За нас Србе као да је март неки судбински месец. Много датума у том месецу је испуњено значајним догађајима, па је судбина остала верна тој тужној традицији.
Слободан Милошевић је умро
ОГЛЕДАЛО
11. март 2006.
Ова штура агенцијска вест јутрос, 11 марта 2006 уздрмала је Србе али и Свет. Уздрмала је Свет толико снажно да су све највеће телевизије прекинуле своје програме и почеле да у специјалним емисијама говоре само о том догађају. Па ко смо то ми, Срби („мали и нејаки, шака јада“), а ко је Милошевић, да се цео Свет тако заталаса? Зашто смо им толико важни и зашто нас се у ствари толико боје? И много још тога зашто, међу којима се посебно издваја систематско и дуготрајно убијање Милошевића…. Сумњива самоубиства и чудне смрти, само Срба, у „елитном затвору УН“ где се такве ствари не би смеле никако да догоде.
Није људски, није хришћански у дану нечије смрти отварати овакве теме, али их ја морам отворити. Морам јер се од мене као његовог дугогодишњег сарадника то очекује, јер ми он не би опростио да не кажем истину. Ко је у ствари Милошевић? Шта је хтео да постигне и зашто у томе није успео. О њему углавном говоре данашњи јаничари који ни реч никад са њим прозборили нису. Са којима би га било блам да се рукује а камо ли седне и разговара о озбиљним политичким темама.
КО ЈЕ У СТВАРИ БИО МИЛОШЕВИЋ
- Милошевић је брилијантан ум, виспрен, елоквентан што су и надобудни Енглези на Скаy Неwс невољно признали. Наводећи да се поигравао са хашким судом као мачка са мишем демонстрирајући своју супериорност, разбијајући оптужницу у парампарчад. Истини за вољу посао му је био олакшан јер су га у Хагу оптуживали за оно за шта су они (Запад) искључиви кривци.
- Милошевић је био државник, и поредити га са данашњом владајућом олигархијом је и неумесно и крајње дегутантно. Тешко је пронаћи упоредну величину са којом би се ове данашње ДОС-ове гњиде уопште могле упоредити.
- Милошевић није био диктатор иначе би ови данашњи гласно-говорници давно занемели. Нападан је изнутра и споља па је од „балканског касапина претваран“ у „незаобилазног миротворца“, од „симпатичног саговорника“ до „убице на ибарској магистрали“. Све према потреби тренутка за унутрашњу и светску употребу. Нико још егзактно није доказао ниједно убиство које је он захтевао или наручио, а времена је за то било више него довољно (пет година). Познавајући га јако добро тврдим да се на такве ствари никада не би одлучио јер ако почнете да убијате, убићете и по неког странца а не само домаће јајаре. Осим тога неслажући се са његовом политиком ја сам имао стотине ТВ наступа критикујући његову политику а ево још ми је глава на раменима. Сво то политичко рвање на домаћој и међународној сцени Милошевић је најбоље сам дефинисао у једној реченици: „Не нападају Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“. То се бар данас јасно види јер и ако смо се „демократизовали“ још нам се по леђима ломе штапови, шаргарепу нисмо још ни окусили.
- Слоган „Србија се усправити мора“ настао је 1988 после одбијања Савезне скупштине СФРЈ да и Србији одобри квоту за малогранични промет какву су већ деценијама имале Словенија и Хрватска, као заоставштина Титовог привредног фаворизовања тих република. Тај слоган из чисто привредног „пресељен“ је у националистички контекст иако је Запад јасно знао о чему се ради. Тако је Милошевић постао националиста. Мада бих ја лично био знатно срећнији да је Милошевић био мало већи националиста него што је био космополита.
- Он је био прави пацифиста и није волео ни војску ни рат. Увек је покушавао да га избегне чак и онда када је то било немогуће. То је његова велика грешка и ту леже сви узроци његових каснијих политичких пораза. Није желео да прихвати да је ово планета силе и да се на насилну сецесију мора одлучно одговорити једино силом.
- Несрећа читавог српског народа је да је у времену распада СССР и нарушене светске равнотеже за председника имао недовољно искусног и одлучног човека. Његови покушаји да сачува Југославију као „најбоље“ решење да сви Срби ипак живе у једној држави, а без неопходне употребе силе били су унапред осуђени на пропаст. Није схватио да је Запад императивно хтео уништење Југославије као лидера несврстаног покрета како би се и тај покрет разорио. Креатори НСП су после победе над комунистичким блоком желели крв, како би утеривање „демократије“ прошло што лакше. Иза свега се ваљала нова пљачкашка варијанта звана „транзиција“ којом би западне мултинационалне компаније овладале капиталним природним и производним ресурсима Источне Европе и несврстаног света. Западу је Милошевић био посебно важна мета за одстрел јер се залагао за неку врсту хуманог „Шведског капитализма“. Та идеја није подразумевала потпуну распродају домаће привреде већ комбинацију носећих државних компанија, приватних малих и средњих предузећа, као и страног улагања. Наравно да се западним пљачкашима од те идеје дизала коса на глави те да је тако нешто требало у корену сасећи како се не би проширила на остале пост-комунистичке земље. Тиме је Милошевић постао тако важан, тако значајан Западу па је његово сатанизовање и касније уклањање требало да заплаши остале слободоумне политичаре Света да тим путем не покушавају да крену. Нажалост није дочекао да види како Путин данас у Русији идеју „Шведског капитализма“ врло успешно реализује.
Ако једном реченицом одговорим на то ко је Милошевић, без двоумљења ћу изговорити: Милошевић је све супротно од оног како су га „насликали и описали“. Све наводне анализе његове владавине тенденциозно су прављене и пласиране по систему „да се Власи не досете“. Требало је све окренути на главачке, замаглити праву истину а подметнути велику светску лаж. Баук лажи који је пре само пет година неприкосновено владо светом, данас се озбиљно клима. Исфабриковане лажи према потребама неких умишљених владара, уобличили у наводни НСП (Нови светски поредак) постале су исувише провидне да би се у њих слепо веровало.
Е због тог НСП због тих лажи хвата их страх од нас непокорних Срба, са почетка овог текста. Велика лаж је као надувани балон од сапунице, па би било веома опасно да он пукне баш тамо где је све и почело. Тамо где су уништавали једну земљу, сатанизовали један народ да би створили неодрживи само њима потребан НСП. Због тога смо ми Срби тако значајни, због тога смо велики и јаки. Скоро 20 година покушавају да нам навуку јарам НСП и не иде. Све су употребили, од изазивања међу-етничких сукоба, санкција, бомбардовања, до хашке инквизиције, али дух овог народа није сломљен. Зато смо ми велики и зато нас се плаше јер можемо бити врло „лош“ пример за остале мале народе света. За људски век 20 година и није мало, подмеће нам Сорош кроз своје медије. Но мислећи део одговара да је то за опстанак нације то је тек трен, иначе би већ више векова били Турци.
Можда о величини једног народа, једног човека најречитије говори степен интересовање које се у светским размерама створи при оваквим догађајима. После терористичког напада на Неw Yорк и напада на Ирак смрт Милошевића је најпропраћенија вест која је заљуљала Свет. Такав народ без обзира на све тешкоће има будућност и ја се поносим тиме што сам Србин.
