Hellen
Buduća legenda
- Poruka
- 29.969
А јесам ли ја довољно писмена да добијем одговор?
-
- Popularno:
- Da li su Srbi prokockali kapital sa...
- Četnici u WW2
- Kinezi nam otimaju zemlju i raseljavaju...
- „Nisam ovde ja meta, ovo je napad na...
- Šta znači slovo S i slovo L na...
- Ne mogu da preživim mesec sa 30 000...
- Prete li Evropskoj uniji kriza i...
- Kada su srpski 'antikomunisti' bili na...
- U Zemun polju novo naselje za 6 000...
- Nikola Jokic najveci kosarkas u Istoriji
Vukova reforma
- Začetnik teme drbob
- Datum pokretanja
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
Citaj pa ces nauciti,zasto mislis da si nepismen?Zbog pisanja???
Pa šta znam, ti reče da ne pismeni neće da prihvate da je srpski jezik najstariji. A iskren da budem meni to nikako ne ide u glavu, pa ne mogu da prihvatim.
- Poruka
- 13.833
Bogami da. Samo mi Hrvati o tom imamo nešto diferenciranije mišljenje:
http://bib.irb.hr/prikazi-rad?&rad=264345
http://bib.irb.hr/prikazi-rad?&rad=264345
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
"Nacrt za studiju o Jerneju Kopitaru kao strategu Karadžićeve književnojezične reforme na hrvatskim temeljima"
Koji strateg, čoveče? Reforma je bila njegova.
Vuk je bio samo ono što se danas zove razglas, ozvučenje... zvučnik...
To svi, posle Daničićevog silaska sa vladarskog jezikoslovnog trona, znaju.
Jedino vi, Hrvati, u vezi sa tim morate neprestano nešto da dokazujete. A niko vam odavno ne zamera što ste se otkačili od srpskohrvatskog, odnosno, po vašem, hrvatskosrpskog jezika.
I srećno vam bilo... i dugovečno. (Mada, u ovo drugo sumnjam!)
Koji strateg, čoveče? Reforma je bila njegova.
Vuk je bio samo ono što se danas zove razglas, ozvučenje... zvučnik...
To svi, posle Daničićevog silaska sa vladarskog jezikoslovnog trona, znaju.
Jedino vi, Hrvati, u vezi sa tim morate neprestano nešto da dokazujete. A niko vam odavno ne zamera što ste se otkačili od srpskohrvatskog, odnosno, po vašem, hrvatskosrpskog jezika.
I srećno vam bilo... i dugovečno. (Mada, u ovo drugo sumnjam!)
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
Aman, doktore, pa mene nije sramota što se izgradjujem. Žao mi je što mi biologija ne daje još mnogo vremena da učim.Mislim da smo ovde da polemisemo,nije mi namera nikog da nateram ili da ubedjujem,smatram da smo svi punoletni i da svako ima svoj stav i svoje vidjenje,mozda se neki jos izgradjujuali ima vremena da se uci.
Postujem tudje misljenje ali imam svoj stav
A ti? Misliš da si sa punoletstvom i sa "svojim vidjenjem i stavom" naučio sve?
Nego, hajde, daj malo argumenata za jezik najstariji.
Koji mu je, recimo, mladji brat?
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
7. ЦРЊАНСКИ И ВУКОВЦИ
Да питање језика треба ипак посматрати у ширим оквирима, доказује и тврдња академика Ивића да је српска црква из "аристократских" побуда на неки начин крила "црквени језик", не само од народа, него и од властеле. Обрнуто, употреба језика појединих народа у цркви баш је и дозвољавана да би се православље што више проширило. И Ћирило и Методије, и Свети Сава, и многи други знани и незнани, преводили су књиге са грчког да би ширили православље и хришћанство, а самим тим и највећу свстску културу тога доба - византијску.
Основу овог питања лепо је објаснио Милош Црњански: "Ћирило је, по грчком, удесио слова словенска, а западну цркву одбила је од нас његова највећа идеја: народни језик у католичкој цркви. У том првом великом питању просветном нашег народа, цариградска црква одобравала нам је, јер је то било доба раскида са западном црквом и патријарх Константинопоља пристајао је да дозволи у цркви и језик других народа. Папа, који је имао интернационални црквени програм, одупирао се нашем језику у цркви, пре свега као наследник Рима и његових институција.
Народу блиска, заиста наша, у то доба, била је дакле она просвета која се ширила не са запада него са Балкана, где је словенска црква припитомљавала народ, саветовала владаре и књигама и манастирима, књижевношћу и уметношћу, ширила словенску, средњовековну просвету, чијом је помоћу постао Словен и азијски народ Болгара".
Црњански очито није прихватао нов поглед на српску историју, наметан упоредо са "Вуковом реформом", да се период "пре Вука" одликовао бедом, суровошћу и мрачњаштвом, због чега из њега није могло да никне никакво писано културно стваралаштво, него само усмено, типично за примитивне народе. Са наметањем таквог виђења српске историје отпочео је управо Вук Караџић. Његово "Описаније Србије" оставља мрачан утисак о нашој земљи и намеће закључак о неопходности појаве једног просветитеља, тј. њега самог.
Следбеници таквог виђења и не размишљају о питању како је онда из тог мрака српска држава могла да се обнови пре свих на Балкану; зашто су носиоци те обнове читавих пола века одбијали услуге наметаног "просветитеља" и како је "мрачњаштво" у међувремену изнедрило основне и средње школе, универзитет, академију, позориште и још низ културних установа? (Као што ћемо видети, "Вукова реформа" однела је победу тек 1868. године.)
Размишљања академика Ивића одраз су, дакле, вуковског погледа на српску историју, не само културну. Карактеристична су само за Србе, јер, ако се изузме од комуниста наметнута историја код Руса и још неких народа, више нико на тај начин не тумачи своју прошлост, понекад и упркос чињеницама. А свакако, ни српска историја не би била овако тумачена, да то тумачење није успешно наметнуто од стране, како би Црњански рекао, туђина.
И заиста, све доскора су најбољима сматране историје Срба које су написали странци. Она Константина Јиричека, пристигла из Беча као и "Вукова реформа", ту је убедљиво предњачила. С друге стране, историје српских аутора писане у исто време, у првој половини овог века, објављене су тек пре неколико година, или се управо објављују, док већи део ранијих историјских списа никада није ни преведен на нови српски језик. И мада тим старим историјама има што-шта да се приговори, ипак се не може објективном сматрати српска историја која, примера ради, помиње Светог Саву само узгред, на два-три места, попут Јиричекове, или га једноставно прескаче, као што је то чинио Вук Караџић. Све преовлађујуће историје Срба и дан-данас одликује потпуно заобилажење историје писмености, толико да се први српски просветитељ, Свети Сава, и писана култура до Вука Караџића не налазе у редовним школским програмима. И уопште, сем у црквеним круговима, мало је трагова и утицаја те вековима стваране писане културе.
Вуков револуционарни прилаз српској култури, са основном тезом да на том пољу све почиње од њега, уклопио се у виђење српске историје од стране комуниста, који су такође сматрали да од њих све почиње. И, исто онако као што се победом "Вукове језичке револуције" запоставља српско културно стваралаштво претходног периода, доласком комуниста на власт 1945. године потискује се оно што је преостало из српске историје. Најпре су били потиснути Свети Сава, Теодосије и Лукијан Мушицки, а онда Немања, Кнез Лазар и Карађорђе. Само што је Свети Сава исувише велик да би могао бити скрајнут одједном; он није "школска слава" тек од 1945, када се Вук Караџић коначно учвршћује на месту "оца српске писмености", Вук Караџић није случајно једини истакнути Србин чији су култ комунисти прихватили. Нови туђини, комунисти, само су наставили посао који су пре њих започели неки други туђини.
Да питање језика треба ипак посматрати у ширим оквирима, доказује и тврдња академика Ивића да је српска црква из "аристократских" побуда на неки начин крила "црквени језик", не само од народа, него и од властеле. Обрнуто, употреба језика појединих народа у цркви баш је и дозвољавана да би се православље што више проширило. И Ћирило и Методије, и Свети Сава, и многи други знани и незнани, преводили су књиге са грчког да би ширили православље и хришћанство, а самим тим и највећу свстску културу тога доба - византијску.
Основу овог питања лепо је објаснио Милош Црњански: "Ћирило је, по грчком, удесио слова словенска, а западну цркву одбила је од нас његова највећа идеја: народни језик у католичкој цркви. У том првом великом питању просветном нашег народа, цариградска црква одобравала нам је, јер је то било доба раскида са западном црквом и патријарх Константинопоља пристајао је да дозволи у цркви и језик других народа. Папа, који је имао интернационални црквени програм, одупирао се нашем језику у цркви, пре свега као наследник Рима и његових институција.
Народу блиска, заиста наша, у то доба, била је дакле она просвета која се ширила не са запада него са Балкана, где је словенска црква припитомљавала народ, саветовала владаре и књигама и манастирима, књижевношћу и уметношћу, ширила словенску, средњовековну просвету, чијом је помоћу постао Словен и азијски народ Болгара".
Црњански очито није прихватао нов поглед на српску историју, наметан упоредо са "Вуковом реформом", да се период "пре Вука" одликовао бедом, суровошћу и мрачњаштвом, због чега из њега није могло да никне никакво писано културно стваралаштво, него само усмено, типично за примитивне народе. Са наметањем таквог виђења српске историје отпочео је управо Вук Караџић. Његово "Описаније Србије" оставља мрачан утисак о нашој земљи и намеће закључак о неопходности појаве једног просветитеља, тј. њега самог.
Следбеници таквог виђења и не размишљају о питању како је онда из тог мрака српска држава могла да се обнови пре свих на Балкану; зашто су носиоци те обнове читавих пола века одбијали услуге наметаног "просветитеља" и како је "мрачњаштво" у међувремену изнедрило основне и средње школе, универзитет, академију, позориште и још низ културних установа? (Као што ћемо видети, "Вукова реформа" однела је победу тек 1868. године.)
Размишљања академика Ивића одраз су, дакле, вуковског погледа на српску историју, не само културну. Карактеристична су само за Србе, јер, ако се изузме од комуниста наметнута историја код Руса и још неких народа, више нико на тај начин не тумачи своју прошлост, понекад и упркос чињеницама. А свакако, ни српска историја не би била овако тумачена, да то тумачење није успешно наметнуто од стране, како би Црњански рекао, туђина.
И заиста, све доскора су најбољима сматране историје Срба које су написали странци. Она Константина Јиричека, пристигла из Беча као и "Вукова реформа", ту је убедљиво предњачила. С друге стране, историје српских аутора писане у исто време, у првој половини овог века, објављене су тек пре неколико година, или се управо објављују, док већи део ранијих историјских списа никада није ни преведен на нови српски језик. И мада тим старим историјама има што-шта да се приговори, ипак се не може објективном сматрати српска историја која, примера ради, помиње Светог Саву само узгред, на два-три места, попут Јиричекове, или га једноставно прескаче, као што је то чинио Вук Караџић. Све преовлађујуће историје Срба и дан-данас одликује потпуно заобилажење историје писмености, толико да се први српски просветитељ, Свети Сава, и писана култура до Вука Караџића не налазе у редовним школским програмима. И уопште, сем у црквеним круговима, мало је трагова и утицаја те вековима стваране писане културе.
Вуков револуционарни прилаз српској култури, са основном тезом да на том пољу све почиње од њега, уклопио се у виђење српске историје од стране комуниста, који су такође сматрали да од њих све почиње. И, исто онако као што се победом "Вукове језичке револуције" запоставља српско културно стваралаштво претходног периода, доласком комуниста на власт 1945. године потискује се оно што је преостало из српске историје. Најпре су били потиснути Свети Сава, Теодосије и Лукијан Мушицки, а онда Немања, Кнез Лазар и Карађорђе. Само што је Свети Сава исувише велик да би могао бити скрајнут одједном; он није "школска слава" тек од 1945, када се Вук Караџић коначно учвршћује на месту "оца српске писмености", Вук Караџић није случајно једини истакнути Србин чији су култ комунисти прихватили. Нови туђини, комунисти, само су наставили посао који су пре њих започели неки други туђини.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
8. ПРВЕ СРПСКЕ КЊИГЕ
Хришћанска култура и писменост у Србију су дошли из Бугарске, односно, тачније је рећи, из Грчке, а преко Бугарске. У нашој литератури се дуго сматрало да је главну улогу у томе одиграла у бугарској писмености споредна охридска књижевна школа, мада се не искључује директна веза са водећим културним центром и престоницом тадашње Бугарске, Преславом. Преимућство Охрида ипак ваља узети са резервом, јер се у старијој литератури, уз овакав став, сматрало да је и ћирилица настала у охридској школи. Пошто је у новије време утврђено да је охридска школа Климента и Наума остала верна писму Ћирила и Методија, тј. глагољици, која се у Срба никада није значајно распрострла, добила је на значају теза о утицају ћириличне преславске школе. Али то су ипак само претпоставке, јер, како је у својој књизи "Српска књижевност у средњем веку" написао Милан Кашанин: "Почетак српске књижевности, као и почетак српске писмености, у тами је, и заувек ће остати у тами".
Сматра се да је та тама последица поновног византијског освајања Балкана крајем XII века, када су у акцији "погрчивања" словенске писмености плански уништавана њена дотадашња остварења, због чега су сачувани писани споменици старији од тог периода веома малобројни. Историја писмености до краја XII века зато се углавном изучава посредно, кроз изворе из наредног периода. За очуване рукописе с краја XII и почетка XIII века историчари с правом сматрају да се нису могли појавити ниоткуда, него да иза њих стоји континуитет у развоју писмености од IX века, који, стицајем околности, данас не може поуздано да се расветли.
Тако, у "Историји српске књижевности", Димитрије Богдановић пише:
"Текстови из дукљанско-зетског краја, макар и оскудни, сачували су традицију текстова насталих у Х и XI веку на том терену, а ступањ образовања, писмености и књижевног укуса првих српских писаца следећег раздобља, Саве и Стефана Првовенчаног, сведочи о сразмерно богатим библиотекама, које су им стајале на располагању. Њихови извори и уџбеници најбоље показују да се све до њихова доба без битних сметњи преноси старословенско књижевно наслеђе".
Што се сачуваних рукописа из периода пре Немањића тиче, најстарија српска књига је "Маријинско јеванђеље" из XI века, писано глагољицом. Из тог века је и наше прво познато оригинално књижевно дело "Легенда о Владимиру и Косари". Сачувано је у изводима списа "Краљевство Словена" непознатог Дукљанина из Бара, написаног крајем XII века.
"Савршено испричана, легенда о Владимиру и Косари, овако како је до нас дошла у 'Краљевству Словена', може се уврстити у најужу антологију српске приповетке", пише Милан Кашанин. Легенда је настала највероватније убрзо после смрти кнеза Владимира 1016. године, у околини Скадарског језера, где је била подигнута његова црква гробница.
Међу наше прве очуване списе спада и ''Краљевство Словена'', познато још под именима "Летопис попа Дукљанина" и "Дукљанска хроника", мада је очувано само у преводу на латински. Аутор "Краљевства Словена" слабији је писац од аутора "Легенде о Владимиру и Косари", али је његов спис драгоцен, "нарочито на материјалу који садржи о нашем најранијем државном уређењу", пише Кашанин. Књига је била намењена грађанима Бара, понајвише омладини. Анализирајући је, Кашанин закључује:
"Нема ничег неочекиваног у појави књижевног рада у нашим приморским областима XI века. То су области и епоха првог српског краљевства, које се обележило многобројним и значајним споменицима материјалне културе. За време дукљанских владара, који су имали дворац у Скадру, у Прапратни, на Превлаци, у Котору, у Стону, подигнуто је неколико десетина црквених грађевина на Бојани, у Крајини, у Боки, на Пељешцу. У рушевинама тих цркава - на Превлаци, у Кутима, Сушћепану, у Завали - нађено је мноштво фрагмената декоративне пластике. Неколики споменици превазилазе локални значај: црква Св. Срђа и Вакха је маузолеј владара из куће кнеза Стефана Војислава: у придворној цркви Св. Михаила у Стону очуван је најранији портрет једног нашег средњовековног владара, дукљанског краља Михаила (1077-1081). У крају у коме се формирало прво српско краљевство и настао развијен урбан живот и где су створена толика грађевинска, вајарска и сликарска дела, било би природно да настане и прва књижевност".
Потпуније праћење историје писмености, као уосталом и читаве наше историје, ипак је могуће тек од периода Немањића и прве очуване књиге на српској ћирилици, "Мирослављевог јеванђеља". Ту књигу је за брата великог жупана Немање, владара Захумља кнеза Мирослава, крајем XII века написао дијак Глигорије. Али да би ова прича, која уистину почиње од Кулина бана (сестра босанског бана Кулина била је удата за кнеза Мирослава), могла боље да се прати, неопходне су неке напомене о жанровима и функцији књижевности у средњем веку.
Хришћанска култура и писменост у Србију су дошли из Бугарске, односно, тачније је рећи, из Грчке, а преко Бугарске. У нашој литератури се дуго сматрало да је главну улогу у томе одиграла у бугарској писмености споредна охридска књижевна школа, мада се не искључује директна веза са водећим културним центром и престоницом тадашње Бугарске, Преславом. Преимућство Охрида ипак ваља узети са резервом, јер се у старијој литератури, уз овакав став, сматрало да је и ћирилица настала у охридској школи. Пошто је у новије време утврђено да је охридска школа Климента и Наума остала верна писму Ћирила и Методија, тј. глагољици, која се у Срба никада није значајно распрострла, добила је на значају теза о утицају ћириличне преславске школе. Али то су ипак само претпоставке, јер, како је у својој књизи "Српска књижевност у средњем веку" написао Милан Кашанин: "Почетак српске књижевности, као и почетак српске писмености, у тами је, и заувек ће остати у тами".
Сматра се да је та тама последица поновног византијског освајања Балкана крајем XII века, када су у акцији "погрчивања" словенске писмености плански уништавана њена дотадашња остварења, због чега су сачувани писани споменици старији од тог периода веома малобројни. Историја писмености до краја XII века зато се углавном изучава посредно, кроз изворе из наредног периода. За очуване рукописе с краја XII и почетка XIII века историчари с правом сматрају да се нису могли појавити ниоткуда, него да иза њих стоји континуитет у развоју писмености од IX века, који, стицајем околности, данас не може поуздано да се расветли.
Тако, у "Историји српске књижевности", Димитрије Богдановић пише:
"Текстови из дукљанско-зетског краја, макар и оскудни, сачували су традицију текстова насталих у Х и XI веку на том терену, а ступањ образовања, писмености и књижевног укуса првих српских писаца следећег раздобља, Саве и Стефана Првовенчаног, сведочи о сразмерно богатим библиотекама, које су им стајале на располагању. Њихови извори и уџбеници најбоље показују да се све до њихова доба без битних сметњи преноси старословенско књижевно наслеђе".
Што се сачуваних рукописа из периода пре Немањића тиче, најстарија српска књига је "Маријинско јеванђеље" из XI века, писано глагољицом. Из тог века је и наше прво познато оригинално књижевно дело "Легенда о Владимиру и Косари". Сачувано је у изводима списа "Краљевство Словена" непознатог Дукљанина из Бара, написаног крајем XII века.
"Савршено испричана, легенда о Владимиру и Косари, овако како је до нас дошла у 'Краљевству Словена', може се уврстити у најужу антологију српске приповетке", пише Милан Кашанин. Легенда је настала највероватније убрзо после смрти кнеза Владимира 1016. године, у околини Скадарског језера, где је била подигнута његова црква гробница.
Међу наше прве очуване списе спада и ''Краљевство Словена'', познато још под именима "Летопис попа Дукљанина" и "Дукљанска хроника", мада је очувано само у преводу на латински. Аутор "Краљевства Словена" слабији је писац од аутора "Легенде о Владимиру и Косари", али је његов спис драгоцен, "нарочито на материјалу који садржи о нашем најранијем државном уређењу", пише Кашанин. Књига је била намењена грађанима Бара, понајвише омладини. Анализирајући је, Кашанин закључује:
"Нема ничег неочекиваног у појави књижевног рада у нашим приморским областима XI века. То су области и епоха првог српског краљевства, које се обележило многобројним и значајним споменицима материјалне културе. За време дукљанских владара, који су имали дворац у Скадру, у Прапратни, на Превлаци, у Котору, у Стону, подигнуто је неколико десетина црквених грађевина на Бојани, у Крајини, у Боки, на Пељешцу. У рушевинама тих цркава - на Превлаци, у Кутима, Сушћепану, у Завали - нађено је мноштво фрагмената декоративне пластике. Неколики споменици превазилазе локални значај: црква Св. Срђа и Вакха је маузолеј владара из куће кнеза Стефана Војислава: у придворној цркви Св. Михаила у Стону очуван је најранији портрет једног нашег средњовековног владара, дукљанског краља Михаила (1077-1081). У крају у коме се формирало прво српско краљевство и настао развијен урбан живот и где су створена толика грађевинска, вајарска и сликарска дела, било би природно да настане и прва књижевност".
Потпуније праћење историје писмености, као уосталом и читаве наше историје, ипак је могуће тек од периода Немањића и прве очуване књиге на српској ћирилици, "Мирослављевог јеванђеља". Ту књигу је за брата великог жупана Немање, владара Захумља кнеза Мирослава, крајем XII века написао дијак Глигорије. Али да би ова прича, која уистину почиње од Кулина бана (сестра босанског бана Кулина била је удата за кнеза Мирослава), могла боље да се прати, неопходне су неке напомене о жанровима и функцији књижевности у средњем веку.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
9. УЛОГА УМЕТНОСТИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ И КЊИЖЕВНИ ЖАНРОВИ (ЖИТИЈА)
Основни жанр књижевности средњег века јесте житије. У дословном преводу на новосрпски говор реч житије значи живот, док се за означавање тог књижевног рода користе и термини животопис светога и хагиографија. Жанр житија коначно је дефинисан у IV веку, "Житијем преподобног Антонија", од Атанасија Александријског, као спој двеју књижевних традиција: античке Грчке, превасходно са Ксенофонтом и Плутархом као узорима, и коптске и сиријске, које су пресудно утицале на њихов језик и стил.
После напомене да је житије постало из дужих или краћих записа о страдању првих хришћанских мученика, Димитрије Богдановић даје овакву дефиницију:
"У словенском преводу то је, заправо, жанр 'мученија': кратки, најнужнији подаци о пореклу мученика или о неким околностима његовог живота пре мучеништва брзо уступају место сажетој причи о његовом хватању, мучењу, понудама да се одрекне своје вере и храбром држању, којим се сведочи трајна вредност хришћанског убеђења у победу Христа над смрћу и сваким болом".
Елемент старогрчког наслеђа у житију је биографија светога, његов неизоставни део, док су из негрчке традиције, сем језика и стила, наслеђени и морализам, склоност ка истицању чуда и нарочито пустињачке повести и похвале. Оне су у житије дошле из збирке пустињачких повести, изрека и анегдота о старцима египатске, палестинске и сиријске пустиње. Стављајући себе на сурове физичке муке, они су доказивали да су на великомученичком Христовом путу. Мучењем су окајавали не само своје, углавном безначајне и измишљене грехе, него превасходно грехе других, које су, попут Христа, преузимали на себе у име спаса "грешних душа" и небеског живота. И, што је неко био већи мученик, то је био "већи у Христу", а највећи мученици су проглашавани свецима.
Овај, у прво време један од истакнутих елемената хришћанске вере, касније се почео разликовати између католика и православних, утолико што су католици ради "окајања греха" мучили и друге (инквизиција и језуитизам), а православни, као и раније, само себе, за Христа.
Пустињаштво, мучеништво, испосништво или исихазам, било је распрострањено и у средњевековној Србији. Житија бележе да се и Свети Сава истакао у мучењу. Гладовао је, ишао гологлав по жарком сунцу Атоса и бос по врелом. љутом кршу. Од тада је понео неку болест у стомаку, али када се из самовања вратио у манастир, иако веома млад, стекао је почасно место у братству: сви су се уверили да његово замонашивање није хир обесног племића, него животно опредељење једног, по свему, изузетног човека. Од тих раних и средњевековних "мученија", данас је остао испоснички живот у манастирима.
Идејна сличност свих житија, без обзира на њихове националне и друге посебности, у томе је што служе прављењу или утврђивању култа личности којој се пишу, "а овај култ је жива успомена на чињеницу једног моралног преображаја, једне успеле реализације Христових заповести и јеванђелских идеала".
У том смислу су житија допуне и продужења Библије, њена разрада на поједине мученике, односно свеце, настављаче Христовог подвига.
"Светац је доказ да се може хришћански живети и умрети", пише Димитрије Богдановић, "и уједно илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао законима Христове вере".
Библијском стилу прилагођени су не само језик и стил, већ и садржај житија. Житија обилују хришћанским моралистичким поукама, њихови јунаци често чудима побеђују силе зла, и по правилу су великомученици. Изнета биографија може да пружи значајне историјске податке, али је она често типолошка, јер обично више показује какав неко треба да буде, него какав је уистину. Биографија се заправо прилагођава циљу житија - прављењу култа. Али, упркос томе што је оквир житија овако чврсто постављен, у зависности од живота главне личности и врлина писца, могла су да настану - и настала су - књижевно изузетно вредна остварења.
Сами култови светитеља могу да се посматрају на два начина. Први је ближи и разумљивији данашњем читаоцу, али је духу који избија из страница старих рукописа потпуно стран. Не помиње се ни у књизи Димитрија Богдановића, и чак се стиче утисак да би следећи редови у њој звучали богохулно. О њему, пак, говори рационалиста, француски ђак, Милан Кашанин, а наиме о прављењу култова ради оснажења једне династије, цркве и самог народа. Јер, што је црква успевала да створи више култова светих из припадника једног народа, то је тај народ бивао већи и јачи. И обрнуто: величина једног народа повратно је снажила династију и цркву. У свести српског народа династија првог краља, Михаила, и његово краљевство готово да и не постоје.
Првовенчаним краљем назива се Стефан Немањић, иако су се краљевском круном пре њега овенчала најмање три српска владара. Али, тој тројици краљева није имао ко да створи и рашири култ, нити да им да духовну снагу коју је Свети Сава дао српству снажно га везујући за изворну Христову веру. У она времена од ширине прихватања култова зависило је јединство једне нације. Феудални државни поредак тежио је подели државе и народа, па самим тим и њиховом слабљењу, док су култови били супротног дејства. Руски народ био је подељен на више држава све док је имао само регионалне култове, и тек је стварање општих, сверуских култова, између осталог и под српским утицајем, било предуслов за стварање јединствене и моћне руске државе. А снага духа, изражена кроз све елементе Христове вере, па и култове, потврдила се и у следећем српском случају: упркос турској окупацији, Пећка патријаршија је духовно објединила српски народ на просторима много већим и од Душановог царства. То духовно јединство, материјализовано у величини црквене организације и бројности њених чланова, сачувало је наш народ и омогућило му да обнови своју државу.
Сагледавање улоге Српске православне цркве на овај начин, и посебно књижевности стваране у њеном крилу, потребно је не само да бисмо разумели саму ту књижевност, него и мотиве "Вукове реформе". Креаторима "Вукове реформе" било је добро познато: српски народ је одржала књига - њојзи хвала! - а не песма, тј. народно предање, и зато су историју наше писмености окренули наглавачке.
Али, ово је само узгредна напомена; на овом месту читаоцу још дугујемо други, идеалистички начин виђења култова у средњевековној књижевности, односно, шире посматрано, виђења функције тадашње уметности.
Према Димитрију Богдановићу, "функционалност се не састоји, или бар не исцрпљује, у простој служби каквом реалном циљу или задатку, који се пред средњовековног интелектуалног човека постављао". Ове речи можемо протумачити тако да функција уметности није једино онаква каквом смо је напред осликали. О тој функцији Богдановић само овлаш каже да је "проста служба каквом реалном циљу или задатку", и заносно наставља:
"Функција је у нечем другом: у духовном доживљају стварности, у реализацији сложеног задатка да се изађе из себе - из свог тела, из своје средине, из времена, из конкретног. Читаво стварање.... израз је тог настојања и служи том напору, у служби је те својеврсне опозиције према материјалној стварности. То није само програм, већ много више од програма: то је сама та 'друга , 'другачија' стварност којој се тежи. Аутентично средњовековно сликарство је као год и средњовековна књижевност, поготово у византијској сфери 'умно', интелигибилно више но интелектуално, што значи - апстрактно у пуном смислу те речи и када садржи елементе реалистичког; апстрактно у везама уопштавања и 'одлажењу' од стварности која се оком види, слухом чује и свим чулима осећа - ка оној коју 'око не виде, ни ухо не чу, нити на срце човеку - дође' (1 Кор 2,9)".
Основни жанр књижевности средњег века јесте житије. У дословном преводу на новосрпски говор реч житије значи живот, док се за означавање тог књижевног рода користе и термини животопис светога и хагиографија. Жанр житија коначно је дефинисан у IV веку, "Житијем преподобног Антонија", од Атанасија Александријског, као спој двеју књижевних традиција: античке Грчке, превасходно са Ксенофонтом и Плутархом као узорима, и коптске и сиријске, које су пресудно утицале на њихов језик и стил.
После напомене да је житије постало из дужих или краћих записа о страдању првих хришћанских мученика, Димитрије Богдановић даје овакву дефиницију:
"У словенском преводу то је, заправо, жанр 'мученија': кратки, најнужнији подаци о пореклу мученика или о неким околностима његовог живота пре мучеништва брзо уступају место сажетој причи о његовом хватању, мучењу, понудама да се одрекне своје вере и храбром држању, којим се сведочи трајна вредност хришћанског убеђења у победу Христа над смрћу и сваким болом".
Елемент старогрчког наслеђа у житију је биографија светога, његов неизоставни део, док су из негрчке традиције, сем језика и стила, наслеђени и морализам, склоност ка истицању чуда и нарочито пустињачке повести и похвале. Оне су у житије дошле из збирке пустињачких повести, изрека и анегдота о старцима египатске, палестинске и сиријске пустиње. Стављајући себе на сурове физичке муке, они су доказивали да су на великомученичком Христовом путу. Мучењем су окајавали не само своје, углавном безначајне и измишљене грехе, него превасходно грехе других, које су, попут Христа, преузимали на себе у име спаса "грешних душа" и небеског живота. И, што је неко био већи мученик, то је био "већи у Христу", а највећи мученици су проглашавани свецима.
Овај, у прво време један од истакнутих елемената хришћанске вере, касније се почео разликовати између католика и православних, утолико што су католици ради "окајања греха" мучили и друге (инквизиција и језуитизам), а православни, као и раније, само себе, за Христа.
Пустињаштво, мучеништво, испосништво или исихазам, било је распрострањено и у средњевековној Србији. Житија бележе да се и Свети Сава истакао у мучењу. Гладовао је, ишао гологлав по жарком сунцу Атоса и бос по врелом. љутом кршу. Од тада је понео неку болест у стомаку, али када се из самовања вратио у манастир, иако веома млад, стекао је почасно место у братству: сви су се уверили да његово замонашивање није хир обесног племића, него животно опредељење једног, по свему, изузетног човека. Од тих раних и средњевековних "мученија", данас је остао испоснички живот у манастирима.
Идејна сличност свих житија, без обзира на њихове националне и друге посебности, у томе је што служе прављењу или утврђивању култа личности којој се пишу, "а овај култ је жива успомена на чињеницу једног моралног преображаја, једне успеле реализације Христових заповести и јеванђелских идеала".
У том смислу су житија допуне и продужења Библије, њена разрада на поједине мученике, односно свеце, настављаче Христовог подвига.
"Светац је доказ да се може хришћански живети и умрети", пише Димитрије Богдановић, "и уједно илустрација каквим духовним снагама и добрима располаже човек који је себе потпуно подвргао законима Христове вере".
Библијском стилу прилагођени су не само језик и стил, већ и садржај житија. Житија обилују хришћанским моралистичким поукама, њихови јунаци често чудима побеђују силе зла, и по правилу су великомученици. Изнета биографија може да пружи значајне историјске податке, али је она често типолошка, јер обично више показује какав неко треба да буде, него какав је уистину. Биографија се заправо прилагођава циљу житија - прављењу култа. Али, упркос томе што је оквир житија овако чврсто постављен, у зависности од живота главне личности и врлина писца, могла су да настану - и настала су - књижевно изузетно вредна остварења.
Сами култови светитеља могу да се посматрају на два начина. Први је ближи и разумљивији данашњем читаоцу, али је духу који избија из страница старих рукописа потпуно стран. Не помиње се ни у књизи Димитрија Богдановића, и чак се стиче утисак да би следећи редови у њој звучали богохулно. О њему, пак, говори рационалиста, француски ђак, Милан Кашанин, а наиме о прављењу култова ради оснажења једне династије, цркве и самог народа. Јер, што је црква успевала да створи више култова светих из припадника једног народа, то је тај народ бивао већи и јачи. И обрнуто: величина једног народа повратно је снажила династију и цркву. У свести српског народа династија првог краља, Михаила, и његово краљевство готово да и не постоје.
Првовенчаним краљем назива се Стефан Немањић, иако су се краљевском круном пре њега овенчала најмање три српска владара. Али, тој тројици краљева није имао ко да створи и рашири култ, нити да им да духовну снагу коју је Свети Сава дао српству снажно га везујући за изворну Христову веру. У она времена од ширине прихватања култова зависило је јединство једне нације. Феудални државни поредак тежио је подели државе и народа, па самим тим и њиховом слабљењу, док су култови били супротног дејства. Руски народ био је подељен на више држава све док је имао само регионалне култове, и тек је стварање општих, сверуских култова, између осталог и под српским утицајем, било предуслов за стварање јединствене и моћне руске државе. А снага духа, изражена кроз све елементе Христове вере, па и култове, потврдила се и у следећем српском случају: упркос турској окупацији, Пећка патријаршија је духовно објединила српски народ на просторима много већим и од Душановог царства. То духовно јединство, материјализовано у величини црквене организације и бројности њених чланова, сачувало је наш народ и омогућило му да обнови своју државу.
Сагледавање улоге Српске православне цркве на овај начин, и посебно књижевности стваране у њеном крилу, потребно је не само да бисмо разумели саму ту књижевност, него и мотиве "Вукове реформе". Креаторима "Вукове реформе" било је добро познато: српски народ је одржала књига - њојзи хвала! - а не песма, тј. народно предање, и зато су историју наше писмености окренули наглавачке.
Али, ово је само узгредна напомена; на овом месту читаоцу још дугујемо други, идеалистички начин виђења култова у средњевековној књижевности, односно, шире посматрано, виђења функције тадашње уметности.
Према Димитрију Богдановићу, "функционалност се не састоји, или бар не исцрпљује, у простој служби каквом реалном циљу или задатку, који се пред средњовековног интелектуалног човека постављао". Ове речи можемо протумачити тако да функција уметности није једино онаква каквом смо је напред осликали. О тој функцији Богдановић само овлаш каже да је "проста служба каквом реалном циљу или задатку", и заносно наставља:
"Функција је у нечем другом: у духовном доживљају стварности, у реализацији сложеног задатка да се изађе из себе - из свог тела, из своје средине, из времена, из конкретног. Читаво стварање.... израз је тог настојања и служи том напору, у служби је те својеврсне опозиције према материјалној стварности. То није само програм, већ много више од програма: то је сама та 'друга , 'другачија' стварност којој се тежи. Аутентично средњовековно сликарство је као год и средњовековна књижевност, поготово у византијској сфери 'умно', интелигибилно више но интелектуално, што значи - апстрактно у пуном смислу те речи и када садржи елементе реалистичког; апстрактно у везама уопштавања и 'одлажењу' од стварности која се оком види, слухом чује и свим чулима осећа - ка оној коју 'око не виде, ни ухо не чу, нити на срце човеку - дође' (1 Кор 2,9)".
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
10. ДА ЛИ ЈЕ КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ ОСЛЕПЕО ОТАЦ А УБИО СИН? (ПРИМЕРИ ТУМАЧЕЊА СТАРЕ КЊИЖЕВНОСТИ)
Разлике између рационалистичког и идеалистичког схватања наше историје (па и више од тога), које овде репрезентују ставови Милана Кашанина и Димитрија Богдановића, још ћемо боље видети из њиховог односа према чудима. Мада се о томе изричито не изјашњавају, ипак се између редова, па и појединих конкретних теза, јасно назире Кашанинов став да чуда не постоје, насупрот сасвим другачијим Богдановићевим размишљањима.
Према Кашанину, произилази да је наша црква просто измишљала чуда, прво зато што свака самостална црква мора да их има, а затим и из практичних разлога. Разбојници ће се тешко одлучити да похарају неку цркву ако су убеђени да су у њој мошти свеца способног да чини чуда, сматра Кашанин. Из разумевања потребе постојања чуда чак се наслућује његова подршка таквој животној филозофији, посебно код средњевековног човека, али он сам, као материјалиста и рационалиста, у то једноставно не верује.
За идеалистичко и теолошко схватање,читав свет је заправо једно велико чудо. Чудо је стварање света, Христов подвиг, сам човек, природа... За многе ствари и појаве нема рационалног објашњења - као што их наука уистину и нема - него су то просто Божја чуда. Али, чуда стварају и демонске силе, и увек постоји борба између добра и зла.
У тој шеми су представљени јунаци наше средњевековне литературе. Они су од племенитог, светородног корена, предодређени да чине добра дела и подвиге, али демонске силе не мирују и кад-кад их нагоне на зло. Ђаволе понегде замене жене главних јунака, наводно свађајући оца са сином или брата са братом, из чега неки аутори погрешно извлаче закључак о великом утицају жена на Немањиће. Женског утицаја је можда заиста било, али такав закључак не може да се изведе на овај начин; реч је само о томе да је нашим старим писцима, посебно монасима, појам жена био близак појму грех, због чега су га понекад користили у улози ђавола.
Ево, примера ради, како у својој књизи "Житије Стефана Дечанског" Григорије Цамблак објашњава зашто је краљ Милутин ослепео свог сина, будућег краља, Стефана Дечанског:
"Али, како пострада? Подиже завист ђаво који увек мрзи добро. А извршилац таквог служења била је његова жена. О моје сузе, што женска превара савлада прародитељству у рају велику мудрост! Шта овде није хтела завист учинити ревнима?
Чујте. Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првородног сина, ваистину слична Исаку добрим покоравањем и послушношћу".
Нека нам овај пример послужи и за конкретно уочавање разлике између рационалистичког и идеалистичког схватања наше старе књижевности, и уопште живота. Прича Цамблакова, као и других његових истомишљеника, даље саопштава:
"Праведни би ухваћен неправедно, незлобиви љутом замком, милостиви немилостиво, и, о ружног дела, би лишен очију!"
После ослепљења, краљ Милутин је прогнао сина са породицом у Цариград, где му је грчки цар Андроник Палеолог дао све почасти. Стефан се узорно понашао, како и приличи његовом племенитом роду, "и сва (се) братија дивила његовој бодрости и ревности. И због овога био је од свију љубљен и вољен, и према њему показиваху пажњу. И често к њему беседјаху, примајући не малу корист, пошто им је он много изговорио из Писма о издржљивости".
За пет година заточеништва у Цариграду Стефан је учинио многа добра дела, која су била запажена и од самог цара. Али, уочио их је и "чудотворни отац Николај", да би после једног свеноћног бденија наградио Стефана враћајући му вид:
"И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се крајевима прстију очију, рече:
Господ наш Исус Христос, који је слепом од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак'."
Стефан се радовао, али смерно, као што и доличи будућем свецу:
"Када је био у ћелији, на земљу павши, много часова сузе изливаше од новодарованих оних зеница. Приносећи сузне дарове ономе који их је дао, бијаше се у прса, сматрајући себе као земљу и пепео и говораше да је недостојан таква доброчинства, а да је достојан многих мука и казни, јер такови су свети, када се удостојавају највећега, тада мудрују најсмерније".
Чудо је, дакле, већ када Христ даје вид сваком човеку приликом рођења, па је природно да то чудо може да понови и касније, у току човековог живота, као што је то учинио у случају Стефана Дечанског. Стефан је затим наследио престо свога оца и успешно владао Србијом. Под његовим вођством српска војска однела је бриљантну победу против Бугара у Бици код Велбужда (данашњег Ћустендила у Бугарској) 1330. године.
Даљи ток догађаја разликује се код два писца: Григорија Цамблака и незнаног Даниловог настављача. Цамблак чак и не помиње демонске силе, него за сукоб краља Стефана Дечанског са сином Душаном, будућим царем, директно оптужује Душана. То се најпре објашњава чињеницом да Цамблак, за разлику од Даниловог настављача, није живео у време Душанове владавине. Сем тога, сматрало се да је цар Душан починио велики грех неканонским отцепљењем од грчке цркве, због чега није могао да се посвети. Последица Душановог поступка била је та да је на Српску цркву и државу бачена анатема из Цариграда, из ког разлога не само што није негован Душанов култ, него је он био најнеомиљенији Немањић. Тако је и Григорију Цамблаку било природно одсуство демонских сила, као покретача Душанове негативне енергије, и он једноставно каже:
"А Стефан напред споменути син његов, много пута био је рањен жељом за царство, изнутра кријаше змију да га неће добити..."
Данилов настављач се држао класичне тезе о добру и злу, с тим што код њега "свегубитељ стари ђаво " "наговара" краља Стефана Дечанског на зло против сина:
"Његовим (тј. ђавољим) наговором и овај благочастиви краљ Урош III (тј. Стефан Дечански) подиже мржњу на свога вазљубљенога сина, и место велике љубави, обузе га савршеном мржњом".
Затим се обојица писаца подударају: између оца и сина избио је сукоб у коме је победио син и заточио оца у град Звечан. Онда опет долази до разлике: Данилов настављач тврди да је краљ Стефан Дечански у Звечану умро природном смрћу, а Григорије Цамблак да је био удављен по Душановом наређењу.
Крај житија се не разликује, само је Цамблак подробнији. Краљ Стефан је сахрањен, али његово тело није иструнуло као код обичних људи, нити се страшно распало као код грешника, него је у гробу остало цело и миришљиво. као у светаца. Када се о томе "раширио глас", мошти краља Стефана пренете су из гроба у његову цркву задужбину у Дечанима, "да сви виде и да се клањају, а онима који са пером долазе, да даје исцељење разних болести". И тако је, уистину, и данас, после шест и по векова.
Рационалисти прихватају само груб оквир ове приче: не верују - што су кључна места - да је Стефан Дечански чудом прогледао и да је његово тело чудом остало цело. Опште место званичне српске историје је да џелат краља Милутина није добро обавио поверен задатак, већ да је само мало оштетио Стефанове очи, па је вид могао да му се поправи. (Да је он касније добро видео у то не може бити сумње, јер иначе не би могао бити краљ и војсковођа). Очување моштију светих рационалисти приписују некој врсти балсамовања, мада наука то није потврдила.
Најгора варијанта тумачења српске историје кроз стару књижевност, на жалост и најраспрострањенија, јесте вулгарна комбинација која неке елементе идеалистичког схватања покушава да рационализује на тај начин што прихвата само њене, по наопаком критеријуму, пробране делове. У овом случају, то су "чињенице" да је краља Стефана Дечанског ослепео отац, а убио син. Кроз такве "чињенице" често се посматра читав наш средњи век, због чега се мора доћи до погрешних закључака. А таква комбинација не може да издржи никакав критички суд: не може се, наиме, истовремено бити убеђен да је краљ Стефан био ослепљен и да није поново прогледао чудом, јер је извесно до краја живота имао добар вид. Тако исто је неубедљива и прича о лошем џелату: ако је краљ Милутин заиста издао наређење да се његов син ослепи, онда је, имајући у виду тадашње прилике, мало вероватно да је краљево наређење могло остати неизвршено. У сваком случају, ово је бескрајна тема.
Разлике између рационалистичког и идеалистичког схватања наше историје (па и више од тога), које овде репрезентују ставови Милана Кашанина и Димитрија Богдановића, још ћемо боље видети из њиховог односа према чудима. Мада се о томе изричито не изјашњавају, ипак се између редова, па и појединих конкретних теза, јасно назире Кашанинов став да чуда не постоје, насупрот сасвим другачијим Богдановићевим размишљањима.
Према Кашанину, произилази да је наша црква просто измишљала чуда, прво зато што свака самостална црква мора да их има, а затим и из практичних разлога. Разбојници ће се тешко одлучити да похарају неку цркву ако су убеђени да су у њој мошти свеца способног да чини чуда, сматра Кашанин. Из разумевања потребе постојања чуда чак се наслућује његова подршка таквој животној филозофији, посебно код средњевековног човека, али он сам, као материјалиста и рационалиста, у то једноставно не верује.
За идеалистичко и теолошко схватање,читав свет је заправо једно велико чудо. Чудо је стварање света, Христов подвиг, сам човек, природа... За многе ствари и појаве нема рационалног објашњења - као што их наука уистину и нема - него су то просто Божја чуда. Али, чуда стварају и демонске силе, и увек постоји борба између добра и зла.
У тој шеми су представљени јунаци наше средњевековне литературе. Они су од племенитог, светородног корена, предодређени да чине добра дела и подвиге, али демонске силе не мирују и кад-кад их нагоне на зло. Ђаволе понегде замене жене главних јунака, наводно свађајући оца са сином или брата са братом, из чега неки аутори погрешно извлаче закључак о великом утицају жена на Немањиће. Женског утицаја је можда заиста било, али такав закључак не може да се изведе на овај начин; реч је само о томе да је нашим старим писцима, посебно монасима, појам жена био близак појму грех, због чега су га понекад користили у улози ђавола.
Ево, примера ради, како у својој књизи "Житије Стефана Дечанског" Григорије Цамблак објашњава зашто је краљ Милутин ослепео свог сина, будућег краља, Стефана Дечанског:
"Али, како пострада? Подиже завист ђаво који увек мрзи добро. А извршилац таквог служења била је његова жена. О моје сузе, што женска превара савлада прародитељству у рају велику мудрост! Шта овде није хтела завист учинити ревнима?
Чујте. Долази царица к цару показујући тужно лице, неукрашен и необичан наступ, рони сузе и унутрашњим пламеном пресеца глас. И, да укратко кажем, подиже оца на ослепљење првородног сина, ваистину слична Исаку добрим покоравањем и послушношћу".
Нека нам овај пример послужи и за конкретно уочавање разлике између рационалистичког и идеалистичког схватања наше старе књижевности, и уопште живота. Прича Цамблакова, као и других његових истомишљеника, даље саопштава:
"Праведни би ухваћен неправедно, незлобиви љутом замком, милостиви немилостиво, и, о ружног дела, би лишен очију!"
После ослепљења, краљ Милутин је прогнао сина са породицом у Цариград, где му је грчки цар Андроник Палеолог дао све почасти. Стефан се узорно понашао, како и приличи његовом племенитом роду, "и сва (се) братија дивила његовој бодрости и ревности. И због овога био је од свију љубљен и вољен, и према њему показиваху пажњу. И често к њему беседјаху, примајући не малу корист, пошто им је он много изговорио из Писма о издржљивости".
За пет година заточеништва у Цариграду Стефан је учинио многа добра дела, која су била запажена и од самог цара. Али, уочио их је и "чудотворни отац Николај", да би после једног свеноћног бденија наградио Стефана враћајући му вид:
"И када му даваше вид, подиже га и учини крсни знак на лицу, дотакавши се крајевима прстију очију, рече:
Господ наш Исус Христос, који је слепом од рођења дао вид, дарива и твојим очима првашњи зрак'."
Стефан се радовао, али смерно, као што и доличи будућем свецу:
"Када је био у ћелији, на земљу павши, много часова сузе изливаше од новодарованих оних зеница. Приносећи сузне дарове ономе који их је дао, бијаше се у прса, сматрајући себе као земљу и пепео и говораше да је недостојан таква доброчинства, а да је достојан многих мука и казни, јер такови су свети, када се удостојавају највећега, тада мудрују најсмерније".
Чудо је, дакле, већ када Христ даје вид сваком човеку приликом рођења, па је природно да то чудо може да понови и касније, у току човековог живота, као што је то учинио у случају Стефана Дечанског. Стефан је затим наследио престо свога оца и успешно владао Србијом. Под његовим вођством српска војска однела је бриљантну победу против Бугара у Бици код Велбужда (данашњег Ћустендила у Бугарској) 1330. године.
Даљи ток догађаја разликује се код два писца: Григорија Цамблака и незнаног Даниловог настављача. Цамблак чак и не помиње демонске силе, него за сукоб краља Стефана Дечанског са сином Душаном, будућим царем, директно оптужује Душана. То се најпре објашњава чињеницом да Цамблак, за разлику од Даниловог настављача, није живео у време Душанове владавине. Сем тога, сматрало се да је цар Душан починио велики грех неканонским отцепљењем од грчке цркве, због чега није могао да се посвети. Последица Душановог поступка била је та да је на Српску цркву и државу бачена анатема из Цариграда, из ког разлога не само што није негован Душанов култ, него је он био најнеомиљенији Немањић. Тако је и Григорију Цамблаку било природно одсуство демонских сила, као покретача Душанове негативне енергије, и он једноставно каже:
"А Стефан напред споменути син његов, много пута био је рањен жељом за царство, изнутра кријаше змију да га неће добити..."
Данилов настављач се држао класичне тезе о добру и злу, с тим што код њега "свегубитељ стари ђаво " "наговара" краља Стефана Дечанског на зло против сина:
"Његовим (тј. ђавољим) наговором и овај благочастиви краљ Урош III (тј. Стефан Дечански) подиже мржњу на свога вазљубљенога сина, и место велике љубави, обузе га савршеном мржњом".
Затим се обојица писаца подударају: између оца и сина избио је сукоб у коме је победио син и заточио оца у град Звечан. Онда опет долази до разлике: Данилов настављач тврди да је краљ Стефан Дечански у Звечану умро природном смрћу, а Григорије Цамблак да је био удављен по Душановом наређењу.
Крај житија се не разликује, само је Цамблак подробнији. Краљ Стефан је сахрањен, али његово тело није иструнуло као код обичних људи, нити се страшно распало као код грешника, него је у гробу остало цело и миришљиво. као у светаца. Када се о томе "раширио глас", мошти краља Стефана пренете су из гроба у његову цркву задужбину у Дечанима, "да сви виде и да се клањају, а онима који са пером долазе, да даје исцељење разних болести". И тако је, уистину, и данас, после шест и по векова.
Рационалисти прихватају само груб оквир ове приче: не верују - што су кључна места - да је Стефан Дечански чудом прогледао и да је његово тело чудом остало цело. Опште место званичне српске историје је да џелат краља Милутина није добро обавио поверен задатак, већ да је само мало оштетио Стефанове очи, па је вид могао да му се поправи. (Да је он касније добро видео у то не може бити сумње, јер иначе не би могао бити краљ и војсковођа). Очување моштију светих рационалисти приписују некој врсти балсамовања, мада наука то није потврдила.
Најгора варијанта тумачења српске историје кроз стару књижевност, на жалост и најраспрострањенија, јесте вулгарна комбинација која неке елементе идеалистичког схватања покушава да рационализује на тај начин што прихвата само њене, по наопаком критеријуму, пробране делове. У овом случају, то су "чињенице" да је краља Стефана Дечанског ослепео отац, а убио син. Кроз такве "чињенице" често се посматра читав наш средњи век, због чега се мора доћи до погрешних закључака. А таква комбинација не може да издржи никакав критички суд: не може се, наиме, истовремено бити убеђен да је краљ Стефан био ослепљен и да није поново прогледао чудом, јер је извесно до краја живота имао добар вид. Тако исто је неубедљива и прича о лошем џелату: ако је краљ Милутин заиста издао наређење да се његов син ослепи, онда је, имајући у виду тадашње прилике, мало вероватно да је краљево наређење могло остати неизвршено. У сваком случају, ово је бескрајна тема.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Za sve vas postoji doktorska disertacija sa Sorbone dr.Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji".Vi imate svoje izvore a ja svoje.
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
au brate zar nisi mogao da izvučeš neke teze iz ovog teksta?
Pa ko će sad ovo da čita? Probaj malo ti nešto da obrazložiš a ne samo copy-paste.
Pa ko će sad ovo da čita? Probaj malo ti nešto da obrazložiš a ne samo copy-paste.
vuceta
Poznat
- Poruka
- 7.759
Svojom reformom Vuk je "sahranio" nekoliko jezičkih modela srpskog jezika, koji su bili bogatiji od kanonizovanog modela.
- Poruka
- 13.833
Ako je bila Kopitarova reforma- a kako ju je zasnovao ? Na kojim temeljima ? Tekstovima ? Jezičnim zapisima ? Kulturi ?
Kao -Kopitar ju izvukao iz rukava. Malo morgen.
Nismo se mi ni od čeka odkvačili, osim od političkog natezanja da se hrvatski ugura zajedno sa srpskim u neki jedinstveni jezik. Hrvatskom se može slijediti put i tijek u zadnjih 10. stoljeća, srpskomu- ne, jer s Karadžićem nastupa prijekid.
To su znali i njegovi kritičari:
Srpski su kulturni krugovi na Karadžićev Novi zavjet reagirali uglavnom negativno, pa čak i spriječili njegovu objavu. Neki su smatrali da je riječ o ponovnome pokušaju katoličenja pravoslavnoga življa. Iako se upravo Karadžićevu djelovanju može zahvaliti što je i njegov kritičar V. Lazić prihvatio da treba pisati onako kako narod govori, Lazić 1848. godine jeziku Karadžićeva prijevoda Novoga zavjeta (1847.) predbacuje sljedeće:
No ovo je, braćo, jezik tuđ. Jezik tuđ, tuđa vera. Jezik može lako biti most, i prelazak u veru. [...] Prevara se počinje s malima stvarma: najpre s pismenama, posle s jezikom, pa onda s verom. Na malu udicu i gljistu love ribari veliku ribu. Lovke, gvožđa, stupe, zamke, mreže, jame, oružje, zasede, sve to kriju, i pokrivaju lovci. (DANIČIĆ 1925: 102)
Lazić za Karadžićev jezik smatra da "najviše može biti nalik na onaj jezik, koji se ne govori, no samo u knjigama stoji starima dalmatinskima i dubrovačkima".
Bez brige, nama je k'o bog. Mi se i ne trudimo da nešto dokazujemo megafonskim proglašavanjem urota, objavom rata ovim ili onim lingvistima,... Imamo i previše neobavljena posla oko izdavanja rječnika starohrvatskoga jezika, povijesne gramatike, izradbe terminološkoga nazivlja, postavljanja korpusa raznih perioda hrvatske pismenosti na internet...
Posla k'o u priči, Vuk i njegov kružok su dobrodošla tema za rasplitanje zabluda i krivotvorina rane slavistike koji se, tu i tamo, još provlače u slavističkim krugovima. Nije puno, no ni malo.
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
Dobro ajde Vuk Karađić je sahranio nekoliko jezičkih modela srpskog jezika, ajde i da kažemo da je u potpunosti "uništio" staro srpsko pismo.
Neka mi neko kaže savršenije pismo od Vukovog, da li ijedna zemlja na svetu, trnutno ima bolje pismo od našeg? Valjda je poenta da neki narod kulturno napreduje a ne nazaduje ili stoji u mestu. Sad neka mi kažu svi koji imaju nešto protiv Vukovog pisma, da li zaista smatrate da bi bilo bolje da Vuk nije uveo svoju reformu. I ako misle želim da znam koje su to prednosti pisma koje je vuk "uništio".
Neka mi neko kaže savršenije pismo od Vukovog, da li ijedna zemlja na svetu, trnutno ima bolje pismo od našeg? Valjda je poenta da neki narod kulturno napreduje a ne nazaduje ili stoji u mestu. Sad neka mi kažu svi koji imaju nešto protiv Vukovog pisma, da li zaista smatrate da bi bilo bolje da Vuk nije uveo svoju reformu. I ako misle želim da znam koje su to prednosti pisma koje je vuk "uništio".
bilosta
Aktivan član
- Poruka
- 1.093
pa ja koliko znam, i koliko se razumem, vi hrvati ste takođe uveli Vukovu reformu, i koristite Vukovo pismo (doduše u latiničnoj formi) i Vukova pravila. Nisam video da neko hrvat piše starohrvatskim jezikom.Koliko ja kapiram ovo, navodno je vuk napravio "jezik tuđ", e vodiš to mi nije jasno, kako je napravio tuđ jezik kada je rekao PIŠI KAO ŠTO GOVORIŠ Vuk jeste doneo novo pismo, ali jezik..... Malo si se prevario.
- Poruka
- 13.833
Nismo. Istina je da je Karadžić utjecao na hrvatski jezični model, i to u razdoblju tzv. hrvatskih vukovaca (Budmani, Maretić, Broz, Musić, Iveković,...), no to je bilo parcijalno i u glavnim crtama napušteno. Starohrvatski jezik se smatra nekakav do 1400 (od oka), dok je novi hrvatski, koji je u temelju današnjega standarda, iz razdoblja oko 1500. (Šiško-Džore). Ako se misli na slovopis, on je autentično hrvatski po modelima slavonske grafije i drugih reformatora, a na pravopis je Karadžić utjecao- nesporno- no glasovni ili izgovorni pravopis je ionako bio dominantan kod Hrvata prije Ilirskoga pokreta (vidjeti Maretićevu monografiju: "Istorija hrvatskoga pravopisa latinskijem slovima", 1889., 410+ stranica, u kojoj obrađuje jezik hrvatskih pisaca od Lekcionara Bernardina Splićanina iz 1495. do Grge Čevapovića iz 1832. )
Jedno je pravopis, a drugo gramatika ili tvorba riječi.
1. pravopis je VK uveo pretežno fonemski/izgovorni, no i tu je odstupio (npr, od ćerati, đe, govorijo, otsada, ljucki, gracki, njiov, od ovi ljudi,..)
2. u jezičnom modelu VK-a odbacivani su "pravoslavizmi" potekli iz rusko-crkvenoga jezika (molenije, a ne moljenje; graždani, a ne građani; roskoš, a ne raskoš; polza, a ne korist,..). Dakle,taj model na više razina, od glasovne do sintaktičke, prijelom s dotadanjom srpskom pismenosti, a u njemu je-posebno na leksičkom polju, ali i riječotvorbenom- ubačen niz oblika koji nisu postojali u govornom srpskom jeziku njegova doba.
ljuba miljkovic
Ističe se
- Poruka
- 2.220
@Urvan Hroboatos
Veliš: "Istina je da je Karadžić utjecao na hrvatski jezični model, i to u razdoblju tzv. hrvatskih vukovaca (Budmani, Maretić, Broz, Musić, Iveković,...), no to je bilo parcijalno i u glavnim crtama napušteno."
Hajde da vidimo koliko je napušteno!
Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića
1. BILJEŠKA O PISCU
Ivan Mažuranić se rodio 1814 god. u Novom Vinodolskom. Bio je istaknuti hrvatski političar, a 1873.g izabran je za hrvatskog bana. Bio je prvi hrvatski ban pučanin i upravljao je Hrvatskom 7 godina. Umro je 1890.g. Ivan Mažuranić je napisao spjev "Nenadović Rado", ljubavnu pjesmu "Javor i tamnjanika" i programsku pjesmu "Vjekovi Ilirije". Također je dopunio "Osmana" Ivana Gundulića XIV. i XV. pjevanjem. Najznačajnije Mažuranićevo djelo je "Smrt Smail-age Čengića". Ono predstavlja najviši domet Mažuranićevog pjesničkog stvaranja i ujedno jedno od najboljih djela naše književnosti.
I.
Agovanje
Sluge zove Smail-aga,
Usred Stolca kule svoje,
A u zemlji hercegovoj:
"Ajte amo, sluge moje,
Brđane mi izvedite,
Štono sam ih zarobio robljem
Na Morači vodi hladnoj.
Još Duraka starca k tome,
Što me hrđa svjetovaše
Da ih pustim domu svome,
Jer su, reče, vlašad ljuta;
Oni će mi odmazditi
Mojom glavom vlaške glave:
Ko da strepi mrki vuče
S planinskoga gladna miša."
Hitre sluge poslušaše,
Izvedoše tamničare.
Na noguh im teške negve,
A na rukuh lisičine.
Kad ih vidje silan aga,
On namaknu gojne vole
I dželate ljute rise,
Ter ih turskijem darivao darom:
Svakom momku ostar kolac daje,
Kome kolac, kome li konopac,
Kome britku palu namjenjuje.
"Ajte, krsti, dijeliti dare,
Štono sam vi Turčin pripravio,
Vam i vašijem Brdam kamenijem;
Vi bo kako, sva će Brda tako."
Turčin reče, al mrijeti
Za Hristovu vjeru svetu
Teško nije, tko se za nju bije.
Krcnu kolac nekoliko puta,
Zviznu pala nekoliko puta,
Zadrhtaše ta vješala tanka,
Al ne pisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Proz poljanu mrka krvca teknu,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Poljana se napuni tjelesa,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Već tko zovnu Boga velikoga,
Tko lijepo ime Isusovo,
Ter se lasno rastadoše s suncem
Zatočnici mrijet naviknuti.
Rijekom krvca poljem teče;
Turad bulji skrstiv ruke.
Tko je mlađi, rado gleda
Na lipovu krstu muke;
A tko starij', muke iste
Sam na sebi s vlaške ruke
Već unaprijed od stra ćuti.
Ljutit aga mrko gleda
Gdje se silom divit mora
Silan arslan gorskom mišu.
Tko si junak, osvetit se ne mo'š
Na junaku dotle dok ne preda.
Smaknu Ture toliko junaka,
Posmica ih, srca ne iskali,
Što bez straha svi su pred njim pali.
Boj se onoga tko je viko
Bez golema mrijet jada.
Videć aga krepost taku
Zazebe ga na dnu srca
Ko ledenijem ratom leden
Šiljak dušu da mu dirnu.
Od tuge li za junaci,
Što ih silan zaman strati?
Turčin tuge za krstove neima.
Od straha li, jer se glavi boji?
Silan aga to sam sebi taji.
Zar ne vidiš kako radi
Hrabar junak uspreć zimu,
Što mu s one piknje male
Po svem tijelu mrazne valja vale?
Gledaj glavu, put nebesa
Gdje se oholo hrabra diže;
Gledaj čelo jasno i oko
Kako bistro pod njim sijeva;
Gledaj krepki stas, gdje svoju
Znajuć snagu ravno stoji;
Pak mi kaži, ima l' koja
Tudijer straha i najmanja sjena?
A pak slušaj kako junak zbori
I strašljivce kako ostro kori:
"Vaj, Durače, starče stari,
Kuda 'š sade, kamo li ćeš?
Sad gdje smakoh gorske miše?
Il u goru? Brđani su tamo;
Il u ravno? na ravno će sići;
Il ćeš živjet da izgubiš glavu?
Najbolje je bježat pod oblake.
Mišad grize, ali po tlih gmiže;
Sam sur oro pod nebo se diže.
Penjite ga na vješala tanka,
Neka znade što mu strah valjade.
A Turčina, ako još imade
Gdjegod koga ter se vlaha boji,
Popet ću ga nebu pod oblake,
Tu nek plijen vranom vranu stoji."
Mukom muče ropske sluge,
Mukom muče, plijen svoj grabe.
"Aman, aman!" starac pišti,
I Novica sin mu zaman
"Aman, aman!" suzan vrišti.
Stoji aga gorsko zvijere,
Gvozden stupac, kamen tvrdi.
Dokle dahnu, rukom mahnu,
Starac Durak skoro izdahnu.
"Medet, medet!..." Dželat ljuti
Već mu i grlo dotle sputi.
Durak huknu, sve zamuknu.
Je l treba još?
Imaš ovde.
Ili, Mažuranić nije više "tzv. hrvatski vukovac"? Ostao je samo u vašoj istoriji istaknuti političar i hrvatski ban 7 godina?
Je l da?
P.S. Izvinjavam se na preobimnom citatu, ali mislim da se lako čita.
Veliš: "Istina je da je Karadžić utjecao na hrvatski jezični model, i to u razdoblju tzv. hrvatskih vukovaca (Budmani, Maretić, Broz, Musić, Iveković,...), no to je bilo parcijalno i u glavnim crtama napušteno."
Hajde da vidimo koliko je napušteno!
Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića
1. BILJEŠKA O PISCU
Ivan Mažuranić se rodio 1814 god. u Novom Vinodolskom. Bio je istaknuti hrvatski političar, a 1873.g izabran je za hrvatskog bana. Bio je prvi hrvatski ban pučanin i upravljao je Hrvatskom 7 godina. Umro je 1890.g. Ivan Mažuranić je napisao spjev "Nenadović Rado", ljubavnu pjesmu "Javor i tamnjanika" i programsku pjesmu "Vjekovi Ilirije". Također je dopunio "Osmana" Ivana Gundulića XIV. i XV. pjevanjem. Najznačajnije Mažuranićevo djelo je "Smrt Smail-age Čengića". Ono predstavlja najviši domet Mažuranićevog pjesničkog stvaranja i ujedno jedno od najboljih djela naše književnosti.
I.
Agovanje
Sluge zove Smail-aga,
Usred Stolca kule svoje,
A u zemlji hercegovoj:
"Ajte amo, sluge moje,
Brđane mi izvedite,
Štono sam ih zarobio robljem
Na Morači vodi hladnoj.
Još Duraka starca k tome,
Što me hrđa svjetovaše
Da ih pustim domu svome,
Jer su, reče, vlašad ljuta;
Oni će mi odmazditi
Mojom glavom vlaške glave:
Ko da strepi mrki vuče
S planinskoga gladna miša."
Hitre sluge poslušaše,
Izvedoše tamničare.
Na noguh im teške negve,
A na rukuh lisičine.
Kad ih vidje silan aga,
On namaknu gojne vole
I dželate ljute rise,
Ter ih turskijem darivao darom:
Svakom momku ostar kolac daje,
Kome kolac, kome li konopac,
Kome britku palu namjenjuje.
"Ajte, krsti, dijeliti dare,
Štono sam vi Turčin pripravio,
Vam i vašijem Brdam kamenijem;
Vi bo kako, sva će Brda tako."
Turčin reče, al mrijeti
Za Hristovu vjeru svetu
Teško nije, tko se za nju bije.
Krcnu kolac nekoliko puta,
Zviznu pala nekoliko puta,
Zadrhtaše ta vješala tanka,
Al ne pisnu Crnogorčad mlada,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Proz poljanu mrka krvca teknu,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Poljana se napuni tjelesa,
Niti pisnu, niti zubi škrinu.
Već tko zovnu Boga velikoga,
Tko lijepo ime Isusovo,
Ter se lasno rastadoše s suncem
Zatočnici mrijet naviknuti.
Rijekom krvca poljem teče;
Turad bulji skrstiv ruke.
Tko je mlađi, rado gleda
Na lipovu krstu muke;
A tko starij', muke iste
Sam na sebi s vlaške ruke
Već unaprijed od stra ćuti.
Ljutit aga mrko gleda
Gdje se silom divit mora
Silan arslan gorskom mišu.
Tko si junak, osvetit se ne mo'š
Na junaku dotle dok ne preda.
Smaknu Ture toliko junaka,
Posmica ih, srca ne iskali,
Što bez straha svi su pred njim pali.
Boj se onoga tko je viko
Bez golema mrijet jada.
Videć aga krepost taku
Zazebe ga na dnu srca
Ko ledenijem ratom leden
Šiljak dušu da mu dirnu.
Od tuge li za junaci,
Što ih silan zaman strati?
Turčin tuge za krstove neima.
Od straha li, jer se glavi boji?
Silan aga to sam sebi taji.
Zar ne vidiš kako radi
Hrabar junak uspreć zimu,
Što mu s one piknje male
Po svem tijelu mrazne valja vale?
Gledaj glavu, put nebesa
Gdje se oholo hrabra diže;
Gledaj čelo jasno i oko
Kako bistro pod njim sijeva;
Gledaj krepki stas, gdje svoju
Znajuć snagu ravno stoji;
Pak mi kaži, ima l' koja
Tudijer straha i najmanja sjena?
A pak slušaj kako junak zbori
I strašljivce kako ostro kori:
"Vaj, Durače, starče stari,
Kuda 'š sade, kamo li ćeš?
Sad gdje smakoh gorske miše?
Il u goru? Brđani su tamo;
Il u ravno? na ravno će sići;
Il ćeš živjet da izgubiš glavu?
Najbolje je bježat pod oblake.
Mišad grize, ali po tlih gmiže;
Sam sur oro pod nebo se diže.
Penjite ga na vješala tanka,
Neka znade što mu strah valjade.
A Turčina, ako još imade
Gdjegod koga ter se vlaha boji,
Popet ću ga nebu pod oblake,
Tu nek plijen vranom vranu stoji."
Mukom muče ropske sluge,
Mukom muče, plijen svoj grabe.
"Aman, aman!" starac pišti,
I Novica sin mu zaman
"Aman, aman!" suzan vrišti.
Stoji aga gorsko zvijere,
Gvozden stupac, kamen tvrdi.
Dokle dahnu, rukom mahnu,
Starac Durak skoro izdahnu.
"Medet, medet!..." Dželat ljuti
Već mu i grlo dotle sputi.
Durak huknu, sve zamuknu.
Je l treba još?
Imaš ovde.
Ili, Mažuranić nije više "tzv. hrvatski vukovac"? Ostao je samo u vašoj istoriji istaknuti političar i hrvatski ban 7 godina?
Je l da?
P.S. Izvinjavam se na preobimnom citatu, ali mislim da se lako čita.
- Poruka
- 13.833
Koja je tvoje teza ?
Da pomognem ?
1. Koji je izvorni pravopisni oblik "Smrti Smail-age" ?
2. znaš li tko su vukovci (ne mislim na školarce) ? Koliko ih ima
naraštaja (hint-3), i koji su najznačajniji predstavnici ?
3. po čemu su oni zapravo vukovci, i po čemu je VK utjecao na suvrjemeni hrvatski standard ?
4. za kraj, samo nješto o spremi dominantnih pisaca i filologa onoga doba (malo OT):
Vuk Karadžić (Srbin)
+++++++++++++
Govorio je njemački i ruski, a u stanovitoj mjeri i starocrkvenoslavenski (cksl). S teškoćom se snalazio u srpskoj recenziji cksl u srbuljama.
Đuro Daničić (Srbin, pa Jugoslaven)
+++++++++++
Odličan poznavalac stare srpske književnosti na cksl. a dobar dijela hravtske na čakavštini i štokavštini (Marulića, Lucuć, Hektorović, Palmotić, Kačić, te vjerskopoučni spisi)
njemački
grčki
ruski
latinski
sanskrt
češki
slovački
poljski
cksl
Vatroslav Jagić (Hrvat, pa Jugoslaven)
+++++++++++++++++++
Odličan znalac baštine hrvatske na sva tri pisma (galgoljica, ćirilica i latinica), a dobrim dijelom i srpske, te ostalih slavenskih.
njemački
francuski
talijanski
grčki
ruski
poljski
gotski
staropruski
ukrajinski
lužičkosrpski
rumunjski
provansalski
slovački
češki
litavski
engleski
cksl
latinski
sanskrt
bugarski
slovenski
španjolski
Ivan Mažuranić (Hrvat)
+++++++++++++
Znalac hrvatske baštine, poglavito na latinici, ali i ćirilici i
glagoljici.
njemački
mađarski
talijanski
latinski
grčki
ruski
francuski
poljski
Pero Budmani (prvo "Srbin-katolik", pa Jugoslaven)
++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Priređivač većeg broja dubrovačkih pisaca za Akademijinu ediciju "Stari pisci hrvatski", i prvi ozbiljni hrvatski dijalektolog, davši opis dubrovačkoga govora
latinski
grčki
francuski
njemački
engleski
talijanski
ruski
poljski
sanskrt
perzijski
arapski
turski
kineski
finski
norveški
mađarski
svahili
Fran Kurelac (Hrvat)
++++++++++++++++++
Znalac hrvatske glagoljske, ćirilske i latinične knjige,
poglavito iz područja Dalmacije (Šime Budinić, većina Dubrovčana i Splićana,..)
grčki
latinski
njemački
mađarski
francuski
talijanski
češki
slovački
ruski
poljski
crkvenoslavenski
slovenski
Tomo Maretić (Hrvat)
+++++++++++++++
Znalac sveukupne hrvatske književne tradicije o kojoj je u više navrata pisao, napose u velikim monografijama o povijesti hrvatskoga pravopisa, jeziku dalmatinskih i slavonskih pisaca itd.
njemački
litavski
mađarski
sanskrt
grčki
gotski
latinski
crkvenoslavenski
ruski
poljski
češki
ukrajinski
slovački
bugarski
lužičkosrpski
engleski
talijanski
francuski
Od navedenih, vukovci su eventualno Daničić, Budmani i Maretić. Ostali nisu.
Da pomognem ?
1. Koji je izvorni pravopisni oblik "Smrti Smail-age" ?
2. znaš li tko su vukovci (ne mislim na školarce) ? Koliko ih ima
naraštaja (hint-3), i koji su najznačajniji predstavnici ?
3. po čemu su oni zapravo vukovci, i po čemu je VK utjecao na suvrjemeni hrvatski standard ?
4. za kraj, samo nješto o spremi dominantnih pisaca i filologa onoga doba (malo OT):
Vuk Karadžić (Srbin)
+++++++++++++
Govorio je njemački i ruski, a u stanovitoj mjeri i starocrkvenoslavenski (cksl). S teškoćom se snalazio u srpskoj recenziji cksl u srbuljama.
Đuro Daničić (Srbin, pa Jugoslaven)
+++++++++++
Odličan poznavalac stare srpske književnosti na cksl. a dobar dijela hravtske na čakavštini i štokavštini (Marulića, Lucuć, Hektorović, Palmotić, Kačić, te vjerskopoučni spisi)
njemački
grčki
ruski
latinski
sanskrt
češki
slovački
poljski
cksl
Vatroslav Jagić (Hrvat, pa Jugoslaven)
+++++++++++++++++++
Odličan znalac baštine hrvatske na sva tri pisma (galgoljica, ćirilica i latinica), a dobrim dijelom i srpske, te ostalih slavenskih.
njemački
francuski
talijanski
grčki
ruski
poljski
gotski
staropruski
ukrajinski
lužičkosrpski
rumunjski
provansalski
slovački
češki
litavski
engleski
cksl
latinski
sanskrt
bugarski
slovenski
španjolski
Ivan Mažuranić (Hrvat)
+++++++++++++
Znalac hrvatske baštine, poglavito na latinici, ali i ćirilici i
glagoljici.
njemački
mađarski
talijanski
latinski
grčki
ruski
francuski
poljski
Pero Budmani (prvo "Srbin-katolik", pa Jugoslaven)
++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Priređivač većeg broja dubrovačkih pisaca za Akademijinu ediciju "Stari pisci hrvatski", i prvi ozbiljni hrvatski dijalektolog, davši opis dubrovačkoga govora
latinski
grčki
francuski
njemački
engleski
talijanski
ruski
poljski
sanskrt
perzijski
arapski
turski
kineski
finski
norveški
mađarski
svahili
Fran Kurelac (Hrvat)
++++++++++++++++++
Znalac hrvatske glagoljske, ćirilske i latinične knjige,
poglavito iz područja Dalmacije (Šime Budinić, većina Dubrovčana i Splićana,..)
grčki
latinski
njemački
mađarski
francuski
talijanski
češki
slovački
ruski
poljski
crkvenoslavenski
slovenski
Tomo Maretić (Hrvat)
+++++++++++++++
Znalac sveukupne hrvatske književne tradicije o kojoj je u više navrata pisao, napose u velikim monografijama o povijesti hrvatskoga pravopisa, jeziku dalmatinskih i slavonskih pisaca itd.
njemački
litavski
mađarski
sanskrt
grčki
gotski
latinski
crkvenoslavenski
ruski
poljski
češki
ukrajinski
slovački
bugarski
lužičkosrpski
engleski
talijanski
francuski
Od navedenih, vukovci su eventualno Daničić, Budmani i Maretić. Ostali nisu.
- Poruka
- 13.833
Usput-iako se citatima malo postiže- evo dva iz hrvatske književnosti 200-250 godina prije VK-a.
VELE STRAŠNO ZLAMENJE OD SMRADA PAKLENOGA
Bjehu dva brata, obadva plemenita. Ova dva jedanput bjehu zajedno gdi se pripovijedaše od muka paklenijeh i veljaše oni pripovjedalac da su muke paklene vele strašne. Jedan od ovijeh dviju poče se smijati i rugati ništa ne vjerujući onomu što se govori od muka paklenijeh, a drugi se skrušivši, učini se redovnik. Oni koji se rugaše razbolje se, i budući na smrti moli ga oni koji se bješe učinio redovnik i reče mu: Molim te, ako bude volja Božja, ukaži mi se po smrti. I tako po smrti mu se ukaza jednu noć i upita ga oni živi i reče mu: Kako si, brate? Odgovorivši reče mu: Vele teško, mučno i žalosno zašto sam uvijek osuđen u muke paklene. Opet mu reče živi: Danu, brate, je li istina što pripovjedaoci pripovijedaju? Jesu li onako kako oni govore? Odgovori oni osuđeni i reče: O brate, svikolici jezici na svijetu ne bi mogli isgovoriti ni skazati koliko su strašne, žestoke i gorke muke paklene. Reče mu živi: Brate, bih li ja mogao po koji način oćutiti koliko su gorke muke paklene. Reče mu osuđeni: Možeš li ti vidjeti iliti taknuti iliti okusiti. Reče mu: Da vidim zašto sam strašiv, ako vidim takove stvari strašne, umrijet ću; neću takojer ni taknuti zašto sam plemenit. Takojer neću okusiti zašto sam unutra slab, nego samo da malahno primirišim, toliko malahno, koliko manje možeš. Tada osuđeni otkuči malahno haljinu kojom se bješe zaogrnuo i tudje iz one haljine iziđe toliki smrad i toliki smrdež zao, i otrovan tako da svi redovnici onoga manastijera hoćahu kako maneni i kako izvan sebe vičući i vapijući i tomu ne nahodeći nikakove ljekarije i najposlije ostaviše oni manastijer zaradi tolikoga smrada koji osta od onoga prokletoga i osuđenoga.
Matija Divković, franjevački pisac, Olovo-Vareš, Bosna, "Besjede", 1616.
»Elektra tragedija. Ljubmir pripovijes pastirska. I ljubav i smrt Pirama i Tizbe, iz veće tuđijeh jezika u hrvacki izložene... Prisvijetlomu i priizvrsnomu gospodinu, Gospodinu Đurđu knezu Zrinskomu, svjetniku cesarova veličanstva, vladaocu nad blagom krune Ugarske na Dunaju, momu gospodinu vazda počtovanomu..Zato bivši tijem naslađenjem ganut, jes njekoliko godišta, i za obogatit također ovi naš jezik kojomgodi stvari ka je dostojna da se čti, prinesoh iz latinskoga pastijersku pripovijes Tassovu, pjesnivca u oni jezik toliko scijenjena, koliko mnim da svak zna; i dovedši ju na izvrsnos, koliko mi od onije nezrelijeh ljeta biješe dopušteno, dah ju na svijetlo, prikazavši ju jednomu vlastelinu od našijeh, vijećniku prvomu komu dosta bijehu ugodni ovaci trudi. Stavih se zatijem s jednakom požudom učinit Hrvaćku Grkinju Elektru Sofoklovu...«
Dinko Zlatarić, Dubrovnik-Venecija, Posveta prijevoda Tassa, Sofokla i Ovidija Jurju Zrinskom, 1597.
Jedino je gradija preslovljena u novu (ch u ć, gni u nj,..). No, napravljene su u ovom izdanju manje promjene koje pokazuju utjecaj Vuka Karadžića. A to je uloga hrvastkih vukovaca.
VELE STRAŠNO ZLAMENJE OD SMRADA PAKLENOGA
Bjehu dva brata, obadva plemenita. Ova dva jedanput bjehu zajedno gdi se pripovijedaše od muka paklenijeh i veljaše oni pripovjedalac da su muke paklene vele strašne. Jedan od ovijeh dviju poče se smijati i rugati ništa ne vjerujući onomu što se govori od muka paklenijeh, a drugi se skrušivši, učini se redovnik. Oni koji se rugaše razbolje se, i budući na smrti moli ga oni koji se bješe učinio redovnik i reče mu: Molim te, ako bude volja Božja, ukaži mi se po smrti. I tako po smrti mu se ukaza jednu noć i upita ga oni živi i reče mu: Kako si, brate? Odgovorivši reče mu: Vele teško, mučno i žalosno zašto sam uvijek osuđen u muke paklene. Opet mu reče živi: Danu, brate, je li istina što pripovjedaoci pripovijedaju? Jesu li onako kako oni govore? Odgovori oni osuđeni i reče: O brate, svikolici jezici na svijetu ne bi mogli isgovoriti ni skazati koliko su strašne, žestoke i gorke muke paklene. Reče mu živi: Brate, bih li ja mogao po koji način oćutiti koliko su gorke muke paklene. Reče mu osuđeni: Možeš li ti vidjeti iliti taknuti iliti okusiti. Reče mu: Da vidim zašto sam strašiv, ako vidim takove stvari strašne, umrijet ću; neću takojer ni taknuti zašto sam plemenit. Takojer neću okusiti zašto sam unutra slab, nego samo da malahno primirišim, toliko malahno, koliko manje možeš. Tada osuđeni otkuči malahno haljinu kojom se bješe zaogrnuo i tudje iz one haljine iziđe toliki smrad i toliki smrdež zao, i otrovan tako da svi redovnici onoga manastijera hoćahu kako maneni i kako izvan sebe vičući i vapijući i tomu ne nahodeći nikakove ljekarije i najposlije ostaviše oni manastijer zaradi tolikoga smrada koji osta od onoga prokletoga i osuđenoga.
Matija Divković, franjevački pisac, Olovo-Vareš, Bosna, "Besjede", 1616.
»Elektra tragedija. Ljubmir pripovijes pastirska. I ljubav i smrt Pirama i Tizbe, iz veće tuđijeh jezika u hrvacki izložene... Prisvijetlomu i priizvrsnomu gospodinu, Gospodinu Đurđu knezu Zrinskomu, svjetniku cesarova veličanstva, vladaocu nad blagom krune Ugarske na Dunaju, momu gospodinu vazda počtovanomu..Zato bivši tijem naslađenjem ganut, jes njekoliko godišta, i za obogatit također ovi naš jezik kojomgodi stvari ka je dostojna da se čti, prinesoh iz latinskoga pastijersku pripovijes Tassovu, pjesnivca u oni jezik toliko scijenjena, koliko mnim da svak zna; i dovedši ju na izvrsnos, koliko mi od onije nezrelijeh ljeta biješe dopušteno, dah ju na svijetlo, prikazavši ju jednomu vlastelinu od našijeh, vijećniku prvomu komu dosta bijehu ugodni ovaci trudi. Stavih se zatijem s jednakom požudom učinit Hrvaćku Grkinju Elektru Sofoklovu...«
Dinko Zlatarić, Dubrovnik-Venecija, Posveta prijevoda Tassa, Sofokla i Ovidija Jurju Zrinskom, 1597.
Jedino je gradija preslovljena u novu (ch u ć, gni u nj,..). No, napravljene su u ovom izdanju manje promjene koje pokazuju utjecaj Vuka Karadžića. A to je uloga hrvastkih vukovaca.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
11. ОСТАЛИ КЊИЖЕВНИ ЖАНРОВИ
Књижевни род сличан житију су повести. Иако оне говоре о личностима, у првом плану су им неки догађај или легенда о којима се пише живо и маштовито, тако разрађеним системом приповести, да неки аутори овај жанр називају романом. Особине сличне повестима имају и сказанија, мада се тако зову и неки научни списи, као "Сказаније о писменах" Константина Филозофа. На савремени српски језик ово дело се заправо преводи као "Повест о словима".
Један од најраспрострањенијих књижевних родова у средњем веку је слово, који је, као и већина других, код нас стигао из Византије. То је говор или проповед на неку тему из Библије, црквеног календара, или на било коју моралистичку тему. Збир слова једног или више светих отаца у једној књизи чини зборник, с тим што се он јавља и као посебан, сложен књижевни жанр.
Посебан књижевни жанр су и посланице (послања, писма), настале по узорима касноантичке реторике, које могу бити и песничке.
Повеља је документ правног карактера са књижевним одликама, посебно у уводу. Махом су их писали владари, а поетичношћу се издваја она деспота Стефана Хиландару из 1404/05. године. За историју књижевности најважнији је увод повеље, који се назива аренга. То је посебан књижевни жанр, где писац образлаже мотиве свог поклона - јер је повељу често пратило даривање цркве или манастира -или чина којим поводом се саставља. Тако се посебно истиче аренга цара Душана за његов "Законик", која је дирљиво написана аутобиографија.
Виђење (виденије) и откровење (откровеније) спадају у историјске жанрове, односно у тзв. метафизички историзам. Баве се откривањем судбине после смрти, у загробном животу, или виђењем порука са оног света.
Родослови и летописи чине средњевековну историографију у ужем смислу, такође, у духу свог доба, са елементима метафизике. У родословима се даје порекло појединих владара, тј. владарска лоза, док се у летописима подробније описује њихова историја. Од летописа почиње да се развија наша историјска наука, прецизније, од првог од њих, "Копорињског летописа" из 1370-тих година, у коме је изложена историја српске државе за време владавине Немањића. Милан Кашанин каже да је то световни спис: описује државна и културна дела владара, без теолошких размишљања, цитата из "Светог писма" и моралних поука. Према Димитрију Богдановићу, пак, и "сва српска средњевековна историографија" је "не мање метафизичка".
Следећи античке узоре, песме су се у средњем веку писале у форми прозе - није било стиха у класичном облику, нити се, најчешће, обраћала пажња на римовање. Ритамске и мелодијске целине одвајане су тачкама, тзв. системом пунктације, а само изузетно издвајањем стихова.
Наше средњевековно песништво је више од прозе и историографије следило византијски узор. Разлог томе је карактер византијског песништва: оно није било индивидуално, него црквено у пуном значењу те речи. Песништвом се, боље него другим жанровима, требао успоставити најнепосредннји духовни однос са божанским. Само црквено певање код православних не прате музички инструменти, јер се тим, чистијим звуком, боље приближава Богу. Због тога се уметник потпуно идентификује са својим делом, иако је понекад истакнута личност. Личност песника је небитна, јер се он не посматра ни као песник, ни као јединка, него као неко ко песмом, односно молитвом, извире из колективног религиозног осећања и у име целе хришћанске заједнице тежи божанском. Тај подвиг је идеал песништва, и песник му подређује своје стваралаштво. Вредност песме је у другом плану, и зато трпи. Она је далеко мање значајна од универзалних вредности, као што су тежња и обраћање божанском, због чега се заправо пазило да песник буде достојан своје песме, тј. узвишеног подвига кога се латио. Он се, по правилу, сматрао недостојним, јер је обраћање Господу у врху свих подвига, и почаст и жртва уједно, па је редовно започињао самоизвињавајућим уводима. попут овог у "Мољењу" Симеона Новог Богослова, из XI века, који преузима и монахиња Јефимија у својој познатој песми на 'Хиландарској завеси":
Од скврних усана,
од гнусна срца,
од нечиста језика,
од душе оскврњене
прими мољење, Христе мој!
Основни жанр литургијског песништва је служба. С једне стране, то је служење Богу или некој светој личности, а с друге начин да им се ода пошта или да се прославе. Служба је главни вид испољавања религиозних осећања, у коме долази и до најузвишенијег момента: остваривања односа између божанског и људског, тако што Бог излива своју милост (благодат) на људе. Настала је из првобитног молитвеног окупљања са читањем Светог писма и појањем, да би се кроз векове развила у најсложенији црквени песнички жанр.
Служба је увек намењена литургији, али је и књижевна целина. Често је прилагођена покретним и непокретним црквеним празницима, на којима се изводе литургијске песме, молитве и обредне структуре из којих је састављена.
Главни песнички жанрови службе су тропар, стихира и кондак.
Тропар на грчком значи певање. Црквено песништво је и иначе намењено певању, тј. појању, па је њему и прилагођено. Стихови или колоне тропара су уједно и мелодијске целине, а уз сваку песму дата је и мелодијска ознака ("глас"). И тропар је похвалног или прославног карактера, јер прославља празник или свету личност. Има читав низ поджанрова, у зависности од теме или места у литургији (васкрсни, отпусни, богородични...).
Стихира се разликује од тропара по томе што је увек везана за неке друге стихове, обично из псалама, што је нешто већег обима и другачије мелодијске формуле. И она има поджанрове: подобне, самоподобне, самогласне...
Кондак је у почетку био велика и сложена песма сиријског порекла, а сада га чини само једна мања строфа увек везана са икосом.
Књижевни род сличан житију су повести. Иако оне говоре о личностима, у првом плану су им неки догађај или легенда о којима се пише живо и маштовито, тако разрађеним системом приповести, да неки аутори овај жанр називају романом. Особине сличне повестима имају и сказанија, мада се тако зову и неки научни списи, као "Сказаније о писменах" Константина Филозофа. На савремени српски језик ово дело се заправо преводи као "Повест о словима".
Један од најраспрострањенијих књижевних родова у средњем веку је слово, који је, као и већина других, код нас стигао из Византије. То је говор или проповед на неку тему из Библије, црквеног календара, или на било коју моралистичку тему. Збир слова једног или више светих отаца у једној књизи чини зборник, с тим што се он јавља и као посебан, сложен књижевни жанр.
Посебан књижевни жанр су и посланице (послања, писма), настале по узорима касноантичке реторике, које могу бити и песничке.
Повеља је документ правног карактера са књижевним одликама, посебно у уводу. Махом су их писали владари, а поетичношћу се издваја она деспота Стефана Хиландару из 1404/05. године. За историју књижевности најважнији је увод повеље, који се назива аренга. То је посебан књижевни жанр, где писац образлаже мотиве свог поклона - јер је повељу често пратило даривање цркве или манастира -или чина којим поводом се саставља. Тако се посебно истиче аренга цара Душана за његов "Законик", која је дирљиво написана аутобиографија.
Виђење (виденије) и откровење (откровеније) спадају у историјске жанрове, односно у тзв. метафизички историзам. Баве се откривањем судбине после смрти, у загробном животу, или виђењем порука са оног света.
Родослови и летописи чине средњевековну историографију у ужем смислу, такође, у духу свог доба, са елементима метафизике. У родословима се даје порекло појединих владара, тј. владарска лоза, док се у летописима подробније описује њихова историја. Од летописа почиње да се развија наша историјска наука, прецизније, од првог од њих, "Копорињског летописа" из 1370-тих година, у коме је изложена историја српске државе за време владавине Немањића. Милан Кашанин каже да је то световни спис: описује државна и културна дела владара, без теолошких размишљања, цитата из "Светог писма" и моралних поука. Према Димитрију Богдановићу, пак, и "сва српска средњевековна историографија" је "не мање метафизичка".
Следећи античке узоре, песме су се у средњем веку писале у форми прозе - није било стиха у класичном облику, нити се, најчешће, обраћала пажња на римовање. Ритамске и мелодијске целине одвајане су тачкама, тзв. системом пунктације, а само изузетно издвајањем стихова.
Наше средњевековно песништво је више од прозе и историографије следило византијски узор. Разлог томе је карактер византијског песништва: оно није било индивидуално, него црквено у пуном значењу те речи. Песништвом се, боље него другим жанровима, требао успоставити најнепосредннји духовни однос са божанским. Само црквено певање код православних не прате музички инструменти, јер се тим, чистијим звуком, боље приближава Богу. Због тога се уметник потпуно идентификује са својим делом, иако је понекад истакнута личност. Личност песника је небитна, јер се он не посматра ни као песник, ни као јединка, него као неко ко песмом, односно молитвом, извире из колективног религиозног осећања и у име целе хришћанске заједнице тежи божанском. Тај подвиг је идеал песништва, и песник му подређује своје стваралаштво. Вредност песме је у другом плану, и зато трпи. Она је далеко мање значајна од универзалних вредности, као што су тежња и обраћање божанском, због чега се заправо пазило да песник буде достојан своје песме, тј. узвишеног подвига кога се латио. Он се, по правилу, сматрао недостојним, јер је обраћање Господу у врху свих подвига, и почаст и жртва уједно, па је редовно започињао самоизвињавајућим уводима. попут овог у "Мољењу" Симеона Новог Богослова, из XI века, који преузима и монахиња Јефимија у својој познатој песми на 'Хиландарској завеси":
Од скврних усана,
од гнусна срца,
од нечиста језика,
од душе оскврњене
прими мољење, Христе мој!
Основни жанр литургијског песништва је служба. С једне стране, то је служење Богу или некој светој личности, а с друге начин да им се ода пошта или да се прославе. Служба је главни вид испољавања религиозних осећања, у коме долази и до најузвишенијег момента: остваривања односа између божанског и људског, тако што Бог излива своју милост (благодат) на људе. Настала је из првобитног молитвеног окупљања са читањем Светог писма и појањем, да би се кроз векове развила у најсложенији црквени песнички жанр.
Служба је увек намењена литургији, али је и књижевна целина. Често је прилагођена покретним и непокретним црквеним празницима, на којима се изводе литургијске песме, молитве и обредне структуре из којих је састављена.
Главни песнички жанрови службе су тропар, стихира и кондак.
Тропар на грчком значи певање. Црквено песништво је и иначе намењено певању, тј. појању, па је њему и прилагођено. Стихови или колоне тропара су уједно и мелодијске целине, а уз сваку песму дата је и мелодијска ознака ("глас"). И тропар је похвалног или прославног карактера, јер прославља празник или свету личност. Има читав низ поджанрова, у зависности од теме или места у литургији (васкрсни, отпусни, богородични...).
Стихира се разликује од тропара по томе што је увек везана за неке друге стихове, обично из псалама, што је нешто већег обима и другачије мелодијске формуле. И она има поджанрове: подобне, самоподобне, самогласне...
Кондак је у почетку био велика и сложена песма сиријског порекла, а сада га чини само једна мања строфа увек везана са икосом.
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Икос је песничка варијација на тему кондака, која у форми химне прославља свеца или догађај.
Кондак са икосом гради и сложену песничку структуру, акатист, док се комбинација тропара и икоса на теме из девет или осам библијских песама (ода) почев од VIII века слаже у комплекс канона. Према Димитрију Богдановићу, у основи библијских ода лежи провиденцијална и месијанска идеја, због чега је основна тема сваког канона спасење, остварено у светости онога који се прославља службом или у догађају самог искупљења.
Похвала се сматра прелазним жанром између прозног и постског и има изразито лирска обележја. Прославља врлине свеца или неке историјске личности и велича одређени култ. Првенствено је реторски састав, откуда јој потиче други назив - похвално слово, односно, у духу данашњег језика, похвални говор.
Плач је такође прелазни жанр, више везан за библијске мотиве, као што је 'Плач Јеремијин", него за народну традицију нарицаљки. Он је нека врста књижевне тужбалице.
Молитва је песничко-реторско обраћање Богу, анђелима или светим лицима, као објектима култа. Има ритамску организацију у једнаким целинама или правилној смени наглашених и ненаглашених слогова. Ради повећања изражајности и осећајности у њој се користе и развијају сви елементи црквеног певања. Молитви у мањој или већој мери има у већини других жанрова, али значајније су оне састављене посебно, разним поводима: за спас душе, победу у рату, излаз из какве невоље, и сл.
Мешавина више жанрова је и велика а разуђена група записа и натписа, понајвише расута по маргинама књига и очуваним надгробним споменицима. Сем књижевних врлина, они имају и документарни значај, јер говоре о ономе што другде не би било записано. Тако, у запису једног преписивача пошто је коначно завршио преписивање неке, по свој прилици обимне књиге, стоји:
"Као што се заробљеници радују да виде своју отаџбину и они што по мору плове да виде пристаниште, тако и онај који пише да види књизи крај".
Лепо је био расположен и преписивач Миливоје, када се овако захваљивао монахињама:
"Бог да прости и помилује калуђерицу Теодосију у овом веку и у будућем, јер жељаше апостолски живот, и приносаше нам јела блага и нахрани нас, јер велики труд ме постиже по цео дан пишући, а она ме напоји вином, очи ми се исправише и руке укрепише".
Ипак, преовлађују расположења као из следећег записа:
"У лето 1575. беше таква глад и погубљење од Турака, да речима није могуће исказати такво зло и озлобљење".
Натписи на надгробним споменицима су узбудљиви, кратки и садржајни:
"Боже, давно ти сам легао, а веле ти ми је лежати", пише на једном.
На другом, зла судбина незнаног покојника овако је забележена:
"Стах, Бога молећи и зла не мислећи, и уби ме гром".
А на трећем, из Подриња:
"У то доба бих јунаком, и мио браћи и господину Новаку. И држаше ме као дете своје. Али ме смрт умори. Жали ме, дружино".
"Гроб те садржи сада умртвљена, ћесару, који јуче с нама говораше", стоји на мраморној плочи војсковође цара Душана ћесара Хреље, у Рилском манастиру.
Међу најзначајније убраја се споменик који је властелин Ђурађ Зубовић подигао на свом имању, на месту где је 19. јула 1427. године умро деспот Стефан Лазаревић, ловећи крагујима:
"Благочастиви господин деспот Стефан, добри господин, предобри и мили и слатки господин деспот. О тешко томе ко га виде на овом месту мртва", пише поред осталог на том стубу, који и данас стоји у једном селу код Младеновца.
И сачувана писма из средњег века су од изузетног значаја. Међу најмногобројнија - има их преко 300 - и најлепша спадају она српског канцелара Дубровачке републике Руска Христифоровића, упућена нашој властели и владарима између 1395. и 1423. године. "Кад његова одабрана писма буду једном у посебној књизи одштампана с коментаром и илустрацијама, читалац
Кондак са икосом гради и сложену песничку структуру, акатист, док се комбинација тропара и икоса на теме из девет или осам библијских песама (ода) почев од VIII века слаже у комплекс канона. Према Димитрију Богдановићу, у основи библијских ода лежи провиденцијална и месијанска идеја, због чега је основна тема сваког канона спасење, остварено у светости онога који се прославља службом или у догађају самог искупљења.
Похвала се сматра прелазним жанром између прозног и постског и има изразито лирска обележја. Прославља врлине свеца или неке историјске личности и велича одређени култ. Првенствено је реторски састав, откуда јој потиче други назив - похвално слово, односно, у духу данашњег језика, похвални говор.
Плач је такође прелазни жанр, више везан за библијске мотиве, као што је 'Плач Јеремијин", него за народну традицију нарицаљки. Он је нека врста књижевне тужбалице.
Молитва је песничко-реторско обраћање Богу, анђелима или светим лицима, као објектима култа. Има ритамску организацију у једнаким целинама или правилној смени наглашених и ненаглашених слогова. Ради повећања изражајности и осећајности у њој се користе и развијају сви елементи црквеног певања. Молитви у мањој или већој мери има у већини других жанрова, али значајније су оне састављене посебно, разним поводима: за спас душе, победу у рату, излаз из какве невоље, и сл.
Мешавина више жанрова је и велика а разуђена група записа и натписа, понајвише расута по маргинама књига и очуваним надгробним споменицима. Сем књижевних врлина, они имају и документарни значај, јер говоре о ономе што другде не би било записано. Тако, у запису једног преписивача пошто је коначно завршио преписивање неке, по свој прилици обимне књиге, стоји:
"Као што се заробљеници радују да виде своју отаџбину и они што по мору плове да виде пристаниште, тако и онај који пише да види књизи крај".
Лепо је био расположен и преписивач Миливоје, када се овако захваљивао монахињама:
"Бог да прости и помилује калуђерицу Теодосију у овом веку и у будућем, јер жељаше апостолски живот, и приносаше нам јела блага и нахрани нас, јер велики труд ме постиже по цео дан пишући, а она ме напоји вином, очи ми се исправише и руке укрепише".
Ипак, преовлађују расположења као из следећег записа:
"У лето 1575. беше таква глад и погубљење од Турака, да речима није могуће исказати такво зло и озлобљење".
Натписи на надгробним споменицима су узбудљиви, кратки и садржајни:
"Боже, давно ти сам легао, а веле ти ми је лежати", пише на једном.
На другом, зла судбина незнаног покојника овако је забележена:
"Стах, Бога молећи и зла не мислећи, и уби ме гром".
А на трећем, из Подриња:
"У то доба бих јунаком, и мио браћи и господину Новаку. И држаше ме као дете своје. Али ме смрт умори. Жали ме, дружино".
"Гроб те садржи сада умртвљена, ћесару, који јуче с нама говораше", стоји на мраморној плочи војсковође цара Душана ћесара Хреље, у Рилском манастиру.
Међу најзначајније убраја се споменик који је властелин Ђурађ Зубовић подигао на свом имању, на месту где је 19. јула 1427. године умро деспот Стефан Лазаревић, ловећи крагујима:
"Благочастиви господин деспот Стефан, добри господин, предобри и мили и слатки господин деспот. О тешко томе ко га виде на овом месту мртва", пише поред осталог на том стубу, који и данас стоји у једном селу код Младеновца.
И сачувана писма из средњег века су од изузетног значаја. Међу најмногобројнија - има их преко 300 - и најлепша спадају она српског канцелара Дубровачке републике Руска Христифоровића, упућена нашој властели и владарима између 1395. и 1423. године. "Кад његова одабрана писма буду једном у посебној књизи одштампана с коментаром и илустрацијама, читалац
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
ће се наћи пред изузетном и крајње занимљивом антологијом, која садржи скицу не једне драме и не једне приповетке", речи су Милана Кашанина.
Тако, кнегиња Милица је дочула да ће јој се после битке код Ангоре 1402. године синови Стефан и Вук вратити преко Дубровника, па је писала Дубровчанима да по њих пошаљу лађу. Али, браћа су се вратила преко Бара, и Руско Христифоровић је отписао у уобичајеном љубазном тону:.
"Госпођо, разумесмо шта нам написа да пошаљемо Никшу Влаховића у бригантину да тражи твоју децу. Госпођо, ми смо били послали, и ето, по милости Божјој, господин кнез и брат му дођоше, те не би потребно дати Никшу. А Бог зна, госпођо, кад би требало, не бисмо поштедели бригантине ни главе наше што би било за њихову част".
Али, то му није било довољно, па наставља:
"Много жељни бисмо да дође господин кнез и брат му у наше место у своју кућу. Јер бесмо приправни и чекасмо их с великом љубављу и поштовањем примити их".
Милан Кашанин нарочито истиче књижевне врлине писама - као и повеља и тестамената - херцега Стефана Вуксића Косаче, који је владао од 1436. до 1466. године. Занимљив је већ његов потпис:
"...Херцег од Светог Саве, господар хумски и приморски, велики војевода русага босанскога, кнез дрински и веће, син и унук многопоштованога и гласитога споменућа кнеза Вукца и господина Сандаља, бившега великога војеводе русага босанскога".
Његов миљеник, син Стјепан, није могао тако да се представља, јер се потурчио, а није могао ни да се заклиње онако маштовито као отац:
"Еда бисмо ми, велики војевода господин Стјепан и наш натражак, и наши последњи, ово горе речено и писано и обећано потворили реченоме кнезу и властели и свој општини дубровачкој, или не мање принесли неким лукавством или лакомошћу за чију вољу или за страх, за хотење иједнога човека на земљи који би могао бити, тада да смо ми, велики војевода господин Стјепан, и наш натражак, и наш последњи, проклети Богом живим, оцем и сином и светим духом, и свим светима од векова Богу угодившим више именованим. И да смо прилични Јуди Искариотском који прода сина Божја Исуса Христа на распећу. И ка онима који викаху: распни га, распни. И ка онима који му ставише трнов венац на главу. И да смо се одрекли Бога и анђела милостивог на смрти на дан судњи. И вере коју верујемо".
Ипак, уметнички су највреднија писма кнегиње Јелене (око 1368-1444), треће ћерке кнеза Лазара Хребељановића. Најпре је била удата за зетског владара Ђурађа II Стратимировића Балшића, да би се после његове смрти преудала за босанског војводу Сандаља, кога је такође надживела. Високо образовање стекла је још на двору свога оца у Крушевцу, док се у приморским градовима упознала и са латинском културом. Њена изузетност уочава се већ после неколико редака писма које је упутила свом духовнику, старцу Никону. Писмо је сачувано у зборнику који јој је духовник саставио по наруџбини и приложио га у цркви Брезовици, коју је подигла себи за гробницу на једном острвцу у Скадарском језеру.
"Као од сна некојег дубоког пробудивши се, успех твоју светост видети", пише Јелена. "Да зна твоја светиња, од како удостојих са Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо или у неки сан танак да сам била снесена..."
У "Антологији српског песништва", Миодраг Павловић ово писмо Јелене Балшић представља као песму "Отписаније богољубно":
Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.
Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо
или у неки сан танак да сам била снесена...
Тако, кнегиња Милица је дочула да ће јој се после битке код Ангоре 1402. године синови Стефан и Вук вратити преко Дубровника, па је писала Дубровчанима да по њих пошаљу лађу. Али, браћа су се вратила преко Бара, и Руско Христифоровић је отписао у уобичајеном љубазном тону:.
"Госпођо, разумесмо шта нам написа да пошаљемо Никшу Влаховића у бригантину да тражи твоју децу. Госпођо, ми смо били послали, и ето, по милости Божјој, господин кнез и брат му дођоше, те не би потребно дати Никшу. А Бог зна, госпођо, кад би требало, не бисмо поштедели бригантине ни главе наше што би било за њихову част".
Али, то му није било довољно, па наставља:
"Много жељни бисмо да дође господин кнез и брат му у наше место у своју кућу. Јер бесмо приправни и чекасмо их с великом љубављу и поштовањем примити их".
Милан Кашанин нарочито истиче књижевне врлине писама - као и повеља и тестамената - херцега Стефана Вуксића Косаче, који је владао од 1436. до 1466. године. Занимљив је већ његов потпис:
"...Херцег од Светог Саве, господар хумски и приморски, велики војевода русага босанскога, кнез дрински и веће, син и унук многопоштованога и гласитога споменућа кнеза Вукца и господина Сандаља, бившега великога војеводе русага босанскога".
Његов миљеник, син Стјепан, није могао тако да се представља, јер се потурчио, а није могао ни да се заклиње онако маштовито као отац:
"Еда бисмо ми, велики војевода господин Стјепан и наш натражак, и наши последњи, ово горе речено и писано и обећано потворили реченоме кнезу и властели и свој општини дубровачкој, или не мање принесли неким лукавством или лакомошћу за чију вољу или за страх, за хотење иједнога човека на земљи који би могао бити, тада да смо ми, велики војевода господин Стјепан, и наш натражак, и наш последњи, проклети Богом живим, оцем и сином и светим духом, и свим светима од векова Богу угодившим више именованим. И да смо прилични Јуди Искариотском који прода сина Божја Исуса Христа на распећу. И ка онима који викаху: распни га, распни. И ка онима који му ставише трнов венац на главу. И да смо се одрекли Бога и анђела милостивог на смрти на дан судњи. И вере коју верујемо".
Ипак, уметнички су највреднија писма кнегиње Јелене (око 1368-1444), треће ћерке кнеза Лазара Хребељановића. Најпре је била удата за зетског владара Ђурађа II Стратимировића Балшића, да би се после његове смрти преудала за босанског војводу Сандаља, кога је такође надживела. Високо образовање стекла је још на двору свога оца у Крушевцу, док се у приморским градовима упознала и са латинском културом. Њена изузетност уочава се већ после неколико редака писма које је упутила свом духовнику, старцу Никону. Писмо је сачувано у зборнику који јој је духовник саставио по наруџбини и приложио га у цркви Брезовици, коју је подигла себи за гробницу на једном острвцу у Скадарском језеру.
"Као од сна некојег дубоког пробудивши се, успех твоју светост видети", пише Јелена. "Да зна твоја светиња, од како удостојих са Богом познати те, порадовах се весељем духовним. Но замало и кратко би нам виђење, да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо или у неки сан танак да сам била снесена..."
У "Антологији српског песништва", Миодраг Павловић ово писмо Јелене Балшић представља као песму "Отписаније богољубно":
Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те
порадовах се весељем духовним.
Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо
или у неки сан танак да сам била снесена...
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
У ствари би најисправније било рећи: кнегињина писма била су песма.
Најзад, са данашње тачке гледишта, у тим почетним периодима развоја српске писмености постојали су још неки књижевни жанрови, који се тада нису сматрали књижевношћу, ни уопште нечим вредним, па нису записивани. То је усмена књижевност, коју можемо да поделимо у две групе. У првој су песме извођене уз пратњу оркестара на разним световним прославама и забавама, и међу народом и на дворовима, а у другој оно што се назива народним песништвом. Велики део каснијих народних песама је записан н сачуван, док су оне из првог периода, нарочито од пре Косовског боја, заувек изгубљене.
У таквом начину вредновања уметности, где се књижевношћу сматрала само писана књижевност, тада није било ничег необичног. Необичним би се пре могао назвати каснији систем вредновања књижевности са превагом усменог над записаним, толико изразитом као да хиљаде књига нису ни постојале. Стварањем култа од усменог народног стваралаштва српски народ се на тај начин изједначио са народима који заиста нису имали писано стваралаштво, или је оно било скромног обима и вредности.
Усмено стваралаштво у свом прегледу жанрова није помињао ни Димитрије Богдановић. На крају тог прегледа он је дао следећи закључак:
"Нема ниједног песничког или прозног жанра византијске поетике да није заступљен и у оригиналном стваралаштву старе српске књижевности. Канон византијске поетике, према томе, није био кочница већ је, напротив, подстакао стварање, усредсређено на српске култове, а том стварању обезбедио висок ниво стила и неисцрпну ризницу песничког израза у утврђеним или слободно састављеним спреговима. По тој заступљености свих жанрова, стара српска књижевност се потпуно уклапа у светску књижевност својега доба, не заостаје за њом ни у чему".
Најзад, са данашње тачке гледишта, у тим почетним периодима развоја српске писмености постојали су још неки књижевни жанрови, који се тада нису сматрали књижевношћу, ни уопште нечим вредним, па нису записивани. То је усмена књижевност, коју можемо да поделимо у две групе. У првој су песме извођене уз пратњу оркестара на разним световним прославама и забавама, и међу народом и на дворовима, а у другој оно што се назива народним песништвом. Велики део каснијих народних песама је записан н сачуван, док су оне из првог периода, нарочито од пре Косовског боја, заувек изгубљене.
У таквом начину вредновања уметности, где се књижевношћу сматрала само писана књижевност, тада није било ничег необичног. Необичним би се пре могао назвати каснији систем вредновања књижевности са превагом усменог над записаним, толико изразитом као да хиљаде књига нису ни постојале. Стварањем култа од усменог народног стваралаштва српски народ се на тај начин изједначио са народима који заиста нису имали писано стваралаштво, или је оно било скромног обима и вредности.
Усмено стваралаштво у свом прегледу жанрова није помињао ни Димитрије Богдановић. На крају тог прегледа он је дао следећи закључак:
"Нема ниједног песничког или прозног жанра византијске поетике да није заступљен и у оригиналном стваралаштву старе српске књижевности. Канон византијске поетике, према томе, није био кочница већ је, напротив, подстакао стварање, усредсређено на српске култове, а том стварању обезбедио висок ниво стила и неисцрпну ризницу песничког израза у утврђеним или слободно састављеним спреговима. По тој заступљености свих жанрова, стара српска књижевност се потпуно уклапа у светску књижевност својега доба, не заостаје за њом ни у чему".
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
12. ОБРАЗОВАНОСТ СРЕДЊЕВЕКОВНИХ СРБА И ПИТАЊЕ ПРВОГ УНИВЕРЗИТЕТА (1198. ГОДИНЕ)
Из Бугарске цара Симеона, где је настала, ћирилица је ширећи се према западу и северу освајала и српске земље, прилагођавајући се српском језику. О српској ћирилици говори се од XII века, када је у њу уведено типично српско слово "ђерв", из кога ће касније настати слова "ђ и "ћ". Такво посрбљивање ћирилице у важећој науци о језику слови и као време настанка српског књижевног језика - односно "старословенског језика", или "српске редакције словенског језика". Према њој, Срби су се до тада служили словенским језиком.
Прва српска ћирилица била је уставног типа, док брзопис настаје у XIII веку, откада се оба ова типа користе паралелно. Сами почеци писмености везују се за тзв. рашку школу, названу тако према тада централној српској земљи.
Српска ћирилица била је службено писмо на дворовима великог жупана Немање, који је владао Рашком, Зетом и Хумом, и босанског бана Кулина. У тада претежно романској Дубровачкој општини јавља се у XIII веку, у ограниченој употреби, превасходно за дипломатску преписку. Најстарији очувани споменик са употребом српске ћирилице потиче од 27. септембра 1186. године. То су потписи великог жупана Стефана Немање и његовог брата кнеза Мирослава на латински писаном уговору о миру са Дубровником. Очуване су и "Повеља бана Кулина" од 29. августа 1189, писана и на латинском и на српском, и једна латинска повеља кнеза Мирослава од 17. јуна 1190, са потписом на српској ћирилици. Из тог периода је и прва очувана књига, "Мирослављево јеванђеље', које има 181 лист.
Писменост у средњевековној Србији била је већа него што се обично сматра, и у томе се слажу различити извори. "Писменост је била веома распрострта ', пише Константин Јиричек, наводећи као доказ писмо које је један слуга упутио свом господару.
"Као познавање технике писања и читања, писменост је у византијском свету била веома раширена, знатно више него у Западној Европи средњег века. Само се високо образовање
Из Бугарске цара Симеона, где је настала, ћирилица је ширећи се према западу и северу освајала и српске земље, прилагођавајући се српском језику. О српској ћирилици говори се од XII века, када је у њу уведено типично српско слово "ђерв", из кога ће касније настати слова "ђ и "ћ". Такво посрбљивање ћирилице у важећој науци о језику слови и као време настанка српског књижевног језика - односно "старословенског језика", или "српске редакције словенског језика". Према њој, Срби су се до тада служили словенским језиком.
Прва српска ћирилица била је уставног типа, док брзопис настаје у XIII веку, откада се оба ова типа користе паралелно. Сами почеци писмености везују се за тзв. рашку школу, названу тако према тада централној српској земљи.
Српска ћирилица била је службено писмо на дворовима великог жупана Немање, који је владао Рашком, Зетом и Хумом, и босанског бана Кулина. У тада претежно романској Дубровачкој општини јавља се у XIII веку, у ограниченој употреби, превасходно за дипломатску преписку. Најстарији очувани споменик са употребом српске ћирилице потиче од 27. септембра 1186. године. То су потписи великог жупана Стефана Немање и његовог брата кнеза Мирослава на латински писаном уговору о миру са Дубровником. Очуване су и "Повеља бана Кулина" од 29. августа 1189, писана и на латинском и на српском, и једна латинска повеља кнеза Мирослава од 17. јуна 1190, са потписом на српској ћирилици. Из тог периода је и прва очувана књига, "Мирослављево јеванђеље', које има 181 лист.
Писменост у средњевековној Србији била је већа него што се обично сматра, и у томе се слажу различити извори. "Писменост је била веома распрострта ', пише Константин Јиричек, наводећи као доказ писмо које је један слуга упутио свом господару.
"Као познавање технике писања и читања, писменост је у византијском свету била веома раширена, знатно више него у Западној Европи средњег века. Само се високо образовање
drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
ограничавало на уже кругове и малобројне друштвене слојеве - аристократију и двор, свештенство и учену интелигенцију, свакако и трговачки сталеж", наводи Димитрије Богдановић. Он се позива и на резултате археолошких истраживања руског научника Сапунова, према којима је и у средњевековној Русији писменост градског становништва била "изванредно проширена".
Према византијском схватању постојала су два нивоа образованости: нижи и виши. Нижи је спољашњи и телесни, а виши унутрашњи и духовни. Свако лаичко образовање било је ниже, док је више само религиозно знање до кога се долази теолошком ученошћу и аскетском праксом. Византинци нису потцењивали ниже знање. Напротив, подсмевали су се неписмености, добро разумејући потребу писмености, али им је идеал било више, унутрашње знање.
И обрнуто, писање писама и уопште лаичких текстова нису ни сматрали писањем у правом смислу речи; право је било само писање везано за божанску и свештену реч. Јер, Бог се открива и саопштава људима и усмено и кроз писану реч (Библија), па та два начина стоје и кад се људи обраћају Богу. Зато је писање светих речи сматрано подвигом, којим се уједно и постизала и испољавала духовност.
Српска деца учила су се писмености у манастирским и лаичким школама, али су и ове друге, мада у начелу световне, свакако у великој мери биле црквеног карактера. Постојали су и приватни учитељи, понекад довођени са стране, посебно на дворовима и у богатијим слојевима становништва.
О образовном систему и школским програмима на жалост нема података, као ни о обухваћености становништва школовањем. О броју манастирских и црквених школа (јер су учитељи били и свештеници, а не само монаси) може се судити по броју цркава и манастира, којих је тада било далеко више него данас. Само Косово је у средњем веку имало преко 1000 цркава и манастира; било је села и са по две-три цркве. Опет, нису сваки манастир и црква уједно били и школа, али је извесно да су имали улогу центра писменоти, духовности и културе уопште.
"Парохијалних и приватних школа било је по свим градовима и већим селима", наводи Милан Кашанин, позивајући се на спис Р. М. Грујића "Школе и манастири у средњевековној Србији", док Константин Јиричек каже да је "у трговима и варошима школска настава имала више световни карактер, удешена више за практичне сврхе". Али те градске лаичке школе су највећа тајна, пошто су и сами средњевековни градови за историјску науку готово потпуна непознаница. Тако је јер су сви одреда - спомиње се бројка од 24 утврђена града средњевековне Србије - порушени. На основу очуваних темеља не може пуно тога да се закључи, пошто је део града, можда и већи, увек био изван њих. Те неопасане куће прављене су од лакшег материјала, а и када су биле од камена највише су страдале будући прве на удару. Од њих сада нема никаквог трага, па се чак и процене броја становника појединих градова крећу у веома широким распонима. За Ново Брдо, град западно од Врања, каже се да је имао од неколико хиљада до неколико десетина хиљада становника.
Зато се поуздано зна да су у византијским градовима лаичке школе биле правило, али Димитрије Богдановић сматра да их је у Србији било мање због већег утицаја цркве. Он ипак наводи да је број српских писара (дијака, граматика), монаха и лаика био приближно исти, што се лако утврђује на основу њихових имена. Писари су се по правилу потписивали на крају текста, а лаичка имена (Бајчо, Радослав, Грубац, Дражеслав) разликују се од монашких (Аверкије, Григорије, Макарије), уз која обично стоји и ознака монашког чина. Милан Кашанин чак тврди да је већина писара, па и писаца у данашњем смислу речи, била световног порекла, а да је профаних дела очувано далеко мање него верских зато што ''нису настајала и била чувана под окриљем цркве, која је наставила живот и после губљења наше државне самосталности; она су била негована и преписивана за властелу и грађане, који су највећим делом били уништени за време Турака''. Тако исто има логике и у Кашаниновом ставу да је значај Хиландара знатно прецењен. Он се данас сматра највећим центром српске писмености, не зато што је то уистину био, него јер је због изолованости најбоље очуван, док су се најзначајнији културни центри налазили у самој
Према византијском схватању постојала су два нивоа образованости: нижи и виши. Нижи је спољашњи и телесни, а виши унутрашњи и духовни. Свако лаичко образовање било је ниже, док је више само религиозно знање до кога се долази теолошком ученошћу и аскетском праксом. Византинци нису потцењивали ниже знање. Напротив, подсмевали су се неписмености, добро разумејући потребу писмености, али им је идеал било више, унутрашње знање.
И обрнуто, писање писама и уопште лаичких текстова нису ни сматрали писањем у правом смислу речи; право је било само писање везано за божанску и свештену реч. Јер, Бог се открива и саопштава људима и усмено и кроз писану реч (Библија), па та два начина стоје и кад се људи обраћају Богу. Зато је писање светих речи сматрано подвигом, којим се уједно и постизала и испољавала духовност.
Српска деца учила су се писмености у манастирским и лаичким школама, али су и ове друге, мада у начелу световне, свакако у великој мери биле црквеног карактера. Постојали су и приватни учитељи, понекад довођени са стране, посебно на дворовима и у богатијим слојевима становништва.
О образовном систему и школским програмима на жалост нема података, као ни о обухваћености становништва школовањем. О броју манастирских и црквених школа (јер су учитељи били и свештеници, а не само монаси) може се судити по броју цркава и манастира, којих је тада било далеко више него данас. Само Косово је у средњем веку имало преко 1000 цркава и манастира; било је села и са по две-три цркве. Опет, нису сваки манастир и црква уједно били и школа, али је извесно да су имали улогу центра писменоти, духовности и културе уопште.
"Парохијалних и приватних школа било је по свим градовима и већим селима", наводи Милан Кашанин, позивајући се на спис Р. М. Грујића "Школе и манастири у средњевековној Србији", док Константин Јиричек каже да је "у трговима и варошима школска настава имала више световни карактер, удешена више за практичне сврхе". Али те градске лаичке школе су највећа тајна, пошто су и сами средњевековни градови за историјску науку готово потпуна непознаница. Тако је јер су сви одреда - спомиње се бројка од 24 утврђена града средњевековне Србије - порушени. На основу очуваних темеља не може пуно тога да се закључи, пошто је део града, можда и већи, увек био изван њих. Те неопасане куће прављене су од лакшег материјала, а и када су биле од камена највише су страдале будући прве на удару. Од њих сада нема никаквог трага, па се чак и процене броја становника појединих градова крећу у веома широким распонима. За Ново Брдо, град западно од Врања, каже се да је имао од неколико хиљада до неколико десетина хиљада становника.
Зато се поуздано зна да су у византијским градовима лаичке школе биле правило, али Димитрије Богдановић сматра да их је у Србији било мање због већег утицаја цркве. Он ипак наводи да је број српских писара (дијака, граматика), монаха и лаика био приближно исти, што се лако утврђује на основу њихових имена. Писари су се по правилу потписивали на крају текста, а лаичка имена (Бајчо, Радослав, Грубац, Дражеслав) разликују се од монашких (Аверкије, Григорије, Макарије), уз која обично стоји и ознака монашког чина. Милан Кашанин чак тврди да је већина писара, па и писаца у данашњем смислу речи, била световног порекла, а да је профаних дела очувано далеко мање него верских зато што ''нису настајала и била чувана под окриљем цркве, која је наставила живот и после губљења наше државне самосталности; она су била негована и преписивана за властелу и грађане, који су највећим делом били уништени за време Турака''. Тако исто има логике и у Кашаниновом ставу да је значај Хиландара знатно прецењен. Он се данас сматра највећим центром српске писмености, не зато што је то уистину био, него јер је због изолованости најбоље очуван, док су се најзначајнији културни центри налазили у самој