Чињенице јадо.
Политика Сребреничког Масакра
Едвард С. Херман
- јули 2005.
„Сребреница” је постала симбол зла, прецизније српског зла. Обично се описује као „ужас без поређења у историји Европе од II Светског Рата”, у коме је хладнокрвно побијено „најмање 8000 муслиманских људи и дечака”. Догађаји о којима је реч одиграли су се у босанском граду Сребреници, или његовој близини, између 10. и 19. јула 1995, када је Војска Републике Српске (ВРС) заузела тај град и у борби убила много босанских муслимана, чији број погинулих и стрељаних није познат. Не поставља се питање да ли је било стрељања и да су многи босански муслимани погинули током евакуације Сребренице и у догађајима који су следили. Али, премда се о томе врло ретко дискутовало, постоји крупан проблем – колико их је стрељано, јер су бројна тела пронађена у локалним гробљима била тела жртава борби, а многи босански муслимани, избегли из Сребренице, безбедно су стигли до босанске муслиманске територије. Нека од њих била су, такође, тела многих Срба, убијених приликом испада босанских муслимана из Сребренице у годинама пре јула 1995.
Сребренички масакр играо је посебну улогу у политици Западног поступка преуређења претходне Југославије и у Западном интервенционизму шире, а обнавља пажњу и сећања поводом десете годишњице у јулу 2005. Редовно се наводио као доказ српског зла и геноцидне намере и помогао је да се оправда концентрисање на кажњавање Срба и Милошевића и НАТО-ов рат против Србије 1999. Такође је пружио важну моралну подршку за касније Западне ратове одмазде, наступе силе и „ослобађање”, приказивањем да постоји зло, према коме Запад може и мора да употреби силу.
Међутим, постоје три ствари које би требало да су покренуле озбиљна питања о масакру у то време и после тога, али нису. Једна је да је масакр био изузетно погодан за политичке потребе Клинтонове администрације, босанских муслимана и Хрвата. Друга је да су постојале (као и после Сребренице) серије наводјења српских суровости, које су редовно извођене у стратешким тренуцима кад се назиравала интервенција силом од стране Сједињених Држава и НАТО блока, али је била потребна пунија подршка јавног мњења, а што се касније показало као обмана. Трећа је да су подаци о масакру, свакако таквом у коме је стрељано 8000 људи и дечака, увек били, најблаже речено, проблематични.
- Политичка погодност
Сребренички догађаји и наводи о великом масакру су изузетно помогли Клинтоновој администрацији, босанском муслиманском руководству и хрватским властима. Клинтон је 1995. политички био под притиском медија и Боба Дола да предузме силовитију акцију у корист босанских муслимана, а његова администрација је била нестрпљива у изналажењу оправдања за агресивнију политику. Клинтонови званичници су похрлили у Сребреницу да потврде и публикују наводе о масакру, баш као што је Вилијам Вокер учинио касније у Рачку, јануара 1999. Вокеров хитар извештај Мадлен Олбрајт изазвао је њено одушевљење због „раног пролећа ове године”. Сребреница је Клинтоновој администрацији омогућила „рану јесен” у лето 1995.
Босански муслимански лидери су неколико година настојали да убеде НАТО силе да интервенишу силом у њихову корист, а утврђено је да су били спремни не само да лажу, него и да жртвују своје грађане и војнике, да би дошло до те интервенције. Званичници босанских муслимана су наводили да им је њихов лидер, Алија Изетбеговић, рекао да му је Клинтон саопштио да би се интервенција Сједињених Држава догодила само ако би Срби убили најмање 5000 у Сребреници. Напуштање Сребренице од стране војних снага много већих од снага нападача и одступање, које је те веће снаге учинило рањивим и због чега су претрпеле тешке губитке у борби и одмазди стрељањима, помогло је извођењу бројева, који би испунили Клинтонов критеријум, подвалом или обманом. Постоје и други показатељи да одступање из Сребренице није било засновано ни на каквој војној потреби, него стратешко, праћено губицима у људству, сматрајући их неопходним жртвама за крупније сврхе.
Хрватске власти су, такође, биле одушевљене наводима о сребреничком масакру, јер је то скренуло пажњу од њиховог претходног пустошећег етничког чишћења Срба и босанских муслимана (скоро потпуно занемареног у Западној медији), и прикрило њихово већ планирано протеривање неколико стотина хиљада Срба из области Крајине у Хрватској. Та операција масивног етничког чишћења, спроведена са одобрењем и логистичком подршком Сједињених Држава непуних месец дана од сребреничких догађаја, веома могуће је довела до убијања више Срба-цивила, него босанских муслимана-цивила у области Сребренице у јулу; већина босанских муслимана-жртава били су борци, не цивили, јер су босански Срби превезли аутобусима жене и децу на сигурно; Хрвати нису обезбедили тако нешто и многе жене, деца и стари људи у Крајини били су побијени. Свирепост Хрвата била је упечатљива: „Трупе УН су ужаснуто гледале, док су хрватски војници вукли тела мртвих Срба дуж пута ван касарни УН, а онда у иста испаљивали читаве магацине из АК-47. Затим су мецима изрешетана тела дробили гусеницама тенка.” Међутим, ово је једва запажено, услед растућег презира и пропаганде створене око Сребренице уз помоћ водеће медије, већ прилично ушанчане у својој улози у Балканским ратовима.
Међународни Трибунал за Злочине у Југославији, МТЗЈ (International Criminal Tribunal for Yugoslavia, ICTY) и УН такође су имали важну улогу у установљењу (утврђивању) стандардног излагања (наратива) о сребреничком масакру. Од свог постанка ICTY је служио као (продужена) рука НАТО сила, које су га створиле и финансирале, служио као њихова полицијска