Vlasi - Srbije i Bugarske

[G.L]

Паун Ес Дурлић
СВЕТИ ЈЕЗИК ВЛАШКОГ ХЛЕБА
Сликовница са речником у четрдесет слика

Балканкулт Фондација
БЕОГРАД
2010.

УВОД
(Минијатура о Власима источне Србије)

Део источне Србије који насељавају Власи обухвата подручје између четири реке: Велике Мораве на западу, Тимока на истоку, Дунава на северу и Црног Тимока на југу. У геоморфолошком смислу, ово подручје припада завршецима јужног огранка Карпатских планина, које се у великом луку пружају од Братиславе у Словачкој, преко Чешке, Пољске, Украјине и Румуније, до Србије, где се на превоју Честобродице везују са Балканским планинама. У Србији Карпате најпре сече река Дунав, формирајући живописну Ђердапску клисуру, а затим се овај горостасни планински ланац претапа у питоме низије, остављајући за собом планинске блокове Мироча, Дели Јована, Хомоља, Бељанице и Кучаја. У котлинама и клисурама између њих теку Поречка река, Ресава, Млава и Пек; њихови сливови нису само засебне хидрографске целине, већ и специфична етнографска подручја. Неколико таквих подручја чине још и равнице Звижд, Стиг и Браничево на западу, и Неготинска Крајина и Кључ на истоку. Већи градови источне Србије су Пожаревац, Мајданпек, Неготин, Зајечар, Бор и Ћуприја. Посебно су на гласу рудници Бор и Мајданпек, од којих овај други има и историју која почиње у доба Винче и с краћим или дужим прекидима траје преко 7000 година. Рудишта у његовој околини, заједно са археометалуршким локалитетима у Млави, чине овај крај европским завичајем метала, у коме је неолитска Европа учинила пресудан и коначан искорак из каменог доба. Али, није само археометалургија овде оставила своје древне споменике: у живописној клисури Ђердап налази се мезолитски локалитет Лепенски Вир, чувен по својим монументалним скулптурама и трапезоидним стаништима, а само пар километара низводно

5

 

[G.L]

је Власац, исходиште културе Лепенског Вира, али и место где је недавно пронађен камени жртвеник са графизмима који предисторију писма померају чак за неколико миленијума дубље у прошлост!
Реке Тимок и Пек су златоносне, од којих ова друга своје данашње име дугује античкој помами за златом. Потиче од старогрчке речи pekós � � � � � која је значила „овчје руно“, што сведочи о најстаријој техници испирања злата помоћу руна које се полагало у воду на окукама реке, да би се на његовим праменовима сакупило зрневље скупоценог метала, које је природна ерозија раздробила од кварцних жица са висова Хомољских планина. Траг Грка из времена Јасонових Аргонаута остао је поред овога и у топонимима Хомоље и Стиг.
Историјски извори на овоме простору бележе као најстарија племена Трибале, Мезе, Пикензе, Трикорнензе, Тимахе и Дарданце, али наука није сасвим сигурна која су од њих припадала Келтима, која Дачанима, односно Трачанима, а која евентуало Илирима. Келти су са собом на Балкан донели име Влах, које је касније наставило самостално да живи, мењајући одредиште не само у етничком него и у социјалном смислу. Ова шарена етничка сликa готово је до темеља романизована у распону од I до IV века. Романизација је по некој необичној историјској инерцији настављена и после распада Римског царства, што је на крају довело до стварања румунске државе северно од Дунава. Са тог простора у VI веку, управо преко источне Србије, на Балкан продиру словенска племена, која ће се ту временом трајно настанити. На подручју романизованих Трачана, за које је Херодот рекао да су „после Инда, највећи народ на свету“, формирала се словенска држава Бугарска, а западно од ње словенска држава Србија. Њихова граница током времена померала се са запада на исток, да би се од XX века усталила на Тимоку, у источној Србији. После Римског царства, овај део Балкана био је једно време под утицајем Византије, а у XV веку пао је под турску власт, која је успела да се одржи све до XIX века. Са распадом турске империје почиње стварање националних држава које данас срећемо на простору Балкана.
Иако је овај део Европе још од праисторијских времена карактеристичан по непрестаним променама етничке слике, чије је узроке, етапе или контуре понекад веома тешко похватати, сигурно је да основу за данашњу етничку слику источне Србије формирају етно-историјски, политички и економски фактори с краја XVII и почетком XVIII века. Преломни је тренутак био Велика сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем 1690. године која је, изазвана зверствима турске власти, готово испразнила ондашњу Србију. Преци данашњих Влаха били су у то време обесправљени сељаци, готово робови, под стегом бојара у румунским кнежевинама северно од Дунава, Влашкој и Молдавији, или под влашћу Аустрије и Мађарске на подручју Баната и Ердеља, а део у нимало бољем положају у Бесарабији или у Добруџи. Била је то она класа европских сељака од чијег су рада живели

6

 

[G.L]

сви остали сталежи, а чија је беда, како се данас оцењује, до неба вапила за помоћ! Зато не чуде историјски подаци који говоре о хиљадама сељака који напуштају ове области и беже преко Дунава на југ, у област између Мораве и Тимока, посебно током фанариотског режима који је у двема румунским кнежевинама владао више од једног века (1711-1821). Сама Србија је била демографски толико опустошена да је пред Пожаревачки мир (1718) имала једва 4000 становника, и то заједно са Београдом, (њено највеће село било је Богатић са 44 житеља!). Нешто каснији пописи откривају да Неготинска крајина има 33 насељена места са укупно 198 породица, Поречка нахија 15 насеља са 60 поданика, Хомољски дистрикт 10 насеља са 80 поданика, и тако редом! Иако су ови подаци увелико нетачни, чак и вишеструко умањени због начина пописивања и скривања становника, опет одају суморну слику огромне пустоши која је владала тадашњом Србијом, за коју ретки путници још веле и да је „готово сасвим покривена шумом“.
Досељавање Влаха са севера плански је подстицала у једном тренутку и аустријска власт, чијој је администрацији, са седиштем у Темишвару, после Пожаревачког мира припао део карпатске Србије. Према историјским изворима, аустријски државници имали су задатак „да од задобивених земаља, нарочито од Србије, створе не само један извор више за војничку и финансијску снагу Хабзбуршке монархије, већ земље у којима ће нови ред и народ, потпуно задовољан новом владавином, бити привлачна сила за остале хришћане у Турској“. План је заправо био да се освајање балканских земаља оправда наводном потребом „увођења европске културе међу балканске варваре“. Зато не чуди што сам командант Темишварске администрације, гроф Клаудије Мерси, лично обилази групе банатских Влаха које је Администрација преселила у Србију 1721. и 1722. године, брине о њиховом распореду на простору између Тимока и Кучајне, и подстиче их да наставе сами да раде на довођењу својих рођака с подручја Баната. Привучени том политиком, с југа, из крајева под Турцима, долазе Срби такође у таласима, од којих је нарочито значајан онај из 1737. године, јер га је предводио тадашњи српски патријарх Арсеније IV. Иста аустријска власт, сада у лику фелдмаршала Фредерика Хајндриха, прихватила је пристигло српско становништво и населила га у делу Црне Реке који је био под њеном управом. Сем разумљивих унутрашњих сељакања, међусобних мешања и претапања, никаквих других етничких потреса овде касније није било, ако се изузму буне, устанци и ослободилачки ратови, кроз које су Власи и Срби пролазили заједно, раме уз раме. Када на подручју данашње Румуније почиње формирање румунске националне свести у XVIII и XIX веку, наших Влаха тамо више није било. Од пресудне је важности ипак то што су ти обесправљени бојарски поданици, овде, у карпатском делу Србије, први пут дошли до своје земље; заузимали су је где су хтели, и колико су хтели, и из пустаре, зарасле у коров и прашумски густиш, крчењем je претворили у обрадиво земљиште, и на њој, као свој на своме, опстали, и остали све до

7

 

[G.L]

данас. Више никад нису имали разлога да се враћају назад, код окрутних бојара и бездушних чокоја, ни стварно, ни у мислима. У веома богатој и разноврсној усменој књижевности Влаха, нису забележени мотиви у којима се изражава туга за напуштеним крајевима, ако се изузму веома ретке лирске песме у којима се куне река Дунав што је раздвојила брата и сестру, или момка и девојку. Ни румунске кнежевине, заузете својим унутрашњим бригама, нису показивале неки посебан интерес за своје избегле сељаке, сем у случајевима када је њихов број био толико велики да су оне остајале готово пусте, као што је било 1741. године када је, како пише румунска историја, због најстрашнијих фискалних експлоатација које је тада увео фанариотски режим, „више од 14.000 сељака емигрирало на југ Дунава, а многи други су се сакрили широм земље, тешко угрожавајући приходе трезора и Порте“. Сељак је био економска сировина око које су се отимале државе феудалног доба, јер je пуста земља била фатална за њихов феудални систем.
Слично је било и са Црквом која без верника, практично, не може да опстане. У нашем случају, православна Црква је пратила своје вернике, и Србе и Влахе, и то са службом на њиховим језицима (на влашком понегде до средине XIX века), али њен богословни ниво био је на најнижем ступњу од кад је ова црква настала. Такво стање је потрајало и након одласка Турака, и ова дуготрајна слабост Цркве свакако је један од узрока што се у источној Србији очувала етнографска свежина какву је тешко наћи на другим странама хришћанског света. Али, важнији узрок лежи у самој структури влашке породице, у којој је жена сачувала слободу Трачанке (о којој сведочи Херодот), а из руку није испустила главну улогу у обредном животу коју држи још од матријархата! (Није ништа необично када истраживач и данас, два миленијума по Христовом рођењу, међу старијим Влајнама које воде помански обред, још увек налази оне које за Христа никада нису чуле!).
О стариначком становништву у овом делу Србије веома се мало зна, иако су, према турским пописима, ови предели (на пример у XVI веку) били веома густо насељени. Немоћ науке да поуздано документује оно што је од њих остало иза великих емиграција, огледа се у маниру да у „старинце“ сврста све оне који, при давању усмених података о генеаологији, нису знали своје порекло! Тако је поступила у српској науци веома утицајна Цвијићева антропогеографска школа с краја XIX века, али се у тој научној области до данас мало тога променило! Старинаца је свакако било и међу Србима и међу Власима, али њихов број је у односу на досељенике био толико незнатан да они, сем утицаја на очување географске номенклатуре, друге видљивије трагове нису успели да оставе. Неспорно је, на пример, да око две трећине влашких села имају српска имена - што значи да их нису засновали Власи (нити да је окружење било влашко) - док поуздано влашка имена, чије је постојање пре XVIII века документовано турским пописима, носи једва десетак села. Уз то, легенде о именима села лишене су сваког смисла: као

8

 

[G.L]

очит производ сељачког домишљања, предања показују да правог и пуног духовног контакта између новоселаца и старинаца готово нигде није било, а постоје примери и код Влаха и код Срба да су имена неких места просто пренета из краја одакле су се преци доселили. И код мешања људи исто је као кад се меша све друго у природи: већа маса надвлада слабију, а потом обоји целу мешавину.
С друге стране, сами Власи нису етнички компактни. Деле се према традиционалној економији на две групе: равничаре земљораднике, који живе на истоку, у равницама око Дунава и Тимока, и брђане сточаре, који насељавају замашни остатак брдско-планинске територије западно од Мироча и Дели Јована. Равничари се зову Царани, јер су пореклом из Ţara rumânească, како се на румунском језику звала равничарска кнежевина Влашка (и они су заправо Власи proprie dicti!), а сточари се зову Унгурјани, јер су им се преци највећим делом доселили из крајева под влашћу Ungura (Мађара). Обе групе говоре архаичним варијантама језика који је настао из балканског латинитета, и који је временом, у њиховом одсуству, у данашњој Румунији постао књижевни, и то Царани олтенским, а Унгурјани банатским дијалектом тога језика. Према дијалекатским особинама, у оквиру Унгурјана уочава се и једна посебна група која је понегде себе звала Мунћанима; насељена је у Поречкој и Црној Реци, и вредна је пажње јер је код ње обредни хлеб најбоље очуван. Према нашој процени, Унгурјани су најбројнији и чине готово половину Влаха (приближно 47%), број Царана је око 33% а Мунћана око 20%. Постоји и оаза Буфана у рударском Мајданпеку, који су старином Олтенци, а у Мајданпек су дошли из банатских рудника половином XIX века. Овде су њихове најмлађе генерације већ сасвим посрбљене, као и свуда где су Власи постали део варошког становништва. Поред ових, у источној Србији постоји и неколико села влашких Рома, старином такође са румунских простора, као и непознат, али свакако незнатан број сродних Цинцара – Armăna, који су се у селима претопили у Влахе, а у варошима у Србе.
Тачан број Влаха се, иначе, не може сазнати путем уобичајених пописа. Власи су у Србији временом постали флотантна маса двојног идентитета, која се на пописима најчешће изјашњава за Србе, стављајући тако у први план гео-политичку припадност, односно држављанство, у односу на етничко порекло и националност. (Често је истраживач на терену у прилици да чује простодушно, али логично објашњење: „Пишем се да сам Србин, јер живим у Србији, а Румун нисам јер не живим у Румунији!“). Званично, на последњем попису из 2002. године, Влаха је у Србији било 40.054, али оних којима је матерњи језик влашки – а то је онај језик којим се говори до поласка у школу – било је 54.726. Највећи број Влаха био је на попису из 1895. године (159.510), када су чинили 7,66% српског становништва. Тада су пописивани као Румуни, на основу обавезе коју је Србија преузела на Берлинском конгресу 1878. године, који је питање мањина наметнуо као

9

 

[G.L]

један од услова за добијање међународног признања. Била је то, с једне стране, правна последица формирања Румуније (уједињењем Влашке и Молдавије 1862. г.), која је на овом конгресу такође међународно призната, и с друге стране, изражене свести српске државе да су Власи de facto румунска мањина. По истој логици, овај живаљ је до Берлинског конгреса пописиван под именом Власи, јер га је Србија с правом везивала за Влашку, или за њене суседне области са сродним становништвом. До новог преокрета у пописној номенклатури долази под утицајем догађаја у Другом светском рату, из кога југословенски комунисти излазе као победници. Њихово политичко настојање да се Власима после рата поврати макар номинални статус мањине, влашки чланови Партије и малобројни интелектуалци листом одбијају! По угледу на њих, и потакнути ставом солунаца, угледних бораца из Првог светског рата (а у амбијенту у коме је идеолошки монолитно све више тражило уздржавање од етнички посебног) – обични људи се више не изјашњавају као Румуни, али све ређе ни као Власи. Тако се десило да Влаха на попису из 1961. године буде свега 1339! Данашњи број Влаха се, међутим, може израчунати приближно, на основу разних демографских и етнографских параметара (на пример, само број становника у чисто влашким селима износи 120.000!). Рачунајући и мешовита села, варошко становништво и дијаспору, долази се до цифре од најмање 200.000 српских држављана који могу бити потомци влашких досељеника из прве половине XVIII века, али и нешто каснијих времена, јер се процес досељавања продужио и кроз наредни век!
У Србији данас, на корак до Европске уније, једна сасвим особена људска заједница, особене историје и духовне културе, тражи могућност да с њом уђе у тај велики, нови свет, а да што мање оштети онај део свога бића који је чине посебном: и у односу на Румунују, са чијег су простора дошли њени далеки преци, и у односу на Србију, у чије стварање је уткала сав свој потенцијал.

10

 

[G.L]

Nadam se da ce biti i drugih izvora o Vlasima na ovoj temi, posto sam tako i zamislio ovu temu, kao temu gde ce se iznositi izvori o Vlasima.

Nadam se da ce diskusije biti na nivou.

 

[Lesandar]

Дискусија већ није на нивоу зато што је извор проблематични прорумунски лобиста.
Предлажем катанац.

 

[gost 226460]

Nadam se da ce biti i drugih izvora o Vlasima na ovoj temi, posto sam tako i zamislio ovu temu, kao temu gde ce se iznositi izvori o Vlasima.

Nadam se da ce diskusije biti na nivou.

objasni ti meni kako neko zna dali je vlah ,glavne karakterristike ?Koliko ja znam vlasi su nacionalna manjina u srbiji i zive na istom ivou kao i srbi ...mozda gresim

 

[Сребрена]

Дискусија већ није на нивоу зато што је извор проблематични прорумунски лобиста.
Предлажем катанац.

Dobar predlog .

 

[Socrates]

Дискусија већ није на нивоу зато што је извор проблематични прорумунски лобиста.
Предлажем катанац.

predlazem katanac za Lesandra i Srebrenu kada se radi o ovoj ili bilo kojoj drugoj temi koja sadrzi termin "Vlasi"
Ovaj Durlic "vas prorumunski lobista", inace samozvani etnolog a nastavnik likovnog i ex clan JULa radi za SNS T. Nikolica.

Kako SNS moze biti prorumunska ??

Sta ako kazemo provlaski aktivista - da li to znaci protiv - srpski aktivista?

 

[Добро дошли]

predlazem katanac za Lesandra i Srebrenu kada se radi o ovoj ili bilo kojoj drugoj temi koja sadrzi termin "Vlasi"
Ovaj Durlic "vas prorumunski lobista", inace samozvani etnolog a nastavnik likovnog i ex clan JULa radi za SNS T. Nikolica.
Kako SNS moze biti prorumunska ??
Sta ako kazemo provlaski aktivista - da li to znaci protiv - srpski aktivista?

Било је бар 10-так тема о Власима у Источној Србији и ко се све није ,,качио'' на њих.
И све су се теме сводиле на лобирање прорумунских активиста да докажу да су Власи = Румуни.Највероватније да је то исплатљив посао. И оно мало озбиљних људи који су хтели да изведу на чистац порекло Влаха у Источној Србији, теме су напустали због налета прорумунских лобиста.
И ова тема ће у том правцу јер је зато и постављена.
Модератори, катанац на ову тему.

 

[Milan BRN]

predlazem katanac za Lesandra i Srebrenu kada se radi o ovoj ili bilo kojoj drugoj temi koja sadrzi termin "Vlasi"
Ovaj Durlic "vas prorumunski lobista", inace samozvani etnolog a nastavnik likovnog i ex clan JULa radi za SNS T. Nikolica.

Kako SNS moze biti prorumunska ??

Sta ako kazemo provlaski aktivista - da li to znaci protiv - srpski aktivista?

Samozvani etnolog

 

[Socrates]

Samozvani etnolog

Pa, pitajte ga kako je i od koga dobio diplomu tokom `90-ih .
Ne necu da dovodim u pitanje njegov rad i istrazivanje na terenu, zalaganje
koje je nesumnjivo vredno suhoga zlata.
Mene je vise interesovao njegov karakter i ljudske osobine - profil.
To je bio razlog za pre iznete opise doticnog.

Rumuni, Vlasi, Srbi, Albanci -
isto sr-nje razlicito pako-vanje

ajd uzdravlje.

 

[G.L]

PETAR SKOK
ETIMOLOGIJSKI RJEČNIK
HRVATSKOGA ILI SRPSKOGA JEZIKA
U r e d i l i a k a d e m i c i
MIRKO DEANOVIĆ i LJUDEVIT JÓNKÉ
Surađivao u predradnjama
i priredio za tisak
VALENTIN PUTANEC
KNJIGA TREĆA
ponii'-Ž
JUGOSLAVENSKA AKADEMIJA ZNANOSTI I UMJETNOSTI
ZAGREB 1973

Vläh

Vläh m (Vuk) = Via, pl. Vlasi (Kosmet) =
Via, pl. Vlaji (ZK) »l ° Latinus (glagoljski kalendar
iz g. 1491. i glagoljski blagdanar 1506),
2° Rumunj (Vukov pravi Vlah), 3° Talijan
(upor. slov. Ľah, ovamo Vlaîka ulica u Zagrebu
·= Vicus Latinorum, naselje talijanskih
obrtnika u 13. v., tako i stčeš. vlach, polj. wioch,
dok je kod Ukrajinaca wołoh = Rumunj), 4°
Cincarin (u Makedoniji), 5° (u srednjem vijeku)
čovjek iz vlaškog katuna, nomadski pastir
(značenje po socijalnom zanimanju i nomadiziranju
υ staroj srpskoj kao i u hrvatskoj državi,
bez obzira na vjeru i narodnost, a 1468. vlak osobujni
kneza Manina Frankapana, 1470. daje se za
kmeta crikvi s v. Marije u Crikvenici), 6° prijenos
na Slavene (najčešće Srbe), kod Mlečana slavenski
stanovnik koji se seli iz Turske na njihov
teritorij, kod Hrvata stanovnik Srbin pravoslavac,
koji se doseljuje u Vojnu granicu sa turskog
teritorija, kod Muslimana u Kosmetu =
rlsjanin = Srbin, kod Muslimana u Bosni
= pravoslavac, 7° ime kraja: Stari Vlah (teritorij
u Sandžaku)«. Značenje 6° stvara opozicije:
na nekadašnjem mletačkom teritoriju između
stalnosjedilaca i doseljenika bez obzira na
vjeru. Otočanima Bodulima je Vlah bez razlike
vjere stanovnik na kopnu oko Biokova, kod
Hrvata opreka katolika i pravoslavaca, kod
Muslimana opreka između pravoslavaca i muslimana.
Religiozne opreke imaju za posljedicu
da Vlah dobiva pejorativno značenje. Zbog
toga dobiva pejorativno značenje i Šokac i
Kranjac. Femininum se pravi s pomoću -yňi
(tip Gfkinja) Vlahinja (Vuk) = Vlanja (ŽK) =
Vlainka (Kosmet) = Vlaškinja (Kosmet) = u
Dubrovniku vlahinja »seljanka« = Lahinja (vrelo,
Marindol kod Karlovca). Pridjevi na -ov
Vlahov (makedonsko i dalmatinsko prezime),
visovi Vlahová iod Kaiebake u Tesaliji; na -ski
vlaški, 1476. knez, sud, zakon, 1321. zemlja u
staroj hrvatskoj državi, vlaškijeh sedam kraljevina
(narodna pjesma), također toponomastik Vlaški
grad, Vlaška Kula (Lika), ime kraja Vlaška
»Rumunjska«, Mala Vlaška (1702, oko Pakraca),
Vlasca u Rumunjskoj. Na -да Vlahinjin.
Pridjev vlaški je poimeničen na -ina laiciņa

606

f »vrsta bijelog grožđa« (Buzet, Sovinjsko polje,
značenje »talijansko grožđe«). Upor. slov.
laškica (upor. rus. vološkaja repa) »wälsche
Rübe, Topinambur«. Deminutivi na -ič vlašić,
također prezime kod Hrvata (ŽK), vlâsUi
(Vuk, Dubrovnik) »ljudi zakona grčkoga« (sa
s mjesto š možda zbog disimilacije š — ć >
s — č) ili prema pluralu (v. i s. v. vlašići »plejade
«). Najstarija je potvrda iz 1070. villa
Vlasichi na Pagu. Vrlo čest toponim, Vlašić,
planina kod Travnika, sa -ič kao u MUčić =
Mlečanin. Ovdje će značiti po svoj prilici dalmatinske
Romane, a ne kao u Vrbanji na Hvaru,
gdje se, kada na Biokovu pale vatru, veli Vlašići
goridu oganj. Na -e, gen. -eta Vlaše, na -če
Vlasce, na -ica Vlahinjica, na -ьс > -ас vlasac,
gen. -sca = na -lk vlđšik »allium ascalonicum«.
Kol. na -ãd Vlâsãd, gen. -i, prošireno na -ija
Vlašadija (prema Srbàdija). Denominai na -iti
vlašiti (se), -im (Vuk) (po-). Odatle na -ica
povlašica f (Hrvatska). Složenice: Karàvlah <
tur. Karaiflak za nekadašnju rumunjsku kneževinu
Vlašku = njem. Walachei. Odatle Karavlaška.
U Bosni se Karavlasi zovu Kòritãr, jer
prave korita. To su rumunjski Cigani. Turskom
se složenicom prevodi bizantinsko Μαυρόβλαχος.
Bizantinsku složenicu preuzeše Mlečani, odatle
morlacco (1431; Vlasi ali Mur laki, 1568,
Krk; Radošie morlačko ili vlaško selo, Senj,
1580) za balkansko stanovništvo koje seli na
njihov teritorij za vrijeme Turaka. Ta riječ
putuje Evropom. I sam Goethe naziva jezik
Hasanaginice morlakisch. U španjolskom morion.
Vuk ima iz Dalmacije Turkòvlah za Vlaha,
ti. Moriaka iz Turske. U crnogorskoj narodnoj
pjesmi lice Vlašić Radula ima zaista i rumunjsko
lično ime slavenskog podrijetla. To je Radul-beg
iz Karavlaške, koji se oženio sinovicom Ivana
Crnojevića (narodna pjesma: naljuti se Vlašiću
Radulei Golu sablju u rukama nosi). Na opreku
Musliman (= Turčin) — Vlah »Srbin« upućuje
u narodnoj pjesmi naziv vlaške poglavice, koje
će Alipaša pohvatati u Ložnici. Taj Turčin
zove se samovoljan Turčin Vlah-Alija. Pleme
Riđana kod Nikšića (Onogost) smatraju Dubrovčani
Vlasima. Tu su Luburi. I narodna ih
pjesma smatra takovima. To se vidi iz imena
Vlasce Vuče Riđanine. Prijenos prvobitnog
značenja riječi Vlah »pastir romanske narodnosti,
koji živi u katunima« (v. značenje 5°,
upor. u Dečanskôm hrisovul ju katun vlaš'ki,
u narodnoj pjesmi također čobanin vlaški) u
značenje »pokretni narod srpskog podrijetla«
(značenje 6°) objašnjava se historijom. Već u
vrijeme Lucijevo zovu se oni stanovnici koji
žive između Bosne i Dalmacije, a dovode svoja

stada u okolinu primorskih uvala, da prezime,
Morlaki ili Vlasi. Ako su se nastanili u otočkim
mjestima, zovu se i danas Vlasi, premda su
katolici kao i ostali Boduli. Stanovnike Maslinice
na Šolti (katolici) zovu ostali Boduli Vlasima.
Jednako tako zovu Hvarani stanovnike Sućurja,
a Bračani stanovnike Sumartina. Isto se tako zove
i velikim dijelom i hrvatsko stanovništvo
Istre Vlasima, gdje su opozicija starosjediocima
Hrvatima, Bezjacima. Još prije provale
Turaka Vlah označuje pokretno stanovništvo,
koje se upotrebljava za naseljavanje i za stvaranje
novih kmetova i pastira. God. 1484. N.
Gereb oblašćuje plemenitog (nobilis vir) Johannesa
Kuchych de Razwayavacz (— Razvaja
vas = Razvode, selo u Promini kod Knina),
da može na svoje imanje dovesti i tu naseliti
Vlahe ne samo s turskog nego i s mletačkog
područja. Naseljivanje zemlje Vlasima potvrđeno
je i u staroj srpskoj državi. U Dečanskom
hrisovulju iz g. 1326. veli se: » prosi me jepiskopb
prizrênski Arsenije, da mu sbjedinju zemlju
Vlahom na Blatci. G. 1470. daje se jedan Vlah
za kmeta i za pastira. G. 1436. ban Ivan Frankopan
potvrđuje u Klisu Vlasima njihove stare
zakone. Tu se razlikuju naseljeni i nenaseljeni
Vlasi i prema tome se određuje: Ki Vlah
ima selo, da služi s' ипсоть (tj. da plaća porez),
a ki nima sela, taj na konju šćitomb i sb тасеть
ali střílami i sb mačem. Ti hrvatski Vlasi
živjeli su oko Cetine i na Velebitu, a vjere
su katoličke. Među njima je doista bilo balkanskih
Rumunja, koji se u nauci zovu danas
zapadni Rumunji. Ostataka rumunjskog brojenja
konstatiran je sam na Velebitu. Njih sele
Frankopani na Krk, preko Podgorskog kanala,
koji Talijani zovu Canale della (montagna)
Morlacca. Na Krku se sačuvao i rumunjski
očenaš (bili su katolici). Sele i dalje oko Učke
u Istru, gdje şu se u Ćićariji pohrvatili, te
u Žejane i Šušnjevicu, gdje su još i danas
dvojezičnjaci. Hrvatski şu Vlasi imali svoju
zasebnu organizaciju. U Klisu se ustanovljuje
da vlaški knez s' sudci ima (suditi) dva
krat u godišta po Vlasih (Vlasi = vlaške zemlje,
pl. kao Hrvati oko Zadra »Hrvatska«). Po toj
zasebnoj organizaciji razlikuju se Vlasi u
staroj hrvatskoj državi od onih u staroj srpskoj
državi. U staroj srpskoj državi razlikuju se
sela i katuni vlaški. Upor. u Dečanskom hrisovulju
: priložiti hrämu semu sehb i katuntb
vlaš'kihb. Katun je nestalno naselje vlaških
pastira. Takvih je bilo i u blizini balkanskih
gradova u Dalmaciji. Odatle dalmatinsko
prezime Katunarić. U staroj srpskoj državi
istaknuta je u Dušanovu zakonodavstvu oštra

607

 

[G.L]

-opozicija između Srbina stalnosjedioca, koji
živi na vlasteoskoj ili manastirskoj zemlji, i
Vlaha, pastira ili nomada, koji se kreće sa
tvojim stadom u ljetovališta u planini i zimovišta
u toplijim (primorskim) krajevima.
Potvrđeno je u 15. v., kako se pascula ... in
comitatu None a parte orientali que omni anno
affictantur Vlachis. Vlah kao oznaka krajiških
doseljenika dade se potvrditi od 1613, 1642,
kad se veli, da je vlaškim sinom ivaničke krajine
nemoguće služiti tlakom zagrebačkom
biskupu, jer im je dosta tlačiti generalu; 1639.
ni križevačkoj krajini razlikuju se slovenski
(od Slovinje — Slavonija), predavečki i vlaški
sini — 1642. laški sini. 1666. razlikuju se
Vlahi i Hrvati, koje naseljuje Nikola Erded
u Hotinj Zelin. Opreka između pokretnog
stanovništva zvanog Vlasi i nepokretnog zvanog
Hrvati, Bezjaci itd. izrazuje se i u psihološkim
razlikama, kako je i prirodno. Stalnosjedilac
opaža kod Vlaha nepouzdanost. Kod
njega riječ Vlah dobiva pejorativno značenje.
To se izražava u narodnim poslovicama:
Ni u loncu suda, ni u Vlahu druga (Banja
Luka, Bosna). Pored onih, što ih je zabilježio
Vuk, dodaj još ove: Ni u moru mire,
ni u Vlahu vire (Sinac, Lika). U Vukovoj
narodnoj poslovici: O Turčine, za nevolju
hume, a ti Vlaše, silom pobratime. Uporedi u
Vukovoj narodnoj pjesmi: Nuto vale, vlaškog
svetitelja! Meder su ga na suncu sušili. Kako
Vlasi nisu bili prvobitno poljoprivredno stanovništvo,
nego su to kasnije postali, kad
napuštaju nomadski život, nije čudo što se
na to odnosi Vukova narodna poslovica: U
bogata Vlaha skupa šenica. Stalnosjedioci opažaju
i druga svojstva kod njih. ŽK kažu npr.
srami se kaj vlaška mnada. Upor. kod Vetranića:
Nijesam ja vila ... neg" vlaška sibila.
Da je riječ Vlah i na našem teritoriju imala
prije svega samo etnografsko značenje, to
osim Vlaška ulica = Vicus Latinorum potvrđuje
i madžarski toponim Nagy Olasz
(čemu se ima podrazumijeti falva »Veliko
vlaško selo«) > Mandelas (selo u Praškoj
gori) = Franca villa = gr. Γραγκοχώριον
u kojem su Francus preveli Madžari prema
slav. pluralu Vlasi > Olasz, kako i danas
Madžari zovu Talijane. Da etnik može dobiti
značenje naroda po zanimanju, to dokazuje
naziv Romanus, koje je rumunjski narodni naziv
Romín = Rumîn, cincarski aromîn, sa α-,
kojim se počinje svako r kao u tur. urus =
Rus. Ta riječ znači i u Munteniji »kmet« isto
što u Erdelju madž. iobagi. U arb. kod Toska
sing. rëmë, pl. rëmër, remè'nj znači ne samo

vlaškog pastira, nego i seljaka uopće. Tako
u ngr. βλάχος znači također »seljak uopće«.
Slav, riječ Vlah je postala ne samo kod Neslavena
u srednjoj Evropi naziv za Romana nego
i na Balkanu. Nijemci Walach (s umetnutim
a), odatle češ. valach (odatle Valašsko na Moravi
za rumunjske karpatske pastire, koji su
se naselili u Moravskoj). Madžari upotrebljavaju
slav. singular oláh za Rumunja, a pl.
olasz za Talijana. Kako oláh ima pejorativno
značenje, upotrebljava se danas Román za
Rumunja. Na Balkanu već Grci u Bizantu
(Romeji) upotrebljavaju βλάχος. Od njih preuzimlju
naziv za Rumunje Turci Iflak (Karaiflak).
Arbanasi pored rëmër imaju i vllah
(Godin vila), pl. vlleh, Vllenj m prema f
Vllakë - Vlahinkë »Vlahinja« pored Vllahinjë,
vllahishtS f »rumunjski jezik«. Odatle
Vllahtnikë »Vlaška«, obrazovano istim sufiksom
kao Shqinikë »Makedonija« < sclavinica. Kako
kod Arbanasa vila znači i »brat«, postoji i
Rëmë, pl. Rëmër < Romanus. I jedan dio
balkanskih Rumunja sjeverozapadno od Soluna
u planini Nidže zove svoj jezik vlaıesc
»vlaški«, onako kako i Makedonci nazivaju cincarski
jezik. Slog via- u riječi vlah nastao je po
zakonu likvidne metateze, upór. polj. wioch,
rus. volóh. Vlah je praslav. (?) posuđenica
iz got. *walhs, stvnjem. walah, walk, nvnjem.
velsch. U germanske jezike ušla je ta riječ od
imena keltskog naroda Volcae (Caesar), Ούόλ-
και (Strabo, Ptolomej). Ta je riječ u keltskom
dijalektu (gali, upór. engi. Wales, Cornwall}
pridjev fole u značenju »celer, alacer, brz«, a
dovodi se u etimologijsku vezu s našom vlas,
jer su .nosili veliku kosu (upor. Arecomici).
U slav. jezike došla je po svoj prilici iz balkansko-
gotskoga (Ulfila) na donjem Dunavu,
gdje se Slaveni prvi put između 4. i 5. vijeka
upoznavaju s Romanima na donjodunavskom
limesu.
Lit.: ARj 5, 875. 6, 441. Mazuranić 1584.
Elezović ì, 83. Miklósié 393. Holub-Kopečný
407. Bruckner 626. Vasmer l, 222. RSI 6, 195.
Mladenov 71. GM 476. Mann, An historical
albanian-english Dictionary 426. 561. Tiktin
1335. Hirt, РВВ 23, 337. Melich, ASPh 32,
106-108. 38, 245. Vuk, Narodne pjesme
l, 3. 2, 233. 266. 520. 523. 3, 75. 547. 4, 239.
6, 559. BI 730. Narodne poslovice 244. 325.
Vetranie, StPH 3, 213. Hraste, Rad 272, 6.
Smičiklas, Oslobođenje 253. 266. 356. Štrekelj,
50, 68. GISUD 49, 365. Lopašić, Sporn, l, 94.
3, 439. 2, 207. 261. Urb. 409. 3, 26. Starine 42,
389. Šurmin 105. 433. Lucio, Delle memorie
di Tragurio, Venecija, 1647, str. 460. VZA

608

16, 318. Stefanie, Rad 285, 85. Kadlec, Valaši
(cf. Skok, GIZM 30, 295-316). Skok, Dol.
89-90.

609

 

[Mrkalj]

Ovaj natpis nastao je na bazi osnivačke povelje manastira Žiča, koju je Stefan Prvovenčani izdao krajem 1219. godine.

A ovo su Vlasi koje smo dali ovoj crkvi - ovo su imena: Grd knez s decom, Radota, Vlkoslav, Tihomir, Stanimir, Vojihna, Dragšan, Njegoslav,(6) Zlina, Miroš, Brajen, Njeguš,(7) Njegota,(8) Sina, Radomir, Dragan, Bratin, Vojilo, Držihna, Pačemil, Batina, Bratmir, Draguš, Tihomir, Brateš, Grdoš, Gostilo, Pop, Pačen, Bun, Stan, Dragoman, Stan, Desislav, Kupljen, Dajša, Berilo, Njeg,(9) Bunilo, Dragomir, Braten, Stanimir, Bratonjeg, Njegota(10), s decom, Draguš, Bratilo, Radoslav, Tudor, Lucan, Dobromir, Dragoslav, Mužilo, Tihoč, Dragomir, Draguš, Kuman, Milobrat, Draguš, Dragoslav, Brapa, Predilo, Draga, Prvoslav, Draguš, Poligrad, Radiš, Tihomir, s taštom i decom, Zlata, Stan, Dragan, Pop, Mik, Dobriša, Berilo sa decom, Gostimir, Rad, Gostimirova mati, Čuč, Kuman, Bratoslav, Buta, Njeg,(11) Vasil, Brateš, Bratoslav, Dobrc, Ljev,(12) Dragomir, Sraštan, Tudor, Tihomir, Bunilo, Braja, Gostilo, Vojmir, Božaja, Turjak, Predimir, Buč, Krasimir, Bratilo, Budislav, Tihoslav, Mrgela, Raduš, Kupljen, Bratan, Bun, Prodan, Vojihna, Bratohna, Gostiša, Ilija, Bukor, Rad, Bratina, Bala, Sracin, Hrelja, Milac, Dobromir, Sina, Vlad, Desilo, Dobroslav, Tešimir, Budin, Božica, Kuman, Bukor, Rad, Vlad, Stan, Ponjeg,(13) Rug, Grdoš, Zlata, Stan, Dragut, Vlksan, Bogdan, Bratoslav, Begota(14) s decom, Tolak, Dragun, Lubota, Kulin, Velimir, Brzej, Tudor, Bukor, Nanota, Sina, Njeg,(15), Brateša, Berislav, Prvoslav Buckat, Crnomuž, Grdan, Nikola, Dragoš, Dragoslav, Vojin, Gugota, Vusin, Skoromir, Pružin, Vojislav, Doda, Radota, Velimir, Povržen, Vojislav, Berilo, Miroš, Veljen,(16) Sracin, Andrija, Begota,(17) Gostilo, Čvrnjega,(18) Grgur, Bukor, Bogdan, Stan, Desimir, Bežan,(19) Pljen,(20) Vratiša, Dedol,(21) udovica Dragušla i Tus s majkom, Gripon, Črnota, Stan, Šarban, Vojnjeg,(22) Belota,(23) Vojila, Miroš, Slavko, Gostilo, Njež(24) Prodan, Bun, Đed(25) Draguš, Gunja, Bratimir, Vokosav, Gostimir, Hodiša, Predihna, Bukor, Trusen,(26) Nerad, Singur, Draguš.....​

Ave Caesar!

 

[Mrkalj]

Popis "vlaških" imena iz sledeće povelje:


Charters of the Serbian rulers realted to Kosovo and Metochia (Živković-Bojanin-Petrović):

King Stephen the Firstcrowned establishes the monastery of Žiča and endowes it. Dated: around 1220. This charter is preserved as an inscription on the wall in Žiča.

Na str. 37-38:
And these are the vlachs that we gave to this church, the names are the following: Grd the prince with his children, Radota, Vlkoslav, Tihomir, Stanimir, Voihna, Dragšan, Negoslav, Zlina, Miros, Brajen, Negus, Negota, Sina, Radomir, Dragan, Bratim, Voilo, Držihna, Pasemil, Batina, Bratmir, Dragus, Tihomir, Brates, Grdos, Gostilo, the priest Pačen, Bun, Stan, Dragoman, Stan, Desislav, Kupljen, Daiša, Berilo, Neg, Bunilo, Dragomir, Braten, Stanimir, Bratoneg, Negota with his children, Dragus, Bratilo, Radoslav, Tudor, Lucan, Dobromir, Dragoslav, Mužilo, Tihoč, Dragomir, Draguš, Kuman, Milobrat, Dragus, Dragoslav, Brapa, Predilo, Draga, Prvoslav, Draguš, Poligrad, Radis, Tihomir and his mother-in-law with the children, Zlata, Stan, Dragan, the priest Mik[a], Dobriša, Berilo with his children, Gostimir, Rad, mother of Gostimir, Čuč, Kuman, Bratoslav, Buta, Neg, Vasil, Brates, Bratoslav, Dobr[e]c, Lev, Dragomir, Srastni, Tudor, Tihomir, Bunilo, Braja, Gostilo, Voimir, Božaja, Turjak, Predimir, Buč, Krasimir, Bratilo, Budislav, Tihoslav, Mrgela, Radus, Kupljen, Bratan, Bun, Prodan, Voihna, Bratohna, Gostiša, Ilija, Bukor, Rad, Bratina, Bala, Sracin, Hrelja, Milc, Dobromir, Sina, Vlad, Desilo, Dobroslav, Tesemir, Budin, Božica, Kuman, Bukor, Rad, Vlad, Stan, Poneg, Rug, Grdos, Zlata, Stan, Dragut, Vlksan, Bogdan, Bratoslav, Begota with his children, Tok, Dragun, L[j]ubota, Kulin, Velimir, Brzei, Tudor, Bukor, Nanota, Sina, Neg, Bratesa, Berislav, Prvoslav, Buckat, Crnomuž, Grdan, Nikola, Dragos, Dragoslav, Voin, Gugota, Vusil, Skoromir, Pružin, Voislav, Doda, Radota, Velimir, Povržen, Voislav, Berilo, Miros, Velen, Sracin, Andrija, Begota, Gostilo, Čvrnega, Grgur, Bukor, Bogdan, Stan, Desimir, Bežan, Plen, Vratisa, Dedol, widow Dragusla and Tus with his mother, Gripon, Črnota, Stan, Šarban, Voineg, Belota, Voila, Miroš, Slavko, Gostilo, Než, Prodan, Bun, Ded, Dragus, Gunja, Bratimir, Vlkosav, Gostimir, Hodisa, Predihna, Bukor, Trusen, Nerad, Singur, Dragus.


Iz iste knjige str. 58;
And these are the vlachs: prince Voihna with his children, his son-inlaw Prvoslav with his children, his brother Stanislav and the other brother Brzotić, Dragomir with his children, his son Bunilo with his children, and his other son Bratan with his children, Predimir with his children, his brother Šerban with his children, Negoslav with his children, his brother Rad, Desislav with his children, Bailo with his children, Dragoslav with his children, Stanilo with his children, Jaroslav with his children, Radota with his children, Kraislav with his children, his brother Voisil, his uncle Grdus with his children, the other uncle Voihna with his children and his son-in-law, his cousin Petralit with his children, Desimir with his children, Desislav Grdović with his children and these single men: Miren, Bratan, who he brought here from Greece, his sons Gostimir with his children, Hlapota with his children and his son with his children, Hranislav with his children, Dud with his children, Grd with his children, the sister of Hraniša with her children, Jan with his children, three sons of Balinović, Bobaja with his children, the widow Tajna, the priest Bulgarian with his children, Neg with his children, Berislav with his children, Dobrota with his children, his brother in low Bač with his children, his brother Dragoslav with his children, Brataja with his children, his brother Dobrčin with his children, Stan with his children, Bratoslav with his children, Dobrav, his son Šerban Negotić, Balosin, Vojin with his children, Stanislav with his children, Grd with his children, Hranilo with his children, Kukor with his children, Dod with his children, Deso with his children, Bratomir with his children, Voislav with his children, Prve with his children, Prodan with his children, Nahod with his children, Borislav with his children, his brother Srdan with his children, the other brother Dobromisl with his children, Dragoslav with his children, Dobrčin with his children, his brother Grd with his children, Voislav with his children, his brother Bodin with his children, Radomir with his children, Stanislav with his chldren, Rad with his children, his brother Radosil with his children, Voin with his children, Bratoslav with his children, Kulin with his children, Krajeta with his children, his son Prvoslav with his children, Kundedat with his children, his son Draguš, Dragoslav with his children, his brother Voin with his children, their brother Rad with his children, Đurađ Kalimanić with his children, Bratoljub with his children.



Str. 61;
The names of these vlachs are the following: Voin with his brothers and his children, Stroislav with his brothers and his children, Negomir with his children, Dragan with his children, Jaroslav with his children, Dabe with his children and his son-in-law Hrs, Hranislav withi his children and brothers, Dmitar with his children, Predislav with his brothers and his children, Hranislav with his brothers and his children, Bukur with his children, Grubša with his children, Dragoslav with his children, Raiša with his brothers, Dmitar with his children, the priest who served them. And these are the vlachs of the church and they have to pasture mares: Uričić Radomir with his brothers, Jan with his children, Dragoslav Dobretić with his brothers, Bratoslav, Manja with his children. And my kingdom took 24 mares from its own mares and gave them to the kelia148 of the holy Tower, which I constructed on the sea, to be pastured by those vlachs who were added by my kingdom, as they pastured the mares of the church. And also to be fed with salt as the church mares are fed, and every male foal is to be brought in the Tower.


Str. 74
And for the vlachs of Dragobratići, whom I gave to the church of St Stephen, I gave instead of them, to the bishopric of Lipljan, the vlachs of Komajna. And these are the names of the vlachs: Negoslav with his brothers, Dragovac with his children, Dražan with his brothers, Dragoslav with his children, Kukol with his children, the wife of Gojiša with his children, Stanislav with his brothers, Berislav with his children, Dragoslav with his children, Inekav with his children, Tudor with his brother, Bratoslav, Martin, Berislav with his sons-in-law, Đurđ with his brother, Dubrovac with his brother and sister, Hrane Grbešić, Vlad, the cousin of Dobronja, Dobre with his brothers, Tupe with his sons, Družoje with his brothers, Ljube, Bratislav with his children and the sons of Bala, Radomir and Mrša. And these are the people obtained in the lawsuit with Strez, the vlachs: Voihna with his sons and his brother Stan [...] and from Sušica three cousins of Radovići, Stan with his sons, Bolesav with his sons, Dobroslav with his sons.​

Margaritas ante Mangolicas...

 

[G.L]

Românii din Timoc: Românii dinitre Dunăre, Timoc și Morava
C. Constante, Anton Galopenția
Tip. "Bucovina," I.E. Torouțiu, 1944
http://books.google.de/books?id=cWg...nii din Timoc"&source=gbs_book_other_versions

МОТО:

"Три су народа у овим времинима који насељавају обале нашег Дунава: Мађари, Рашани, Власи...

"Власи се разликују од Рашана и са обичајима и са језиком, и ако проповедају исту грчку веру и служе се истим ћирилићним словима.
Они почињу насељавати обале Дунава од ланца планине Балкан све до Карпата и не воле да живе у низији, са изузетком у две провинције, Влашкој и Молдавији.
У ствари они су потомци старих Римљана, поносни су што су Романи и са измењеним именом говоре rumâneşte, а њихов језик је латински или италски, искрварен....

Aloysio Ferd. Com. Marsili, "Danubius Pannonico-mysicus", ...
Tom I, Hag - Amsterdam, 1726

http://openlibrary.org/books/OL18070527M/Danubius_Pannonico-mysicus

 

[ljuba miljkovic]

Nastavak ove priče ovde: Re: Nacije balkanske

http://forum.krstarica.com/threads/397797