Bez obzira na sve ne valja to Jeco. Po meni nije želja odlika slabih. Sve započinje željom a posle treba imati volju da to i ostvariš.
Rečenica ugušim želju jačinom volje i mirna sam, to je tačno ali to tako deluje hladno. Običan primer imam želju da budem voljena uguđiču tu želju u sebi i biću mirna. Šta je mir............to je stanje kada nisi ni srećan ni nesrećan, na apsolutnoj si nuli. Ja sam osoba u čijem životu ima dosta turbulencija ali ne žalim se a znaš zašto? Bolje i to da osetim kako je biti i srećan i nesrećan i kada si na vrhu i na dnu nego da mi život prodje mirno nezanimljivo........na nuli.
Ja imam želje, ne možda velike možda su i skromne ali ih imam. Kada budem prestala da imam želje i snove jer se to medjusobno prepliće, prestaću i da se nadam a onda ću početi da se pitam i za šta živim.
Ti nisi slaba osoba samo u sve ulaziš srcem kao i ja a takvim ljudima su potrebni snovi, želje, ljubavi i sve što čini život jedne sanjalice
O, kako ne valja? Još kako valja. To samo zvuči tako, napisano, ali ova slova nemaju ton, mimikriju, nemaju opipljivost...da dočaraju pun doživljaj moje misli. Znači, baš valja, kako ne...Savršeno valja. Barem kada sam ja u pitanju. Želja je odlika jakih, jer veruju u snove. Ja sam nekada verovala. Kada mi je pruženo, da više u to ne verujem, ja sam i to lepo pregurala. E, to je ono, "ugušim" želju i meni je lepo. Ne dozvolim više, da pisne ta želja u meni, i "gušim" je, dok je ne "udavim". Znači, samo rešim. To je ključno. rešim, da više neću da mislim, da o tome želim. E, sad..čitav onaj misaoni proces i fizički koji se odigrava u meni, to je "skidanje" na mrtvo i ravno je bilo vrištanju. Ja vrištala sam u sebi, takav je bio osećaj. Kao da mi deraše kožu, na živo. Da, da. Znači, mogu ja sve, može "luda" Jelena sve, samo kažite i zapovedajte. Nije hladno, nego neophodno. A, šta sam trebala..da gajim iluzije i da se radujem, dok mi ubijaju duh, je li tako? To je ono: braniš se ćutanjem, jer u sebi znaš šta znaš. Spolja led, a iznutra kuva li kuva, dok se nije smirilo, dok me nije satrlo i smoždilo. Samo sam znala da ja više nemam čemu da se nadam, da neko nije kao ja, i to je to. Zato sam to i uradila, i u sebi je "ugušila", jačinom volje i snagom uma, da to više ne želim, ne ljubim, ne volim i da mi nije stalo. I vremenom je počelo tako i da biva. tada sam sve pogledala jednim trezvenim očima i shvatila da sam uludo izgubila zdravlje...Slažem se; zar misliš da sam ja tu danas gde jesam, jer mi je bilo ravno? Ne; danas sam tu gde jesam, jer mi je bilo važno. Danas sam živi mrtvac, mrtav čovek koji hoda, ali to barem meni znači, da sma nekada bila "živa" i da sam "živela". Sada dišem, a kako je, ne pitaj. I neka je; to mi je nauk.
Slažem se; ja sam puno jaka. Samo danas puno pametnija, da čuvam za nekoga kome bude istinski stalo a ne lažno samo i ko bude toga vredan. Da mu bude pokazano. Možda bude, a možda i ne. Danas je sve isto; samo više to nije na uvid dato; ta silina i jačina u meni.
Imam ja i želja i snova, ljubav mi više potrebna nije. Videla sam ja, kako je to..i više mi do toga stalo nije. Ostavljam je.."drugima".
Sanjalica? Hm...Laž bi bilo reći da to jesam. Istina je, da više u to ne verujem.
Možda jednog, jednog...lepog dana. Kada neko u meni, prepozna...Sebe.
Ovo sad vodi u drugu temu.
