Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 16.779
Када пишемо и зборимо о српској историји средњег вијека, са правом је тежиште на времену Немањића када је српска држава досегла свој врхунац. Међутим, Срби су прије Немањића имали још три значајне владарске динасије, Властимировиће, Војислављевиће и Вукановиће.
Период Немањића је кроз рукописе добро документован, поред страних рукописа имамо и богату домаћу грађу, српске рукописе из тог времена, повеље, исправе, и сами су Немањићи оставили рукописе, живот Стефана Немање су описали синови Стефан Првовенчани и Растко, то су рукописи од непроцјењиве важности за српску историографију.
За разлику од тога времена, за раније периоде, значи до XII вијека морамо се ослонити на ромејске, франачке и млетачке рукописе, изворе писане на латинском и грчком који су оскудни.
Зато и није лако направити реконструкцију тих времена, за периоде у раном средњем вијеку јако тешко је одредити и године владања владара, што не оправдава маргинализацију ове епохе која је ипак присутна у српској историографији.
Прва српска владарска династија забиљежена у рукописима јесу Властимировићи, који се негдје називају и Вишеславићи. Назив династије, Властимировићи осмислили су историчари према првом владару из ове династије за којег се може поуздано тврдити да је владао независном државом, кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у свомвремену.
Основна сазнања о владарима из ове династије оставио је извјесни Константин VII Порфирогенит кроз свој рукопис "De administrando imperio", савременик задњих владара из ове династије, а поглавље 32 посвећује Србима (превод на српски поглавља овдје)
Када Бугарска беше под влашћу Ромеја, пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав, а од њега Радослав, а од њега Просигој, а од њега Властимир и све до времена овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа постигао него је чак изгубио и већину своје војске. После смрти архонта Властимира, његова су три сина, Мутимир и Стројимир и Гојник наследили владање Србијом и поделили су земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта Мутимира, Борена (Брана) и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Расе (Раса). За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, а ови њему узвратише гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство. Кратко време после тога та иста три брата, архонти Србије, посвађали су се и један од њих Мутимир, надјача и у жељи да сам влада, зароби она два брата и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина брата Гојника, именом Петар, који је побегао у Хрватску, о чему ћемо касније говорити.
Већ именовани брат Стројимир, који је био у Бугарској, имао је сина Клонимира, којега је Борис оженио Бугарком. Од њега се родио Часлав у Бугарској. Мутимир, који је протерао оба своја брата и узео власт, имао је три сина Прибислава(?Првослава?), Брана и Стефана и после његове смрти њега је наследио његов најстарији син – Прибислав (?Првослав?). Затим, после једне године, пре споменути Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је протерао с власти свог рођака Прибислава (?Првослава?) и његова два брата, а они су побегли и дошли у Хрватску. Три године касније Бран нападне Петра али је био од њега побеђен, заробљен и ослепљен. Две године после тога, Клонимир, отац Чаславов, побегао је из Бугарске и он је такође дошао и са једном војском уђе у један од градова Србије, Достинику, с намером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још 20 година, а његова је владавина почела за време владања Лава(Лав IV Мудри (886-912)), светог цара, најблагословљеније успомене, према којем је он био у подложности и подређености. Он је такође склопио мир са Симеоном, кнезом Бугара, и чак га је узео за кума својему сину. Затим, после времена у којем је владао господин Лав, тадашњи војни заповједник у Драчу, протоспатар Лав Рабдух, који је после тога био почашћен чашћу магистра и управом вођења страних послова, дошао је у Паганију, која је у то време била под контролом кнеза Србије, с циљем да се посавјетује и договори с тим истим кнезом Петром, о некој служби и послу. Михајло, архонт(кнез) Захумља, ради љубоморе изазване тим чином, дојави Симеону, кнезу Бугарске, да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра да узме Турке(Мађаре) са собом и да пође против Бугарске. То је било у време кад се догодила битка код Анхилаја(917), између Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен љутитошћу, послао је против Петра, кнеза Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена са војском, а они су узели собом и младог кнеза Павла, сина Брановог (оног) којег је ослепио Петар, кнез Србије. Бугари су преварно наступили против кнеза Србије и позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће од њих имати никаквих невоља и тако су га преварили да изађе к њима и затим га одмах везали и одвели у Бугарску и он је тамо умро у тамници. Павле, син Бранов, заузео је његово место и владао је три године. цар, господин Роман, који је имао у Цариграду младог архонта(кнеза) Захарију, сина Прибислава (?Првослава?), кнеза Србије, послао га је да буде кнез у Србији и он је отишао и ратовао али је био потучен од Павла који га је заробио па га је предао Бугарима и њега су задржали у тамници.
Онда, три године касније, кад се и сам Павле супротставио Бугарима, ону су послали онога Захарију који је пре био послан од господина Романа, цара и он је протерао Павла те је сам заузео власт над Србима и одмах затим, знајући сва доброчинства цара Византинаца, он раскине с Бугарима, будући да није имао жеље да се њима покорава, него је радије учинио да цар Византинаца буде његов господар. И тако кад је Симеон против њега послао војску под Мармена и Сигрицу Тодора, он је послао њихове главе и њихову бојну опрему, цару Византинаца као знакове своје победе (зато што је још трајао рат између Византинаца Бугара), нити је икада прекидао, као и они кнежеви који су били пре њега, слати посланства цару Византинаца и наставио је бити у подређености и подложности њима. Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије, већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник
Први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. Послије њега влада његов син Радослав, кога насњеђује син Просигој. До тог времена, Срби су већ увелико овладали пространим дијелом јадранског залеђа, а на шири просторни опсег српских земаља у раном средњем веку први је указао франачки хроничар Ајнхарда, који је у својим Аналима Франачког краљевства забиљлежио, да 822. године да су Срби народ који држи Средином IX вијека, успоставља се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир, син Просигоја је до око 850.године, владао владао врло успјешно Србијом. У трогодишњем рату против бугарског кана Пресијана Властимир је извојеваопобједу.
Да би се запада осигурао, удаје ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу архонта, чиме је Травунију вазално везао за своју земљу.
Властимира насљеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успјешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија постала доста снажна држава.
У времену жупана Мутимира највјероватније је извршено "крштење Србије“.
Посљедњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Након смрти цара Симеона 927.године, он долази у Србију из Бугарске те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тадашња Србија је поред централних области, обухватала Босну и Травунију. док је од преосталих српских земаља Хумом владао Михајло Вишевић.
По ЉПД који је ипак крајње непоуздан рукопис, Мађари су у тежњи да се освете за претходне поразе у једном ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У вријеме византијског цара Јована Цимискије (969-976.) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до ријеке Дунава, а Србија (вјероватно) привремено губи самосталност.
Владари;
- Непознати кнез, кнез (око 610 - 641.+)
- Вишеслав (Војислав), кнез (око 780.)
- Радослав Вишеславић, кнез (804 - 822.)
- Просигој, кнез (822 - 836.), Радославов син
- Властимир, кнез (836 - око 850.), Просигојев син
- Мутимир, кнез (око 850 - 891.), Властимиров син
- Прибислав Мутимировић, кнез (891 - 893.), Мутимиров син
- Петар Гојниковић, кнез (892 - 918.), син Гојника
- Павле Брановић, кнез (око 917 - 921.), син Брана
- Захарија Прибислављевић, велики жупан (921 - 924.), Прибиславов син
- Часлав Клонимировић, кнез (927 - 960.), Властимиров праунук
Породично стабло Властимировића урађено према рукопису Порфирогенита "De administrando imperio"
Како тема саживи написаће се још која
Период Немањића је кроз рукописе добро документован, поред страних рукописа имамо и богату домаћу грађу, српске рукописе из тог времена, повеље, исправе, и сами су Немањићи оставили рукописе, живот Стефана Немање су описали синови Стефан Првовенчани и Растко, то су рукописи од непроцјењиве важности за српску историографију.
За разлику од тога времена, за раније периоде, значи до XII вијека морамо се ослонити на ромејске, франачке и млетачке рукописе, изворе писане на латинском и грчком који су оскудни.
Зато и није лако направити реконструкцију тих времена, за периоде у раном средњем вијеку јако тешко је одредити и године владања владара, што не оправдава маргинализацију ове епохе која је ипак присутна у српској историографији.
Прва српска владарска династија забиљежена у рукописима јесу Властимировићи, који се негдје називају и Вишеславићи. Назив династије, Властимировићи осмислили су историчари према првом владару из ове династије за којег се може поуздано тврдити да је владао независном државом, кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у свомвремену.
Основна сазнања о владарима из ове династије оставио је извјесни Константин VII Порфирогенит кроз свој рукопис "De administrando imperio", савременик задњих владара из ове династије, а поглавље 32 посвећује Србима (превод на српски поглавља овдје)
32. О Србима и земљи у којој сада станују
Треба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију (Србица), која од тада носи тај назив.Када Бугарска беше под влашћу Ромеја, пошто је умро онај исти архонт (кнез) који је пребегао цару Ираклију, њега је наследио у владавини његов син, а затим његов унук, и тако редом архонти из истог рода. После извесног броја година од њих се родио Вишеслав, а од њега Радослав, а од њега Просигој, а од њега Властимир и све до времена овога Властимира Бугари су живели мирно са Србима, као блиски суседи, волећи једни друге, налазећи се у служби и потчињености према царевима Ромеја и примајући од њих доброчинства. Током владавине тог истог Властимира, зарати против Срба Пресијам, архонт Бугарске, желећи да их потчини, али и ако их је тукао три године, није ништа постигао него је чак изгубио и већину своје војске. После смрти архонта Властимира, његова су три сина, Мутимир и Стројимир и Гојник наследили владање Србијом и поделили су земљу. За њихово време појави се архонт Бугара Михајло Борис, желећи да освети пораз свога оца Пресијама и отпочне рат; и Срби га тако потуку, те заробе његовог сина Владимира, са дванаест великих бољара. Због синовљевих мука, тада Борис, иако преко воље, склопи мир са Србима. Желећи да се врати у Бугарску и плашећи се да га Срби негде на путу не пресретну из заседе, затражи за своје обезбеђење децу архонта Мутимира, Борена (Брана) и Стефана, који га спроведоше читавог до границе, до Расе (Раса). За ову љубазност Михајло Борис их обдари великим даровима, а ови њему узвратише гостински дар два роба, два сокола, два пса и осамдесет крзнених хаљетака, што Бугари сматрају да представља склопљено пријатељство. Кратко време после тога та иста три брата, архонти Србије, посвађали су се и један од њих Мутимир, надјача и у жељи да сам влада, зароби она два брата и предаде их у Бугарску, задржавши под својим старатељством једино сина брата Гојника, именом Петар, који је побегао у Хрватску, о чему ћемо касније говорити.
Већ именовани брат Стројимир, који је био у Бугарској, имао је сина Клонимира, којега је Борис оженио Бугарком. Од њега се родио Часлав у Бугарској. Мутимир, који је протерао оба своја брата и узео власт, имао је три сина Прибислава(?Првослава?), Брана и Стефана и после његове смрти њега је наследио његов најстарији син – Прибислав (?Првослав?). Затим, после једне године, пре споменути Петар, син Гојников, дошао је из Хрватске те је протерао с власти свог рођака Прибислава (?Првослава?) и његова два брата, а они су побегли и дошли у Хрватску. Три године касније Бран нападне Петра али је био од њега побеђен, заробљен и ослепљен. Две године после тога, Клонимир, отац Чаславов, побегао је из Бугарске и он је такође дошао и са једном војском уђе у један од градова Србије, Достинику, с намером да преотме власт. Петар нападне и убије га и настави владати још 20 година, а његова је владавина почела за време владања Лава(Лав IV Мудри (886-912)), светог цара, најблагословљеније успомене, према којем је он био у подложности и подређености. Он је такође склопио мир са Симеоном, кнезом Бугара, и чак га је узео за кума својему сину. Затим, после времена у којем је владао господин Лав, тадашњи војни заповједник у Драчу, протоспатар Лав Рабдух, који је после тога био почашћен чашћу магистра и управом вођења страних послова, дошао је у Паганију, која је у то време била под контролом кнеза Србије, с циљем да се посавјетује и договори с тим истим кнезом Петром, о некој служби и послу. Михајло, архонт(кнез) Захумља, ради љубоморе изазване тим чином, дојави Симеону, кнезу Бугарске, да је цар Византинаца подмитио кнеза Петра да узме Турке(Мађаре) са собом и да пође против Бугарске. То је било у време кад се догодила битка код Анхилаја(917), између Византинаца и Бугара. Симеон, избезумљен љутитошћу, послао је против Петра, кнеза Србије, Сигрицу Теодора и покојног Мармена са војском, а они су узели собом и младог кнеза Павла, сина Брановог (оног) којег је ослепио Петар, кнез Србије. Бугари су преварно наступили против кнеза Србије и позивајући га на везу кумства и јемчећи му да они неће од њих имати никаквих невоља и тако су га преварили да изађе к њима и затим га одмах везали и одвели у Бугарску и он је тамо умро у тамници. Павле, син Бранов, заузео је његово место и владао је три године. цар, господин Роман, који је имао у Цариграду младог архонта(кнеза) Захарију, сина Прибислава (?Првослава?), кнеза Србије, послао га је да буде кнез у Србији и он је отишао и ратовао али је био потучен од Павла који га је заробио па га је предао Бугарима и њега су задржали у тамници.
Онда, три године касније, кад се и сам Павле супротставио Бугарима, ону су послали онога Захарију који је пре био послан од господина Романа, цара и он је протерао Павла те је сам заузео власт над Србима и одмах затим, знајући сва доброчинства цара Византинаца, он раскине с Бугарима, будући да није имао жеље да се њима покорава, него је радије учинио да цар Византинаца буде његов господар. И тако кад је Симеон против њега послао војску под Мармена и Сигрицу Тодора, он је послао њихове главе и њихову бојну опрему, цару Византинаца као знакове своје победе (зато што је још трајао рат између Византинаца Бугара), нити је икада прекидао, као и они кнежеви који су били пре њега, слати посланства цару Византинаца и наставио је бити у подређености и подложности њима. Опет, Симеон посла другу војску против кнеза Захарије, под Кненоном и Емнеконом и Ецбоклијом и такође, заједно с њима Часлава. Тада се Захарије уплаши те побегне у Хрватску, а Бугари су послали поруку жупанима да они треба да дођу к њима и да приме Часлава за свог архонта(кнеза) обећањем су их преварили и одвели чак до првог села, одмах свезали и ушли у Србију, и узели са собом свеукупан народ и старе и младе, и одвели су их у Бугарску, а само неки су побегли и отишли у Хрватску и земља остаде пуста. Затим, у то време ти исти Бугари под Алгоботуром уђоше у Хрватску ратовати и тамо су они сви били побијени од Хрвата. Седам година касније Часлав је побегао од Бугара са још четворицом и ушли су у Србију из Преслава и нашли су у земљи не више него само 50 људи, без жена или деце, који су преживљавали ловом. С овима он је запосео земљу и послао поруку цару Византинаца, тражећи његову помоћ и потпору и обећавајући да ће му служити, и бити послушан његовим заповестима као што су били и архонти(кнежеви) пре њега. И отада унапред, цар Византинаца непрекидно му је чинио доброчинства, тако да су Срби живећи у Хрватској и Бугарској и другим земљама које је Симеон растерао придружили се њему кад су чули за све ово. Још више многи су побегли из Бугарске и ушли у Цариград и њих је цар Византинаца обукао и опреминио и послао Чаславу. И, од богатих дарова цара Византинаца он је средио и населио земљу па је, као и пре, остао подложан и послушан цару Византинаца, па је сарадњом и многим доброчинствима цара ујединио ту земљу, и у њој учврстио своју владавину. Кнез Србије, већ из почетка, а то значи из времена цара Ираклија, био је подређен и подложан цару Византинаца, а никад није био подложан кнезу Бугарске.
У покрштеној Србији су насељени градови Дeстиник (Достиника), Чернавуск, Међуречје, Дреснеик, Лесник, Салинес (Соли тј. Тузла), и у области Босне Котор и Десник
Да би се запада осигурао, удаје ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу архонта, чиме је Травунију вазално везао за своју земљу.
Властимира насљеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успјешно одбио нови бугарски напад на Србију за време Бориса (852-888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија постала доста снажна држава.
У времену жупана Мутимира највјероватније је извршено "крштење Србије“.
Посљедњи Властимировић, кнез Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Након смрти цара Симеона 927.године, он долази у Србију из Бугарске те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тадашња Србија је поред централних области, обухватала Босну и Травунију. док је од преосталих српских земаља Хумом владао Михајло Вишевић.
По ЉПД који је ипак крајње непоуздан рукопис, Мађари су у тежњи да се освете за претходне поразе у једном ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили у Саву. У вријеме византијског цара Јована Цимискије (969-976.) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до ријеке Дунава, а Србија (вјероватно) привремено губи самосталност.
Владари;
- Непознати кнез, кнез (око 610 - 641.+)
- Вишеслав (Војислав), кнез (око 780.)
- Радослав Вишеславић, кнез (804 - 822.)
- Просигој, кнез (822 - 836.), Радославов син
- Властимир, кнез (836 - око 850.), Просигојев син
- Мутимир, кнез (око 850 - 891.), Властимиров син
- Прибислав Мутимировић, кнез (891 - 893.), Мутимиров син
- Петар Гојниковић, кнез (892 - 918.), син Гојника
- Павле Брановић, кнез (око 917 - 921.), син Брана
- Захарија Прибислављевић, велики жупан (921 - 924.), Прибиславов син
- Часлав Клонимировић, кнез (927 - 960.), Властимиров праунук
Породично стабло Властимировића урађено према рукопису Порфирогенита "De administrando imperio"
Како тема саживи написаће се још која
Poslednja izmena:
