Zato što je tada postojala u srpskim učenim krugovima tradicija o tome da je car Likinije bio Srbin. To ga je učinilo savršenim kandidatom za izmišljanje novog rodoslova za Nemanjiće, oko kojih su očigledno postojale neke nedoumice dalje od rodonačelnika te dinastije.
Ta tradicija konstruisana je u XV stoleću; dakle, negde između 1402. i 1427. godine, biće. Za vreme vlasti despota Stefana Lazarevića. Knez Stefan dobio je despotsku titulu od vizantijskog cara Manolja II Paleologa (1391-1425). Preko Likinija, Nemanjićima se stvara jedno, antičko poreklo, a ta krv teče u žilama i despota Stefana, sa majčine strane — njegova mati, Milica, direktni je potomak Nemanjinog sina Vukana. Izumiranjem direktne likije srpskih kraljeva od Prvovenčanog, odnosno carske Dušanove loze, ostaju tu neke bočne linije kako bi se velikaši povezali i izvršili
translatio nemanjićkog nasleđa i prava na svoju porodicu, ali to može biti ojačano dodatno ukoliko bila stvorena veza sa ni manje ni više no rimskim carevima.
Despotska titula nije baš neka vladarska; to je vizantijska dvorska titula i najviša do carske. Ona je uobičajeno bila rezervisana za careve najbliže srodnike i u neku ruku je tehnički označavala i legitimizaciju pretenzija na romejski presto. Ako bi bila izmišljena jedna veza sa jednim starim rimskim carem iz ranog IV stoleća — nešto teško proverivo, a posebno za opovrgnuti, tada — to bi značilo da je despot Stefan ni manje ni više no carske loze list, tako da je pravo pitanje to što je sramota što nije nosio despotsku tituliu pre 1402. godine.
Da se razumemo, to nije bilo ništa strogo govoreći specifično. Period o kojem govorimo, dolazak 1400-ih godina i države srpskih despota, na njihovom dvoru bio je u izvesnom smislu obeležen prodorom nekih renesansnih tradicija. Jedna od pojava koja je bila uobičajena za velike dinastije bila je
izmišljanje antičkog porekla. Tako su npr. i čuveni Habzburgovci sebe smatrali potomcima Julija Cezara, a posredno preko cezara, junaka iz Trojanskog rata. Oko Karolinga i Merovinga je isto bilo legendi o njihovom poreklu od antičkih Rimljana To je posebno bilo značajno, slično kao kod nas posle propasti Nemanjića, nakon propasti Karolinga kad bi se svaka porodica utrkavala da dokaže veću slavu. Pa i za jednog savremenik despota Stefana, kralja Žigmund Luksemburškog, govorilo se o slavnom poreklu Luksemburžana koje se moglo pratiti sve do navodnog bekstva Eneje, koji bi trebalo da je preživeo razaranje Troje. Za sebe su slično u jednom trenutku počeli da tvrde npr. i hrvatski Frankopani. Tako da, bez obzira da li govorimo o Eneji Trojancu, Aleksandru Velikom, Juliju Cezaru, Oktavijanu Avgustu ili dalje tako nekim ličnostima antičke povesti i legenda, sve su to priče koje je u nekom trenutku neko iz ideološko-propagandnih razloga stvorio. U našim krajevima, tu ulogu je ispunio Likinije, (tobožnji) predak Nemanjića. Nema neke stvarne, genealoške, istine u svim tim legendama i njih treba posmatrati i proučavati kroz kontekst vremena u kojem su nastale (kao i razmatrati iz kojih potreba).
.gif "nono3 :nono3:")
