https://www.danas.rs/nedelja/zasto-je-srbija-izgubila-kosovo/
Zašto je Srbija izgubila Kosovo
aroda formirano je na bazi emocija koje su vekovima lažno ugrađivane u njihovu svest i podsvest od strane vlasti i crkve.
Da bi srpskom narodu postalo jasno zašto je osuđena Srbija i izgubljeno Kosovo neophodno je pokazati činjenice koje govore o stradanju albanskog naroda u minulom ratu i reakcijama međunarodne zajednice na te događaje. Prema zvaničnim informacijama u Ratu na Kosovu poginulo je oko 12.000 ljudi od čega oko 10.000 Albanaca, a manje od 2.000, Srba; preko 1000 Srba još se vodi kao nestalo. U ĉetiri masovne grobnice u Srbiji (Batajnica, Petrovo Selo, jezero Perućac i Rudnica) otkriveno je blizu hiljadu leševa kosovskih Albanaca. Prema podacima organizacije Human Right Watch navodi se nepotpun spisak pokolja koje su poĉinile srpska vojska, paravojska i policija tokom Kosovskog rata u četrnaest masovnih grobnica sa više desetina, a u nekima i stotina mrtvih. JNA je sistematski prevozila leševe Albanaca u rudnik Trepča kraj Kosovske Mitrovice, gde ih je spaljivala. Prema „jednom dokumentu“ tako je uništeno u Trepči između 1.200 i 1.500 leševa.
U maju 2001. srpska vlada je objavila da je kamion hladnjača pun leševa Albanaca (ukupno 86 tela) bačen u Dunav. U julu 2001. srpske vlasti su objavile da su pronašle još četiri grobnice u Srbiji, s ukupno 1.000 leševa kosovskih Albanaca.Tokom kosovskog rata 1999, srpske snage su namerno sprovodile kampanju „brisanja identiteta“ u kojoj su kosovskim građanima albanske nacionalnosti oduzimana i uništavana lična dokumenata i drugi dokazi o državljanstvu, kao i sav novac koji su posedovali.
Masovna proterivanja na Kosovu u proleće 1999. zahvatila su oko 800.000 ljudi i bila su praćena ubistvima, silovanjem žena, pljačkom i iznuđivanjem. Ako bi se Albanci suprotstavili naoružanim Srbima, prećeno im je ubistvom, ili su im otimali decu i pretili im dok ne bi pristali da daju sve što im je traženo.Između marta i juna 1999. godine, srpske trupe su uništile na hiljade albanskih domova na Kosovu uz pomoć artiljerije, buldožera, eksploziva i paljenja, pogotovo ukoliko su imali bliske veze s „Oslobodilačkom vojskom Kosova“. U ovom ratu uništavana su čitava sela, a posebno su stradali gradovi Peć i Glogovac; u mnogim mestima su uništavane i brojne džamije. Sve ove događaje pratili su novinari vodećih svetskih listova, a što je izazvalo odijum svetske javnosti protiv Srbije, uz zahteve da se ona politički, ekonomski i vojno kazni.
Iznošenjem ovih istina srpski narod bi „naučio ono što svako već zna“ tada bi se uklonile priče da su za rat i sve što je izazvalo tragediju srpskog i albanskog naroda na Kosovu krivi samo Albanci, priče o navodnoj teoriji zavere država Zapada protiv Srbije i priče kako Albanci Kosova nemaju prava na nezavisnu državu jer ih niko nije zverski uništavao. Ovakvim jednostranim informacionim aktivnostima kosovski problem postao je srpskom narodu potpuno zatamnjen i informaciono nepristupačan. U ovakim okolnostima trajna regulacija kosovskog problema, uz primenu sistemskih ideja, postaje nemoguća, a zahtev Aleksandra Vučića da on sam po svojim saznanjima brani interese Srbije jako je opasan jer je protivan ideji o neophodnost da srpski narod „nauči ono što svako već zna“. Za primenu sistemskog pristupa regulaciji kosovskog konflikta neophodno je da se na srpskoj političkoj sceni jave neka dovoljno hrabra javna glasila, hrabri novinari i drugi hrabri intelektualci koji će iznositi stvarne činjenice o ratnim procesima u proteklih 20 godina koje prikazuju delovanja i stradanja svih učesnika u ratu. Ovako izložene činjenice omogućiće građanima Srbije da „nauče ono što svako već zna“ i tada će oni moći sami da zaključuju o kosovskom sukobu i lakše će nalaziti rešenja za njegovu regulaciju i političari „mađioničari“ neće biti neophodni.[/SIZE]
