- Poruka
- 2.264
Uvek praviš greške. Zašto ovde radiš, ko je tebe prinio? Tornjaj se. Takvo omalovažavajuće, neprijateljsko ili potcenjujuće ponašanje je češće u radnom okruženju nego što ljudi shvataju i štetnije je. Jedan od tri zaposlenih doživljava takve ponašaje, a gotovo polovina svedoci su toga.
Umesto da intervenišu, podrže žrtvu ili prijave neprimereno ponašanje, posmatrači često minimiziraju situaciju, povlače podršku ili čak okrive žrtvu, što na kraju pojačava zlostavljanje.
Prema našem istraživanjima, to je uglavnom zato što, kada zlostavljanje deluje neizbežno ili uobičajeno, posmatrači su psihološki motivisani da to opravdaju, a ne da izazivaju ili pokušaju da ga zaustave.
Ljudi su uglavnom "programirani" da smatraju da je zlostavljanje pogrešno i da je pravda nešto u šta verujemo. Ali, ako je to istina, zašto onda većina ljudi koji gledaju sa strane ne reaguje kada vide da neko trpi?
Negde sam čitao da ljudi često razmišljaju da je takvo ponašanje "normalno" ili da je zasluženo, jer ne žele da se sukobljavaju ili da si stvaraju probleme ili budu izloženi osudi. "Ma, šta sam mogao, da se mešam ili da dignem glas? Bolje da šutim."
Istraživanje je pokazalo da kada ljudi misle da je zlostavljanje na poslu neminovno i da je tolerisano, skloniji su da ga opravdaju, žrtvu smatraju zaslužnom i da se distanciraju od nje, što dodatno pogoršava situaciju i šteti onima koji trpe.
Takođe, klima u radnoj sredini igra veliku ulogu. Ako ljudi misle da je zlostavljanje u redu ili da je tolerisano, oni će ga i dalje opravdavati i neće podržati žrtvu. Takvo okruženje šalje poruku da je sve normalno, i da nije vredno borbe. Primeri takvog sistema su ljudi koji se plaše dolaska na posao, šefovi koji javno kritikuju ili govore da treba da "snađu se" ili "ne shvataju to lično". Ako se negativni komentari i ignorisanje zlostavljanja tolerišu, to je znak da je problem već postao deo kulture.
Kao rešenje- firmama bi trebalo biti važno da prepoznaju i ne ignorišu probleme, jer je otkrivanje i rešavanje ključno za bolju atmosferu; čak i kada je zlostavljanje deo kulture, male, dosledne akcije mogu napraviti razliku, a brza reakcija menadžera šalje jasnu poruku da to nije u redu — promene nisu odmah, ali su moguće ako smo svesni i aktivni.
Kakvo je vaše mišljenje i imate li kakvih iskustava u vezi ovoga?
Iz razgovora s poznanicima, izgleda da je svuda u zapadnom balkanu ovako, Kako je moguće da i firmama i radnicima više "odgovara" da ćute i trpe, nego da reše stvari? Da li je to strategija ili samo kolektivno odlaganje, da li je u pitanju mentalitet ili nesposobnost rukovodioca i šefova?
Umesto da intervenišu, podrže žrtvu ili prijave neprimereno ponašanje, posmatrači često minimiziraju situaciju, povlače podršku ili čak okrive žrtvu, što na kraju pojačava zlostavljanje.
Prema našem istraživanjima, to je uglavnom zato što, kada zlostavljanje deluje neizbežno ili uobičajeno, posmatrači su psihološki motivisani da to opravdaju, a ne da izazivaju ili pokušaju da ga zaustave.
Ljudi su uglavnom "programirani" da smatraju da je zlostavljanje pogrešno i da je pravda nešto u šta verujemo. Ali, ako je to istina, zašto onda većina ljudi koji gledaju sa strane ne reaguje kada vide da neko trpi?
Negde sam čitao da ljudi često razmišljaju da je takvo ponašanje "normalno" ili da je zasluženo, jer ne žele da se sukobljavaju ili da si stvaraju probleme ili budu izloženi osudi. "Ma, šta sam mogao, da se mešam ili da dignem glas? Bolje da šutim."
Istraživanje je pokazalo da kada ljudi misle da je zlostavljanje na poslu neminovno i da je tolerisano, skloniji su da ga opravdaju, žrtvu smatraju zaslužnom i da se distanciraju od nje, što dodatno pogoršava situaciju i šteti onima koji trpe.
Takođe, klima u radnoj sredini igra veliku ulogu. Ako ljudi misle da je zlostavljanje u redu ili da je tolerisano, oni će ga i dalje opravdavati i neće podržati žrtvu. Takvo okruženje šalje poruku da je sve normalno, i da nije vredno borbe. Primeri takvog sistema su ljudi koji se plaše dolaska na posao, šefovi koji javno kritikuju ili govore da treba da "snađu se" ili "ne shvataju to lično". Ako se negativni komentari i ignorisanje zlostavljanja tolerišu, to je znak da je problem već postao deo kulture.
Kao rešenje- firmama bi trebalo biti važno da prepoznaju i ne ignorišu probleme, jer je otkrivanje i rešavanje ključno za bolju atmosferu; čak i kada je zlostavljanje deo kulture, male, dosledne akcije mogu napraviti razliku, a brza reakcija menadžera šalje jasnu poruku da to nije u redu — promene nisu odmah, ali su moguće ako smo svesni i aktivni.
Kakvo je vaše mišljenje i imate li kakvih iskustava u vezi ovoga?
Iz razgovora s poznanicima, izgleda da je svuda u zapadnom balkanu ovako, Kako je moguće da i firmama i radnicima više "odgovara" da ćute i trpe, nego da reše stvari? Da li je to strategija ili samo kolektivno odlaganje, da li je u pitanju mentalitet ili nesposobnost rukovodioca i šefova?
