Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.436
Процеси румунизације у XIX вијеку и југословенизације у ХХ вијеку имају дефинитивно доста сличности. Наравно, у много чему постоје и разлике јер сваки процес интеграције више колективитета у један или дезинтеграције једног на више има своје посебности, ту бројне околности, чиниоци, исправна или погрешна чињења одреде исход таквих процеса.
У оба процеса, и румунизације у XIX вијеку и југословенизације у ХХ вијеку, смо имали интеграцију више политичких творевина у једну и покушај интеграције колективитета који су настањивали те творевине која се темељила на културолошкој и језичкој блискости.
У случају формирања модерне румуњске државе и румуњске нације, имали смо кроз XIX вијек паралелно са процесом ослобађања од османских завојевача и процес удруживања Влашке и Молдавије, а почетком XX вијека биће интегрисани Трансилванија, Буковина и Весарабија.
Током процеса румунизације, интегратривни фактори однијелчи су превагу над дезинтегративним, у процесу успостављања заједничке политичке творевине јужних Словена, а у каснијој фази могуће и формирања југословенске нације, исход бјеше обрнут, дезинтегратривни фактори однијелчи су превагу над интегративним. Зашто је тако испало, вјероватно је више разлога. Премостити анимоизитете између колективитета по етничком, територијалном или вјерском основзу никад није лак задатак. Ту је у случају румуњске нације помогла чињеница што ти колективитети припадају истој духовној сфери што код народа Југославије није био слзучај. Ту су и спољни фактори, Беч је вијековима радио на усађивању анимоизитета код народа монархије према другим словенским народима, као што је радио на усађивању анимоизитета и у Трансилванији према Влашкој и Молдавији.
Наравно никад ни један процес није изолован од ширих процеса који су се дешавали, и у окружењу и глобално, некад вртлог великих свјетских промјена помогне или онемогући такве процесе као и исправне или погрешне одлуке и чињења важних актера у неком времену.
У оба процеса, и румунизације у XIX вијеку и југословенизације у ХХ вијеку, смо имали интеграцију више политичких творевина у једну и покушај интеграције колективитета који су настањивали те творевине која се темељила на културолошкој и језичкој блискости.
У случају формирања модерне румуњске државе и румуњске нације, имали смо кроз XIX вијек паралелно са процесом ослобађања од османских завојевача и процес удруживања Влашке и Молдавије, а почетком XX вијека биће интегрисани Трансилванија, Буковина и Весарабија.
Током процеса румунизације, интегратривни фактори однијелчи су превагу над дезинтегративним, у процесу успостављања заједничке политичке творевине јужних Словена, а у каснијој фази могуће и формирања југословенске нације, исход бјеше обрнут, дезинтегратривни фактори однијелчи су превагу над интегративним. Зашто је тако испало, вјероватно је више разлога. Премостити анимоизитете између колективитета по етничком, територијалном или вјерском основзу никад није лак задатак. Ту је у случају румуњске нације помогла чињеница што ти колективитети припадају истој духовној сфери што код народа Југославије није био слзучај. Ту су и спољни фактори, Беч је вијековима радио на усађивању анимоизитета код народа монархије према другим словенским народима, као што је радио на усађивању анимоизитета и у Трансилванији према Влашкој и Молдавији.
Наравно никад ни један процес није изолован од ширих процеса који су се дешавали, и у окружењу и глобално, некад вртлог великих свјетских промјена помогне или онемогући такве процесе као и исправне или погрешне одлуке и чињења важних актера у неком времену.
Poslednja izmena: