Zadata reč u pesmi...

Spiram te sa kože



Spiram te sa kože,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,

Iskašljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo šljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nožem kajačem
Nema te, nema te,
Nema te.

Reči te se odriču i
u laž me ušuškuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa iščeznućem,
Istresam te iz džepova
starih košulja,
Stružem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinački sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanuješ,
jedeš, spavaš, umivaš se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.

Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kišama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reči,
Samo da postojiš.
Kako ćeš i ovu
Molitvu čitati
Ako te nema
Ako uporno tvrdiš
Da te nema,
Da sam te
izmislio.

(Pero Zubac)

- da -
 
Uzalud je budim - Branko Miljković

Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama
Zbog neba razapetog između prstiju
Budim je zbog reči koje peku grlo
Volim je ušima
Treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
Budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
Zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
Zbog anonimnih reči trgova
Budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
Budim je zbog ove naše planete koja će možda
Biti mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke
Kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
Moja ljubav puna drugih je deo zore
Budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
Budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
Sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
Ta žena sa rukama deteta koju volim
To dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
Uzalud, uzalud, uzalud, uzalud je budim
Jer će se probuditi drukčija i nova
Uzalud je budim
Jer njena usta neće moći da joj kažu
Uzalud je budim
Ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
Uzalud je budim
Treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pijesku
Ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

- gde -
 
Sivo jutro nad gradom i dan tek se budi.
Zakasnjela klinka s tuluma kuci zuri.
Pet je sati, u prvoj fazi cudna raja gradom plazi.
Nasminkana, skockana odudara od svijetla dana.
Zeleno se pali, ona prelazi ulicu,
Zastitu trazi u nekom dobrocudnom licu.

Princa svog je srela, dobila je,
Al' se ne zna - da l' je htjela?
(Parni Valjak)

-jutro-
 
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.
Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se jos sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica

(Dosadna pesma - Mika Antić)

- priča -
 
Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.
Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srca i duša, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.
Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vređa i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.
Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.
I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.
I tako, pun tamne neviđene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista –
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

(Himera - Jovan Dučić)

- list -
 
Čuo sam - Dobrica Erić

Čuo sam kako pčelica zuji
kad med iz cveta kroz nju prostruji.

Čuo sam kako kišnica pljušti
i kako zrela pšenica šušti.

Čuo sam kako livade zriču
kako žubore i pućpuriču.

Čuo sam kako majka plače
i krije suze u maramče.

Čuo sam kako ona pevuši
kada joj sunce sine u duši.

Sve sam ja čuo i znam šta znaći
kad se otac naoblači.

Mada mi svaki nežni zvuk prija,
meni je ipak najmilija

Starinska svirka majčinog glasa
blaga k’o žubor rečnih talasa.

- tamo -
 
Srebrnih zvezda kad se spusti roj
taj casak srece nek je samo tvoj
al' svaku suzu, nemire i bol
podeli sa mnom jer ovde ti je dom

I kad si iza sedam planina
kad plovis toplim okeanima
ko brod u boci na ormanu mom
uvek si sa mnom jer ovde ti je dom
(Aleksandra Kovač)

- odlaziš -
 
YU Grupa
Posle snegova nema tragova


Kako da ti oprostim
kako, jedina
kako da zaboravim
sedam godina ja

Vise nema vremena
da me posetis
vise nema nacina
da me osetis ti

Ej, posle snegova
ej, nema tragova

Ti si slatka k'o secer
ti si gorka k'o cemer
ti si svetlost i tama
al' ipak volim te

Devet crnih leptira
nocas putuje
svojom zeljom poslednjom
da se rukuje

Bojom trulih visanja
s tvojih usana
svake noci pisem ti
knjigu secanja ja

~ znam ~
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Poli46
Što duža reč (na 3.slovo)
34 35 36
Odgovora
875
Pregleda
3.776
echinacea
echinacea

Back
Top