vazon
Primećen član
- Poruka
- 536
Први уз папу
Овога пута „град на каналима” био је само почетна станица у дугом путешествију Манојла Хрисолораса по западној Европи. Византијски емисар је из Венеције преко северне Италије најпре стигао у Ђенову 18. априла 1408. године, а одатле је наставио за Париз.
Из Париза се византијски изасланик запутио у Енглеску где је посетио Лондон и Солсбери. Одатле је послао једно писмо цару Манојлу II Палеологу у ком га обавештава да нема много наде од помоћи енглеског краља коју је василевсу обећао неколико година раније. Постајало је све очигледније да ће Византија од западноевропских држава тешко добити неку озбиљнију подршку.
Већ следеће 1410. године Манојло Хрисолорас допутовао је у Шпанију. Његов задатак на Пиринејском полуострву био је унеколико другачији. Тамо се упутио да би одговорио на молбе Мартина I Арагонског (1395-1410), који је у писму из августа 1405. године од византијског цара и цариградског патријарха тражио да му пошаљу неке реликвије. Одговор Манојла II Палеолога носи датум 23. октобар 1407. године и у њему василевс наглашава како ће тражене реликвије донети његов изасланик Манојло Хрисолорас. Истовремено, владар Византинаца подсећа арагонског краља да Хрисолорасу, као његовом опуномоћенику, преда суму која је од папских индулгенција (лат. индулгентиа, опраштање грехова за новац) скупљена за помоћ царству Ромеја. Међутим, када је византијски учењак стигао у Арагон, Мартин I већ се био упокојио, а његов наследник Фердинанд I наставио је срдачне односе с Византијом, али без било каквих конкретних резултата.
После дугог путовања, Манојло Хрисолорас вратио се у византијску престоницу где је опет само кратко боравио, од маја до августа 1410. године, а онда је поново кренуо пут Италије. Одредиште је била Болоња где се тада налазио папски двор. Посланик ромејског цара изнова је тражио помоћ папске курије (лат. цуриа, папин двор) за Византију. Позвао га је папа Александар В, изабран у Пизи 1409, али је убрзо, почетком маја следеће 1410. године, преминуо. Тако је Хрисолораса дочекао новоизабрани Јован XXIII (1410-1415), Александров наследник на катедри Светог Петра.
Нови папа је у априлу 1411. папски двор преместио из Болоње у Рим, а пратио га је и Манојло Хрисолорас. Тиме почиње ново раздобље у животу ромејског учењака у ком се предавачка и научничка делатност допуњују и преплићу с дипломатским пословима. За време боравка у Риму, Хрисолорас је написао дело „Поређење старог и новог Рима”, које је састављено у виду писма младом цару Јовану VIII Палеологу (1425-1448), сину и наследнику Манојла II. У том спису Хрисолорас исказује своје велико поштовање према натурализму античке уметности, према лепоти старих рушевина и хришћанских светилишта у „вечном граду”, и закључује да Константинополис надмашује Рим због свог неупоредивог положаја и чудесних споменика какав је, на пример, храм Свете Софије.
Године 1413. папски двор из Рима се преселио у Фиренцу и византијски дипломата поново је следио римског архипастира. Ту је био у прилици да опет буде заједно са својим омиљеним ученицима - истакнутим фирентинским хуманистима. Већ следеће 1414. године папа Јован XXIII поверио је Хрисолорасу важан задатак. Њега и двојицу кардинала, Антона де Шалана и Франческа Цабарела, послао је Жигмунду Луксембуршком, угарском краљу (1387-1437) и немачком цару (1410-1437) да би се одредило место за велики црквени сабор. Папска делегација са Жигмундом се срела недалеко од Лугана, а за место сабора, који је сазван за 1. новембар 1415. године, одређен је немачки град Констанца на Боденском језеру и Рајни. На том сабору Манојло Хрисолорас заступао је папску курију, али то није значило да је престао да служи интересима византијског цара који га је и послао у дипломатску мисију у Италију. У лето 1414. Манојло Хрисолорас нашао се у северној Италији, у свити Жигмунда Луксембуршког, када је из Византије стигао у мисију његов рођак Јован Хрисолорас.
Поједини истраживачи сматрају да је Манојло Хрисолорас заједно с папским двором стигао у Констанцу 28. октобра 1414. године, али неки су склони да верују како је у лето исте године византијски учењак и дипломата кратко време био у Византији. Они сматрају да је Хрисолорас, у друштву с некадашњим учеником Гварином од Вероне, најпре из Болоње отишао у Венецију, а одатле се запутио на Исток. Касније се можда срео са василевсом Манојлом II Палеологом на острву Тасосу или у Солуну.
Сабор у Констанци, на ком се расправљало о црквеној реформи, избору новог папе, јеретичком учењу Јана Хуса и „великој шизми”, био је величанствени црквени скуп. Међу присутнима била су три патријарха, двадесет девет кардинала, тридесет три архиепископа, сто педесет епископа, стотину опата и око три стотине доктора теологије. Међутим, током сабора Манојло Хрисолорас се разболео и преминуо 15. априла 1415. године. Имао је шездесет пет година.
Велики византијски интелектуалац сахрањен је 16. априла 1415. године.
Радивој Радић
http://www.politikin-zabavnik.co.yu/tekst.php?broj=2831&tekst=01
Овога пута „град на каналима” био је само почетна станица у дугом путешествију Манојла Хрисолораса по западној Европи. Византијски емисар је из Венеције преко северне Италије најпре стигао у Ђенову 18. априла 1408. године, а одатле је наставио за Париз.
Из Париза се византијски изасланик запутио у Енглеску где је посетио Лондон и Солсбери. Одатле је послао једно писмо цару Манојлу II Палеологу у ком га обавештава да нема много наде од помоћи енглеског краља коју је василевсу обећао неколико година раније. Постајало је све очигледније да ће Византија од западноевропских држава тешко добити неку озбиљнију подршку.
Већ следеће 1410. године Манојло Хрисолорас допутовао је у Шпанију. Његов задатак на Пиринејском полуострву био је унеколико другачији. Тамо се упутио да би одговорио на молбе Мартина I Арагонског (1395-1410), који је у писму из августа 1405. године од византијског цара и цариградског патријарха тражио да му пошаљу неке реликвије. Одговор Манојла II Палеолога носи датум 23. октобар 1407. године и у њему василевс наглашава како ће тражене реликвије донети његов изасланик Манојло Хрисолорас. Истовремено, владар Византинаца подсећа арагонског краља да Хрисолорасу, као његовом опуномоћенику, преда суму која је од папских индулгенција (лат. индулгентиа, опраштање грехова за новац) скупљена за помоћ царству Ромеја. Међутим, када је византијски учењак стигао у Арагон, Мартин I већ се био упокојио, а његов наследник Фердинанд I наставио је срдачне односе с Византијом, али без било каквих конкретних резултата.
После дугог путовања, Манојло Хрисолорас вратио се у византијску престоницу где је опет само кратко боравио, од маја до августа 1410. године, а онда је поново кренуо пут Италије. Одредиште је била Болоња где се тада налазио папски двор. Посланик ромејског цара изнова је тражио помоћ папске курије (лат. цуриа, папин двор) за Византију. Позвао га је папа Александар В, изабран у Пизи 1409, али је убрзо, почетком маја следеће 1410. године, преминуо. Тако је Хрисолораса дочекао новоизабрани Јован XXIII (1410-1415), Александров наследник на катедри Светог Петра.
Нови папа је у априлу 1411. папски двор преместио из Болоње у Рим, а пратио га је и Манојло Хрисолорас. Тиме почиње ново раздобље у животу ромејског учењака у ком се предавачка и научничка делатност допуњују и преплићу с дипломатским пословима. За време боравка у Риму, Хрисолорас је написао дело „Поређење старог и новог Рима”, које је састављено у виду писма младом цару Јовану VIII Палеологу (1425-1448), сину и наследнику Манојла II. У том спису Хрисолорас исказује своје велико поштовање према натурализму античке уметности, према лепоти старих рушевина и хришћанских светилишта у „вечном граду”, и закључује да Константинополис надмашује Рим због свог неупоредивог положаја и чудесних споменика какав је, на пример, храм Свете Софије.
Године 1413. папски двор из Рима се преселио у Фиренцу и византијски дипломата поново је следио римског архипастира. Ту је био у прилици да опет буде заједно са својим омиљеним ученицима - истакнутим фирентинским хуманистима. Већ следеће 1414. године папа Јован XXIII поверио је Хрисолорасу важан задатак. Њега и двојицу кардинала, Антона де Шалана и Франческа Цабарела, послао је Жигмунду Луксембуршком, угарском краљу (1387-1437) и немачком цару (1410-1437) да би се одредило место за велики црквени сабор. Папска делегација са Жигмундом се срела недалеко од Лугана, а за место сабора, који је сазван за 1. новембар 1415. године, одређен је немачки град Констанца на Боденском језеру и Рајни. На том сабору Манојло Хрисолорас заступао је папску курију, али то није значило да је престао да служи интересима византијског цара који га је и послао у дипломатску мисију у Италију. У лето 1414. Манојло Хрисолорас нашао се у северној Италији, у свити Жигмунда Луксембуршког, када је из Византије стигао у мисију његов рођак Јован Хрисолорас.
Поједини истраживачи сматрају да је Манојло Хрисолорас заједно с папским двором стигао у Констанцу 28. октобра 1414. године, али неки су склони да верују како је у лето исте године византијски учењак и дипломата кратко време био у Византији. Они сматрају да је Хрисолорас, у друштву с некадашњим учеником Гварином од Вероне, најпре из Болоње отишао у Венецију, а одатле се запутио на Исток. Касније се можда срео са василевсом Манојлом II Палеологом на острву Тасосу или у Солуну.
Сабор у Констанци, на ком се расправљало о црквеној реформи, избору новог папе, јеретичком учењу Јана Хуса и „великој шизми”, био је величанствени црквени скуп. Међу присутнима била су три патријарха, двадесет девет кардинала, тридесет три архиепископа, сто педесет епископа, стотину опата и око три стотине доктора теологије. Међутим, током сабора Манојло Хрисолорас се разболео и преминуо 15. априла 1415. године. Имао је шездесет пет година.
***
У надгробном слову које је за Манојла Хрисолораса саставио Андреја Ђулијани посебно су истакнуте огромне заслуге византијског научника и дипломате у преговорима о савезу између римокатоличког Запада и православног Истока. Византијски учењак и повереник ромејског цара Манојла II Палеолога био је харизматична личност која је веома утицала на западне хуманисте. На сабору у Констанци он је чак у одређеним круговима био виђен као могући будући папа, што се види из епитафа који је саставио Пјер Паоло Верђерио.Велики византијски интелектуалац сахрањен је 16. априла 1415. године.
Радивој Радић
http://www.politikin-zabavnik.co.yu/tekst.php?broj=2831&tekst=01