GolubBabic
Domaćin
- Poruka
- 3.759
После августовских пораза, армија Кијева може да води активна борбена дејства највише неколико недеља (а највероватније ће се фронт раније урушити). После тога ће се кијевска власт суочити не само са бојовницима који желе да се обрачунају са „издајницима кривим за пораз“, него и са народном војском у офанзиви која такође жели да поднесе рачун за порушене градове, убијене цивиле и за другове мучене у заробљеништву.
Пише: Ростислав Ишћенко, председник Центра за аналитику и предвиђања
Стручнс јавност је прогледала, практично комплетно. Чак се и дојучерашњи оплакивачи више не споре о томе за колико и када ће „спојити Новорусију“, већ искључиво о терминима уласка кијевског режима у окршај са самим собом.
То је утешна чињеница. Не зато што су експерти коначно угледали очигледно него зато што се простор за одлуке кијевских власти толико сузио да те варијанте лако изброје чак и људи који имају нејасне представе о шаху и бркају геополитику са „хотелкама“. Значи, рачуна се на дане, највише, недеље.
Покушаћемо да „одиграмо за Кијев“ и погледамо који су му ресурси конкретно остали за продужавање агоније.
Данашња ситуација била је предодређена у тренутку када је Порошенко одлучио да се бори за превремене парламентарне изборе. Ја сам више пута писао о томе да му стара Рада ничим није сметала, напротив, била је чак, много подложнија контроли него што би могла постати и него што је постала нова. Још у мају, када је Петар Алексејевич први пут саопштио о својој намери да распусти парламент, такође сам тврдио да ће он на крају добити дестабилизацију на територијама које контролише и раскол између партија и лидера мајдана.
Овога пута нећу објашњавати зашто је то било неизбежно. Током изборне кампање неминовност је постала реалност.
Шта сад имамо у Кијеву и околини?
Мајдански политичари потпуно су реално проценили ситуацију са изборима и разумели две очигледне ствари:
1. Они више немају конкуренте на Југоистоку земље – разбијени су Партија региона и комунисти, отерани у полуилегалу, а на изборима ће моћи да учествују само они којима то дозволи нова „демократска“ власт. Односно, реална конкуренција одређује се искључиво на мајданској сцени.
Људи који су организовали државни преврат у фебруару нису никуд нестали. Напротив, током грађанског рата они су се организовали, додатно наоружали и имали су намеру да одлучујуће утичу на резултате избора на исти начин којим су решавали проблем Јануковича. Пошто су једном искористили оружје за решавање унутарполитичких проблема, они се више неће зауставити. Тим пре што им је „оружани притисак“- једини доступан начин за учешће у политици.
Једино поуздано решење било је очигледно: ако хоћеш на изборима да добијеш резултат вредан пажње – мораш се ослонити на оружану силу. На крају су партијски спискови и већинско окружење били препуни неонациста из казнених батаљона, чију победу је требало да обезбеди „оружани притисак“ њихових другова по оружју на бираче и изборне комисије, а не изражавање воље становништва. Али, ради тога су одређени „другови“ морали да се нађу у потребно време на потребом месту.
На крају се већи део највише идеологизованог кадра разних типова добровољачких, територијалних и других батаљона, као и неке јединице регуларне армије купљене од стране олигарха, нашао у обласним центрима као кључним местима за „бројање гласова“, а не на фронту. Наравно, исто тако већи део бојовника укопао се у Кијеву, будући да управо Централна изборна комисија доноси последњу и одлучујућу пресуду.
Сви ти „учесници политичког процеса“ са аутоматима свакако не намеравају да се враћају на фронт. Много је корисније и сигурније у сваком погледу „контролисати власт“ у Кијеву. Тако су кијевски политичари, који се међусобно глођу за власт, преплавили главни град неконтролисаном наоружаном силом.
Ситуација се компликује и тиме што политичари борећи се за економске и финансијске ресурсе који нестају пред њиховим очима, објективно не могу да нађу компромисну варијанту и поделе власт и имовину свима или макар најутицајнијима. Једноставно, за све нема довољно, а групе које их подржавају (не само батаљони, него и политичари и финансијери који су улагали у одређену политичку структуру ) траже надокнаду за уложене напоре и настале трошкове.
Односно, нема простора за мирно, политички компромисно решење конфликта који је изазвала борба за власт. Ако не може да се договори остају бајонети као последњи аргумент у спору, а њихово активирање је ствар времена, а не принципа. Сем тога челници и особље разних батаљона који се хране из руку разних олигарха и пролазе у различите ресоре једни друге не воле.
Нељубав се појачава конкуренцијом за право да се буде сматран најисправнијим нацистом, а такође и обрачунима са фронта (ко је кога издао и коме подметнуо, ко није поделио са комшијом опљачкано, ко је дезертирао, а ко крв проливао и т. д.)
Назире се и терет очигледног умора становништва од наглог погоршавања економске ситуације, бесмисленог грађанског рата (у чији победу више нико не верује) и пира које су власти приредиле у време опште невоље у држави која се распада.
Народ је спреман да плане од прве шибице. Не за Новорусију да плане, него против „издајника идеја мајдана“, али самим издајницима због тога није лакше.
Привремено се може „ослободити“ само ако се гомили баци жртва за злостављање. Међутим, прошло је време када су жртве могли да буду из Партије региона или комунисти. Наравно, нацисти су спремни и даље да их убијају исто као и све „ватнике“, „колораде“ (погрдни изрази за Русе) и друге антифашисте, али за период фебруар-новембар украјинске историје пред народом мора да одговара неко из актуелне власти. А тих неких нема баш много: Порошенко, Јацењук, Турчинов, Аваков и још десетак ситнијих политичара – то је читав списак. Они су збијени у две главне противничке групације: „Народни фронт“ Јацењука и Блок Порошенка.
Наоружани људи и веома љути на читав свет и један на другог не могу дуго беспослено седети. То није – „Беркут“ који је месецима дисциплиновано чекао наређење Јануковича да растера мајдан. То су – банде плаћеника. Ако их не бациш на непријатеља они ће се бацити на тебе. Тако кијевски политичари немају баш много времена. Бојовници треба да добију налог наредних дана, најдаље недеља.
Наравно, може се искористити колико и свет стари трик и на фронту корисно употребити плаћенике. Али и ту настају неразрешиви проблеми.
Прво, пошто добију наређење они ће, са вероватноћом од 100%, отићи на фронт и поступити као петроградски гарнизон у фебруару 1917., којем су биле довољне само непроверене гласине о изласку на фронт да свргну монарха који се држао неупоредиво јаче од тандема паукова Јацењука-Порошенка.
Друго, после августовских пораза армија Кијева може да води активна борбена дејства највише неколико недеља (а највероватније фронт ће се раније урушити). После тога кијевска власт суочиће се не само са бојовницима који желе да се обрачунају са „издајницима кривим за пораз“, него и са народном војском у офанзиви која такође жели да поднесе рачун за порушене градове, убијене цивиле и за другове измучене у заробљеништву.
Темпо напредовања народне војске одређиваће њено релативно невелико бројно стање. Према томе, она неће моћи брзо да дође до Кијева. Биће потребне паузе, преузимање под контролу заузетих територија, спровођење мобилизације, увођење локалних партизана у борбене одреде и тек после тога ићи даље. То ће за Кијев створити још један проблем. У случају муњевитог изласка армије Новорусије на оближње прилазе главном граду могло би се побећи у иностранство, радити као „влада у изгнанству“ и још педесетак година држати предавања и писати мемоаре о томе како су „руске тоталитарне азијатске хорде угушиле младу украјинску европску демократију“.
Пише: Ростислав Ишћенко, председник Центра за аналитику и предвиђања
Стручнс јавност је прогледала, практично комплетно. Чак се и дојучерашњи оплакивачи више не споре о томе за колико и када ће „спојити Новорусију“, већ искључиво о терминима уласка кијевског режима у окршај са самим собом.
То је утешна чињеница. Не зато што су експерти коначно угледали очигледно него зато што се простор за одлуке кијевских власти толико сузио да те варијанте лако изброје чак и људи који имају нејасне представе о шаху и бркају геополитику са „хотелкама“. Значи, рачуна се на дане, највише, недеље.
Покушаћемо да „одиграмо за Кијев“ и погледамо који су му ресурси конкретно остали за продужавање агоније.
Данашња ситуација била је предодређена у тренутку када је Порошенко одлучио да се бори за превремене парламентарне изборе. Ја сам више пута писао о томе да му стара Рада ничим није сметала, напротив, била је чак, много подложнија контроли него што би могла постати и него што је постала нова. Још у мају, када је Петар Алексејевич први пут саопштио о својој намери да распусти парламент, такође сам тврдио да ће он на крају добити дестабилизацију на територијама које контролише и раскол између партија и лидера мајдана.
Овога пута нећу објашњавати зашто је то било неизбежно. Током изборне кампање неминовност је постала реалност.
Шта сад имамо у Кијеву и околини?
Мајдански политичари потпуно су реално проценили ситуацију са изборима и разумели две очигледне ствари:
1. Они више немају конкуренте на Југоистоку земље – разбијени су Партија региона и комунисти, отерани у полуилегалу, а на изборима ће моћи да учествују само они којима то дозволи нова „демократска“ власт. Односно, реална конкуренција одређује се искључиво на мајданској сцени.
Људи који су организовали државни преврат у фебруару нису никуд нестали. Напротив, током грађанског рата они су се организовали, додатно наоружали и имали су намеру да одлучујуће утичу на резултате избора на исти начин којим су решавали проблем Јануковича. Пошто су једном искористили оружје за решавање унутарполитичких проблема, они се више неће зауставити. Тим пре што им је „оружани притисак“- једини доступан начин за учешће у политици.
Једино поуздано решење било је очигледно: ако хоћеш на изборима да добијеш резултат вредан пажње – мораш се ослонити на оружану силу. На крају су партијски спискови и већинско окружење били препуни неонациста из казнених батаљона, чију победу је требало да обезбеди „оружани притисак“ њихових другова по оружју на бираче и изборне комисије, а не изражавање воље становништва. Али, ради тога су одређени „другови“ морали да се нађу у потребно време на потребом месту.
На крају се већи део највише идеологизованог кадра разних типова добровољачких, територијалних и других батаљона, као и неке јединице регуларне армије купљене од стране олигарха, нашао у обласним центрима као кључним местима за „бројање гласова“, а не на фронту. Наравно, исто тако већи део бојовника укопао се у Кијеву, будући да управо Централна изборна комисија доноси последњу и одлучујућу пресуду.
Сви ти „учесници политичког процеса“ са аутоматима свакако не намеравају да се враћају на фронт. Много је корисније и сигурније у сваком погледу „контролисати власт“ у Кијеву. Тако су кијевски политичари, који се међусобно глођу за власт, преплавили главни град неконтролисаном наоружаном силом.
Ситуација се компликује и тиме што политичари борећи се за економске и финансијске ресурсе који нестају пред њиховим очима, објективно не могу да нађу компромисну варијанту и поделе власт и имовину свима или макар најутицајнијима. Једноставно, за све нема довољно, а групе које их подржавају (не само батаљони, него и политичари и финансијери који су улагали у одређену политичку структуру ) траже надокнаду за уложене напоре и настале трошкове.
Односно, нема простора за мирно, политички компромисно решење конфликта који је изазвала борба за власт. Ако не може да се договори остају бајонети као последњи аргумент у спору, а њихово активирање је ствар времена, а не принципа. Сем тога челници и особље разних батаљона који се хране из руку разних олигарха и пролазе у различите ресоре једни друге не воле.
Нељубав се појачава конкуренцијом за право да се буде сматран најисправнијим нацистом, а такође и обрачунима са фронта (ко је кога издао и коме подметнуо, ко није поделио са комшијом опљачкано, ко је дезертирао, а ко крв проливао и т. д.)
Назире се и терет очигледног умора становништва од наглог погоршавања економске ситуације, бесмисленог грађанског рата (у чији победу више нико не верује) и пира које су власти приредиле у време опште невоље у држави која се распада.
Народ је спреман да плане од прве шибице. Не за Новорусију да плане, него против „издајника идеја мајдана“, али самим издајницима због тога није лакше.
Привремено се може „ослободити“ само ако се гомили баци жртва за злостављање. Међутим, прошло је време када су жртве могли да буду из Партије региона или комунисти. Наравно, нацисти су спремни и даље да их убијају исто као и све „ватнике“, „колораде“ (погрдни изрази за Русе) и друге антифашисте, али за период фебруар-новембар украјинске историје пред народом мора да одговара неко из актуелне власти. А тих неких нема баш много: Порошенко, Јацењук, Турчинов, Аваков и још десетак ситнијих политичара – то је читав списак. Они су збијени у две главне противничке групације: „Народни фронт“ Јацењука и Блок Порошенка.
Наоружани људи и веома љути на читав свет и један на другог не могу дуго беспослено седети. То није – „Беркут“ који је месецима дисциплиновано чекао наређење Јануковича да растера мајдан. То су – банде плаћеника. Ако их не бациш на непријатеља они ће се бацити на тебе. Тако кијевски политичари немају баш много времена. Бојовници треба да добију налог наредних дана, најдаље недеља.
Наравно, може се искористити колико и свет стари трик и на фронту корисно употребити плаћенике. Али и ту настају неразрешиви проблеми.
Прво, пошто добију наређење они ће, са вероватноћом од 100%, отићи на фронт и поступити као петроградски гарнизон у фебруару 1917., којем су биле довољне само непроверене гласине о изласку на фронт да свргну монарха који се држао неупоредиво јаче од тандема паукова Јацењука-Порошенка.
Друго, после августовских пораза армија Кијева може да води активна борбена дејства највише неколико недеља (а највероватније фронт ће се раније урушити). После тога кијевска власт суочиће се не само са бојовницима који желе да се обрачунају са „издајницима кривим за пораз“, него и са народном војском у офанзиви која такође жели да поднесе рачун за порушене градове, убијене цивиле и за другове измучене у заробљеништву.
Темпо напредовања народне војске одређиваће њено релативно невелико бројно стање. Према томе, она неће моћи брзо да дође до Кијева. Биће потребне паузе, преузимање под контролу заузетих територија, спровођење мобилизације, увођење локалних партизана у борбене одреде и тек после тога ићи даље. То ће за Кијев створити још један проблем. У случају муњевитог изласка армије Новорусије на оближње прилазе главном граду могло би се побећи у иностранство, радити као „влада у изгнанству“ и још педесетак година држати предавања и писати мемоаре о томе како су „руске тоталитарне азијатске хорде угушиле младу украјинску европску демократију“.
)
