Vladari

Kakav vladar/vladari nama treba/ju?
Malo prakticne filozofije nije na odmet...
Dole sam citirala neke delove iz knjige Vladalac - N.Makijaveli
Nedavno sam cula jednu recenicu koja se ticala politickog lobiranja u svetu gde je jedan nas covek apropo price o placanju lobija u jednom svetskom visokom politickom telu izjavio sledece: "sto da ga placamo kad govori istinu". Naivnost? Da li i gde gresimo? Da li cilj zaista opravdava sredstvo?

Nikolo Makijaveli - Kako vladaoci treba da drze rec

"Opste je poznato da je za svaku pohvalu vladalac koji se cita kao otvorena knjiga i ne sluzi se lukavstvom. No iz iskustva znamo da su u danasnje vreme velika dela ucinili vladaoci koji nisu vodili mnogo racuna o zadatoj reci, koji su vesto znali da obmanjuju ljude i koji su najzad pobedjivali one koji su se pouzdavali u njihovu casnost"

"...postoje dva nacina borbe: jedan zakonskim putem, drugi silom. Prvi je svojstven coveku, drugi zivotinjama... Vladalac treba da ume da se ponasa i kao zivotinja i kao covek... Posto, dakle, vladalac treba da dobro podrazava zivotinju, on mora znati da se uvuce u kozu i lisice i lava, jer lav ne ume da brani od zamke, ni lisica od vuka. Treba, dakle, biti lisica pa poznavati zamke i lav pa plasiti vukove. Onaj ko ume samo da bude lav ne pozna svoj zanat. Stoga mudar vladar ne treba da bude od reci kad mu to ne ide u racun i kad se promene okolnosti u kojima je dao rec"

"On treba da ostavlja utisak da je blag, pouzdan, covecan, pobozan i castan i da to bude. Ali treba i da ume da vlada sobom kako bi po potrebi mogao i umeo da se ponasa sasvim drugacije... jedan vladalac ...ne moze da ispoljava sve one osobine zbog kojih se ljudi smatraju dobrima, jer kad se nadje u prilici da mora sacuvati drzavu, treba da preduzima neke korake koji cak idu na ustrb nacela pouzdanosti, covecnosti i vere."

"...da se ne odvaja od dobra ako samo moze, ali da, takodje ume da zagazi u zlo, samo ako je potrebno"

P.S. Licno sam bliza Monteskijeu, mada je Makijaveli prakticniji. Kad nadjem gde mi je "Dijalog u paklu izmedju Makijavelija i Monteskijea" postovacu neke delove...

 

[ms]

Razumni, tolerantni, obrazovani, odlučni, harizmatični, otvoreni, izbalansirani, mudri, informisani, brižni, fleksibilni, neimpulsivni, pasionirani, motivisani, neagresivni, normalni, energetični.....itd...ukratko, s predispozicijama za pravo liderstvo, a takvi su RETKOST......

Izdvojila bi....Nelsona Mendelu, Kenedija, Gandija....i spomenula bi i Lenona...muzičkog lidera... :wink:

 

[oziman]

Нису потребни владари. Није потребан некакав индивидуум да влада другима. То је можда могло да прође у доба људске необразованости и наивности заглупљене вером, када се давало "божје право" монарху да влада. Али тога сада нема, бар на папиру нема.
Једино је још увек остао животињски нагон који тражи алфа мужјака, вођу чопора, па се тај инстикт рефлектује као уређење друштва код непросветљених нација. Кроз све уставе, парламенте и законе они имају "вођу", да га следе, да му се моле, да му се диве.

А колико је владавина једног човека неприкладна давно је све још рекао Херодот у својој Историји:

''Мислим да не треба више дозволити да власт дође у руке једном од нас, јер то није ни добро ни корисно. Јер, ако и најбољег попнемо на престо, он ће променити своју ћуд. Он побесни од силног обиља у коме живи, а завист је урођена човеку од његова постанка. А кад постане обестан и завидљив, стекао је све услове за потпуно неваљалство. Он ће, наиме, час од беса, а час из зависти да чини многе будалаштине. А ипак такав човек не би требало да буде завидљив, јер има на расположењу сва добра. Али он, напротив, поступа са својим поданицима сасвим друкчије.
Најбољима завиди зато што су здрави и живи, а воли најгоре грађане, док се клевете и доставе примају као нешто најлепше и најбоље. Али је најчудније од свега ово: ако му се, наиме, одвише не дивиш, он се љути што га у довољној мери не поштујеш; а ако га неко свесрдно подвори, он му
пребацује да је улизица. А сад ћу да изнесем оно што је најгоре. Он укида обичаје наших предака, силује жене и убија њихове људе без суда и без оптужбе".
Херодот "Историја"

Узгред да споменем, да је исти аутор све рекао и о демократији:

''Слажем се са Отаном што тражи да се укине тиранија, али изјављујем да је јако погрешио
кад је предложио да се заведе влада народа, јер нема ничега глупљег ни обеснијег него што је
непросвећена гомила. Ако смо се спасли владе и насиља тираније само зато да, бисмо пали у раље
необузданој и бесној гомили то би тек било неподношљиво! Јер кад тиранин нешто ради, он бар
разуме шта ради, а бескрајна гомила није у стању да нешто зна. А како би и могла да зна кад
ништа није ни научила нити је ишта од куће донела? 3ар се неће устремити на послове без икаквог
разумевања, као нека набујала река".

 

[Dionys]

Najbolje je da svi budu "obrazovani", onda nece biti glupi.

 

[Richard III]

Нису потребни владари. Није потребан некакав индивидуум да влада другима. То је можда могло да прође у доба људске необразованости и наивности заглупљене вером, када се давало "божје право" монарху да влада. Али тога сада нема, бар на папиру нема.
Једино је још увек остао животињски нагон који тражи алфа мужјака, вођу чопора, па се тај инстикт рефлектује као уређење друштва код непросветљених нација. Кроз све уставе, парламенте и законе они имају "вођу", да га следе, да му се моле, да му се диве.

Vladari i ljudi na vrhu lanca ishrane su realnost od postanka ljudske vrste. To šta mi mislimo o tome, ili šta Herodot želi, ili šta Pera Perić zamišlja, samo je lična iluzija i razmaženost. U prirodi ljudskog i životinjskog sveta je razlika i nejednakost pravilo, kao i večna borba svih protiv svih za resurse i ličnu dobit. Nismo svi isti, nažalost, postoje superiorni ljudi, a i oni drugi. Pogledaj samo sferu ljubavi, npr. Neko je lep, prirodno harizmatičan, ili npr. veoma obdaren i vešt u ljubavnim odnosima. Neko drugi sa sobom vucara mikro-penis ili impotenciju, ili je ružan, neprivlačan, socijalno siv, nevešt. Politički korektan narativ je da oni imaju jednake šanse, ali to nije istina. Ovaj drugi jedino može da kompenzuje parama ili statusom, uticajem, da se domogne nekih stvari, ali svejedno nikad neće biti na nivou prvog čoveka. Isto i u poslovima, mestu rodjenja, porodičnoj i finansijskoj situaciji, zdravlju i mnogo čemu drugom. Svuda su razlike i nejednakost. Neko može da reši najkomplikovaniju matematičku operaciju za pola sata, a neko se muči danima, nedeljama... mesecima. Ljudi se razlikuju i u domenu energije i volje, neko ima energiju za desetoricu, radi dvadeset sati dnevno, a neko je trom, spor, jedva ustaje iz kreveta.

Ako pogledamo ko su (uglavnom) ljudi na vrhu lanca ishrane, najbogatiji i najmoćniji, videćemo da su to uglavnom ljudski predatori ili oni koji imaju neke predatorske osobine. Narod uglavnom zamera moćnima i bogatima što su nepošteno i bezobzirno stekli pare i moć, ne razumevajući da je to upravo pravilo igre i da čovek ako želi da se popne na vrh lanca ishrane gde ima jasnu moć on mora da bude predator ili bar poseduje neke predatorske osobine. Tu nema mesta za milosrdne i dobroćudne.

A šta su predatorske osobine? Promućurnost, lukavstvo, sebičnost, proračunatost, nemilosrdnost, makijavelizam, jaka volja, odlučnost, nadmoć, dominantnost u socijalnim odnosima, socijalna harizma i umeće, strateška inteligencija itd. Baš zato mnogi talentovani ljudi ostanu na sredini ili čak dnu poslovne lestvice dok ih prestigne i komanduje im neki lik koji nema ni približno znanja ili talenta kao oni, ali ima te osobine koje priroda podržava kao predatorske. Čak i kad su upakovane u smešan i nakaradan celofan kao kod Bogoljuba Karića ili Palme, one postoje, jer da nije tako ne bi imali tu moć.

Treba recimo pogledati primer Petra Matijevića, srpskog kralja mesa i mesne industrije. On je počeo kao čobanin koji čuva dve svinje, pa je imao viziju i širio to, i kao Srbin krajišnik, dok su se ostali ratnih devedesetih zamlaćivali ratovanjem i srpskom idejom, iskoristio rat da se brutalno obogati. Stalno uvećava svoj kapital i danas je jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Inače ga svi koji ga znaju opisuju kao potpunog oportunistu i sebičnjaka, čoveka koji je izmedju ostalog poznat po lošem kvalitetu mesa u koje trpa svašta. Ali on je dostigao vrh našeg društva.

Postoje i drugačije osobine koje ljude svrstaju na drugu stranu života. Ja se sećam recimo jedne žene koja je radila u nekoj prodavnici, kad sam kupovao smoki nije htela da mi da veliku kesu da stavim smoki u nju, jer proizvodi poput smokija 'idu samo u manju kesu'. Ne može drugačije. Gazda je tako rekao i eto mora tako. Ima i takvih ljudi, koji su dobri i požrtvovani ali neodlučni, bez ponosa, plaše se i svoje senke i uvek slušaju druge.

Socijal-darvinizam je naša realnost otkad postojimo i uvek će biti nadmoćnih, čak i u utopiji neko će imati mnogo žena, a neko masturbirati ispred kompjutera. Neko će biti društveno popularan, a neko će ići sam ulicom itd itd.

Šta mi mislimo o tome, i šta Platon zamišlja kao ideal potpuno je nebitno, jer je realnost nešto sasvim drugo.

Evo, fin snimak na tu temu, iz čuvene filmske scene koja dobro objašnjava mentalitet moćnika (predatora):

 

[oziman]

Т

Ako pogledamo ko su (uglavnom) ljudi na vrhu lanca ishrane, najbogatiji i najmoćniji, videćemo da su to uglavnom ljudski predatori ili oni koji imaju neke predatorske osobine. Narod uglavnom zamera moćnima i bogatima što su nepošteno i bezobzirno stekli pare i moć, ne razumevajući da je to upravo pravilo igre i da čovek ako želi da se popne na vrh lanca ishrane gde ima jasnu moć on mora da bude predator ili bar poseduje neke predatorske osobine.

Ти си очито насео на поруке из филмова, на приче о херојству, о снази оних који владају. Као да смо у Спарти, или нешто слично.

Не. На врх "ланца исхране" у људском друштву не долазе "предатори" него гњиде, шљам, или најасније речено "увлакачи".

Шопенхауер је то лепо објаснио у ових неколико реченица:

Sasvim drugačije stoji stvar kada se ima u vidu postizanje uspeha u državnoj službi, gde se u tom cilju treba potruditi za naklonost, prijatelje, veze, kako bi se pomoću njih napredovalo od stupnja do stupnja, možda čak i do najviših položaja: ovde je, naime, čak bolje pojaviti se bez ikakvih sredstava na svetu. Posebno će za onoga, koji nije plemićkog porekla, već je obdaren nekim talentom, to što je pravi ubogi đavo, predstavljati stvarnu prednost i preporuku. Jer ono što se više od svega traži i voli, čak i u običnom razgovoru, a još više u službi, to je inferiornost drugih. A samo je ubogi đavo, kako se to ovde zahteva, prožet ubeđenjem u svoju savršenu, duboku, nesumnjivu i svestranu inferiornost i u svoju potpunu beznačajnost i ništavnost. Zato se samo on klanja dovoljno često i dugo, i samo njegova klanjanja dostižu punih 90°: samo on gotovo sve trpi sa osmehom; samo on priznaje potpunu beznačajnost zasluga; samo on, gromkim glasom ili čak u velikoj štampi, veliča kao remek dela književne murdarluke svojih pretpostavljenih ili uopšte uticajnih lica; samo on ume da moljaka:

Nasuprot tome, onaj koji od samog početka raspolaže materijalnim sredstvima najčešće će se uzjoguniti: on je naviknut da hoda uspravno; a na kraju, on je, razume se, u stanju da primeti inferiornost svojih pretpostavljenih; ako i povrh toga svega dođe do indigniteta, onda će se uzjoguniti ili prasnuti. Time neće uznapredovati.

До врха се не успињу хероји, већ полтрони. "Чешачи краљевих леђа" како би рекао Емброуз Бирс:

"Njegov vrlo visok položaj na dvoru
Druge je plemiće počeo da vredja
"Vi ne znate", čuli su u odgovoru,
"Kao on kraljeva da češete ledja".

 

[Dionys]

To je apsolutno, ako se jednom desilo, uvijek se desava, samo se uvija u drugu oblandu. Najbolje je da svi kraljevi budu "obrazovani", a onda nece biti glupi.
Jedino je pitanje gdje si. Da si sad u Sparti ... ovo se njima ne desava nikad. Dovoljno je da odes na ljetovanje na Peloponez i eto te medju herojima.

 

[Mystic+]

Kakav vladar/vladari nama treba/ju?
Malo prakticne filozofije nije na odmet...
Dole sam citirala neke delove iz knjige Vladalac - N.Makijaveli
Nedavno sam cula jednu recenicu koja se ticala politickog lobiranja u svetu gde je jedan nas covek apropo price o placanju lobija u jednom svetskom visokom politickom telu izjavio sledece: "sto da ga placamo kad govori istinu". Naivnost? Da li i gde gresimo? Da li cilj zaista opravdava sredstvo?

Nikolo Makijaveli - Kako vladaoci treba da drze rec

"Opste je poznato da je za svaku pohvalu vladalac koji se cita kao otvorena knjiga i ne sluzi se lukavstvom. No iz iskustva znamo da su u danasnje vreme velika dela ucinili vladaoci koji nisu vodili mnogo racuna o zadatoj reci, koji su vesto znali da obmanjuju ljude i koji su najzad pobedjivali one koji su se pouzdavali u njihovu casnost"

"...postoje dva nacina borbe: jedan zakonskim putem, drugi silom. Prvi je svojstven coveku, drugi zivotinjama... Vladalac treba da ume da se ponasa i kao zivotinja i kao covek... Posto, dakle, vladalac treba da dobro podrazava zivotinju, on mora znati da se uvuce u kozu i lisice i lava, jer lav ne ume da brani od zamke, ni lisica od vuka. Treba, dakle, biti lisica pa poznavati zamke i lav pa plasiti vukove. Onaj ko ume samo da bude lav ne pozna svoj zanat. Stoga mudar vladar ne treba da bude od reci kad mu to ne ide u racun i kad se promene okolnosti u kojima je dao rec"

"On treba da ostavlja utisak da je blag, pouzdan, covecan, pobozan i castan i da to bude. Ali treba i da ume da vlada sobom kako bi po potrebi mogao i umeo da se ponasa sasvim drugacije... jedan vladalac ...ne moze da ispoljava sve one osobine zbog kojih se ljudi smatraju dobrima, jer kad se nadje u prilici da mora sacuvati drzavu, treba da preduzima neke korake koji cak idu na ustrb nacela pouzdanosti, covecnosti i vere."

"...da se ne odvaja od dobra ako samo moze, ali da, takodje ume da zagazi u zlo, samo ako je potrebno"

P.S. Licno sam bliza Monteskijeu, mada je Makijaveli prakticniji. Kad nadjem gde mi je "Dijalog u paklu izmedju Makijavelija i Monteskijea" postovacu neke delove...

Kupiti knjigu "Makijaveli", Kosta Čavoški i pročitati.

Makijaveli nije bio površan, već prevod na srpski star preko 100g. je loš i pogrešan pevod npr. "cilj opravdava sredstvo".

 

[Richard III]

Т


Ти си очито насео на поруке из филмова, на приче о херојству, о снази оних који владају. Као да смо у Спарти, или нешто слично.

Не. На врх "ланца исхране" у људском друштву не долазе "предатори" него гњиде, шљам, или најасније речено "увлакачи".

Шопенхауер је то лепо објаснио у ових неколико реченица:



До врха се не успињу хероји, већ полтрони. "Чешачи краљевих леђа" како би рекао Емброуз Бирс:

"Njegov vrlo visok položaj na dvoru
Druge je plemiće počeo da vredja
"Vi ne znate", čuli su u odgovoru,
"Kao on kraljeva da češete ledja".

Opako grešiš, jer imaš stav pun predrasuda i, rekao bih, filmskih predstava o moćnicima. Takodje mislim da si selektivan i neobjektivan. Većina šefova korporacija i osnivača velikih poslovnih carstava su veoma jake ličnosti, sa predatorskim odlikama. Od Ruperta Murdocha, preko Rotšilda i Rokfelera, Andrew Carnegia, naftnih barona, Corneliusa Vanderbilta, pa i naših domaćih biznismena. Čak i ovi tehnološki nerdovi tipa Steve Jobs imaju te odlike, što je stoput opisano u literaturi, jer da ih nemaju ne bi bili to što jesu. Uvek sam navodio primer Nicholasa van Hoogstratena ili Dan Pena-e ovde, prouči ih malo, oni su ogoljeni portreti tih odlika, van lukavih manipulacija o dobroti i humanitarizmu da bi se ljuti zaveli.

Isto je i sa našim domaćim biznismenima, Karić, Beko, Mišković, Marijan Hanžeković, i Matijević kog sam već pomenuo. U drugim profesijama takodje, generali poput Shermana, Nathana Bedford Forrest, Napoleona, Patton-a, Ratka Mladića sigurno nisu bili slabe ličnosti.

To što si naveo kao 'češanje' kraljevih ledja nije slabost, nego predatorsko kameleonstvo i lukavstvo, neosetljivost, kao kod Staljina i Berije, njegovog glavnog pomoćnika, šefa tajne policije. To ne znači da su slabi, nego su ekstremno (zmijski) lukavi i uporni i tačno znaju kako da se predstave, kako da reaguju, deluju, proračunati su. Berija je na Staljinovoj samrti ljubio njegov prsten, pa kad je pomislio da je umro, ustao i pljunuo. Medjutim kad je ovaj ponovo 'prodisao', Berija je ponovo ljubio prsten. To nije slabost nego lukavstvo. Isti taj Berija je vladao nad ogromnom zemljom i nebrojene ljude slao u smrt, imao je neograničenu moć. Pored toga su i uporni, odlučni, bezobzirni, recimo Berija je imao nenormalan kapacitet za rad.

Ti si izdvojio jednu odliku tih ličnosti i karikirao je, kao u našim glupavim serijama o Šojiću. Pročitaj biografiju u četiri nastavka o Lyndony B. Johnsonu, američkom predsedniku koji je bio poznat kao ekstremno moćna i dominantna ličnost, gospodar senata, ali je znao i kako da se privuče čoveku, udje mu pod kožu, hvali ga, dok ne dobije ono što je hteo. Pored toga je bio poznat i po sposobnosti da radi 20 sati dnevno godinama, a i ozbiljno se sumnja da je baš on isplanirao ubistvo Kenedija jer nije mogao da istrpi da bude drugi, odnosno 'samo potpredsednik USA'.

Da je stvar tako prosta kako si prikazao, lako bi običan čovek izašao na kraj sa njima, ali nije. U pitanju su jako kompleksne ličnosti i postoji razlog zašto uvek neko vlada i dominira, bogati se, a neko sluša i služi. Nebojša Stefanović je recimo bio poznat kao 'Slina', ali su me njegovi ljudi na jednom seminaru sklonili dok je prolazio, jer smetam. Dakle kompleksne su to stvari, njega su obični ljudi nazivali slinom, ali nikad u lice jer slede teške sankcije.

 

[Metronomy]

Svet u kome zivimo je mnogo daleko i od jednog i od drugog i ne postoji jedan vladalac cak ni u najmanjem selu.
Ukratko, postoji samo borba izmedju mudrosti i lukavstva...mudrost se ceni tamo gde vlada duhovnost, lukavstvo je cenjenije tamo gde je vladar novac.

 

[oziman]

Opako grešiš, jer imaš stav pun predrasuda i, rekao bih, filmskih predstava o moćnicima. Takodje mislim da si selektivan i neobjektivan. Većina šefova korporacija i osnivača velikih poslovnih carstava su veoma jake ličnosti, sa predatorskim odlikama. Od Ruperta Murdocha, preko Rotšilda i Rokfelera, Andrew Carnegia, naftnih barona, Corneliusa Vanderbilta, pa i naših domaćih biznismena. Čak i ovi tehnološki nerdovi tipa Steve Jobs imaju te odlike, što je stoput opisano u literaturi, jer da ih nemaju ne bi bili to što jesu. Uvek sam navodio primer Nicholasa van Hoogstratena ili Dan Pena-e ovde, prouči ih malo, oni su ogoljeni portreti tih odlika, van lukavih manipulacija o dobroti i humanitarizmu da bi se ljuti zaveli.

Isto je i sa našim domaćim biznismenima, Karić, Beko, Mišković, Marijan Hanžeković, i Matijević kog sam već pomenuo. U drugim profesijama takodje, generali poput Shermana, Nathana Bedford Forrest, Napoleona, Patton-a, Ratka Mladića sigurno nisu bili slabe ličnosti.

To što si naveo kao 'češanje' kraljevih ledja nije slabost, nego predatorsko kameleonstvo i lukavstvo, neosetljivost, kao kod Staljina i Berije, njegovog glavnog pomoćnika, šefa tajne policije. To ne znači da su slabi, nego su ekstremno (zmijski) lukavi i uporni i tačno znaju kako da se predstave, kako da reaguju, deluju, proračunati su. Berija je na Staljinovoj samrti ljubio njegov prsten, pa kad je pomislio da je umro, ustao i pljunuo. Medjutim kad je ovaj ponovo 'prodisao', Berija je ponovo ljubio prsten. To nije slabost nego lukavstvo. Isti taj Berija je vladao nad ogromnom zemljom i nebrojene ljude slao u smrt, imao je neograničenu moć. Pored toga su i uporni, odlučni, bezobzirni, recimo Berija je imao nenormalan kapacitet za rad.

Ti si izdvojio jednu odliku tih ličnosti i karikirao je, kao u našim glupavim serijama o Šojiću. Pročitaj biografiju u četiri nastavka o Lyndony B. Johnsonu, američkom predsedniku koji je bio poznat kao ekstremno moćna i dominantna ličnost, gospodar senata, ali je znao i kako da se privuče čoveku, udje mu pod kožu, hvali ga, dok ne dobije ono što je hteo. Pored toga je bio poznat i po sposobnosti da radi 20 sati dnevno godinama, a i ozbiljno se sumnja da je baš on isplanirao ubistvo Kenedija jer nije mogao da istrpi da bude drugi, odnosno 'samo potpredsednik USA'.

Da je stvar tako prosta kako si prikazao, lako bi običan čovek izašao na kraj sa njima, ali nije. U pitanju su jako kompleksne ličnosti i postoji razlog zašto uvek neko vlada i dominira, bogati se, a neko sluša i služi. Nebojša Stefanović je recimo bio poznat kao 'Slina', ali su me njegovi ljudi na jednom seminaru sklonili dok je prolazio, jer smetam. Dakle kompleksne su to stvari, njega su obični ljudi nazivali slinom, ali nikad u lice jer slede teške sankcije.

"Postoje dve istorije: politička istorija i storija književnosti i umetnosti. Prva je istorija volje, a druga istorija intelekta. Stoga je ona prva sasvim obespokojavajuća, čak i užasna: masovni strah, beda, prevara i ubijanje. Ova druga je, naprotiv, uvek prijatna i vedra, kao što je to intelekt sam po sebi, čak i kada opisuje stranputice. Njena glavna grana je istorija filozofije.
цитат: Шопенхауер

Задивљен си првом историјом и њеним "моћницима" огрезлим у зло и мизерије свих врста, а заборавио си на ову другу историју.

А што се тиче тих твојих врлих личности које си набројао, они су толико моћни да како каже Шекспир:

"Zar naša mašta ne bi mogla ići po tragu plemenitog praha Aleksandrovog, dok ne nađe da on čepom zapušava kakvu rupu za vranj?
Aleksandar je umro; Aleksandar je sahranjen, Aleksandar se vraća u prašinu; prašina je zemlja; od zemlje pravimo blato. Pa zašto od tog blata u koje je on pretvoren, ne bismo mogli začepiti bure piva?"

"Carski je Cezar umro, posto prah,
Čuva rupu vetra da ne uđe dah.
O, što ta zemlja što svetu davaše strah,
Zakrpa zidu sada u isti je mah."

 

[Richard III]

"Postoje dve istorije: politička istorija i storija književnosti i umetnosti. Prva je istorija volje, a druga istorija intelekta. Stoga je ona prva sasvim obespokojavajuća, čak i užasna: masovni strah, beda, prevara i ubijanje. Ova druga je, naprotiv, uvek prijatna i vedra, kao što je to intelekt sam po sebi, čak i kada opisuje stranputice. Njena glavna grana je istorija filozofije.
цитат: Шопенхауер

Задивљен си првом историјом и њеним "моћницима" огрезлим у зло и мизерије свих врста, а заборавио си на ову другу историју.

А што се тиче тих твојих врлих личности које си набројао, они су толико моћни да како каже Шекспир:

Nisam zadivljen, nego konstantujem kako jeste. Ne kažem da ne bih voleo da i sam budem bogat i moćan, licemerno bi bilo da tvrdim drugačije, jer mislim da bi čak i umetnici ili filozofi koji loše žive pristali makar na bogatstvo i slobodu koju pruža. Ali pošto nemam ništa takvo, bar neću da budem eskapista i begunac iz realnosti koji tvrdi da je iznad takvih ljudi jer čita knjige ili je lično pošten i skroman. Ili zato što je zdrav. Koliko sam puta čuo ono čuveno: "ja sam kao radnik radio pošteno ceo život, a on se mutnim radnjama obogatio i ima sve to, ali ja barem mirno spavam!" Ili u porodicama koje teško žive, kad roditelji kažu: "jedva preživljavamo, ali barem smo složni i imamo ljubav!" Ili: "nemam za kiriju, ali sam barem zdrav!" To su eskapistička zavaravanja izmanipulisanih ovaca. To što oni imaju je izgovor i nemaju ništa konkretno od tog 'dobitka', jer je novac itekako bitan.

Takvi, moćni ljudi na skali ishrane su svakako realnost, ali je većina ljudi ne sagledava jer imaju zidove eskapizma i magle koji ih čine poslušnima i trpeljivima. Istorija intelekta, filozofije, književnosti, alternativnih stilova življenja svakako postoji, ali je problem kad čovek ne živi od toga, a ono mu postane svrha života koja ga gura iz realnosti da bi tešio sebe. Kada se pogleda ko su ljudi koji teže neki alternativama, religiozni fanatici i begunci iz sveta npr., to su u najvećem broju slučajeva ljudi koji se u realnosti nisu snašli ili emotivno ne mogu da je podnesu, pa traže alternativu kako bi kompenzovali i osvetili se onima koji ih nisu prihvatili. Resantiman po principu kiselog groždja - "ja nisam tako lep ili uspešan ili društven ili zavodnik kao oni, ali ja sam iznad njih jer znam istinu, i zato sam poseban, a oni su plebs vredan prezira."

Drugim rečima - ja ne mogu da dohvatim groždje, pa se povučem u pećinu i pričam kako je kiselo i kako postoji apstraktno groždje koje me čini nadmoćnim.

Što se tiče toga da ćemo svi biti prah, to je brutalna činjenica, ali to je u skladu sa prirodom. Čovek nije ništa drugo do najinteligentija životinja koja poseduje intelekt. I druge životinje žive i postoji lanac ishrane tokom boravka u prirodnom svetu, kad završe svoje i oni su prah. I vuk, i zec koji ga je ulovio će na kraju biti isto, ali za života nisu bili isto. Kod čoveka je to malo kompleksnije, ali hijerarhije oduvek postoje. Zato sam i naveo primer Nebojše Stefanovića čiji su me telohranitelji odgurnili da im ne smetam. Mogu ja da pričam da sam filozof ili dobar čovek, ali me realnost poklopila. On je na višem stupnju od mene na lancu ishrane, i ne samo on nego mnogi drugi. To je stvarnost.

Jer se još od detinjstva formiraju hijerarhije i jednakost nikad nije postojala. U vrtićima najgore prolaze smotana i debela, ružna ili defektna deca. U školama i tokom puberteta nismo svi isti, kao ni kasnije. Nemamo svi iste kvalitete i mane, ni istu socijalnu veštinu, pamet, izgled, zavodničke osobine, poslove, porodice, status, resurse, moć, finansije... bilo šta.

Ja npr. loše živim i nisam uspešan, dok postoje moji vršnjaci iz bogatih porodica koji su prošli meni nedostupne stvari, postoje lepotani koji su imali žene koje ja nisam nikad niti ću, kao i uporni i ambiciozni vršnjaci koji danas dobro zaradjuju i imaju neke stvari koje ja nemam. Imam vršnjake kojima su roditelji uštedeli za četiri-pet stanova i oni uvek imaju to kao finansijski oslonac, a ja ne.

Ja sad mogu da čitam filozofiju ili se bavim istorijom intelekta, ali to je tako, uzalud mi eskapizam jer je realnost neumoljiva. Čak i da se povučem u neki alternativni stil življenja i pobegnem od toga, kao fanatik neke verske ideje npr., ja nisam promenio realnost nego time tešim sebe i kompenzujem.

 

[Dionys]

Rulja je mocnija od pojedinca i svi bivamo rodjeni kao rulja, sa svim njenim argumentima. Pojedinac je samo slucaj koji protiv sebe ima sve one od kojih nije postalo nista. Tek kad rulja zapadne sama od sebe u poteskoce, onda pojedinac postaje opravdan, pa i sam bog se priziva u nevolji, a u volji ga nigdje nema.

Rulja je trebala kraljeve i bogove da bi savladala divlje zvijeri i svu prirodi, a danas ne samo da zaglupljuje, nego i kaznjava mudrost i snagu.

Zato je najveca greska bilo postati hriscanin. To je znak da se odustaje od daljeg ratovanja i potrebe za jakim ljudima.

 

[oziman]

Drugim rečima - ja ne mogu da dohvatim groždje, pa se povučem u pećinu i pričam kako je kiselo i kako postoji apstraktno groždje koje me čini nadmoćnim.
Ja npr. loše živim i nisam uspešan, dok postoje moji vršnjaci iz bogatih porodica koji su prošli meni nedostupne stvari, postoje lepotani koji su imali žene koje ja nisam nikad niti ću, kao i uporni i ambiciozni vršnjaci koji danas dobro zaradjuju i imaju neke stvari koje ja nemam. Imam vršnjake kojima su roditelji uštedeli za četiri-pet stanova i oni uvek imaju to kao finansijski oslonac, a ja ne.
Ja sad mogu da čitam filozofiju ili se bavim istorijom intelekta, ali to je tako, uzalud mi eskapizam jer je realnost neumoljiva. Čak i da se povučem u neki alternativni stil življenja i pobegnem od toga, kao fanatik neke verske ideje npr., ja nisam promenio realnost nego time tešim sebe i kompenzujem.

Проблем је што то твоје грожђе јесте кисело. Заправо је уобразиља мислити супротно.

Колико је то "грожђе" безвредно можеш најлакше стећи представу ако ставиш себе у ситуацију где мораш бирати између њега и здравља. Одједном, све те "вредности" које си набројао, и за којима жудиш, напрасно се своде на вредност нула. Јер...

Devet desetina naše sreće zavisi isključivo od zdravlja. Sa njim sve postaje izvor uživanja: naprotiv, bez zdravlja ne pričinjava zadovoljstvo nikakvo spoljašnje dobro ma koje vrste bilo, čak i ostala subjektivna dobra, svojstva duha. srca, temperamenta, bolešću se umanjuju i trpe veliki gubitak. Prema tome, ne pitaju ljudi bez razloga jedni druge pre svega o zdravlju i izražavaju jedni drugima želje da bude dobro: neosporno, ono igra glavnu ulogu u ljudskoj sreći. A iz toga sledi da je najveća od svih gluposti žrtvovati svoje zdravlje radi bilo čega, radi zarade, unapređenja, nauke, slave, a I kamoli radi naslade i prolaznih užitaka: naprotiv, pred njim treba sve potisnuti u zadnji plan.
Sopenhauer

Сада, наравно да је лепше имати и здравље и богаство, али то обично не иде једно са другим јер како каже Епикур:

Nijedno zadovoljstvo nije po sebi zlo ali ono što izaziva neka zadovoljstava donosi sa sobom raznovrsne tegobe koje prevazilaze osećaje zadovoljstva.

Зато..

''Pametan covek ne ide za tim da dođe do uživanja nego da izbegne bol"

Aristotel

"Najveća je mahnitost hteti ovu pozornicu jada preobrati u mesto za uživanje, i, umesto što više bezbolnosti, postaviti sebi uživanja i radosti kao cilj, kako to ipak mnogi čine. Mnogo manje greši onaj koji ovaj svet gleda kao neki pakao i zato se trudi samo da u njemu steče jedan kut u kome će biti zaklonjen od vatre. Budala juri za uživanjima u životu i posle vidi da se prevario; mudrac izbegava zla. Ako mu, pak, ni to ne pođe za rukom, onda je tome kriva sudbina a ne neka njegova ludost. Ali u koliko mu to pođe za rukom, on nije prevaren, jer zla koja je izbegao, i suviše su stvarna. Pa čak ako im je i suviše daleko skrenuo sputa, i uživanja bez potrebe žrtvovao, u stvari nije ipak ništani izgubio, zato što su sva uživanja himerična, a žalostiti se što su nam izmakla bilo bi sitničarski, čak smešno.
To što se ljudi, potpomagani optimizmom, greše o ovu istinu, izvor je velikih nesreća. Naime, dok smo slobodni od patnji, nemirne nam želje crtaju himere jedne sreće koja ne postoji, i zavode nas da idemo za njima: time navlačimo na sebe bol, koji je nepobitno stvaran. Onda kukamo za izgubljenim bezbolnim stanjem, koje leži za nama kao proigran raj, i uzalud želimo da ono što se dogodilo kao da se nije dogodilo. Tako izgleda kao da nas je neki zao duh pomoću varki sreće jednako mamio da iziđemo iz bezbolnog stanja, koje je najviša istinska sreća".

Шопенхaуер

Онај ко има основна средства за преживљавање а која ће му омогућити да избегне бол, има сасвим довољно на овом свету и може бити задовољан. Ако поред тога закачи и неко уживање тим боље, али је махнитост уживања јурити јер, да опет поновим ове Шопенхаурове речи:

"Najveća je mahnitost hteti ovu pozornicu jada preobrati u mesto za uživanje, i, umesto što više bezbolnosti, postaviti sebi uživanja i radosti kao cilj."
"Budala juri za uživanjima u životu i posle vidi da se prevario; mudrac izbegava zla".

 

[Richard III]

Проблем је што то твоје грожђе јесте кисело. Заправо је уобразиља мислити супротно.

Колико је то "грожђе" безвредно можеш најлакше стећи представу ако ставиш себе у ситуацију где мораш бирати између њега и здравља. Одједном, све те "вредности" које си набројао, и за којима жудиш, напрасно се своде на вредност нула. Јер...

Tvoj problem je što pišeš kao da neko mora da pravi takav izbor. Koliko ima imućnih i bogatih koji su pritom i zdravi? Najveći broj njih je takav. Dakle, izbor izmedju zdravlja i bogatstva, ako se i pravi, nije pravilo nego izuzetak. A i bolje je, ako si već bolestan, da imaš bar stabilne finansije i da si dobro obezbedjen i podmazan. Koliko ima psihički bolesnih, npr., koji zbog elementarne gluposti i samoživosti svojih roditelja moraju da funkcionišu kao i svi drugi, da se školuju, rade stresne poslove, rade za preživljavanje, i na svoju bolest samo dodaju ulje za vatru, dok ne puknu pa završe u teškim psihozama ili se ubiju. A da recimo imaju neku imovinu i nekretnine za stalni izvor prihoda, lakše bi se nosili sa bolešću. Ja znam bipolarnog momka koji je u strašnim depresijama i padovima, danima ne bi iz kuće izlazio, a mora da radi jer je podstanar i svašta nešto drugo. Isto je i sa fizičkim poremećajima, ako neko npr. ima impotenciju ili neki drugi seksualni problem, ili mikro-penis, on ispada iz regularne igre zadovoljenja potreba. Ali ako je bogat možda može da plati operaciju neku, ili kupuje vijagre, ili se zadovoljava prostitutkama itd. Isto je i sa invalidima i drugim bolestima, sigurno imaju bolju negu ako su imućniji. Ja kad sam išao kod zubara tretirao me je kao smeće, a nekog svog poznanika je uvažavao. Novac i status su mnogo bitniji nego što se misli. Pa i za filozofe, sigurno je lakše čitati i istraživati ako ne moraš da crnčiš osam sati ili radiš dva posla da bi preživeo.

Сада, наравно да је лепше имати и здравље и богаство, али то обично не иде једно са другим јер како каже Епикур

Opet kažem, ne znam otkud ti to da to dvoje obično ne idu zajedno. Pogledaj Cecinu decu ili decu onog Šijana, svi mladi, lepi, zdravi, srećni, bogati.

Inače kad je čovek bogat, on ne mora sebe obavezno da uništi do kraja, to je zabluda. Može da uživa sa pauzama kada se bavi drugim stvarima, a takav život je svakako veoma ugodan. Bogati, čak i kad su duboko poročni, zapravo bolje žive i često duže jer koriste kvalitetnije supstance i imaju kvalitetniju negu, kao Kit Ričads, koji je ceo život na kokainu, heroinu, ali na najčistijem, i ima pauze gde se čisti i oporavlja. Ali i bez toga, čovek može lepo da uživa u putovanjima, odmoru, lepim devojkama, ugodnim razgovorima, da kupuje, ispunjava sebi želje, pliva, jede dobru hranu, igra video igre, i bavi se onim što ga zanima.

Онај ко има основна средства за преживљавање а која ће му омогућити да избегне бол, има сасвим довољно на овом свету и може бити задовољан. Ако поред тога закачи и неко уживање тим боље, али је махнитост уживања јурити јер, да опет поновим ове Шопенхаурове речи:

"Najveća je mahnitost hteti ovu pozornicu jada preobrati u mesto za uživanje, i, umesto što više bezbolnosti, postaviti sebi uživanja i radosti kao cilj."
"Budala juri za uživanjima u životu i posle vidi da se prevario; mudrac izbegava zla"..

Ne treba juriti uživanja, nego ih imati pri ruci, jer su najbolji deo života. Niko nije lud pa da po ceo dan samo ždere, loče, i seksualno se prazni. Ako moraš da preživljavaš to je bol, najveći bol, a bezbolnost je biti maksimalno obezbedjen i slobodan. Iluzija je da je ceo život samo beskrajni bol, on u sebi sadrži bol ali ga je moguće učiniti daleko lepšim i ugodnijim.

Dakle uživanja nisu zla sama po sebi, i ne znači, kao što rekoh, da čovek mora samo njih da juri, ali ih treba imati u što većoj meri pri ruci. Svi moramo da uživamo, to je u ljudskoj prirodi, ako brineš o preživljavanju neprestano to je pakao. Medjutim to ne znači da samo treba uživati, nego imati slobodu za maksimum balansa za sve što ti treba.

Šopenhauer inače nije dobar primer za ovu temu jer je bio patološki ogorčen i zajedljiv ceo život. Nekad je uživanje samo ležati u zamračenoj, prohladnoj sobi prijatne temperature, jesti finu hranu, piti neki lep sok i gledati omiljene serije. Odremati, bez pritisaka, žurbe, stresova, imati svoj tempo. Medjutim ko je siromašan on rinta i u teškoj je muci od detinjstva. Siromašto je veliki pakao baš zato jer ograničava čoveka i tera ga da se muči, da privredjuje, da stavlja napore na sebe, da radi i živi po tudjem tempu.

Ja kad sam lepio neke plakate po ulici drugi su uživali po stanovima i kafićima sa društvom, a bilo je lepo letnje veče. I tako stalno. Ili sam u sobi ili sam i bedan na ulici. E to je druže moj pakao.

 

[Mystic+]

@oziman

Сада, наравно да је лепше имати и здравље и богаство, али то обично не иде једно са другим јер како каже Епикур:

Nijedno zadovoljstvo nije po sebi zlo ali ono što izaziva neka zadovoljstava donosi sa sobom raznovrsne tegobe koje prevazilaze osećaje zadovoljstva.

Зато..

''Pametan covek ne ide za tim da dođe do uživanja nego da izbegne bol"

Aristotel

- -
Ovde je indirekno objašnjeno šta je danas kultura, a šta subkultura.

 

[Mystic+]

Када философи пишу озбиљно, они одбацују погрдне речи као «тоталитаризам» или «култ личности» и говоре о два типа деспотизма - источном и западном. Савремени француски философ С. Московичи главну одлику западног типа вида у томе што се он не ослања на контролу над средствима производње, већ над средствима информисања и користи их као нервни систем. «Они пружају своје огранке свугде где се људи окупљају, сусрећу и раде. Они продиру у буџаке сваке градске четврти, сваке куће, да би људе закључали у кавез одозго задатих представа и сугерисали им слику стварности заједничку за све. Источни деспотизам одговара економској нужди, иригацији и освајању радних капацитета, док западни деспотизам одговара пре свега политичкој нужди. Он претпоставља освајање оруђа утицаја или сугерисања као што су школа, штампа, радио и т.сл... Све се дешава тако као да развој иде од једног ка другом: спољашња потчињеност уступа место унутрашњој потчињености маса, видљива владавина се замењује духовном, невидљивом владавином од које је немогуће заштитити се».