Pored toga što su, još onda kad sam se opredeljivala za srednju školu u mom gradu, zanatske smerove upisivali samo učenici sa niskim ocenama ili/i upitnim vladanjem, ima i toga da su roditelji od mnogih nas sistematski i potpuno nesvesno pravili nesposobnim da radimo bilo šta svojim rukama, tj. da razviijamo neke zanatske veštine i prave radne navike.
Ostavimo čak zanatske veštine na stranu-kad god sam pokazala interesovanje za nešto što su članovi moje porodice radili u kući i oko kuće, bilo bi: ''Neka, ja ću to. Neka, ne prljaj se. Neka, idi ti uči! Neka, neka, neka...'', počev od pranja suđa, pa preko radova u bašti, do nekih ozbiljnijih majstorija,
i onda, tek nakon tridesete prolazim kroz trening da živim negde daleko samostalno i brinem o sebi, da otkrivam da mi npr. leži šnajderaj, da, zaboga, ima toliko toga da se nauči putem neta kako uraditi nešto umesto zvati majstore, kojih, kao što rekoste, sve manje i ima, a ja to čačkanje ionako volim, da me radovi u bašti relaksiraju, raduju i čine da se osećam instant ostvareno...
Dakle, dugo se i sa roditeljske strane radilo na tome da se kod dece minimalno pobuđuje zanimanje za zanat, ili stvari koje su se u školi nekad učile na predmetu "domaćinstvo" jer se na takvu vrstu veština i znanja gledalo sa podništavanjem;
Verovatno je i to bila propratna stvar uz Coca-Colu, a najbolje se dočarava frazom, mislim iz "Dva i po' muškarca": "Just call the guy!"
