комшија
Stara legenda
- Poruka
- 96.548
Lični stav Zorana Vuletića: Vukovar, sramota na sramotu
"Da smo izvukli pouku iz svojih političkih zabluda 90-ih, koje su za sobom ostavile stravične posledice po ljudske živote i sudbine miliona ljudi, današnja Srbija bi prva uvela sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu"
21. nov 2022.
Prošla je 31 godina od 87 dana opsade Vukovara, koju je predvodila JNA uz potporu paravojnih formacija dirigovanih od strane Beograda. Vukovar je bio prvi potpuno uništeni evropski grad nakon Drugog svetskog rata.
Sasvim je jasno da nema izgovora za sramotu koja je tada pala na zvanični Beograd.
Kao razlog što danas ne uvodi sankcije Rusiji, Srbija službeno navodi osim bratskog odnosa i sećanje na sankcije koje su njoj svojevremeno uvođene. Razoreni Vukovar je bio jedan od razloga zašto su tada Srbiji sa pravom uvedene sankcije. Da smo izvukli pouku iz svojih političkih zabluda 90-ih, koje su za sobom ostavile stravične posledice po ljudske živote i sudbine miliona ljudi, današnja Srbija bi prva uvela sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu.
Nažalost, to se nije desilo i danas smo uz Belorusiju jedini u Evropi na ruskoj strani očito zbog pozitivnog pogleda na razaranje Ukrajine poput onoga što je Srbija radila kod Vukovara.
Na nikad priznatu vukovarsku sramotu Srbije ide danas i dodatna sramota srpskog celokupnog javnog mnenja. Osim jednih časnih dnevnih novina, nekoliko portala i Žena u crnom, nijedna televizija, nijedan radio, nijedna nevladina organizacija, i niti jedan pojedinac nije objavio na današnji dan vest o tom nesrećnom datumu. Niko nije danas izrazio žaljenje nad nevinim žrtvama.
Teško je zamisliti danas Srbiju u kojoj predsednik SANU 18.11.2022. umesto saopštavanja da se neće ponovo kandidovati za predsednika ove institucije jer je kako kaže kamen o vratu Akademiji, očigledno zbog par tačnih izjava o Kosovu, nakon osam godina predsednikovanja, uzme učešće u koloni sećanja u Vukovaru ili stane u red sa Ženama u crnom i time bar malo otkloni onaj tegobni otisak nacional – inspiratorskog ponašanja akademije devedesetih sa svojim Memorandumom.
Da li možemo da zamislimo da na ovaj dan jedna slobodna, nerežimska televizija pošalje svoje reportere u Vukovar i time (možda) prekine srpsku političku i medijsku ćutnju o danu kada su cvećem, iz Beograda, ispraćeni tenkovi na put razaranja Vukovara i pokolja na Ovčari. Da li je ovakvo odsustvo medijske pažnje u stvari podrška tom razaranju grada i kasnijeg zločina nad stanovništvom?
Vučić i Dačić kao branioci politike devedesetih se sigurno nikada neće pojaviti u Vukovaru, ali gde su svi ostali? Zar im nije postalo jasno da Srbija upornim izbegavanjem suočavanja sa zločinima počinjenim devedesetih sve više tone ili su pak i oni sa Gazele bacali cveće na tenkove smrti.
Zamislimo da je danas u Srbiji neko ipak smogao snage i prikazao film „Vukovar poslednji rez“ (scenario Drago Hedl, reditelj Janko Baljak) kao znak postojanja one Srbije u kojoj se cvećem obraduje voljena osoba, nikad tenkovi smrti.
Naprotiv, zvanični Beograd je odbio molbu zvaničnog Zagreba da dozvoli brodu Hrvatske mornarice da baci vence u Dunav kod Vukovara i 18. novembra ove godine tog svečanog čina nije bilo. Dunav se deli kod Vukovara na dva dela i dobrosusedski odnosi zahtevaju da se dozvola traži i ta dozvola je automatski izdavana svih prošlih godina. Ove godine nije, verovatno zbog neodlaska predsednika Vučića u Jasenovac.
Bez obzira na zvanični Beograd i zvanični Zagreb, ostaje velika sramota na veliku sramotu što ni svi oni koji nisu zvanični, nisu osetili nikakvu potrebu da se sete nevino stradalih žitelja Vukovara.
Građanski demokratski forum želi na ovaj način, barem donekle, da nadoknadi sasvim neobjašnjivu ćutnju i zaborav na sukob u kojem je 36.000 vojnih i paravojnih formacija izvršilo agresiju na grad koji je branilo 1.800 lagano naoružanih branitelja. I kada je 18. novembra Vukovar pao, 31.000 civila je deportovana iz grada. Oko 3.000 ljudi je poginulo u ovom do rata multietničkom baroknom gradu.
Odajemo počast svim žrtvama, osuđujemo onu politiku koja je dovela do vukovarske tragedije i upozoravamo da je nažalost ta politika još uvek glavni deo savremenih politika u regionu, naročito u Srbiji.
Nadamo se da će svi pokušaji istorijskog degenerisanja uskoro postati stvar za koju će retko ko glasati. Sloboda počinje sa decidnim NE takvoj politici.
Autor je predsednik Građanskog demokratskog foruma
link
Браво за нашег Крагујевчанина Зорана Вулетића! Србијанци ни 1991. године нису са одобравањем гледали на убијање Вуковара. Мобилизација за вуковарско ратиште у Србији није успела. За "Југославију са онима који у њој желе да остану" ратовали су у "посрбљеној" ЈНА махом Југословени чији су родитељи у Србију и Војводину дошли из пасивних крајева бивше Југе; они су се по дифолту ложили на Хрвата Шешеља и на његове болесне приче о вађењу очију зарђалим кашикама.
