ГРИФОС
Ти, црвена жено,
с очима од ватре,
Страсна као море,
разблудна кô змија,
Тражиш моје
хоћу, да твој
жар га сатре,
И сиктању твоме
мој грч бола прија.
Одлази, о
страсна царице сатира,
И сажежи косе и
разгубај усне,
И разлупај мрамор нимфијских кумира,
И рашчупај недра крв на њих да пљусне.
Дубоко у мене зарила си нокте.
Ја у дивљем вриску чупам своје прси,
Гризем сама себе и јаучем док те
Осећам где пијеш моје мушке рси.
Измрвљен и
крвав, а
пијан од злости,
Ја осећам:
понор очију ме гута,
А твој луди танац
прожима ми кости,
Твој ниобски
осмех мозак ми полута.
Целовом би једним
спржила ме цела,
Испила сву младост и
дрхтање сока,
Док би твоја дојка ледена и бела
Голицала гробље мог спрженог ока.
Ај, чупао бих ти усне, врат и очи,
Смрвљену до смрти засуо те блатом,
На надгробној твојој урезао плочи
Грифоса праћена керувимским јатом;
Великом и страшном
клетвом из дубина
Мртву бих те клео
луд од очајања,
Пио бих у болу и, пијан од вина,
Јецао у поноћ песму покајања;
Луче
нове вере хтео бих да
дижем
За векове нове кô знак васкрсења,
Ја, што кô крај сфинкса у
прашини гмижем,
Ја,
сулуди Јуда палог поколења;
Апостолским звуком
симфоније једне
Певао бих химну што умрле буди,
Али... моје усне за уснама жедне,
А измрвљен мозак тражи смрт у блуди:
Дршћући те грлим руком што сва пече,
Пропињу се теби испуцале усне,
Душа хоће вечност пољупцем да рече,
А крв у кап једну стопи се и згусне.
Авај, сфинксе
врели пожудних усана,
Ти си
луди демон, што љубећи дави,
Ти си
врело подне мог блиставог дана,
Орао што жртву диже и крвави.
M.Бојић