Legenda o Kosovu i amonijaku: Samo Srbi van Srbije mogu da budu ugroženi
Nepotrebno je napominjati da od hemijskog incidenta kod Pirota podobni mediji nisu pravili nikakvu frku. U nedelju, dok se katastrofa događala, većina nije čak ni izvestila o curenju amonijaka i celom jednom gradu koji se našao na udaru opasnog otrova. Kasnije su objavili poneku vest, ali bez preteranog unošenja u čitavu priču. To je sasvim razumljivo. Da su u pitanju nekakve “Kurtijeve cisterne s amonijakom”, lako bi se snašli i vlast i mediji. Na sva zvona bi udarili kako zli Albanci potrovaše nevini srpski narod, dok Evropa i svet to mirno gledaju.
Pirot iz vazduha foto
www.juznevesti
Piše: Tomislav Marković
Uobičajeno nedeljno veče u studiju TV Pink. U emisiji “Hit tvit” okupili su se redovni gosti, Olivera Zekić iz REM-a, urednik TV Hepi Milomir Marić i Vladimir Đukanović, narodni poslanik, naprednjački funkcioner i advokat-konsiljere raznih podobnih sumnjivih lica. Zaseli gosti kod voditeljke Verice Bradić, pa raspalili uobičajenu priču o domaćim izdajnicima i stranim plaćenicima u medijima, isporučujući necenjenom publikumu još jednu dozu tradicionalne radikalsko-naprednjačke propagande.
Usred ovog veselog ćakulanja emisijom se prolomio kajron uznemirujuće sadržine: “U Zubinom Potoku u 19.45 su se začuli pucnji, kada su Kurtijevi specijalci pokušali da uklone barikade“. Emitovan je i zamagljeni snimak pokupljen sa Telegrama, omiljene putinofilske mreže, na kojem se ne vidi bogznašta, ali se čuje rafal. Emitovan je još jedan snimak kao dokaz da je dugo žuđeni i prizivani rat najzad počeo.
Emisija se prekide, Zekić ode nekud, na novi radni zadatak, gosti se premestiše u drugi studio, pridružiše im se i drugi redovni Vučićevi analitičari poput urednika “Informera” Dragana J. Vučićevića i direktora “Srpskog telegrafa” Saše Milovanovića, pa nastaviše da raspaljuju ratnu atmosferu. I to u emisiji organizovanoj na brzinu pod nedvosmislenim naslovom “Rat uživo”.
Masovna ratna histerija
Ovlašćeni tumač srpske realnosti D.J. Vučićević objašnjavao je kolegama i dragim gledaocima šta to vide i čuju na snimcima: „Napadnuti su Srbi na barikadama, među njima nema samo muškaraca, već i žena i dece”. I ostali podobni mediji pridružili su se sveopštem ratnohuškačkom raspašoju, vratismo se na početak devedesetih dok si rekao “hit” ili “tvit”. Kosovska policija napala je ugrožene Srbe dok su mirno ispunjavali svoju radnu obavezu na barikadi, Kurtijev zločinački režim ne preza ni od čega da bi slistio nepokorne Srbe, država Srbija mora da reaguje i zaštiti nejač – tako je otprilike glasio unisoni zaključak dežurnih Vučićevih telala.
Dok su propagandisti radili svoj posao, ni predsednik Srbije nije sedeo skrštenih ruku. Održao je hitni sastanak sa premijerkom Anom Brnabić i vojnim vrhom, te naredio načelniku Generalštaba Milanu Mojsiloviću da iz ovih stopa krene put Raške. Mojsilović je odgovorio vojnički “Razumem! I nije mi teško”, te odmah zapucao do Sandžaka. Usput se uživo javljao u televizijski program, a na pitanje šta se zapravo desilo u Zubinom Potoku, šta se to vidi na snimku – nije umeo da odgovori, jer očigledno nema pojma. Uostalom, kao da je bitno šta se događa u realnosti, mnogo je važnije nešto drugo. “Trenutno sam u putu, putujem ka Raškoj, zadaci koje je dobila Vojska Srbije su precizni i jasni i biće u potpunosti sprovedeni i realizovani kao takvi”, rekao je pokorni general vojničkim rečnikom koji ne trpi pogovore i zazire od razmišljanja o tome imaju li izdata naređenja ikakvog smisla.
Vučić je u ponedeljak naredio da Vojska Srbije i sve jedinice MUP-a budu u najvišem stepenu borbene gotovosti, šesti put u poslednjih pet godina. Teška artiljerija je iz kasarne u Raškoj premeštena na granicu s Kosovom, da bi tokom dana haubice okrenule nalevo krug i bile vraćene u kasarnu, na početni položaj. Ratna histerija širila se diljem poslušničkih patriotskih medija kojima je targetiranje neprijatelja, ratno huškanje i držanje građana u stanju mentalne borbene gotovosti već godinama osnovni sadržaj.
Nepostojeći sukob
U nedelju je stigla vest i da je patrijarhu Porfiriju zabranjen ulazak na Kosovo, ali se njegova svetost uprkos tome hrabro uputila an svetu srpsku zemlju. Ipak, nije mu se dalo da zakorači u kolevku srpstva, zadržali su ga na graničnom prelazu Merdare i vratili u beogradsku Patrijaršiju. Teško je shvatiti zašto je jedan miroljubivi verski poglavar nepodoban u ovom teškom času, možda to ima neke veze s tim što je Porfirije Vučićeva uzdanica, a SPC stub Srpskog sveta ili s tim što patrijarh povremeno prozbori koju mudru propoved o tome da su državne granice na Balkanu tek privremene i provizorne.
Sa Kosova su stizale protivrečne informacije o incidentu u Zubinom Potoku. Na kraju se sa sigurnošću može reći da je pucnjave bilo, ali da se nije dogodila razmena vatre između kosovskih specijalaca i zabarikadiranih Srba. KFOR je saopštio da je nepoznat netko pucao u blizini jedne od patrola ove misije, povređenih nije bilo, niti je pričinjena materijalna šteta.
Dakle, nikakvog sukoba nije bilo, policija nije krenula da uklanja barikadu, niko nije udario na goloruki srpski narod koji je potom bio primoran da uzvrati rafalnom paljbom. Ništa od toga se nije dogodilo. Po difoltu ugroženi Srbi ovog puta nisu bili ugroženi, jedino je patrola KFOR-a bila u potencijalnoj opasnosti. Čitava furtutma je napravljena ni zbog čega. To je stanje koje odgovora realnosti, ali srpske vlasti se nimalo ne obaziru na to šta toj neprijateljskoj stvarnosti odgovara.
Trovanje Pirota amonijakom
U nedelju se u Srbiji dogodilo još nešto, otprilike u isto vreme u koje se nije dogodio opisani incident na Kosovu. U blizini Pirota teretni voz koji je prevozio opasni toksični materijal je izleteo iz šina. Prevrnule su se četiri cisterne sa amonijakom koji je počeo da curi naokolo. Amonijak se brzo raširio po celom kraju, čitav grad je bio obavijen otrovnom maglom, ali na to niko u državnom vrhu nije obratio nikakvu pažnju.
Lokalnim vlastima u Pirotu je ostavljeno da se sami snalaze. U gradu je odmah proglašena vanredna situacija. Saobraćaj je zaustavljen, autoput je blokiran, vozila su preusmeravana u pravcu sela Ponor. Evakuisani su radnici druge smene iz fabrike Tigar Tajgers koja se nalazi na obodu Pirota, a radnicima iz treće smene je rečeno da ne dolaze na posao. Nadležni su odlučili da škole, vrtići i javne ustanove ne rade u ponedeljak i utorak.
Više od 50 osoba je odmah hospitalizovano, dve osobe su preminule od posledica trovanja, a zdravlje nebrojenih ljudi je ugroženo. Jedna žrtva je preminula u bolnici, a druga je umrla na licu mesta. Novinar portala Pirot plus online Nenad Paunović pronašao je beživotno telo turskog vozača u blizini lokomotive nesrećnog voza. Ostalima život nije u opasnosti, barem za sada, ali će udisanje amonijaka ostaviti posledice na njihovo zdravlje. Jedan od hospitalizovanih pacijenata bio je u trenutku iskliznuća za volanom, udahnuo je amonijak i zbog toga doživeo saobraćajnu nesreću koja je rezultirala serijskom frakturom rebara.
Nema novca za sve
Građani Pirota su već par dana u strahu, gotovo niko ne izlazi na ulicu, što je i bila preporuka nadležnih. Amonijak i dalje curi, mada su državni organi u obavezi da to zaustave. Umesto pravovremene reakcije i ekipe za hitne intervencije, umesto organizovanog sistema za saniranje ovakvih incidenata, imamo prazne priče nadležnih ministara. Članovi Vlade se u početku nisu ni oglašavali, imali su preča posla, da brane ugrožene Srbe na Kosovu.
Najzad se u ponedeljak javio ministar građevinarastva, saobraćaja i infrastruktre Goran Vesić, rekavši da su formirane dve komisije kako bi utvrdile sve činjenice u vezi sa iskliznućem vagona cisterne s amonijakom iz šina. Usput je rekao da nema razloga za paniku, ali ima za oprez. Javila se i ministarka za zaštitu životne sredine Irena Vujović, u ponedeljak uveče, dan posle incidenta. I ona je saopštila da nema mesta panici. Sve se to događalo dan posle, dok je situacija bila alarmantna nijedan visoki predstavnik države nije se našao na terenu. Koga briga za živote građana? Pa nisu se partijski činovnici borili i rukama i nogama da zasednu u ministarsku fotelju da bi brinuli o građanima, već o sebi.
Voz je iskliznuo sa šina jer je pruga dotrajala, po njoj ne bi trebalo ni voziti opasne toksične terete. Već godinama se planira rekonstrukcija šina, ali to nikako da dođe na red. A i jednostavno nema para za sve, a vlast mora da postavi neke prioritete. Za nacionalni stadion ima 900 miliona evra, ali za sređivanje zapuštenih pruga nema novca. Za bahaćenje i otimačinu para ima koliko hoćeš, ali za bezbednost građana nekako uvek usfali sredstava u budžetu. A i birači se ne bune, redovno glasaju za vladajuću bulumentu, pa dotična gospoda iz vlasti ne osećaju nikakvu potrebu da se pozabave sprečavanjem potencijalnih opasnosti po život i zdravlje građana.
Priča o ugroženom srpstvu
Nepotrebno je napominjati da od hemijskog incidenta kod Pirota podobni mediji nisu pravili nikakvu frku. U nedelju, dok se katastrofa događala, većina nije čak ni izvestila o curenju amonijaka i celom jednom gradu koji se našao na udaru opasnog otrova. Kasnije su objavili poneku vest, ali bez preteranog unošenja u čitavu priču. To je sasvim razumljivo. Da su u pitanju nekakve “Kurtijeve cisterne s amonijakom”, lako bi se snašli i vlast i mediji. Na sva zvona bi udarili kako zli Albanci potrovaše nevini srpski narod, dok Evropa i svet to mirno gledaju. Pošto je takva zloupotreba događaja u ratno-propagandne svrhe nemoguća, onda ništa, što bi se neko potresao oko potrovanih žitelja Pirota i okoline.
Videli smo pokaznu vežbe iz nečega što bi se moglo nazvati doktrinom o ugroženim Srbima. Po tom nezvaničnom učenju, Srbi mogu da budu ugroženi samo van Srbije, najčešće u BiH, Crnoj Gori i na Kosovu. Srbe po difoltu ugrožavaju samo drugi narodi i njihove antisrpske vlasti. Kao što se da primetiti iz ujdurme oko nepostojećeg sukoba kod Zubinog Potoka, tu nije važno ni da li se nešto u stvarnosti zaista dogodilo. Lako će naši propagandisti i njihovi gospodari domaštati delove koji im nedostaju i perpetuirati narativ o ugroženom srpstvu.
Legitimne mete
To ne znači da država Srbija brine o pripadnicima srpskog naroda u rasejanju, naprotiv. Oni su samo zgodno sredstvo za održavanje jedne propale velikosrpske nacionalističke politike, za podgrevanje međunacionalne mržnje i izazivanje nestabilnosti i potencijalnih sukoba. Za razliku od Srba van matice, građani Srbije nemaju takvu upotrebnu vrednost. Zato oni mogu mirno da budu trovani amonijakom, niko iz vlasti i režimskih medija na to neće obraćati pažnju.
Građani Srbije mogu da budu pljačkani, zlostavljani, premlaćivani i ponižavani na sve moguće načine – to je njihova patriotska obaveza. A ako se pobune, organizuju demonstracije i blokiraju saobraćaj – premijerka će ih nazvati fašistima, a medijski eskadroni će ih zasuti uvredama i proglasiće ih državnim neprijateljima. A ako baš preteraju u traženju svojih prava, stići će ih najteža kazna – propagandna mašinerija proglasiće ih “Kurtijevim Srbima”, praveći od građana sopstvene države legitimne mete za odstrel.
