Војвода Коста Пећанац (до 1941.)

[Добровољац]

Као што сам нагласио у наслову, у овој теми занимају ме искључиво подаци и слике о војводи Кости Пећанцу до Другог светског рата. Други светски рат заобилазимо у овој теми да не би дошло до препуцавања присталица различитих страна из тог периода.Наравно, за мене су четници Косте Пећанца из 2. СР хероји,али о томе другом приликом.

Дакле,ко има нека постави неке занимљиве текстове (и слике) о животу и борбама Коста Пећанца у 19. веку против турака и шиптара,у балканским ратовима,у првом светском рату и у међуратном периоду.
На пример, повлачење главнине српске војске кроз Космет 1915. године осигурали су четнички одреди у којима се истакао и Пећанац, они су разбијали шиптарска упоришта и заседе бомбама којих су се шиптари много плашили,а 1917. предводио је Топлички устанак против Бугара и спалио Босилеград у одмазди.
Негде сам прочитао да је 1921. године војвода Пећанац са својим четницима угасио побуну муслимана у Рашкој области,а 1934. усташку побуну у Лици.
Свако ко има нешто више података о свему томе (наравно не само са википедије) нека постави то што има...

И још једном молба за све који буду писали на овој теми да не пишу ништа о Другом светском рату. Хвала

 

[leki1]

Као што сам нагласио у наслову, у овој теми занимају ме искључиво подаци и слике о војводи Кости Пећанцу до Другог светског рата. Други светски рат заобилазимо у овој теми да не би дошло до препуцавања присталица различитих страна из тог периода.Наравно, за мене су четници Косте Пећанца из 2. СР хероји,али о томе другом приликом.

Дакле,ко има нека постави неке занимљиве текстове (и слике) о животу и борбама Коста Пећанца у 19. веку против турака и шиптара,у балканским ратовима,у првом светском рату и у међуратном периоду.
На пример, повлачење главнине српске војске кроз Космет 1915. године осигурали су четнички одреди у којима се истакао и Пећанац, они су разбијали шиптарска упоришта и заседе бомбама којих су се шиптари много плашили,а 1917. предводио је Топлички устанак против Бугара и спалио Босилеград у одмазди.
Негде сам прочитао да је 1921. године војвода Пећанац са својим четницима угасио побуну муслимана у Рашкој области,а 1934. усташку побуну у Лици.
Свако ко има нешто више података о свему томе (наравно не само са википедије) нека постави то што има...

И још једном молба за све који буду писали на овој теми да не пишу ништа о Другом светском рату. Хвала

Хвала на лепој теми.
Коста Пећанац био је лидер четничког покрета између 2. светска рата.
На чело четничког покрета долази након погибије Војводе Вука у првом светском рату.
Четници нису осигуравали повлачење српске војске само кроз Космет него и кроз Албанију.
Ако будем имао времена поставићу неке занимљиве детаље о томе.

 

[Добровољац]

Постави кад будеш имао времена. Читао сам раније о томе у књизи Голгота и Васкрс Србије.

Ево неких слика од мене:



Владика Николај у посети војводи Пећанцу за крсну славу (1935. године)

 

[leki1]

Kosta Pecanac je prebacen francuskim avionom iz Soluna u Srbiju da organizuje ustanak.

 

[leki1]

 

[leki1]

Četovanje 1903-1912

Svoju želju za obrazovanjem, bez kojeg je ostao u ranom detinjstvu, ispunio je tako što je uzgred "izučio bukvar, čitati i pisati i upoznao se sa istorijom našega naroda i delima naših dičnih predaka." Njegovi "učitelji" bili su stariji pismeni ljudi, koji su ponešto znali iz ranije i bliske prošlosti srpskog naroda.

Mladić je pažljivo slušao i učesnike ranijih ratova i upijao njihove reči. Pošto je stekao elementarnu pismenost i donekle se upoznao sa prošlošću srpskog naroda kod njega se javila želja da stupi u vojsku "da bih se mogao i ja bar koliko odužiti našoj otadžbini". Moguće je u toj želji vraćanja duga otadžbini prepoznati i želju za osvetom zbog ubistva roditelja. Dečak, koji je vrlo mlad ostao bez majčine i očeve ljubavi, rastao je i izrastao u mladića čeličnih osećanja, koji je hteo da postane ratnik. Možda bi njegov životni put bio sasvim drugačiji da mu se u detinjstvu nije desila porodična tragedija.

Želje osamnaestogodišnjeg Koste Milovanovića ostvarene su na početku 20. veka. U 21. godini otišao je na odsluženje redovnog kadrovskog vojnog roka. Regrutovan je za vojsku istovremeno sa svojim drugom iz detinjstva Jovanom Đorđevićem iz sela Goraždevca kod Peći, sa kojim je došao u Srbiju. Kosta Milovanović je služio u inžinjeriji i po odsluženju roka izašao iz kadra kao rezervni podoficir. Potom je službovao u graničnoj žandarmeriji u karauli Kitka kod Vranja kao starešina straže u činu kaplara.

Njegovu vojničku karijeru prekinuo je neprijatan događaj, koji Milovanović u svojim naknadnim spisima nikada nije objasnio. Pisao je samo da je posle izvesnog vremena provedenog u karauli bio otpušten iz službe, kako je sam obrazložio, "po nekoj grešci". Da nije došlo do te "greške" , Kosta Milovanović bi verovatno kao profesionalni vojnik gradio karijeru u srpskoj vojsci. Posle otpuštanja iz vojske, on se "priključio četnicima" i postao poznat kao četnički vojvoda Pećanac.

Krajem 19. i prvih godina 20. veka, na području Makedonije je započelo četovanje, koje su organizovale balkanske države: Bugarska od 1897. godine, a za njom i Grčka. U Srbiji je od 1902. na organizovanju četovanja počela da radi prvo grupa vodećih privrednika (Milorad Gođevac, Luka Ćelović, Golub Janjić i Živojin Rafajlović).

Šifra za vojvode

Posle ubistva kralja Aleksandra I Obrenovića 29. maja 1903. godine i promene režima, u tu aktivnost su se sve više uključivala vojna lica (general Jovan Atanacković, generalštabni major Petar Pešić i kapetan Dragutin Dimitrijević-Apis). Od 1904. u organizovanje četovanja uključili su se i državni organi - ministarstva unutrašnjih i spoljnih poslova i Ministarstvo vojno, koji su vrlo brzo postali najvažniji faktori u ovom radu.

Četnička organizacija bila je centralizovana, a pripadnici su prihvatali stroga pravila ponašanja. Najviši organ bio je Centralni ili Glavni odbor. Proces formiranja organizacije bio je u potpunosti završen 1905. godine. U Ministarstvu inostranih dela Kraljevine Srbije obrazovana je Vrhovna uprava odnosno Vrhovni odbor, kao najvažniji politički organ koji je nadgledao celokupnu aktivnost srpske gerile. Ovaj odbor imao je ograničenu samostalnost.

Njegovi članovi bile su mnoge ličnosti iz vojnog (general Nikodije Stefanović, major Dušan Tufegdžić, poručnik Panta Radosavljević-Dunavski i penzionisani potpukovnik Jovan Popović) i političkog života (Ljubomir Jovanović, tadašnji potpredsednik Narodne skupštine, Ljubomir Davidović). Osim novih članova, i dalje su istaknutu ulogu imali prvi organizatori četovanja u Makedoniji: Golub Janjić, Milorad Gođevac i Živojin Rafajlović. Na terenu četovanja postojali su odbori i pododbori, od kojih je najvažniji bio Izvršni odbor sa sedištem u Vranju. Čete su bile male, najviše do tridesetak boraca, lako pokretljive, naoružane puškama, bombama i noževima. Većina starešina četa imali su zvanje vojvoda. Vojvode su zbog tajnosti obično dobijale drugo (četničko) ime.

Nekada su ime dobijale po rodnom kraju, na primer: Jovan Stojković-Babunski, Jovan Stanojković-Dovezenski, Krsta Kovačević-Trgoviški, Kosta Milovanović-Pećanac. Kao četničko ime mogao je da posluži i raniji nadimak: Jovan Grković-Gapon, Vasilije Trbić-Vasa Hilandarac, Aksentije Rujanac-Baceta, Lazar Kujundžić-Klempa, ili da bude izvedeno iz ličnog imena: Branivoj Jovanović-Vojvoda Brana, Dušan Dimitrijević-Vojvoda Dule, Pavle Mladenović-Čiča Pavle.

Na terenu dejstva je prvo trebalo pripremiti stanovništvo. Savremenik Stevan Simić je zapisao zašto se to radilo: "Da bi se obezbedio opstanak i kretanje srpskih četničkih četa po bilo kome terenu, narod prethodno mora biti za to pripremljen, a to je revolucionarna ili četnička organizacija.
Mi smo je izveli po uzoru na bugarsku organizaciju".

 

[leki1]

Srpske čete

Četnička akcija u Makedoniji imala je dva perioda. Prvi period trajao je od 1903. do mladoturske revolucije (leto 1908). Kosta Pećanac zabeležio je značajnije bitke između srpskih četa i turske vojske, potpomognute arnautskim bašibozukom: kod Šuplje stene u blizini Pčinje, na Tabanovcima, kod sela Beljakovca, dve bitke na Čelopeku, na Vuksanu kod manastira Matejče, na položaju Kitka, na Gugljinu, kod Drenovca, Maleša, Kurtovog kamena, na Velikoj Hoči, Petraljici i Bailovačkoj kosi.

Stevan Simić zapisao je da su se između srpskih četa i turskih potera odigrale sledeće bitke: u 1905. godini 5. marta u Tabanovcima kod Kumanova, 6. aprila na Čelopeku, 17. aprila na Vuksanu, 31. maja na Petralici, Kitki i Kozjaku, 3. juna na Beljakovcu, 29. avgusta na Guglinu, 30. avgusta na Stracinu i kod Murgaša. Sledeće, 1906. godine vođene su bitke: 19. januara na Paklištu, 25. januara na Čelopeku, 19. aprila kod Berova, 3. maja kod Štalkovca i 16. jula na Bailovcu.

Tokom 1907. sukobi su počeli da jenjavaju, pa je Simić zabeležio samo dva sukoba: 23. februara kod Jačinca i 24. februara kod Strnovca.7 U Makedoniji su srpske čete vojevale protiv bugarskih. Okršaji između srpskih i bugarskih četnika tokom 1905. godine odigrali su se: 17. aprila kod Nebregova, 27. aprila na Oreškim livadama, 5. juna na Maviatanu, a zatim su u toku te i sledeće godine usledile bitke na Orešju, Taovskom polju, Zlom dolu, Smiljevcu, Vladimircu, Nežilovu, Krunovom kamenu, Drenovu... Drugi period četovanja trajao je od 1910. do 1912. godine.

Prva srpska četa koja je otišla u Makedoniju bila je četa vojvode Anđelka Aleksića, od 24 borca. Vojvoda i njegovi četnici okupili su se 29. aprila 1904. u kući Luke Ćelovića u Beogradu. Prisutni su bili general Jovan Atanacković, Milorad Gođevac, Vasilije Jovanović, Živojin Rafajlović i prota Nikola Stefanović.

 

[leki1]

Kosta Milovanović se vrlo brzo uključio u bitke koje su vođene na teritoriji današnje Makedonije, pa se može smatrati da je bio među prvim borcima četničke organizacije. Službujući kao starešina straže na Kitki on je bio svedok početka četovanja i odlaska srpskih četa u Makedoniju. Vranje, granično mesto u blizini karaule, postalo je centar iz kojeg se delovalo.

Nije, međutim, samo blizina granice uticala na odluku kaplara Milovanovića da napusti dotadašnju službu. On je u svojim naknadnim beleškama objasnio razloge zbog kojih se uključio u četničke redove: "Avgusta meseca 1903. god/ine/ na vapaj našega življa u Staroj Srbiji i Maćedoniji, jer su Turci, Arnauti i Bugari, radili svim silama, da sve, što misli srpski i oseća, unište - obrazovale su se prve komitske čete koje će otići svojoj braći u pomoć, te sam i ja sa najvećim oduševljenjem pošao sa njima i posle tromesečnog četovanja, budem po želji srpskoga naroda iz Stare Srbije i Maćedonije i želji svojih drugova četnika, proglašen za četničkog vojvodu u svojoj dvadeset četvrtoj godini."

 

[leki1]

Kosta Pećanac nije u svojim beleškama opisao pristupanje četnicima, polaganje zakletve i odlazak sa četom u Makedoniju. Podatke o tome nalazimo u beleškama veleškog vojvode Vasilija Trbića. Po pisanju vojvode Vase Hilandarca, Kosta Milovanović se u novembru 1904. godine priključio četi vojvode Jovana Stanojkovića-Dovezenskog, koji je boravio u Vranju i tu prikupljao borce. Dovezenski je sa četom uskoro prešao granicu i otišao u kumanovski kraj. Među njegovim četnicima bila su i dvojica rodom iz Peći, jedan kaplar graničar (potonji vojvoda Pećanac) a drugi podnarednik iz podoficirske škole (docniji vojvoda Skopljanče).

Sukobi

Tokom 1904. godine na području Skopske Crne Gore došlo je do nekoliko sukoba srpskih četnika sa turskom vojskom i tada je ubijen vojvoda Spasa Prizrenac, koji je predvodio četu. Drugi vojvoda Vlada Kovačević morao je iz nekog razloga da se vrati u Srbiju. Nepovoljne prilike nametnule su potrebu da se na planini Kozjaku održi četničko veće, kojem su prisustvovali vojvode, četnici, kuriri i jataci. Članovi odbora u Skoplju Bogdan Radenković i Lazar Božović došli su sa naređenjem da se odredi novi skopski vojvoda.

Nekadašnji đakon vladike žičkog, vojvoda Jovan Grković-Gapon predložio je za vojvodu Kostu Milovanovića, koga su zbog mladosti i rodne pećke nahije u četi zvali Pećanče. Obrazlažući svoj predlog, Gapon je naglasio da su "Pećančetovu porodicu poklali Arnauti, sve i oca i majku i brata i sestru, i samo je on, tada dete od dvanaest godina pobegao u Srbiju, željan osvete". Gapon je takođe rekao da je Pećanče izuzetno mlad ("još dečko") postao graničar, a potom otišao da četuje. I drugi četnici prihvatili su sa oduševljenjem Gaponov predlog, a posebno su Đorđe Popović i Todor Božidarac hvalili njegovu smelost i lukavstvo.

Takođe prisutni vojvoda Jovan Stanojković-Dovezenski imao je poverenja u sposobnosti svog nekadašnjeg četnika Pećančeta. Pošto su ga izabrali za vojvodu, ostale vojvode i oficiri su sišli sa njim u manastir Prohor Pčinjski. U igumanovoj sobi, na svetlosti voštanice pokazivali su novoizabranom vojvodi geografske karte, upoznali ga sa jatacima, vezama, čitali pisma članova skopskog odbora, pisma Lazara Božovića iz Kumanova i objasnili mu gde se nalaze skloništa.

 

[leki1]

Titula

Pećanac je titulu vojvode dobio na sastanku o Božiću 1904. godine. Tada je imao 25 godina. Njegova četa brojala je 15 boraca. Na Tucindan 1904. krenuo je sa svojim borcima iz manastira svetog Prohora. Zima 1905. godine bila je izuzetno teška. Četa se skrivala po Skopskoj Crnoj Gori, odolevajući snežnim olujama. Meštani sela Bulačane, Pobužje, Brodac, Banjane, Čučer i Gornjane primali su četu i pomagali joj u hrani. Dešavalo se da je četa ostajala po nekoliko dana bez hrane.

U takvim uslovima, Pećanac je savetovao svojim borcima da uvek u džepovima nose po parče voska, koje su mrvili i žvakali i na taj način zavaravali glad. Kada je postojala opasnost da svojim odlaskom u selo ugroze bezbednost meštana, vojvoda bi sa četnicima spavao u šumi, tako što bi se ogrnuli šatorskim krilom. Na ovom području protivnik vojvode Koste Pećanca bio je bugarski vojvoda Jordan Sofijanče, sa kojim se nekoliko puta sukobio. Sudeći po beleškama savremenika, Pećanac je u većini slučajeva izašao kao pobednik i prinudio Sofijančeta da napusti teren Skopske Crne Gore i prepusti mu ga.

U periodu od 1905. do 1907. godine, dok je predvodio četu u skopskoj oblasti vojvoda, Pećanac je vodio nekoliko velikih borbi protiv turske vojske. Od njih je sigurno najznačajnija bitka na Vuksanu, kod manastira Matejče, na Vaskrs 1905. godine. Književnik Stanislav Krakov opisao je ovu bitku u svom delu Plamen četništva: "U zoru na prvi dan velikog praznika sa Vuksana više Mateiča, /.../, ugledao je Pećanac pod sobom kroz proletnja stabla još tanka i nepokrivena, vojsku koja ih je opkolila. Borba je morala početi.

Nije se moglo spasti. Sa svih strana pojas vatreni ih je opasao. Oko podne Turci su dovukli i brdske topove. Pod eksplozijama stene su se cepale i prskale. Sedam četnika u očajnom prkosu pošlo je napred, napolje iz ognjenog zatvora. Poveo ih je vojvodin drug iz detinjstva Jovan Đorđević iz Peći." Od sedmorice hrabrih, četvorica su poginula, a trojica teško ranjena. Na položaju Crna stena kod manastira Matejče, poginuli su Jovan Đorđević, Aleksa Šagović, Trajko Zanfirović i Petar Sirnićanin.

 

[leki1]

Izgleda da Kosti Pećancu kraj četovanja 1908. godine nije teško pao iz jednog ličnog razloga. On je već poznavao devojku koja je osvojila njegovo srce i sa kojom je želeo da se oženi. To je onda bila prava sreća da četnik pronađe devojku koja ga iskreno voli i ima razumevanja za njegove bitke i junačke podvige. Sigurno nije bez razloga vojvoda Vasilije Trbić zabeležio: "Ali kako da se ženim? Na to nikad nisam ni pomišljao, za to se nisam spremao. I, naposletku, gde da potražim sebi ženu? Nisam mogao ni pomisliti da je potražim u Srbiji, jer koja bi Srpkinja pristala da napusti Srbiju u kojoj cveta sloboda pa da ide u Tursku i da živi u nekom nepoznatom selu o kome nikada ništa nije čula niti znala na kojoj se strani nalazi. /.../ a još imati muža koji može da pogine, ni za jednu ženu nije bilo privlačno."

Kosta Pećanac se 1908. godine oženio Sofijom Milosavljević iz Aleksinca, sa kojom je imao četvoro dece. Do poznanstva je došlo sasvim slučajno. Sofijina starija sestra Nikosava bila je učiteljica u selu Draguša u okolini Prokuplja. Mlađa sestra joj je često dolazila u posetu i pomagala u gajenju dece. Tada je Sofija Milosavljević bila devojka od 16-17 godina, već stasala u lepoticu istančanog ukusa, izrazito visoka, vitka, duge crne kose, uvek elegantno obučena.

O prvom susretu Sofije Milosavljević i Koste Pećanca nemamo tačnih podataka da bismo pouzdano mogli znati kada se i gde desio. Može se pretpostaviti da je to bilo pri kraju 1907. godine, kada je vojvoda kratko boravio u Kuršumliji. O njemu se već pripovedalo da je hrabar i da predvodi četu koja se bori protiv turske vojske. Pećanac je imao 28, a Sofija 18 godina, što znači da je momak bio deset godina stariji od devojke. Ne zna se tačno ni gde su se momak i devojka upoznali. Moglo je to biti u Kuršumliji ili Prokuplju, ali i u Draguši, ako je Pećanca put naneo do nekog saborca ili prijatelja. Kako bilo da bilo, do susreta je došlo. Kosta Pećanac je na Sofiju ostavio silan utisak, tako da je ona odmah rekla sestri: "Ovaj momak će biti moj!"

Sofija Milosavljević se, po njenim naknadnim pričama, potrudila da zainteresuje momka za sebe. Umela je da na igranci kao slučajno ispusti maramicu iz ruku, ali je uvek tu bio Kosta Pećanac koji je galantno pritrčavao i podizao maramicu, dajući je Sofiji u ruku i pri tom je kao slučajno dodirnuo. Ni Pećancu nije nedostajalo mašte ni smelosti, pa se kao slučajno nalazio na stanici u Prokuplju svaki put kada je Sofija putovala i pomagao joj da se popne u voz.

Čime je Pećanac mogao osvojiti Sofiju? Po njenim kasnijim pričama, to je bila ljubav na prvi pogled. Na fotografiji iz perioda njihovog vereništva vidi se lepa devojka sa šeširom na glavi, u dugoj haljini, ogrnuta krznom. Pećanac je u civilnom odelu, sa šeširom na glavi, u modernom kaputu. Na prstu desne ruke nosi verenički prsten. Jedino se po čizmama vidi da je vojnik. U svakom pogledu Sofija je bila dobra prilika za Pećanca: po poreklu, društvenoj pripadnosti i fizičkom izgledu. Sofija je bila iz građanske trgovačke porodice, školovana i lepo vaspitana devojka. 1 Kosta Pećanac je devojci neosporno mogao imponovati kao egzotični junak i nacionalni borac, koji je i u pesmama opevan, o čijoj se hrabrosti i junaštvu pripovedalo.

Sofija i Kosta venčali su se verovatno u proleće 1908. godine. Svadba je proslavljena u Aleksincu, u kući Sofijinog oca Jovana Milosavljevića. Dever je bio Đorđe Ristić - vojvoda Skopljanče, a kum Grigorije Božović.

Kosta Pećanac je živeo u Kuršumliji, u iznajmljenom momačkom stanu. Tu mu se pridružila Sofija. Ona je pristala da napusti gradsku sredinu u kojoj je do tada živela i došla je u varošicu pod Samokovom. Sofija, ili kako su je iz milošte zvali Soja, ubrzo je postala centar pažnje u Kuršumliji. Uvek doterana, lepo obučena, sa modernom frizurom i cvetom na grudima, to je bila Soja Kostina, koja je budila interesovanje i muškog i ženskog sveta. Žene su joj zavidele na lepoti i eleganciji, a muškarci su joj se potajno divili i zavideli Pećancu što mu je sudbina dodelila takvu životnu saputnicu.

Mladi bračni par živeo je u iznajmljenoj sobi i kada su im se počela rađati deca. Pri kraju 1908. Sofija je rodila prvog sina Milovana. Najstariji sin dobio je ime po dedi, ocu Koste Pećanca Milovanu Milovanoviću. Godinu dana kasnije, Sofija je rodila drugog sina Ivana, a 1911. trećeg sina Milana. Sinovi su dobili imena po proslavljenim junacima iz narodnih epskih pesama - Ivanu Kosančiću i Milanu Toplici.

 

[leki1]

Prvi balkanski rat

Na početku druge decenije 20. veka Kraljevina Srbija vodila je ratove za oslobođenje srpskog naroda od turske vlasti i za teritorijalno proširenje oblasti koje su nekada bile delovi srednjovekovne srpske države. Jedno pokolenje Srba dobilo je istorijsku priliku da ostvari san nekoliko prethodnih generacija - da završi misiju nacionalnog oslobođenja. Srbija je ušla u rat protiv Turske iz nekoliko razloga: oslobodilačkih, ekonomskih i političkih. Za predstojeći rat pravljeni su planovi odmah posle 1878. godine.1 Pored ofanzivnog dejstva predviđano je i savezništvo sa drugim balkanskim državama.

Pitanja mobilizacije, koncentracije i strategijskog razvoja bila su uglavnom rešena u februaru 1903. Potom se, do 1912. godine, radilo na doradi i usklađivanju plana sa razvojem srpske vojske i međunarodnih okolnosti. Po ovom planu predviđeno je da srpska vojska svoju glavninu usmeri na vardarsko ratište (Prva i deo Druge armije), deo snaga za nastupanje ka Kosovu (Treća armija) i srazmerno jake snage na svom krajnjem desnom krilu (Ibarsku vojsku i Javorsku brigadu) za posedanje Sandžaka u sadejstvu sa crnogorskom vojskom.2

Prvi balkanski rat vodile su Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora protiv Turske. Srpska vlada je oglasila mobilizaciju 30. septembra. Mobilizacija je izvedena uredno i po planu (pešadija za četiri, a konjica i artiljerija za šest dana) zahvaljujući visokoj patriotskoj svesti vojnika, velikoj popularnosti rata protiv Turske, ali i teritorijalnom sistemu popune i dobroj pripremljenosti. Mobilisano je 356.000 ljudi, od čega je 286.000 pripadalo operativnoj vojsci i činilo prvi i drugi poziv. Rat je započeo 18. oktobra 1912. Mirovni ugovor potpisan je maja 1913. u Londonu.

Kosta Pećanac mobilisan je kao pripadnik Treće armije i borio se u redovnoj vojsci, kao narednik u drugom puku Moravske divizije.3 Svoj učinak u ratnim operacijama ocenio je rečima: "Za vreme rata moj je rad bio srednji, nisam učinio nešto naročito i za sve vreme bio sam kao komandir čete."4 On se, sudeći po sačuvanim beleškama, posebno istakao u bici na Merdaru i u borbama kod Prištine i Uroševca.

U selu Merdaru, u blizini srpsko-turske granične karaule, Pećanac je imao prvu veliku i tešku bitku protiv turske vojske i arnautskog bašibozuka. O sukobu kod Merdara ostavio je podatke u dva izvora.

Dnevnik

U svom dnevniku vojvoda je u jesen 1917. sažeto opisao događaj od pre pet godina: "Ceo dan posmatram Merdare i Vasiljevački položaj, Rticu, gde sam srećnih godina napadao Turke 1912. god/ine/ oktobra, te god/ine/ dobi/h/ zadatak, kao komandir čete da napadnem selo Vasiljevac koje su Turci bili osvojili i da po mogućstvu zauzmem Rticu. Tu je napadao ceo 1. puk II poziva, a mene su poslali iz II puka kao poznavaoca toga položaja. 5. oktobra5 nije se moglo uspeti da se osvoji, a 6. u 8 čas/ova/ izjutra posluži me vojnička sreća te prvi izađo/h/ na pomenuti položaj, dosta je žrtava bilo sa obe strane".6

Dvadeset godina kasnije Kosta Pećanac je u listu Vreme detaljno opisao bitku kod Merdara.7 Po vojvodinom tekstu, do prve borbe na Merdaru došlo je u noći između 2. i 3. oktobra (po starom kalendaru). Prve puške ispalili su "Arnauti" sa turske, a vojnici Moravske divizije sa srpske strane. Sukob je započela treća četa Drugog pešadijskog puka na putu koji vodi iz Kuršumlije preko Rače Kosaničke ka Merdaru. Komandir čete bio je rezervni poručnik Petko Ilić iz Prokuplja, a Kosta Pećanac vodnik trećeg voda.

Za nepunih deset minuta, po vojvodinim beleškama, borba je počela na celoj liniji od Rtice, najvažnijeg merdarskog položaja, do Prepolca. Ishod bitke bio je nepovoljan za srpsku stranu, jer je, po podacima koje je zabeležio četnički vojvoda, više od 700 vojnika trećeg puka drugog poziva izbačeno iz stroja - mrtvih i ranjenih, a cela Moravska divizija drugog poziva napustila svoje položaje. Starešine, majori Ljuba Marić i Belić iz divizijskog štaba bili su, po pisanju Koste Pećanca, prinuđeni da uzmu puške u ruke i upadnu među vojnike, kako bi im povratili moral i okuražili ih.

Vod vojvode Pećanca "Arnauti" su u opštem metežu uspeli da odbace sa desnog na krajnje levo krilo divizije. Na bojnom polju bilo je strašnih prizora: "Neobičan prizor pored leša podnarednika Trajka Prokupčanina: držao je još čvrsto pušku u ruci, na čiji je bajonet bio sasvim nabo jednog Arnautina, tako da je čak i cev puške prodrla u telo. I baš u tom momentu drugi Arnautin došao je s leđa i gurnuo mu bajonet do drške u kičmu. Sve je bilo puno krvi."

Dva dana kasnije pošto su se vojnici pribrali od, kako je to četnički vojvoda nazvao, velikog poraza, divizija je počela novi napad na neprijatelja.

 

[Sanovnik]

Kosta Pecanac je prvi covek koji je stupio na tlo KiM 1912 godine. Dakle, prvi covek, u prvom jurisu,, u prvom napadu.