nemaš čulo dodira, ukusa i mirisa... zamisli...

Šta misliš gdje bi tad tvoje tijelo, materija bila, čim bi je osvjedočila ili bolje rečeno projektovala?
Materija o kojoj ti govoriš je čulna projekcija tvoje percepcije. Stoga, kad ti ne projektuješ
ono što percipiraš materije nema. A čega ima? TI si još uvijek ono-što-jesi; postojanje (Biće).
Ti dakle postojiš bez obzira na projekciju. Međutim, TI nisi sačinjena od materije, materija je
sačinjena od informacija koje potiču iz Tebe. Stoga, te informacije se moraju percipirati, da bi
se ta percepcija prevela u njihovu čulnu vrijednost. Čulnost određuje postojanje materijalnog
svijeta. Bez čula nema projekcije. Čula su projektori hologramske realnosti materije u prostoru.
Trajanje doživljaja te projekcije jeste VRIJEME. Prostor je stoga takođe projekcija, projekcija
čulne vrijednosti praznine koja svoju prostornost dobija samo onda kada u nju projektujemo
dva ili više objekata, dakle samo dokle projekcija traje. Praznina sa jednim objektom u njoj
nije prostor zato što u njoj još uvijek nema koordinata koje bi odredile njenu prostornost.

 

[hakim bej]

Na kraju uvek dolazimo do priče "šta je starije".
Da li je telo sagrađeno oko duhovnog bića, naše suštine i večnosti, tako da ga samo naš život drži na okupu,
ili je telo mudro kreirana belančevina u kojoj smo nastali i u kojoj zajedno sa telom rastemo?
Jasno je da odgovor biramo sami.
Sasvim je sigurno da su zagrljaj i poljubac materijalni dodiri stvarne materije, tople i prijateljske.
Ali, da li su samo to? Može li postojati zagrljaj ili poljubac bez dodira materije, belančevina?
I tu odgovor biramo sami.
Pa ko na kraju bira odgovore? Materija ili biće?
I taj odgovor biramo.
Tim izborom stvaramo sebe.

 

[Sousuke Aizen]

izbor nepostoji
slobodna volja nepostoji

 

[flaj]

Na kraju uvek dolazimo do priče "šta je starije".
Da li je telo sagrađeno oko duhovnog bića, naše suštine i večnosti, tako da ga samo naš život drži na okupu,
ili je telo mudro kreirana belančevina u kojoj smo nastali i u kojoj zajedno sa telom rastemo?
Jasno je da odgovor biramo sami.
Sasvim je sigurno da su zagrljaj i poljubac materijalni dodiri stvarne materije, tople i prijateljske.
Ali, da li su samo to? Može li postojati zagrljaj ili poljubac bez dodira materije, belančevina?
I tu odgovor biramo sami.
Pa ko na kraju bira odgovore? Materija ili biće?
I taj odgovor biramo.
Tim izborom stvaramo sebe.

Da, važna je mogućnost izbora, u njemu je sloboda da izgrađujemo sebe
i svoje poglede na svet.

Zagrljaj i poljubac postoje u svoj svojoj lepoti i u mislima,
mogu se registrovati kao električni impulsi i grafički prikazati,
ali im domet nije dovoljan da dobaci do nekog na drugom kraju sveta.
Šteta.

 

[hakim bej]

Da li smo mi autentični vlasnici sopstvenih izbora, ili se prepuštamo stihiji u koju smo, ne znajući ni kako ni zašto, upali?
Ako biramo iz virova stihije zvane društveni život, tada biramo različito i uvek suprotno od sopstvenih želja i misli. To više govori o društvu nego o nama.
Želje i misli ne mogu otići dalje od verbalnog; da bismo ih ostvarili potrebno je da se prvo iščupamo iz vira, iz stihije, dostižući tako potreban nivo slobode.
Ta sloboda nikada nije besplatna. Da bismo dobili slobodu "za" moramo prvo osvojiti slobodu "od". To je ono čemu nas u školi ne uče. Biti deo ili biti ceo.

 

[flaj]

Svako ko ima svoje kriterijume i svoj stav ne podleže stihiji,
ne upada u vir i zadovoljan je sobom bez obzira na okolnosti i sud okoline.
Uvek je ceo.

 

[Sousuke Aizen]

Da li smo mi autentični vlasnici sopstvenih izbora, ili se prepuštamo stihiji u koju smo, ne znajući ni kako ni zašto, upali?

naravno da nismo,mi smo obični isprogramirani biološki roboti

 

[Van_Helsing]

Поздрав, земљани!

 

[JA KOJI JESAM]

naravno da nismo,mi smo obični isprogramirani biološki roboti

Pričaj u svoje ime, izričito.

 

[Sousuke Aizen]

neću jer to važi za sve ljude ikad a ne samo za mene

 

[flaj]

Поздрав, земљани!

Pozdrav Vane
Nema te?
Dok neki zemljani samo brbljaju u vetar ti i dalje sadiš drveće?

 

[Van_Helsing]

Некад се осећам као

 

[flaj]

Zbog tvrdnji kako smo sami i niko nam nije blizak...evo nam male ilustracije..

"Your car is German. Your vodka is Russian. Your pizza is Italian. Your kebab is Turkish. Your democracy is Greek. Your coffee is Brazilian. Your movies are American. Your tea is Tamil. Your shirt is Indian. Your oil is Saudi Arabian. Your electronic s are Chinese. Your numbers Arabic, your letters Latin. And you complain that your neighbour is an immigrant? Pull yourself together."

Tek kada bi zavirio u DNK nekog drugog bilo gde na planeti i uporedio sa sobom,
shvatio bi da "gens una sumus" nije prazna izreka.
Možda bi pocrveneo od stida i zaboravio zauvek na nebitne razlike.

 

[flaj]

Ni starost ni bolest ne mogu sprečiti stvaralački duh i energiju.

Natalie Trayling, 80 godina, dobra duša Melburna, kompozitor i ulični pijanista.

Dok je slušam tako sićušnu, povijenu, kvrgavih prstiju i lica kao zemljina kora,
vidim majčicu Zemlju za klavirom.

 

[flaj]

Prvi koraci
Mali Hazari, Avganistan.

foto Steve Mccurry

Ne, nisu izumrli Hazari... ni Sumeri, Hetiti, Kabiri.
Ni Inke, Maje, Acteci...nisu nestali.
I svi prastari narodi za koje nisi čuo i ne znaš im ime, tvoji su preci.
A neandertalci i kromanjonci još žive u nama, brojniji i ratoborniji nego ikada.

Zauvek stopljeni, rasuti smo širom sveta.
Gde god da smo, tamo je naš dom.
Ni Vreme ne može počupati takvo korenje.

Zemljaci Sveta, naša je Planeta.

 

[Soradze]

Prvi koraci
Mali Hazari, Avganistan.

foto Steve Mccurry

Ne, nisu izumrli Hazari... ni Sumeri, Hetiti, Kabiri.
Ni Inke, Maje, Acteci...nisu nestali.
I svi prastari narodi za koje nisi čuo i ne znaš im ime, tvoji su preci.
A neandertalci i kromanjonci još žive u nama, brojniji i ratoborniji nego ikada.

Zauvek stopljeni, rasuti smo širom sveta.
Gde god da smo, tamo je naš dom.
Ni Vreme ne može počupati takvo korenje.

Zemljaci Sveta, naša je Planeta.

Lepo...

 

[flaj]

Raste iz kamena, cvet- feniks nežan i redak, simbol otpora, upornosti, besmrtnosti.
U spomen poginulih predaka u prvom svetskom ratu, a na stogodišnicu primirja
koju slavimo.

Posle toliko godina od čuvenog primirja, kao da mir nikada nije ni sklopljen.
I kao da su pauze jedva bile dovoljne da odrastu nove generacije ratnika.
Posle drugog svetskog, još strašnijeg, nastavljali su se mnogi "mali" ratovi i ovde ,
a i širom sveta i još traju.
Oružani ili hladni, ali i oni ekonomski sa blokadama i sankcijama - sa svim nevoljama koje nose.

Ramonda nataliae, mali plavi cvet-spomenak na žrtve nebrojenih ratnika,
ali iznad svega treba da bude cvet-opomena gospodarima rata.

 

[hakim bej]

Završetak svakog rata je tek primirje. Svima je jasno da će primirje biti iskorišćeno za stasavanje nove generacije ratnika koji će nastaviti započeto ubijanje.
I tako od davnina, otkad je rat počeo, biva tek povremeno prekinut primirjima. Ljudi masovno ginu, ali se ta činjenica krije iza svake velike pobede.
Primirje izgleda kao manje zlo, kao uteha, kao povlađivanje crnom zlu da bude malo blaže, privremena anestezija koja brzo prođe.
Ne treba povremena anestezija, nego odsecanje uzroka.

Postoji rešenje: rat do fizičkog istrebljenja "zlih" posle koga više neće biti ratova. Ne kažem "zla" jer je to iracionalni konstrukt, nego "zlih" koji imaju ime, adresu i broj puške.
I to će se, kažu knjige pustinjaka sa Patmosa, desiti. Kad pomru generacije koje se sećaju poslednjeg rata, doći će nove koje za rat ne znaju.

 

[louiskrstic]

"Vetar diše (duva ni od kuda) gde hoće a glas njegov čujes a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide"Jovan 3.8

Ovaj citirani stih iz Biblije i prvi stihovi iz Tao the Ching od Lai Tzi-a otprilike ovako "Tao koji se može izgovoriti nije pravi... ...on je kreator neba i zemlje."
Govore o istoj suštini.
Ona suština koja ima mnogo imena na ovoj planeti iasko ni jedno ime ili Reč koja se za nju koristi nije pravo ni istiniti.
Zašto? Zato što s eona može samo čuti ali ne fizičkim ušima...
Ono što su apostoli čuli kao vetar koji ni od kuda puše (duva) jer se čuje tak glas ili zvuk duvanja vetra i Tao ili Put govore o samoj suštini koju znamo kao Duh Sveti, Shadba, Bani, Nada, Logos, Reč, Reč Boga, i još nekoliko desetina drugih imena...
To je ustvari večni Glas koji je kreator, koji održava i koji menja svest osobe kada ga počne slušati...
To je ono što se ne može izgovoriti, što nema prave reči koja se može u fizičkom opisati ali se jedino može čuti duhovnim sluhom
To je taj Put koji slediti da bi se dospelo do životnog cilja jer Put o kojem je govorio Lao samo je još jedna reč za Duh Sveti za ono što je večito i što ga mi možemo čuti da bismo ekspandirali svoju svest do sveznanja....
To je ono za čime tragaju danas mnogi a nikako da nađu jer im ni jedna teorija ne odgovara. Zato što tu nema teorije, ili se pojedinac otvori prema toj Reči, Vetru koji duva ni od kuda, ili Zvuku morskih talasa a ti su daleko u planinama....
To je taj ključ spoznaje sebe i života....