Vozovi tutnjali, a varošica rasla

[Nina]

Priča o starom Lajkovcu ne može se zamisliti bez železničara, četiri pruge uzanog koloseka i 11 kafana, koliko ih je bilo tridesetih godina prošlog veka
Da nije bilo železnice, pitanje je da li bi postojala i varošica Lajkovac. Kad je 14. septembra 1908. proradila pruga Zabrežje–Lajkovac–Valjevo, ljudi istančanog trgovačkog sluha, osnivači buduće varošice počeli su da kupuju placeve u neposrednoj blizini železničke stanice. Brzo su postavljeni temelji mesta koje se razvijalo najviše zahvaljujući železničarima, vozovima i sve većem broju putnika.

Ukazom kralja Aleksandra Karađorđevića, mesto je 29. februara 1924. proglašeno za varošicu. Pre toga su ga smatrali selom. Iste godine dobija poštu, a prema popisu, imalo je 600 stanovnika, od čega su 95 odsto činili železničari i njihove porodice.

Tadašnje novine su 1909. povodom godišnjice prolaska prvog voza, uz ostalo, objavile: „Ima jedno mesto na našoj železničkoj pruzi koje se podiže američkom brzinom. To je Lajkovac u kojem će se skoro ukrstiti naša valjevska s aranđelovačkom, a nešto docnije i s milanovačkom i šabačkom prugom. Mnogi valjevski trgovci počeli su da ovde podižu magacine, a veliki izvoznik Nikola Jovanović počeo je da zida hotel. Sem toga, mesto leži u sredini najrodnijeg i najbogatijeg, ne samo valjevskog, već i obližnjeg beogradskog kraja.”

 

[Nina]

 

[Nina]

Kako je vreme odmicalo, železničari su postajali sve brojniji, a ložionica je imala sve više zaposlenih. Prema evidenciji 1937. godine u njoj je bilo gotovo 140 kvalifikovanih, šegrta i polukvalifikovanih radnika. Tada se od Lajkovca do Valjeva putovalo „ćirom” 40–45 minuta, ali je putovanje često trajalo i duže jer je na toj pruzi bilo nekoliko stanica i stajališta. Mnogi su se vraćali iz Valjeva s pijace, iz suda, pošte. Roba se nosila u Valjevo, Beograd, Lazarevac, Aranđelovac, Obrenovac, ali su se odatle i donosile neophodne namirnice, garderoba i štošta drugo.

Železnička stanica bila je središte varošice. Tu se do kasno u noć susreću putnici i meštani i stalno prolaze vozovi. S vremena na vreme izlazi da ih isprati šef stanice Mihajlo Đ. Štajdl. Razglas stanice redovno obaveštava koliko koji voz kasni. Pre podne, dok vozovi stoje između dva odmorišta, ispred sveže ofarbane ograde, za putnike svira železnički orkestar ’Jadranska straža’. Sredom, oko deset sati, na putu za Beograd stiže beli motorni voz gospodina Mehmeda Spaha, ministra saobraćajnog. On ulazi u železničku restoraciju i od užurbanih konobara naručuje svoju omiljenu pileću čorbicu. Tu, u Lajkovcu, sedi, odmara se i priprema za neki važan sastanak u Beogradu. Ovaj voz je prvi put prošao kroz Lajkovac 20. jula 1938. godine. Saobraćao je na relaciji Beograd–Lajkovac–Užice–Sarajevo–Dubrovnik. Ukinut je posle petnaestak godina

Vozovi su tutnjali, Lajkovac je rastao i ubrzano se razvijao. Formirana je i železnička kolonija na čijem su početku, kod trijangle, bili službeni stanovi nadzornika pruge i šefa ložionice. Svojim dolaskom iz Beograda, na mesto šefa ložionice 1929. godine, inženjer Miroslav Mire Marković podstakao je razvoj železničkog čvora i varošice. Njegove ideje i napore nastavio je 1935. inženjer mašinstva Dragobrat Obradović čijom inicijativom je izgrađen Dom železničara, otvoren 1939. godine. U njemu je radio prvi bioskop, a imao je i prostoriju s binom, u kojem su se održavale predstave za železničare i građanstvo.

 

[Nina]

 

[Nina]

Tridesetih godina prošlog veka radilo je 11 kafana. Stanična restoracija bila je uz samu stanicu, i u njoj je jedne noći 1926. s veselim društvom zoru dočekao i poznati matematičar i naučnik Mihailo Petrović, znan kao Mika Alas. Gostima se nudilo vruće jagnjeće i praseće pečenje, gulaš, paprikaš, sezonska salata. Kao aperitiv naručivali su se šljivovica, rum, konjak, viski. Uz hranu bi uvek prijalo crno vino i ružica, dok se belo vino pilo kao špricer.

Preko puta stanice trgovac Aćevac imao je kafanu-hotel sa sobama za prenoćište i štalama za smeštaj stoke i robe. Jedno vreme gazda kafane bio je Sveta Antonović. I mnoge druge ovdašnje krčme bile su po nečemu poznate: jedne po dobroj hrani i kapljici, druge po čestim tučama, što je slučaj s onom kojom je gazdovao Pavle Dušić Šiljagovac. Pamte se i kafane „Grand hotel Kolubara”, docnije „Drina”, „Zlatno burence” i druge. Prema nekim saznanjima, u jednom periodu bilo ih je čak 46.

 

[Nina]

Oko 1920. godine u Lajkovcu su postojali: opština s dva službenika i jednim pandurom, žandarmerijska stanica, ambulanta i jedan lekar, železnička stanica, ložionica, pošta, dve trgovinske radnje... Osnovne škole i crkve nije bilo. Pruga Zabrežje–Valjevo bila je u julu 1926. godine poplavljena, a vodeni stub je u oblasti Tamnave dostizao visinu i do 10 metara.

U Beogradu je 6. oktobra 1927. registrovana Sreska zdravstvena zadruga Lajkovac koja se nalazila u kući Aleksandra Radovanovića. Lazarevački lekar Andra Gojković je u Lajkovac dolazio jednom nedeljno da bi pregledao pacijente. Mnoge je spasio, po čemu je bio poznat u celom kraju. Nakon njega, u Lajkovcu i Jabučju je radio dr Popović, a 1927. u varoš je stigao dr Milosav Branković. Najpre je imao privatnu praksu, a onda je dobio status lekara banovine..link