Краћи осврт са једног форума (
овдје) на владаре династије Вчластимировића. У наставку иде пренесени текст који обрађује прву тројицу владара, Властимира, Мутимира и Петра Гојниковића
_________________________________________________________________________________________________________________________
Кнез Властимир ( 805 – 851)
Властимир (пре 805 — око 851) је први српски кнез (архонт) о коме имамо више података у историјским изворима. Владао је највероватније у периоду од око 830. до око 851. године и по њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи.
Владао је као de facto суверен владар, иако је можда номинално признавао врховну власт византијског цара, а њему су опет били директно подређени владари осталих српских области. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима предовеђеним Пресијамом (836 — 852) који су покушали да потчине себи првобитну Србију, али је Властимир током трогодишњег рата успео да одбије њихове нападе и сачува српску самосталност.
До данас нису разјашњени мотиви бугарског напада на Србију, али се као две главне хипотезе наводи:
Властимирово одбацивање византијске врховне власти, што је покренуло Бугаре да покушају да прошире своју власт са осталих Словена и на Србе
Властимирово савезништво и помоћ Византији током њиховог рата око 846. године
После његове смрти, власт је прешла на тројицу његових синова Мутимира, Стројимира и Гојника.
Властимир је припадао владарској породици чији су представници владали Србима у доба сеобе на Балканско полуострво. Не може се са сигурноћшу тврдити да је он био директни мушки потомак кнеза који је довео Србе на Балканско полуострво, али је засигурно припадао његовој породици. Његов отац је највероватније био његов претходник на положају кнеза Просигој, иако се ни то не може тврдити са сигурношћу.
Из брака са непознатом супругом имао је барем три сина (Мутимир, Стројимир и Гојник) и једну ћерку (коју је удао за жупана Травуније Крајину, сина Белојевог) који се јављају у историјским изворима.
Византијска власт у Србији није била јака и огледала се у држању гарнизона у тврђавама, плаћању пореза и можда у слању пратећих одреда цару, док су локални кнезови имали широку унутрашњу власт.
Теза Станоја Станојевића о побуни
При крају Властимировог живота у Србији долази до стварања антивизантијског блока међу представницима народа на чијем челу је свакако стајао многобожачки елемент који је најјаче осећао византијску власт. Као последица овога долази до организовања побуне на чије чело је стао кнез Властимир. Из Србије су протерани хришћански мисионари и војне посаде чиме је практично стечена независност. Византија је била заузета на другим странама (нападом Бугара превасходно) тако да није могла да предузме ништа озбиљније против Србије, на шта су Срби вероватно и рачунали када су подизали устанак. У прилог овоме иде и чињеница да је гусарење у Јадрану појачано, поготово од стране Срба из Неретвљанске области, средином IX века када се смешта антивизантијски покрет у Србији. Бугари, који су нешто пре Срба основали независну државу, видели су у Србији претњу њиховом циљу да себи потчине све Словене на Балкану, што је могло довести до сукоба.
Кнез Мутимир (851 — 891)
Након смрти кнеза Властимира, највероватније 851. године, власт преузимају његови синови Мутимир, Стројимир и Гојник. Мутимиру је као најстаријем припала врховне власт и централна област, док су млађа браћа управљала засебним областима као удеони кнезови.
Своју активност на покрштавању Срба Василије I није усмерио само према Неретвљанској области, већ према целој Србији. Примање хришћанства од стране владарске породице у Србији можемо сместити између 867, када је Василије I ступио на престо, и 870 пошто Јиричек рођења прва два српска принца са хришћанским именима, најмлађег Мутимировог сина Стефана и Гојниковог сина Петра који су према подацима били вршњаци,смешта између 870 и 874. У прилог овоме могао би да иде документ из 872. у ком папа позива извесног словенског кнеза Мутимира да се потчини панонско-сремској црквеној области чији је центар био недалеко од данашње Сремске Митровице због чега у овом Мутимиру многи виде Властимировог сина.
На чело Бугарске 880. долази Борис који креће на Србију желећи да освети пораз свог оца. Властимирови синови спремно су дочекали војску из Бугарске и нанели јој још тежи пораз у односу на онај који се десио три деценије раније. Овом приликом заробљен је Борисов син Владимир са свим војсковођама које су из сукоба са Србима успели да изнесу живу главу на раменима. После овако тешког пораза Бугарска је била приморана да склопи мир и закључено је пријатељство услед чега су размењени поклони. Остало је забележено да су заробљеници „молили“ Србе да их отпрате до границе, до Расе, остаје нам нејасно због чега али је могуће да су се осећали сигурније да пролазе кроз Србију под пратњом српске војске него сами, где су размењени поклони у име пријатељства. Познат нам је садржај Мутимировог поклона Борису, који се састојао од два роба, два сокола, два хрта и деведесет кожа, али не и Борисовог Мутимиру на чему су неки историчари из Бугарске темељили своју неодрживу тезу о потчињености Србије Бугарској у то доба.
Непосредно након склапања мира са Бугарском, дошло је, до сукоба међу браћом, око власти, из кога је Мутимир изашао као победник. Млађу браћу је заробио и послао бугарском владару на чување, док је код себе задржао Гојниковог сина Петра, који је тада још увек био дете.
Српска делегација у посети цару Василију I
Порфирогенит, као разлоге сукоба, наводи Мутимирову жељу да има целокупну власт за себе. Модерни историчари се, углавном, нису бавили дубљим разлозима овог сукоба, већ су само преносили цареве податке. Живковић међутим, сматра да разлог који Порфирогенит наводи није тачан, пошто су се увек удеони кнезови бунили и покушавали да се домогну власти (Деса (1153 - 1155, 1162 -1165), Немања ((1166)1168 - 1196)), а никад то није чинио врховни владар. Он овај сукоб тумачи као сукоб византијског и бугарског утицаја у Србији, попут оног који ће уследити након свргавања Петра Гојниковића 917. године. По њему је Мутимир мировним уговором признавао врховну власт бугарског хана, уместо византијског цара као до тада. Ова промена је негативно дочекана у Цариграду, тако да је Византија покушала да преко његове млађе браће изврши промену државне политике у Србији.
Задржавање Петра у Србији је сигурно имало за циљ да осигура Мутимира од евентуалних нових напада Стројимира и Гојника. Чињеница да крај себе није задржао Стројимировог сина Клонимира, може се тумачити само чињеницом да он тада још увек није био рођен, већ да се родио у Бугарској. Њега је касније Борис Михајло оженио једном бугарском принцезом, са којом је он добио сина Часлава (933—око 960).
Борис Михајло 864. године прихвата хришћанство из Византије, а већ 866. године Византија у потпуности контролише унутрашње прилике у Бугарској, која од тог доба не представља опасност ни по кога на Балканском полуострву, како по Византију, тако и по Србију. Опадање бугарске моћи и успон Византије, довели су тога да Мутимир призна њену врховну власт, можда још 864. године, а најкасније 867. године, током које византијски цар Василије I са флотом долази у Јадран.
Вероватно је у вези са тим новим односом, једно византијско посланство упућено Србима око 870. године. Извештај о њему се налази у житију светог Германа, који је у то доба приводио крају радове на завршетку манастира посвећеног Богородици (манастир Кушница наистоку Македоније). Он је остао без средстава да исплати раднике, али су их, уместо њега, исплатили цареви посланици Неофит и Никола, који су били на повратку из посланства међу Србима. Последњи податак о кнезу Мутимиру, забележен је око 873. године у једном писму које папа Јован VIII (872 — 882) упућује словенском кнезу Мутимиру, који се данас идентификује са Мутимиром Властимировићем. Почетни успех Моравско-панонске мисије Ћирила иМетодија и добијање папиног благослова за њен наставак, довели су до стварања Панонске епископије са седистем у Сирмијуму, на чијем се челу тада налазио Методије. Папа од Мутимира тражи да се подчини новом епископу, који је једини од околних епископа (Задарски, Сплитски, Дубровачки, Которски) у том тренутку био подложан папи, пошто су му били подчињени и његови преци. Папин циљ је био да помоћу словенског богослужења веже за себе словенске владаре.
Није познато шта је Мутимир одлучио, али је извесно да су Моравско-панонска мисија и словенско богослужење у централној Европи пропали 885. године са Методијевом смрћу.
Кнез Мутимир је умро 891. године, а наследио га је најстарији син Прибислав (891-892). Поред њега, Мутимир је имао још два сина Брана и Стефана.
Петар Гојниковић (892-917)
Петар потискује Прибислава (сина кнеза Мутимира) са власти након једва годину дана и он бежи у Хрватску. Пошто се Петровом узурпацијом престола пореметио редослед наслеђивања јавили су се и други српски принчеви са жељом да постану врховни кнежеви.
Границе Србије у 9.веку, у време ширења Карла Великог на западу и Авара на истоку
Три године после узурпације, дакле 895, на Петра креће, из Хрватске,средњи Мутимиров син Бран, али Петрова војска односи победу, а Бран пада у заробљеништво где бива ослепљен, по Петровом наређењу, са циљем да га онемогући да се бори за престо.Стројимиров син Клонимир 897 креће из Бугарске на Петра. У неколико борби успео је да победи Петрову војску и да заузме престони град Достинику, али освајањем престонице сукоб још није био решен у Клонимирову корист јер Петар још увек није положио оружје због чега су сукоби настављени. Приликом једног сукоба Клонимир гине, а Петар као једини живи принц у Србији поново долази на власт.
После овога је Србија провела две деценије под Петром у миру јер је врховни кнез одлично водио спољашњу политику земље одржавајући добре односе и са Византијом и са Бугарском, која се ближила врхунцу своје моћи, чији је сукоб око превласти на Балкану висио у ваздуху. Како је време одмицало било је све јасније да ће Бугарска ускоро постати најјача сила на Балкану и да Србији неће ни Петрово кумство са владаром Бугарске Симеоном спасти када Бугарска заврши са Византијом. У том циљу,а можда и подстакнут од стране Византинаца, Петар одлучује да ступи у преговоре са царством са Златног Рога. Негде на обали Јадрана он се сусрео са драчким стратегом. Можда би овај састанак остао непознат у Бугарској да захумски кнез Михајло Вишевић није дојавио Симеону за њега.
Непосредно после битке код Анхијала, у којој је Бугарска потукла Византију и постала најјача сила на Балкану, послао је на Петра Симеон војску која је са собом водила Павла Брановића као претендента на престо врховног кнеза Србије. Војводе војске из Бугарске позвале су Петра да дође у њихов табор, позивајући се на кумство. Петар је прихватио њихов позив,отишао у њихов табор где је окован и одведен у Бугарску где је ускоро умро у тамници.
