VENIX
Ističe se
- Poruka
- 2.746
Nada Knežević
http://4.***************/_Tu3lhRKgoIg/S9ais228NNI/AAAAAAAAA9o/V-oSYdUDg4Q/S700/Nada+Knezevic.jpg
Nada Knežević je jedna od najcenjenijih pevačica sa prostora bivše SFRJ, čija je slava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevazišla okvire te zemlje i Balkana. Neslužbeno je zovu „prvom damom jugoslovenskog jazza“, njeno ime se može pronaći u svetskim jazz enciklopedijama, a poklonici dobre muzike širom planete još uvek sa poštovanjem govore o njenom liku i delu.
Rođena je 1940. godine u Beogradu. Od petnaeste godine je učila pevanje kod znamenite operske pevačice Zdenke Zikove, a kao srednjoškolka je pevala na beogradskim igrankama, u “Božidarcu”, gde je bila zapažena. Tako je dospela do Udruženja jazz muzičara, što joj je otvorilo vrata Radio Beograda. 1956. godine je učestvovala na koncertu “Mlade snage na polju jazza”, izvodeći kompoziciju Džordža Širinga (George Shiring) iz repertoara Ele Ficdžerald (Ella Fitzgerald) „Lullaby of birdland“, posle čega se je – što je nekada bila privilegija – u novinama pojavila njena fotografija sa natpisom „Brz uspeh mlade džez pevačice“ .
Bez obzira na to što se je od nje očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju i postane lekar – prvi snimci za Radio Beograd su presudili da njen životni poziv ipak bude muzika. 1959. je debitovala na Opatijskom festivalu, posle čega je postala poznata širem auditorijumu. Iste godine su kompozicije „Ciganska noć“ i „Fatima“ postale radijski hitovi i donele joj veliku popularnost, pa je odmah potom je bila i jedan od predstavnika JRT – a u emisiji takmičarskog karaktera “Muzika na Jelisejskim Poljima”, u Baden – Badenu. Pratio ju je prestižni jazz orkestar Rola Hansa Mulera i kući se je vratila sa osvojenom prvom nagradom.
U narednom periodu je nastupala na domaćim festivalima, od Zagrebfesta, preko Jugoslovenskog jazz festivala na Bledu do tek osnovanog Beogradskog proleća, a na prvom i poslednjem takmičenju pevača zabavne muzike je osvojila ZLATNI MIKROFON (1961.), čime se je zauvek svrstala među najbolje jugoslovenske interpretatore.
U vreme najveće slave, 1962. otišla je na godinu dana u Zapadnu Nemačku, gde je nastupala pred američkim vojnicima u jazz klubovima i usavršavala engleski jezik. Po povratku u domovinu, sa grupom domaćih umetnika (Đorđe Marjanović, Cune Gojković, Nina Spirova, 7 mladih...), odlazi na veliku turneju po Sovjetskom Savezu, i posle njihovog uspeha se otvara koridor svim jugoslovenskim pevačima koji će kasnije tamo nastupati.
Neko vreme je sarađivala sa bugarskim jazz septetom "Sofia", a onda krajem '63 opet odlazi u Zapadnu Evropu, i nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. Nastupala je u skandinavskim zemljama sa triom Vladimira Vitasa u klubovima u kojima su se mogli čuti umetnici poput Dona Bajesa i Erola Garnera; u Oslu je pevala u elitnim klubovima poput “Down town” i “Key club”; snimila je dvočasovni muzički program za dansko – švedsko – norveški radio i imala podršku inostranih medija, što joj je pružilo priliku za evropsku karijeru.
Poziv menadžera Katarine Valente nije mogla da prihvati zbog bolesti oca, i vratila se u domovinu. Posle kraće pauze je nastavila karijeru, nastupajući na domaćim festivalima, radiju i televiziji, kao i u inostanstvu (najčešće u SSSR – u), a onda je 1969. postala majka blizanaca, što je uslovilo novu dvogodišnju pauzu.
1971. se je sa velikim uspehom vratila na scenu. Snimila je muziku za film „Moja luda glava“, koju je komponovao Bojan Adamič, nastupila na “Beogradskom proleću” sa legendarnom kompozicijom “Seti se naše ljubavi” i predstavljala Jugoslaviju kao gost UN – a na Sinajskom poluostrvu, gde je proglašena najboljim pojedincem od svih do tada gostujućih grupa. Nastupala je i na XIII međunarodnom jazz festivalu u Ljubljani '72. uz B. P. Convention bend, koji je predvodio vibrafonista Boško Petrović, i uz pratnju pijaniste Dražena Bojića.
Svet je imao mnogo sluha za nju, pa je magazin Down BiT pisao u superlativu o njenim vokalnim kvalitetima, a jazz pijanista Čik Korija (Chick Corea) joj je, posle jednog nastupa, nudio saradnju. Nastupala je u Albert Fišer Holu, na međunarodnim jazz festivalima u Minhenu, Atini i Istambulu, i čak pet puta na New Port Jazz festivalu...
Tokom sedamdesetih je, uz povremene pauze na koje je navikla svoju publiku, nešto revnosnije nego pre gradila tzv. paralelnu karijeru: za široki jugoslovenski auditorijum je bila vrsna pevačica zabavne muzike koja na domaćim festivalima peva srceparajuće šlagere, a u inostanstvu slovi za vrhunskog jazz izvođača... Postoji i anegdota sa nastupa slavne Ele Ficdžerald na Beogradskom jazz festivalu, kada se je publici po izlasku na scenu obratila rečima: “Dobroveče, ja sam Nada Knežević”... Krajem te decenije se sasvim okreće jazzu, i od tada se o njoj gotovo uvek govori i piše kao o jazz pevačici.
1977. je sa Big Bendom održala nezaboravne koncerte u zagrebačkoj dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, koji su trajno sačuvani na duplom LP albumu 4 lica jazza u izdanju Jugotona. Jugoslovenska radio – difuzija je toj ploči dodelila prvu nagradu za najbolje diskografsko ostvarenje te godine, pa je uz Boška Petrovića, Boru Rokovića , Jovana Mikovića, Damira Dičića i Ratka Divjaka, Nada uvrštena u Jazz - reprezentaciju SFRJ.
Od Udruženja jazz muzičara je dobila povelju za doprinos razvoju muzičkog stvaralaštva, tokom pedeset godina karijere je mnogo puta nagrađena na festivalima, dobitnica je raznih povelja i priznanja, kao i mnogih estradnih nagrada.
Poslednji koncert, nazvan Nada Beogradu održala je 1995. , a nagradu za životno delo je primila 2007. , na XXIV internacionalnom jazz festivalu Nišville. Tada se je i oprostila od scene, rekavši: “To je bilo sve od Nade Knežević“.
http://4.***************/_Tu3lhRKgoIg/S9ais228NNI/AAAAAAAAA9o/V-oSYdUDg4Q/S700/Nada+Knezevic.jpg
Nada Knežević je jedna od najcenjenijih pevačica sa prostora bivše SFRJ, čija je slava šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka prevazišla okvire te zemlje i Balkana. Neslužbeno je zovu „prvom damom jugoslovenskog jazza“, njeno ime se može pronaći u svetskim jazz enciklopedijama, a poklonici dobre muzike širom planete još uvek sa poštovanjem govore o njenom liku i delu.
Rođena je 1940. godine u Beogradu. Od petnaeste godine je učila pevanje kod znamenite operske pevačice Zdenke Zikove, a kao srednjoškolka je pevala na beogradskim igrankama, u “Božidarcu”, gde je bila zapažena. Tako je dospela do Udruženja jazz muzičara, što joj je otvorilo vrata Radio Beograda. 1956. godine je učestvovala na koncertu “Mlade snage na polju jazza”, izvodeći kompoziciju Džordža Širinga (George Shiring) iz repertoara Ele Ficdžerald (Ella Fitzgerald) „Lullaby of birdland“, posle čega se je – što je nekada bila privilegija – u novinama pojavila njena fotografija sa natpisom „Brz uspeh mlade džez pevačice“ .
Bez obzira na to što se je od nje očekivalo da nastavi porodičnu tradiciju i postane lekar – prvi snimci za Radio Beograd su presudili da njen životni poziv ipak bude muzika. 1959. je debitovala na Opatijskom festivalu, posle čega je postala poznata širem auditorijumu. Iste godine su kompozicije „Ciganska noć“ i „Fatima“ postale radijski hitovi i donele joj veliku popularnost, pa je odmah potom je bila i jedan od predstavnika JRT – a u emisiji takmičarskog karaktera “Muzika na Jelisejskim Poljima”, u Baden – Badenu. Pratio ju je prestižni jazz orkestar Rola Hansa Mulera i kući se je vratila sa osvojenom prvom nagradom.
U narednom periodu je nastupala na domaćim festivalima, od Zagrebfesta, preko Jugoslovenskog jazz festivala na Bledu do tek osnovanog Beogradskog proleća, a na prvom i poslednjem takmičenju pevača zabavne muzike je osvojila ZLATNI MIKROFON (1961.), čime se je zauvek svrstala među najbolje jugoslovenske interpretatore.
U vreme najveće slave, 1962. otišla je na godinu dana u Zapadnu Nemačku, gde je nastupala pred američkim vojnicima u jazz klubovima i usavršavala engleski jezik. Po povratku u domovinu, sa grupom domaćih umetnika (Đorđe Marjanović, Cune Gojković, Nina Spirova, 7 mladih...), odlazi na veliku turneju po Sovjetskom Savezu, i posle njihovog uspeha se otvara koridor svim jugoslovenskim pevačima koji će kasnije tamo nastupati.
Neko vreme je sarađivala sa bugarskim jazz septetom "Sofia", a onda krajem '63 opet odlazi u Zapadnu Evropu, i nešto manje od dve godine radi sa ansamblom Hejzija Ostervalda. Nastupala je u skandinavskim zemljama sa triom Vladimira Vitasa u klubovima u kojima su se mogli čuti umetnici poput Dona Bajesa i Erola Garnera; u Oslu je pevala u elitnim klubovima poput “Down town” i “Key club”; snimila je dvočasovni muzički program za dansko – švedsko – norveški radio i imala podršku inostranih medija, što joj je pružilo priliku za evropsku karijeru.
Poziv menadžera Katarine Valente nije mogla da prihvati zbog bolesti oca, i vratila se u domovinu. Posle kraće pauze je nastavila karijeru, nastupajući na domaćim festivalima, radiju i televiziji, kao i u inostanstvu (najčešće u SSSR – u), a onda je 1969. postala majka blizanaca, što je uslovilo novu dvogodišnju pauzu.
1971. se je sa velikim uspehom vratila na scenu. Snimila je muziku za film „Moja luda glava“, koju je komponovao Bojan Adamič, nastupila na “Beogradskom proleću” sa legendarnom kompozicijom “Seti se naše ljubavi” i predstavljala Jugoslaviju kao gost UN – a na Sinajskom poluostrvu, gde je proglašena najboljim pojedincem od svih do tada gostujućih grupa. Nastupala je i na XIII međunarodnom jazz festivalu u Ljubljani '72. uz B. P. Convention bend, koji je predvodio vibrafonista Boško Petrović, i uz pratnju pijaniste Dražena Bojića.
Svet je imao mnogo sluha za nju, pa je magazin Down BiT pisao u superlativu o njenim vokalnim kvalitetima, a jazz pijanista Čik Korija (Chick Corea) joj je, posle jednog nastupa, nudio saradnju. Nastupala je u Albert Fišer Holu, na međunarodnim jazz festivalima u Minhenu, Atini i Istambulu, i čak pet puta na New Port Jazz festivalu...
Tokom sedamdesetih je, uz povremene pauze na koje je navikla svoju publiku, nešto revnosnije nego pre gradila tzv. paralelnu karijeru: za široki jugoslovenski auditorijum je bila vrsna pevačica zabavne muzike koja na domaćim festivalima peva srceparajuće šlagere, a u inostanstvu slovi za vrhunskog jazz izvođača... Postoji i anegdota sa nastupa slavne Ele Ficdžerald na Beogradskom jazz festivalu, kada se je publici po izlasku na scenu obratila rečima: “Dobroveče, ja sam Nada Knežević”... Krajem te decenije se sasvim okreće jazzu, i od tada se o njoj gotovo uvek govori i piše kao o jazz pevačici.
1977. je sa Big Bendom održala nezaboravne koncerte u zagrebačkoj dvorani Lisinski i ljubljanskom bioskopu Union, koji su trajno sačuvani na duplom LP albumu 4 lica jazza u izdanju Jugotona. Jugoslovenska radio – difuzija je toj ploči dodelila prvu nagradu za najbolje diskografsko ostvarenje te godine, pa je uz Boška Petrovića, Boru Rokovića , Jovana Mikovića, Damira Dičića i Ratka Divjaka, Nada uvrštena u Jazz - reprezentaciju SFRJ.
Od Udruženja jazz muzičara je dobila povelju za doprinos razvoju muzičkog stvaralaštva, tokom pedeset godina karijere je mnogo puta nagrađena na festivalima, dobitnica je raznih povelja i priznanja, kao i mnogih estradnih nagrada.
Poslednji koncert, nazvan Nada Beogradu održala je 1995. , a nagradu za životno delo je primila 2007. , na XXIV internacionalnom jazz festivalu Nišville. Tada se je i oprostila od scene, rekavši: “To je bilo sve od Nade Knežević“.
