Но за почетак послушајмо неколико извода из
ЗАВЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ:
"Написана реч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вечно. Кад је за хиљаду година пронађу нему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, Сине мој, видео и читао књиге староставне, писане пре хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или су се одавно претвориле у шупље лобање. Од нас ће, чедо мојe,. остати оно што буде записано у књизи. Сада пипамо пo мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто o нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа o нама. Kao да нас није било. A били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова деца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани Народи улазе у историју. Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова. ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, Сине мој.
Слово је чудно семе. Писма су најбоље зрње семено свакога Народа. Клија са папира после хиљаду година и расцветава се глас и реч, у слику у причу, у смисао и чувство, и у давне срца откуцаје. Чедо моје мило, оно што Народ не може мачем ни плугом, може књигом и писмом. Писало од суве трске или од лаког пера оставља дубље бразде од рала и мотике. Глагољати значи пролазити, a писати значи остајати. Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. A перо у туђој руци, Сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом. Добар књижевник више вреди него три љуте Војводе и три велика града. Добар Војвода може освојити сваки град, a други га може преотети. Књигу нико не може покорити, a многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама."
Увидевши потребу за очувањем нашег националног писма у задње време се оснивају удружења за заштиту Ћирилице, где међу првима настају она у Београду и Новом Саду, a касније и остала на целој територији Србнје. Ова удружења су у листу Православље издала саопштење своје стручне групе које гласи: "Србско национално писмо и поред јасне одредбе Закона o службеној употреби језика и писма, потиснуто је из Србске престонице. Ћирилицом је свеобухватно гледано у Београду исписано 31.8%, a латиницом 68.2%. У Новом Саду стање је још горе јер је ћирилицом исписано свега 18.5%".
Читајући ово саопштење забрињавају нас неке чињенице као што су: Наше службено писмо по слову важећег Закона је Ћирилично али га не поштују ни највећи део државних органа као и институција. Ми Срби и Србкиње морамо се запитати да ли је то намерно, злонамерно или случајно, али се још више запитајмо зашто ми обични људи то уопште прихватамо или другим речима зашто све то дозвољавамо.
ЗАВЕШТАЊА СТЕФАНА НЕМАЊЕ:
"Написана реч траје дуже од уста која су је изговорила, и грла из којег је довикнута, и ушију које су је чуле. Траје вечно. Кад је за хиљаду година пронађу нему на папиру или кожи, прозбориће. И ја сам, Сине мој, видео и читао књиге староставне, писане пре хиљаду година. И сам читаш књиге изашле из глава које су давно постале прах или су се одавно претвориле у шупље лобање. Од нас ће, чедо мојe,. остати оно што буде записано у књизи. Сада пипамо пo мраку прошлости и тражимо у далекој историји нешто o нама Србима и не налазимо никаквог трага ни гласа o нама. Kao да нас није било. A били смо и тада. Јер да нисмо били тада, не би нас било ни сада. И ми Срби смо Адамова деца. Било нас је, али нисмо записани. Само записани Народи улазе у историју. Кажем ти, мило моје, говорење је разговор са треном. Писање је разговор са вековима, и ми морамо започети наш велики разговор са нашим потомцима у вијеке вјекова. ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ, Сине мој.
Слово је чудно семе. Писма су најбоље зрње семено свакога Народа. Клија са папира после хиљаду година и расцветава се глас и реч, у слику у причу, у смисао и чувство, и у давне срца откуцаје. Чедо моје мило, оно што Народ не може мачем ни плугом, може књигом и писмом. Писало од суве трске или од лаког пера оставља дубље бразде од рала и мотике. Глагољати значи пролазити, a писати значи остајати. Народ који нема своје књигописце и књиговиједце нема своје повести у прошлости ни живота у будућности. Ми смо понекад бивали записивани туђом руком у туђим књигама и туђим писмом. A перо у туђој руци, Сине, опасније је од мача. Постаћемо народ кад се својом руком запишемо у својим књигама и својим језиком и писмом. Добар књижевник више вреди него три љуте Војводе и три велика града. Добар Војвода може освојити сваки град, a други га може преотети. Књигу нико не може покорити, a многе земље и градове сачувала је књига међу својим тврдим корицама."
Увидевши потребу за очувањем нашег националног писма у задње време се оснивају удружења за заштиту Ћирилице, где међу првима настају она у Београду и Новом Саду, a касније и остала на целој територији Србнје. Ова удружења су у листу Православље издала саопштење своје стручне групе које гласи: "Србско национално писмо и поред јасне одредбе Закона o службеној употреби језика и писма, потиснуто је из Србске престонице. Ћирилицом је свеобухватно гледано у Београду исписано 31.8%, a латиницом 68.2%. У Новом Саду стање је још горе јер је ћирилицом исписано свега 18.5%".
Читајући ово саопштење забрињавају нас неке чињенице као што су: Наше службено писмо по слову важећег Закона је Ћирилично али га не поштују ни највећи део државних органа као и институција. Ми Срби и Србкиње морамо се запитати да ли је то намерно, злонамерно или случајно, али се још више запитајмо зашто ми обични људи то уопште прихватамо или другим речима зашто све то дозвољавамо.
