ZAŠTO JE MARKS BITAN?

[Dejan.Jankovic]

ZAŠTO JE MARKS BITAN?
Aleks Kalinikos

Prethodna decenija svedočila je pojavi novih pokreta otpora. Oni su prvobitno bili izazvani oblikom korporativne globalizacije koju je nametnula neoliberalna politika vodećih zapadnih zemalja.
Otpor je postao još intenzivniji sa pozivom na rat koji je Džordž Buš uputio nakon 11. septembra 2001.

Ali pitanje na koje se još uvek čeka odgovor je: koje ideje najbolje izražavaju aspiracije ovih pokreta?

Početkom 2000-tih, najuticajnije su bile one ličnosti koje su slavile postojanje pokreta i njihove decentralizovane metode organizovanja, poput Antonia Negrija, Naomi Klajn i Džona Holoveja.

Ali, kako nisu nudile gotovo nikakav pravac, ove ideje su značajno izgubile uticaj.

Noam Čomski ostaje veoma poštovana fi gura zbog svoje bespoštedne kritike imperijalizma SAD-a, ali on se odlučno povlači pred bilo čime što liči na sveobuhvatnu analizu ili pružanje strateškog pravca pokretu.

Možda i ne bi bilo loše da umesto traganja za novim misliocima konsultujemo jednog starog – Karla Marksa. Ovo mnogima izgleda kao besmislen predlog – nije li Marks prevaziđen, devetnaestovekovni lik?

Vrlo daleko od toga, Marks je zapravo najsavremeniji društveni teoretičar. I to iz veoma prostog razloga.

Opšte je prihvaćeno da živimo u eri kojom dominira dinamični, globalizovani kapitalizam.

Upravo je kapitalizam bio Marksova glavna tema. Njegova originalnost bila je u tome da je shvatio, čak tokom 1840-tih godina, da će se industrijski kapitalizam, zasnovan na masovnoj, tehnologijom vođenoj proizvodnji, proširiti iz Engleske i osvojiti svet.

U Komunističkom manifestu, objavljenom 1848. godine, Marks je skicirao proces ekspanzije kapitalizma, proces koji će se u svojoj potpunosti ostvariti 150 godina kasnije.

Više od toga, on je uvideo i koliko je kapitalizam zapravo krhak.

U svom remek delu Kapital, Marks je pokušao da otkrije mehanizme koji kapitalizam čine neminovno podložnim dubokim i destabilišućim ekonomskim krizama. Ovo su beksrajno značajna saznanja.



Ranjivost

Mnogi su uvideli koliko je savremena globalizacija društveno nepravedna i ekološki štetna. Međutim, i strogi kritičari sistema retko prepoznaju sklonost tržišnog kapitalizma prema krizi.

Ovo je naravno, još i istinitije kada govorimo o mesijama neoliberalizma. U proteklih pet godina, dok je svetska ekonomija ubrzano rasla, oni su najavljivali ulazak kapitalizma u novo zlatno doba.

Međutim, umesto toga, sada se suočavamo sa ozbiljnom fi nansijskom krizom koja potiče iz samog jezgra sistema u SAD-u i koja preti da povuče ceo sistem u recesiju.

Mesije su sada promenile pesmu.

Umesto da se prepuste „magiji tržišta", kako je to opisao nekadašnji američki predsednik Regan, oni spas traže u državi.

Marks je shvatao da kapitalizam nije samo ekonomski sistem, već i režim odnosa moći koji počiva na suštinskom antagonizmu – klasnom konfliktu između radnika/ca i poslodavaca.

Marks je ustanovio da izvor profi takoji je pogonsko gorivo kapitalizma leži u eksploataciji radničke klase. Ova osnovna podela rascepala je društvo na dva dela, oslobađajući prostor klasnoj borbi između eksploatatora i eksploatisanih, borbi koja će promeniti svet.

Upravo se ovo Marksovo stanovište najčešće odbija kao zastarelo, jer navodno odražava polarizaciju društva između bogatih i siromašnih koja pripada XIX veku. Ali, izgleda da su upravo kritičari te ideje sve više zastareli.

Za početak, polarizacija društva na bogate i siromašne nije nestala.

Naprotiv, aktuelni rast cena hrane izazvao je masu nemira širom sveta, pošto siromašne porodice nisu više u mogućnosti da sebi priušte najosnovnije namirnice poput pirinča i hleba.

Marksovo objašnjenje kriza u kapitalizmu počiva na tome da one ne nastaju usled nedostatka nečega, tj. usled nedovoljne proizvodnje.

Ljudi ne gladuju zbog toga što nema dovoljno hrane, već zato što nemaju dovoljno novca da je kupe. Porast cena odražava anarhiju kapitalističkog sistema.

Žan Cigler, specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za pravo na hranu, izjavio je u aprilu: „Glad već dugo nije rezultat slepe sudbine – baš kao što je Marks mislio. Ovo što se dešava je tiho masovno ubistvo."

Podela na siromašne i bogate postoji i u razvijenim ekonomijama. Istini za volju, jaz između njih povećao se u razdoblju neoliberalizma.

Sve je očiglednije da je najveći problem SAD-a, najbogatije zemlje na svetu, apsolutni pad životnog standarda.

Prosečan porodični prihod bio je niži u 2006. godini, pred kraj poslednjeg ekonomskog buma, nego što je bio u istoj fazi prethodnog buma 1999. godine.

Ali Marks pitanju klase nije prišao iz ugla jednog sociologa. Njega nisu interesovale mape poslovnih struktura po granama privrede ili raspodele zarada.



Promena

Marks je bio zainteresovan za klasne suprotnosti, zbog toga što su one davale odgovor na pitanje gde leži moć – za očuvanje ili pak menjanje današnjeg društva.

Upravo zbog toga oni koji ga optužuju da zanemaruje pitanja roda, rase ili religije ne shvataju suštinu.

Naravno da je Marks bio svestan postojanja različitih vrsta podela u društvu, koje mogu da dovedu do dominacije jedne grupe nad drugom. Ali nečija patnja nije nužno i izvor moći promene.

Po tome sea radnička klasa razlikuje od ostalih potlačenih grupa: rad koji radnici/e prodaju, kapitalistima stvara profit. Sama činjenica da su radnici/e eksploatisani/e daje im moć koju mogu da iskoriste protiv gazda.

Ova moć se pokazuje svakim štrajkom, kada radnici i radnice kolektivno povlače svoj rad i samim tim prekidaju dotok profita.

Neke grupe radnika/ca su strateški raspodeljene tako da imaju još veću moć, pošto mogu da utiču na profit ne samo svojih, već i svih ostalih gazda.

Haos koji je nastao u Londonu krajem prošlog leta zbog štrajka radnika u metrou ilustracija je takvog vida moći.

Isto se dešava širom Evrope i sveta.

Značajno je da Marks nije video radničku klasu isključivo onako kako je predstavljaju mnogi u akademskom svetu i po medijima – sastavljenu od muških, manuelnih, industrijskih radnka.

Za Marksa, klasu definiše odnos između eksploatatora i eksploatisanih.

Iz tog ugla, svako ko nema nezavisan izvor prihoda i ko mora da prodaje svoju sposobnost da radi kako bi preživeo deo je radničke klase.

Zbog nedostatka mogućnosti da pregovaraju o uslovima svog rada, radnice i radnici bivaju u manjoj ili većoj meri eksploatisani na poslu.

U tom smislu, da bi bio/la radnik/ca ne moraš raditi svojim rukama ili u fabrici. Možeš raditi u kancelariji, bolnici, školi ili na univerzitetu – i biti član radničke klase.

Većina

Možeš prizvoditi usluge, ne samo fizička dobra. Tvoj poslodavac može biti i država a ne samo privatnik.

Radnička klasa u ovom širem društvenom smislu čini veliku većinu stanovništva u bogatim zemljama i raste na globalnom nivou.

Industrijalizacija priobalja Kine u prethodne dve decenije znatno je povećala brojnost i moć radničke klase sveta.

No, Marks se nije zadovoljavao samo time da dokaže da radnička klasa postoji.

On je razlikovao „klasu po sebi" i „klasu za sebe" – tj. razlikovao je klasu koja samo postoji i klasu koja je samosvesni politički činilac koji se bori za svoje interese.

Mladi Marks je prepoznao u velikim socijalnim borbama – poput onih koje su vodili britanski Čartisti ili francuske revolucije 1848. – početak svesnih radničkih političkih pokreta koji su predstavljali „klasu za sebe".

Ali razumeo je da će ovo biti dug i mukotrpan proces i da će se suočavati ne samo sa pobedama već i sa mnogim porazima.

Na primer, on je u Pariskoj komuni 1871, kada su radnice i radnici na kratko vreme preuzeli vlast pre nego što su bili slomljeni od strane vladajuće klase, našao bitne pouke za radnički pokret.

Komuna je pokazala da će radnička borba stvarati nove političke oblike, koji će biti pod neposrednom radničkom kontrolom i demokratičniji nego bilo šta što se u kapitalizmu može zamisliti.

Marks je smatrao da će socijalizam, kao alternativa kapitalizmu, da se izrodi iz ovakvog procesa.

On je to nazvao samo-emancipacijom radničke klase – radnice i radnici mogli bi da se oslobode samo putem svojih organizacija i sopstvene borbe.

Niko drugi, nikakva elita, koliko god ona bila dobronamerna, ne bi mogla to da uradi umesto njih.

Marksova koncepcija socijalizma je, dakle, radikalno drugačija od staljinističkog sistema koji je u njegovo ime došao na vlast u Sovjetskom Savezu, Istočnoj Evropi i Kini.

Ova društva su bila karikature autentičnog socijalizma.

Novi pokreti otpora koji su se pojavili nakon pada staljinističkih režima krajem osamdesetih godina predstavljaju preporod procesa borbe kroz koje je Marks smatrao da će nastati samosvesna klasa za sebe.

No, te borbe biće uspešne samo ako se Marks shvati ne kao zastarela ličnost od marginalnog istorijskog značaja, već kao nezaobilazni saveznik u borbama protiv globalizovanog kapitalizma.

 

[buudala]

KOMUNIZAM Među istoričarima-tradicionalistima odavno je ukorenjeno mišljenje da je Karl Marks bio osnivač komunizma. Dodaćemo da je ovo zvanična pozicija koju nude i sami komunisti. Njihov stav je da se nepoznati mladi čovek pojavio niotkud, napisao „Komunistički manifest" i tako lansirao komunizam. Istina je, međutim, da je ovakvo obrazloženje samo delimično tačno. I ova istina je daleko zanimljivija od delimično tačne priče. Da bismo shvatili zašto je tako, biće neophodno da prvo ispitamo ličnost samoga Marksa. Rođen je 1818. godine. U Pariz je otišao 1843, da studira ekonomiju. Na univerzitetu se upoznao sa Fridrihom Engelsom, sinom bogatog fabrikanta pamuka iz Lankšajra u Engleskoj. Marks je veoma brzo naučio da uživa u zadovoljstvima nezarađenog bogatstva, jer mu je Engels stalno pomagao, dobijajući novac od oca iz Engleske. Kasnije, Engels je pomagao i Marksovu porodicu. Marks nije bio u brizi da zarađuje za životne potrebe na tradicionalan način, već se oslanjao na darežljivost svog prijatelja Engelsa, koji ga je izdržavao gotovo celoga života. Marks je često tražio dodatni novac od Engelsa, govoreći da njegove ćerke „moraju imati buržoasko obrazovanje da bi u životu mogle da uspostavljaju veze."1 Istoričari-tradicionalisti nisu se mnogo zadržali na odnosu Marksa sa Engelsom. Drugi, koji su ovu vezu pomno proučili, našli su da je čudno to što je Marks, „zastupnik poniženih i potlačenih radnika"
ceo život proveo živeći od profita koji je zarađivao jedan „kapitalista" iz Engleske. Engelsov otac je - ako bismo naveli optužbe protiv „veleposedničke klase" toga doba - „izrabljivao radničku klasu koja, u stvari, proizvodi sav kapital na svetu". Pa ipak, Marks je nastavljao da živi od prihoda koje mu je Engels obezbeđivao od svoga udela u fabrici pamuka. Da je Marks bio pošten i dosledan svojim principima, odbio bi taj novac i živeo od onoga što bi zaradio sopstvenim radom. Ali, jedini zvanični posao koji je Marks ikada obavljao bio je posao novinskog dopisnika, a i to samo kratko vreme.

 

[buudala]

U ranoj mladosti Marks je verovao u Boga. Međutim, tokom studiranja, promenio je svoje poglede. Napisao je jednom da bi želeo da se osveti „Onome koji vlada odozgo."2 Nije slučajno da je do promene kod njega došlo pošto se priključio jednoj veoma tajanstvenoj sekti, Satanskoj crkvi. U znak dokaza da pripada ovoj sekti, Marks je pustio veliku bradu i kosu. Ovakve spoljašnje manifestacije bile su: „... karakteristične za učenike Džoane Sautkot (Joana Southcott), satanske sveštenice, koja je tvrdila da je u kontaktu sa demonom Šilohom."3 Do 1841. godine njegov preobražaj bio je gotovo potpun, i jedan njegov prijatelj je primetio: „Marks hrišćansku veru naziva jednom od nemoralnijih religija."4 Marks je, pored hrišćanstva, napao i jevrejsku veru. U „Njujork tribjunu", 1865. je napisao: „Tako su ovi zajmovi... postali blagoslov Kuće Judine. Jevrejska organizacija zajmodavaca opasna je za narod koliko i aristokratska organizacija zemljoposednika."5 Marks je, u stvari, svoj bes usmerio protiv religije uopšte: „Napuštanje religije kao iluzorne čovekove sreće predstavlja uslov za njegovu istinsku sreću."6 Razlozi za Marksovu ogorčenost na religiju su brojni. Marks je religiju video:
1.kao mehanizam bogatih pomoću kojeg siromašne, potlačene radnike drže u stanju siromaštva;
2.kao učenje da imovina jednog čoveka ne pripada drugome;
3.kao učenje da čovek ne treba da žudi za imovinom drugog čoveka, i
4.kao učenje da svaki čovek samome sebi treba da obezbedi sredstva za život.
Marks je ovu nejednaku raspodelu bogatstva smatrao uzrokom čovekove nesreće. Kada bi imovina mogla da se jednako podeli, čovek bi bio srećan. A sredstvo koje je čoveka sprečavalo da uzme svoj deo imovine bila je organizovana religija koja je učila da čovek ne srne silom uzeti tuđu imovinu, jer zapovest kaže „Ne ukradi". Religijska učenja, takođe, kažu i „Ne poželi ništa što je tuđe", što znači da je pogrešno da želiš više od onoga što možeš da stekneš svojim radom. Marks je stoga rezonovao da religijski sistem čoveka drži u bedi, budući da je posedovanje imovine jedini uslov njegove sreće. Dalje je sledilo, po marksističkoj logici, da kapitalistički sistem mora biti uništen, jer on ohrabruje svakog pojedinca da ličnim radom proizvodi za svoje sopstvene potrebe. Dakle, ljudska sreća zavisila je ne samo od ukidanja religije već i od ukidanja „kapitalističkog" sistema. Jedan od Marksovih prijatelja, Mihail Bakunjin, jednom je o Marksu napisao ovo: „Pošto je Marks odbacio ideju Boga, on nije mogao da objasni 'stanje ljudi' kao posledicu greha. On je za svo zlo, i moralno i psihološko, optužio ekonomski sistem, za koji je rekao da mora biti srušen putem revolucije, da bi ljudsko društvo moglo da bude restruktuisano."7 Marksistima nije bilo dovoljno čak ni ukidanje religije i kapitalističkog sistema. Sam Marks želeo je da ukine „celokupan društveni poredak", a ne samo Crkvu i sistem slobodnog preduzetništva. Pisao je: „Komunisti... otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu postići samo nasilnim rušenjem čitavog dosadašnjeg društvenog poretka."8 Marks se često bavio ovakvim temama. Evo šta je napisao o porodici: „Buržoaske fraze o porodici i vaspitanju, o prisnom odnosu roditelja i dece postaju utoliko odvratnije..."9, a šta o naciji: „Radnici nemaju otadžbine. Njima se ne može uzeti ono što nemaju.10 Marks je shvatio da je glavno sredstvo koje će se koristiti za uništavanje svih vrednosti biti vlast, i - bio je u pravu. Uzmimo, na primer, sledeći novinski članak, koji se pojavio 1980: „Ispitivanja kažu da vlast ima štetan uticaj na život porodice": „Galupov institut za ispitivanje javnog mnjenja objavio je u petak da gotovo polovina ispitanika koja je odgovarala u 1980. na pitanje o američkoj porodici veruje da federalne vlasti imaju nepoželjan uticaj na porodični život."11 Ideje o tome kako se porodica dalje može uništavati sada nam nude najrazličitiji tipovi. Jedan od njih, asistent na koledžu, ponudio nam je o toj temi svoje zamisli: „... činjenica da se deca odgajaju u porodici znači da ne postoji jednakost. Mi porodicama moramo oduzeti decu i vaspitavati ih... u cilju 5


jednakosti u vaspitavanju."

 

[buudala]

Da bi pokazali lično nezadovoljstvo tradicionalnim porodičnim životom, i Marks i Engels su pravili afere: Engels sa ženom svoga prijatelja, a Marks sa svojom služavkom. (Kada se oženio sa Dženi fon Vestfalen, ćerkom bogatog i poštovanog pruskog oficira, njena majka je, kao venčani poklon mladencima, poslala služavku. Marks je zahvalnost pokazao na taj način što je svoj poklon napravio trudnim.) Svoju nebrigu za porodicu pokazao je time što je dozvolio da mu dvoje od šestoro dece, umru od gladi. Baveći se radnicima, često je zaboravljao da obezbedi sredstva za život sopstvenoj porodici. Da bi stvari bile još gore, njegovo dvoje druge dece počinilo je samoubistvo, verovatno zbog bednih uslova u kojima je živelo.13 Marksov pogled na brak i porodicu bili su u skladu sa onim kako je živeo, ali u drugim oblastima njegova hipokrizija bila je očigledna. Na primer, juna 1864, ,,u pismu svome ujaku Lajonu Filipsu (Lion Phillips), Marks ga je izvestio da je na berzi zaradio 400 funti." Ovde, dakle, Marks, veliki borac za radničku klasu a protiv „eksploatatorskih kapitalista" (onih koji zarađuju novac na berzi), priznaje da je i sam napravio profit na berzi (tj. priznaje da se smatra pripadni- kom klase kapitalista). Primećujemo da je to bilo osamnaest godina pošto je zahtevao da proletarijat (radnička klasa) zbaci buržoaziju (klasu bogataša), one koji zarađuju profite na berzi. Drugom prilikom pisao je Engelsu, tražeći da se konačno sredi problem oko Volfovog nasledstva: „Da sam imao novca tokom poslednjih deset dana, bio bih u stanju da napravim dobar posao na berzi. Došlo je vreme kada uz pomoć pameti i malo novca u Londonu čovek može da napravi čuda."15 „Volfovo nasledstvo", koje Marks u pismu pominje, bilo je deo zaostavštine koji mu je ostavio izvesni Vilhelm Volf (Wilhelm Wolf), njegov obožavalac. Ukupna suma koju je Marks nasledio iznosila je 824 funte, u doba kada je prosečni godišnji prihod „eksploatisane radničke klase" iznosio oko 4,5 funti. U nekim današnjim ekvivalentima, to bi značilo da je nasledstvo iznosilo oko 365 000 dolara, pod pretpostavkom da je prosečna godišnja zarada američkog radnika u 1980. iznosila 20 000 dolara. Neće biti da Marks nije mogao da zaradi za pristojan život sopstvenim radom. Gospodin Marks je, u stvari, bio doktor Marks, pošto je dobio titulu doktora filosofije Univerziteta u Jeni. Sa ovom titulom mogao je lako da se zaposli na nekom evropskom univerzitetu i zarađuje za pristojan život. (On, u stvari, nije pohađao univerzitet. Svoju diplomu doktora dobio je poštom.) Godine 1846, Marks i Engels su se pridružili grupi koja se zvala „Savez komunista" a koja je proistekla iz takozvanog „Saveza pravednih". Ovaj potonji je, u stvari, izdanak Pariške lige izopštenika, koju su osnovale izbeglice iz Nemačke u tom gradu. Posle burnog desetogodišnjeg perioda, Savez pravednih pronašao je svoj 'gravitacioni centar', kako je rekao Engels, u Londonu, gde je nova stvar došla u prvi plan: od nemačkog, Savez je postao internacionalan."16 Pošto su Iluminati otkriveni u Bavarskoj, članovi su se raštrkali po celoj Evropi. Savez je bio „izdanak Pariške lige izopštenika koju su osnovale izbeglice iz Nemačke." Čovek može samo da se zapita nisu li te izbeglice bili rasejani Iluminati? U svakom slučaju, na Drugom kongresu Saveza komunista (originalan naslov manifesta na nemačkom jeziku glasi „Manifest der Kommunistichen Partei"; reč „Partei", prevodila se različito, kao savez ili kao partija) Marks i Engels bili su izabrani da napišu partijski program. Oni su očigledno odugovlačili sa tim poslom, pa im je „Centralni komitet uputio oštru notu u kojoj se kaže da će, ukoliko manifest ne bude završen pre 1. februara 1848, prema njima biti preduzete određene mere. Rezultat je usledio."17 Dakle, Marksu i Engelsu dato je u zadatak pisanje partijske platforme za već postojeću međunarodnu grupu. „Manifest" nije bio delo inspirisanog anonimusa koji se zove Karl Marks (ili Fridrih Engels, šta mari), izniklog niotkuda. Obojica su zaposleni od strane organizacije koja je već postojala i smatrala da je njena snaga dovoljna da konačno izađe iz soba „ispunjenih dimom" i svoju organizaciju i njen program obznani narodima Evrope. Ali zašto je bilo toliko važno da se manifest završi pre prvog februara? Da bi „spontane revolucije" koje su već bile isplanirane za celu Evropu mogle da izbiju na vreme i „spontano". Činjenica je da su ove „spontano-planirane" revolucije počele: 1. marta 1848. u Badenu, zatim 12. marta u Beču; 13. marta u Parmi; 22. marta u Veneciji; 10. aprila u Londonu, 7. maja u Španiji i 15. maja u Napulju. Šesdeset četiri revolucije „spontano su izbile" te iste godine širom Rusije. Znači, „Manifest komunističke partije" bio je objavljen u Londonu 1. februara. 1848, kao objašnjenje uzroka revolucije koja je bila u pripremi. Srećom po narode Evrope, gotovo sve ove revolucije su propale. Zbog ovakvih promašaja, ime teksta je promenjeno u „Komunistički manifest", a dodato je ime Karla Marksa kao njegovog autora. Ovo se odigralo 1868, dvadeset godina posle prvobitnog izdanja. Šta je onda Komunistička partija želela da 6

Marks i Engels napišu? Marks je zamislio da proletarijat (radnička klasa) „... postepeno oduzme buržoaziji sav kapital... pomoću despotskog posezanja u pravo svojine."18 Ovo znači da je trebalo da Marks i njegovi saradnici razviju program koji bi lagano uništavao pravo na privatnu svojinu u društvu, sve dok, jednoga dana, radnička klasa ne bi posedovala imovinu. Ovo ne bi zahtevalo silu, već samo delovanje vlasti sa velikim ovlašćenjima koja bi postepeno širila svoju ulogu u poslovima društva. Marks i Engels su za Komunističku partiju napisali sledeće:19 „Te mere biće, naravno, različite u različitim zemljama. Međutim, za najnaprednije zemlje sledeće mere mogu imati prilično opštu primenu:
„1. Eksproprijacija zemljišne svojine i upotreba zemljišne rente za državne izdatke."
Na drugom mestu u „Manifestu" stoji napisano: „Vi se užasavate zato što mi hoćemo da ukinemo
privatnu svojinu... Doista, mi to i hoćemo."20 Dakle, prvo načelo „Manifesta" bilo je u skladu sa ostalom Marksovom filosofijom, iako se ovo načelo bavi svojinom samo u obliku zemljišta.
„2. Izrazito progresivni porez."
Ovde Marks uvodi poreze na prihod kao metod oduzimanja svojine od „eksploatatorske klase" da
bi je dao „radničkoj klasi". Ovo načelo je u skladu s njegovom tvrdnjom da bogati imaju obavezu da daju siromašnima. „Od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama." Vlast treba da postane veliki distributer prihoda. Ona treba da uzima od proizvođača (koji „imaju"), da daje neproizvođačima (koji „nemaju"). „3. Ukidanje prava nasleđa." Ne samo što je proizvođač kapitalnih dobara trebalo da prihvati da će, što više radi, imati manje, već i to da će sve što pretekne vlast uzeti jer joj treba za siromašne, tako da ništa neće ostati za potomstvo. Svojina treba da postane samo privremeno vlasništvo proizvođača. „4. Konfiskacija imovine svih emigranata i pobunjenika." Oni koji bi poželeli da napuste komunističku državu morali bi da ostave svoju imovinu onima koji ostaju, a onima koji se suprotstavljaju vlastima imovina treba da bude konfiskovana". „5. Centralizacija kredita u rukama države preko nacionalne banke s državnim kapitalom i isključivim monopolom." Komunisti su rekli Marksu da osigura da samo oni imaju pravo da kreiraju inflaciju. Ovo pravo bi im garantovalo mogućnost da unište pravo na privatnu svojinu onih građana koji svoje vlasništvo čuvaju u obliku gotovog novca. „6. Centralizacija celokupnog komunikacijskog i transportnog sistema u rukama države." Država bi uskratila građanima pravo da govore protiv države kontrolišući pristup široj publici, kao i pravo da slobodno razvoze robu koju proizvedu. „7. Umnožavanje nacionalnih fabrika, oruđa za proizvodnju, krčenje i poboljšavanje zemljišta prema opštem planu." Država bi posedovala sva kapitalna dobra i odlučivala bi šta bi se na zemlji uzgajalo. „8. Jednaka obaveza rada za sve, stvaranje industrijskih armija, naročito za zemljoradnju." Sva kapitalna dobra, uključujući i radnu snagu, pripadala bi državi. Bila bi oformljena industrijska armija, sposobna da se po komandi kreće u bilo kojoj oblasti u kojoj bi država osetila potrebi za radnicima, posebno u zemljoradničkim krajevima. „9. Ujedinjavanje rada zemljoradnje i industrije, uticanje na postepeno odstranjivanje suprotnosti između grada i sela." Osnovno kapitalno dobro, sam čovek, izgubio bi svoju osnovnu slobodu: pravo da živi tamo gde izabere. Verovatno je Marks predvideo da rast radničkih unija postane sredstvo za kombinovanje „zemljoradnje i industrije". „10. javno i besplatno vaspitavanje dece. Odstranjivanje fabričkog rada dece u današnjem obliku. Sjedinjavanje s materijalnom proizvodnjom", i tako dalje, i tako dalje. Država bi preuzela odgovornost oko vaspitavanja sve dece u društvu. To pretpostavlja da Marks ne bi tolerisao privatne škole u kojima bi roditelji decu učili onome što bi oni hteli. Ukoliko je država jedini vaspitač, decu može da uči čemu god hoće. Osnovni cilj države bio bi da uspostavi društvene vrednosti putem sistema javnih škola. Očigledno je da je Marks predvideo i ukidanje same porodice, pošto bi država preuzela ne samo ulogu učitelja, več i ulogu roditelja.

 

[buudala]

Ovih deset načela u „Komunističkom manifestu" bila su napisana 1848. godine. Interesantno je videti koliko su ovakvi programi, od tada, odmakli u američkom društvu.
1.Eksproprijacija zemljišne svojine.
Vlada Sjedinjenih Država danas poseduje 33,5% zemlje SAD, što je potpuno suprotno Ustavu.
Prvi član Ustava daje prava zakonodavnom odelu federalnih vlasti. Odeljak 8 Prvog člana daje mu pravo „da vrši isključivu zakonodavnu vlast u svim slučajevima nad onom oblašću (ne večom od deset kvadratnih milja) koja, ustupanjem Kongresu, postane sedište vlade Sjedinjenih Država, i da vrši istu vlast nad svim mestima pribavljenim pristankom zakonodavnog tela države u kojoj se ona nalaze za podizanje Utvrđenja, skladišta arsenala, dokova i drugih potrebnih zdanja." Ovo znači da svo zemljište koje Vlada poseduje, osim Vašingtona i neophodnih vojnih baza, poseduje na protivustavan način. A vlast poseduje više od jedne trećine zemlje u Sjedinjenim Državama. Štaviše, i zemlja koju ne poseduje, Vlada kontroliše putem raznih dozvola za gradnju, birokratskih naredbi, oblasnih zakona itd. Kontrolu zakupa ne sprovodi federalna vlast, ali su efekti za privatna imanja ista. Vlast kontroliše zemlju i imovinu svojih građana kontrolišući cene koje vlasnici zemlje mogu dobiti ukoliko je iznajme. (Fašizam je bio definisan kao kontrola, ali ne kao vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.) 2.Izrazito progresivan porez. Vlada Sjedinjenih Država uvela je progresivni porez 1913. godine, posle nekoliko neuspelih pokušaja. 3.Porez na nasledstvo. Vlada Sjedinjenih Država nametnula je 1916. godine Amerikancima porez na nasledstvo. 4.Konfiskacija imovine emigranata i pobunjenika. Godine 1980, Kongres je preduzeo džinovski korak ka konfiskaciji imovine emigranata usvojivši Zakonski predlog 5.691, koji zabranjuje i pretvara u zločin prenos ili čak pokušaj prebacivanja „monetarnih instrumenata" u visini od 5 i više hiljada dolara u ili iz zemlje, bez popunjavanja određenih izveštaja koje vlast zahteva. 5.Centralizacija kredita; nacionalna banka, Sjedinjene Države ustanovile su svoju Nacionalmu banku, Federalne rezerve, 1913.godine. 6.Centralizacija komunikacija i transporta. Sjedinjene Države stvorile su Federalnu komisiju za trgovinu 1916. i Federalnu komisiju za komunikacije, 1934. godine. 7.Faktori proizvodnje u rukama države. AMTRAK, železnički sistem federalnih vlasti, najvažniji je primer mešanja vlasti u one oblasti koje su tradicionalno delovale po sistemu slobodnog preduzetništva. Uplitanje Vlade u mnoge druge poslove američkih biznismena uzima razmere kontrole nad faktorima proizvodnje (fašizam), i nema potrebe za direktnim vlasništvom. (Zajam korporaciji „Krajsler" iz 1980. predstavlja odličan primer). Kao dodatak: Vladini biroi svih formi i oblika izdaju naređenja koja privatni biznis mora da sledi. 8.jednaka obaveza rada za sve. Američka vlada se još nije umešala u ovu oblast, ali je u poziciji da bude poslodavac koji daje poslednje utočište, putem raznih programa, kao što su: Sveobuhvatni akt o zapošljavanju i obučavanju, trupe civilne zaštite, regrutacija, kao i predlog poznat pod imenom Univerzalna vojna služba, po kojem svi vojno sposobni moraju da služe svojoj zemlji na neki način. 9.Prisilno raseljavanje stanovništva. Na ovom polju marksističke misli urađeno je veoma malo, osim u nekim izolovanim slučajevima, kao što su pozivi za „urbanu obnovu". Po takvim predlozima, vlasti isteruju ljude iz četvrti u kojima je niska kirija u ime obnove propalih delova grada. Svega nekolicina tih ljudi vrača se u četvrt posle završetka stambenih radova. 10. Besplatno obrazovanje u javnim školama. Vlada Sjedinjenih Država preduzela je gigantski korak, iako mimo Ustava, prema kontrolisanom sistemu obrazovanja finansiranjem koledža i univerziteta, pošto je SSSR 1957. godine lansirao u orbitu veštački satelit po imenu „Sputnjik." Sledeći korak ka ovom cilju dogodio se 1980, kada je Ministarstvo za obrazovanje uspostavljeno kao zaseban odeljak vlasti. Proučavaoci Marksa zapazili su da je on želeo da komunisti koriste progresivne poreze i centralnu banku kao sredstva kojima bi se načinio „upad u vlasništvo buržoazije". Objašnjenje o zajedničkom načinu delovanja ova dva instrumenta za uništenje biće prikazano u narednim poglavljima ove knjige. 6

Da bi pokazali koliko su blizu marksističkom cilju ukidanja privatne svojine, komunisti iz Demokratske partije Oregona su 1972, na godišnjoj konvenciji ove stranke, usvojili prilično jasnu platformu. Ona glasi: „Zemlja je zajednički resurs i trebalo bi da bude u posedu države."

 

[buudala]

Bitanga belosvetska.

 

[buudala]

 

[petar.petrovic]

 

[buudala]

 

[Legenda_1]

Bitanga belosvetska.

Maaa daaaaaaj! Sirotan koji je našao lujke Koje če da zavara za debelu lovu da ima za cirku!

 

[fight NWO]

Ne bih mu ja posvetio ni dve recenice...

 

[petar.petrovic]

Ово да каснимо две фазе за осталим били су у праву,500 година под Турцима је учинило своје.!!

 

[Dejan.Jankovic]

Gomila budalaština, opštih mesta i parafraziranja...

Ne naseda baš svako na tu vašu "tajnu istoriju". Budite konkretni, nemojte obasipati čitatelje foruma gomilom istorijskih podataka, čija se tačnost ne može utvrditi. A za svaku kritiku Marksovog rada, kao i drugih levičara, da su bili protiv Slovena ili ne, molim reference, br. strane itd...Evo ja sam, na primer, skoro čitao Rozu Luksemburg i lepo je govorila o balkanskim narodima. Zamislite...

Džabe pišete ove gluposti iznad!

 

[Dejan.Jankovic]

Inače, knjiga iz koje je buudala je iskopirala ovaj tekst iznad, nosi naziv: Ralf Eperson - Nevidljiva Ruka, Uvod u Istoriju Zavere
buahahahhahaha

 

[Arhimedes]

Bitanga belosvetska.

Sa ovim na kraju ga baš pretera. Zar nije bilo dovoljno što si se bavio tračarenjem uz pomoć trendovske "literature" i uz to još pokušajem izvrtanja marksizma do karikaturalnih dimenzija!?

Ti i tvoji istomišljenici ne morate da se plašite, sasvim sigurno marksizam u formi u kojoj je bio na političkoj sceni XX veka nikada se neće ponoviti. Ali budite sigurni da je savremeni kapitalizam u dubokoj krizi i pitanje je samo vremena kada će ga morati zameniti bolji i pravedniji sistem koji će doneti boljitak ljudskom rodu u celosti a ne samo uzurpatorima prirodnih resusa i eksploatatorima radne snage siromašnih slojeva. Upravo zato je marksizam u izvornom smislu (onakav kakav još nije zaživeo u praksi) sve više na ceni i pobudjuje sve veće interesovanje pre svega zapadnih ekonomista i društvenih teoretičara.

 

[Schlosser]

Sa ovim na kraju ga baš pretera. Zar nije bilo dovoljno što si se bavio tračarenjem uz pomoć trendovske "literature" i uz to još pokušajem izvrtanja marksizma do karikaturalnih dimenzija!?

Ti i tvoji istomišljenici ne morate da se plašite, sasvim sigurno marksizam u formi u kojoj je bio na političkoj sceni XX veka nikada se neće ponoviti. Ali budite sigurni da je savremeni kapitalizam u dubokoj krizi i pitanje je samo vremena kada će ga morati zameniti bolji i pravedniji sistem koji će doneti boljitak ljudskom rodu u celosti a ne samo uzurpatorima prirodnih resusa i eksploatatorima radne snage siromašnih slojeva. Upravo zato je marksizam u izvornom smislu (onakav kakav još nije zaživeo u praksi) sve više na ceni i pobudjuje sve veće interesovanje pre svega zapadnih ekonomista i društvenih teoretičara.

Тачно. Маркс је актуелнији него икада. С друге стране, он је у неким стварима превазиђен, напросто јер су оне отишле даље. Више није реч само о отуђењу, већ и о екоцидној деструкцији коју данас капитализам доноси.

 

[Navar]

ali marksovo ucenje nije nesto sto je fiksno..odnosno biblijsko slovo..ko da bi mi danas mogli da zamislimo kakvi ce drustveni odnosi biti tamo negde u 23em veku..i kakva ce tehnologija tada postojati koja jako bitno utice na drustvo u celini

 

[7of9]

Sunce ti ebem ... Nikad neću saznati zašto je Marks bitan.

Da bih pročitao prvih 5 postova morao bih da uzmem godišnji odmor

 

[VERTIGON]

Bzezinski "fasizam i komunizam su dva pramena iste kose"

 

[Arhimedes]

Sunce ti ebem ... Nikad neću saznati zašto je Marks bitan.

Da bih pročitao prvih 5 postova morao bih da uzmem godišnji odmor

Onda ti ništa drugo ne preostaje nego da vereuješ na reč. Znaj da čim Buudala ovako naširoko obrazlaže njegovu nebitnost mora da je veoma bitan.

 

[kami83]

Sunce ti ebem ... Nikad neću saznati zašto je Marks bitan.

Da bih pročitao prvih 5 postova morao bih da uzmem godišnji odmor

Zato sto je socijalizmu dao filozofiju.

 

[paperinos]

 

[paperinos]

 

[Arhimedes]

Zato sto je socijalizmu dao filozofiju.

Mislim da su tvrdnje da je Marks tvorac naučnog socijalizma plasirali možda čak i neosnovano teoretičari i akteri socijalističkih revolucija XX veka primenjujući njegova učenja samo onoliko koliko je to njima odgovaralo. Ali je sasvim sigurno Marks svojim delima a pre svih "Kapitalom" postavio temelje za uredjenje društvenih i ekonomskih odnosa na ravnopravnijoj osnovi nego što je to moguće u Kapitalizmu.

 

[27E]

tema je zanimljiva, svi trazimo odgovore kako izaci sa ovim cudom na kraj

uvod cu da procitam kad se razbudim, nesuvisli komentari losih dkjaka kao sto je budala me ne zanimaju pa preskacem

ne poznavati rad marksa znaci biti nepismen u politici, svesno se odreci alata za razumevanje politike i ekonomije, i celine odnosa