Vizantija

Први уз папу
Овога пута „град на каналима” био је само почетна станица у дугом путешествију Манојла Хрисолораса по западној Европи. Византијски емисар је из Венеције преко северне Италије најпре стигао у Ђенову 18. априла 1408. године, а одатле је наставио за Париз.
Из Париза се византијски изасланик запутио у Енглеску где је посетио Лондон и Солсбери. Одатле је послао једно писмо цару Манојлу II Палеологу у ком га обавештава да нема много наде од помоћи енглеског краља коју је василевсу обећао неколико година раније. Постајало је све очигледније да ће Византија од западноевропских држава тешко добити неку озбиљнију подршку.
Већ следеће 1410. године Манојло Хрисолорас допутовао је у Шпанију. Његов задатак на Пиринејском полуострву био је унеколико другачији. Тамо се упутио да би одговорио на молбе Мартина I Арагонског (1395-1410), који је у писму из августа 1405. године од византијског цара и цариградског патријарха тражио да му пошаљу неке реликвије. Одговор Манојла II Палеолога носи датум 23. октобар 1407. године и у њему василевс наглашава како ће тражене реликвије донети његов изасланик Манојло Хрисолорас. Истовремено, владар Византинаца подсећа арагонског краља да Хрисолорасу, као његовом опуномоћенику, преда суму која је од папских индулгенција (лат. индулгентиа, опраштање грехова за новац) скупљена за помоћ царству Ромеја. Међутим, када је византијски учењак стигао у Арагон, Мартин I већ се био упокојио, а његов наследник Фердинанд I наставио је срдачне односе с Византијом, али без било каквих конкретних резултата.
После дугог путовања, Манојло Хрисолорас вратио се у византијску престоницу где је опет само кратко боравио, од маја до августа 1410. године, а онда је поново кренуо пут Италије. Одредиште је била Болоња где се тада налазио папски двор. Посланик ромејског цара изнова је тражио помоћ папске курије (лат. цуриа, папин двор) за Византију. Позвао га је папа Александар В, изабран у Пизи 1409, али је убрзо, почетком маја следеће 1410. године, преминуо. Тако је Хрисолораса дочекао новоизабрани Јован XXIII (1410-1415), Александров наследник на катедри Светог Петра.
Нови папа је у априлу 1411. папски двор преместио из Болоње у Рим, а пратио га је и Манојло Хрисолорас. Тиме почиње ново раздобље у животу ромејског учењака у ком се предавачка и научничка делатност допуњују и преплићу с дипломатским пословима. За време боравка у Риму, Хрисолорас је написао дело „Поређење старог и новог Рима”, које је састављено у виду писма младом цару Јовану VIII Палеологу (1425-1448), сину и наследнику Манојла II. У том спису Хрисолорас исказује своје велико поштовање према натурализму античке уметности, према лепоти старих рушевина и хришћанских светилишта у „вечном граду”, и закључује да Константинополис надмашује Рим због свог неупоредивог положаја и чудесних споменика какав је, на пример, храм Свете Софије.
Године 1413. папски двор из Рима се преселио у Фиренцу и византијски дипломата поново је следио римског архипастира. Ту је био у прилици да опет буде заједно са својим омиљеним ученицима - истакнутим фирентинским хуманистима. Већ следеће 1414. године папа Јован XXIII поверио је Хрисолорасу важан задатак. Њега и двојицу кардинала, Антона де Шалана и Франческа Цабарела, послао је Жигмунду Луксембуршком, угарском краљу (1387-1437) и немачком цару (1410-1437) да би се одредило место за велики црквени сабор. Папска делегација са Жигмундом се срела недалеко од Лугана, а за место сабора, који је сазван за 1. новембар 1415. године, одређен је немачки град Констанца на Боденском језеру и Рајни. На том сабору Манојло Хрисолорас заступао је папску курију, али то није значило да је престао да служи интересима византијског цара који га је и послао у дипломатску мисију у Италију. У лето 1414. Манојло Хрисолорас нашао се у северној Италији, у свити Жигмунда Луксембуршког, када је из Византије стигао у мисију његов рођак Јован Хрисолорас.
Поједини истраживачи сматрају да је Манојло Хрисолорас заједно с папским двором стигао у Констанцу 28. октобра 1414. године, али неки су склони да верују како је у лето исте године византијски учењак и дипломата кратко време био у Византији. Они сматрају да је Хрисолорас, у друштву с некадашњим учеником Гварином од Вероне, најпре из Болоње отишао у Венецију, а одатле се запутио на Исток. Касније се можда срео са василевсом Манојлом II Палеологом на острву Тасосу или у Солуну.
Сабор у Констанци, на ком се расправљало о црквеној реформи, избору новог папе, јеретичком учењу Јана Хуса и „великој шизми”, био је величанствени црквени скуп. Међу присутнима била су три патријарха, двадесет девет кардинала, тридесет три архиепископа, сто педесет епископа, стотину опата и око три стотине доктора теологије. Међутим, током сабора Манојло Хрисолорас се разболео и преминуо 15. априла 1415. године. Имао је шездесет пет година.


***​
У надгробном слову које је за Манојла Хрисолораса саставио Андреја Ђулијани посебно су истакнуте огромне заслуге византијског научника и дипломате у преговорима о савезу између римокатоличког Запада и православног Истока. Византијски учењак и повереник ромејског цара Манојла II Палеолога био је харизматична личност која је веома утицала на западне хуманисте. На сабору у Констанци он је чак у одређеним круговима био виђен као могући будући папа, што се види из епитафа који је саставио Пјер Паоло Верђерио.
Велики византијски интелектуалац сахрањен је 16. априла 1415. године.

Радивој Радић
http://www.politikin-zabavnik.co.yu/tekst.php?broj=2831&tekst=01
 
Evo da prilozim i ja.

Византинци се нису бријали!
Брада

Ношење браде било је једно од спорних питања и неслагања која су 1054. године довела до расцепа између Цариградске патријаршије и римске цркве.

Многи древни народи придавали су велики значај бради као симболу мужевности, зрелог доба и мудрости. Насупрот мушкарцима који су имали браду стајали су дечаци и евнуси чији су образи били глатки. Штавише, у неким средњовековним друштвима велика неправда чињена је женама које су из неких разлога - вероватно су се тицали хормона или извесних медицинских поремећаја - имале науснице или маљаве образе. Њих су сматрали вештицама!
Веома је занимљив један догађај из британске средњовековне историје. Јован, потоњи краљ, приликом посете Ирској 1185. године смртно је увредио тамошње главешине тако што је почупао њихове бујне браде. Добро је познато да је кроз историју заклетва у браду била подједнак значај као и када се човек куне у свој образ. У неким друштвима мушкарци исказују жаљење тако што пуштају браду.
По предању и сам Исус Христос носио је браду. Адам, први човек, такође је био брадат. Није наодмет подсетити се да су и старозаветни пророци и првосвештеници такође носили браде. С тим у вези ваља нагласити чињеницу да је уопште, обичај да се пророци многих вера приказују с брадама. Како бележи Полибије, грчки историчар 2. века пре наше ере, древни Келти имали су изразито дуге бркове, али су образе и остале делове лица уредно бријали. Брада је преовладавала међу античким Грцима до времена Александра Великог, који је, из практичних разлога, наредио својим војницима да се брију прибојавајући се да их непријатељ у борби не хвата за браду. Према Плинију, Сципион Африканац био је први Римљанин који се свакодневно бријао, али су филозофи и даље били брадати.
С друге стране, постојали су и народи који су били изразито против браде, а међу њима нарочито се издвајају Хуни. Ови дошљаци из Азије, који су у последњој четвртини 4. и првој половини 5. века сејали страх и били у стању да за кратко време не само превале него и опустоше огромна пространства, настојали су да на образима мушкараца сузбију избијање длака. Како бележи Амијан Марцелин, највећи историчар 4. века, Хуни су својој мушкој деци одмах по рођењу ножем дубоко обрезивали образе да би ожиљци задржали јаке длаке када се оне помоле; „Хуни расту и старе без браде” - наставља Марцелин - „лишени сваке лепоте, налик на евнухе”.
Међутим, за разлику од своје старије азијатске „браће” Турци су носили браде. Занимљиво сведочанство о њима доноси бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер, који је 1432/1433. године посетио Исток. Он бележи следеће: „Турци никад не перу своје руке, сем кад се запирају, кад се моле богу или у хамамима, или кад перу своје браде у неком потоку или на чесми, а те браде држе веома чисто.” Шишање браде међу Турцима сматрало се срамотом док су, с друге стране, турски робови морали да се брију што је био знак њихове покорности.
 
До голе коже
Брада (грчки: geneion) има дугу и занимљиву историју и у Византијском царству. У рановизантијском добу виши слојеви, сагласно римским обичајима, бријали су браду и носили кратку косу. Отуда на портретима царева од 4. до 6. века преовладавају безбради владари. Само су филозофи носили браду, а познато је какве је подсмехе изазвала брада цара Јулијана Отпадника (361-363).
У време владавине цара Јустинијана I Великог (527-565) припадници хиподромске странке „плавих” изазвали су читав скандал тиме што су имали браду и бркове. Они су носили и веома дугу косу, која је напред била кратко подсечена.
После поменутог раздобља, то јест после 6. столећа, долази до прилично значајних промена. Брадати прикази владара на новцу симболизују царску моћ или царско старешинство. Брада и бркови на новцу били су потребни да би се на кованицама разликовали старији од млађих царева, односно владари од својих савладара.
Први византијски цар који је носио браду и због тога добио надимак Погонат (брадати) био је Констанс II (641-668 ). У старијој византологији било је спора око тога ко је „брадати”: да ли је то он или његов син и наследник Константин IV (668-685). Међутим, та недоумица одавно је разрешена у „корист” Констанса II, који се на новцу појављује са огромном и густом брадом. Од тог времена византијски василевси углавном су носили браде, сем неких, а такви изузеци су били веома ретки као, на пример, Константин V (741-775), изванредни војсковођа и највећи цар иконоборац.
С друге стране, браде Византинаца - које су углавном биле коврџаве, на средини раздвојене, и веома дуге - биле су предмет подсмеха Латина који су долазили у Цариград. Византијска делегација предвођена царем Манојлом II Палеологом (1391-1425), која је на размеђу 14. и 15. века посетила Италију, Француску и Енглеску, свуда је изазивала велику пажњу пре свега због брада. Међутим, важило је и обрнуто - Византинцима се чинила смешном западњачка мода да се шишају у круг и да се брију до голе коже. Брада је, такође, једно од спољашњих обележја православних свештеника, за разлику од римокатоличких, који се брију. Може се рећи да је и ношење браде било једно од спорних питања и неслагања која су довела до расцепа између цариградске патријаршије и римске цркве 1054. године.
Поједини византијски писци 12. столећа, нарочито хроничар и богослов Јован Зонара, не без извесног жаљења, наводе да ромејски младићи очигледно следе моду Латина и брију своје браде. Зонарине опоре речи у ствари су интелектуално јадиковање над изневеравањем прадедовских обичаја и старим добрим временима. Савременица Јована Зонаре, учена принцеза Ана Комнина, у свом историјском делу Алексијада, наглашава како је у Византијском царству појединим преступницима одсецана коса и бријана брада.
Нићифор Григора, историчар 14. века, са негодовањем пише о Теодору Палеологу, сину византијског цара Андроника II Палеолога (1282-1328 ) и пустолову немирног духа, који је отишао у завичај своје мајке Ирине (Јоланте) Монфератске, на Апенинско полуострво, и тамо попримио латинске обичаје - „носио је глатко обријану браду.” Размажени принц и маркиз од Монферата често је долазио у Византију углавном да би тражио новац за неки од својих многобројних ратова, а не ношен снагом породичних осећања и привржености. Теодоров отац Андроник II Палеолог многе ствари није му одобравао „јер је у својим схватањима, својој вери, својој спољашњости, бријању браде и у свеукупном понашању постао прави Латин.”
Димитрије Кидон, византијски интелектуалац и дугогодишњи први министар византијских царева друге половине 14. столећа, придев „брадати” употребљава у крајње негативном значењу. Он негодује због тога што се на цариградском двору појављују „брадоње”, а према његовим схватањима то су необразоване присталице исихазма, духовног покрета у оновременој Византији са којим се он није слагао.
У једном занимљивом разговору који је Перо Тафур, шпански путник који је тридесетих година 15. столећа боравио у Византији, водио у Ферари по повратку са Истока са василевсом Јованом VIII Палеологом (1425-1448 ), крајем 1437. године, цар је замерио Шпанцу што је обријао браду коју је имао за време пута рекавши му да је она за човека знак достојанства и части. У царству Ромеја друштвене предрасуде против обријаних, односно безбрадих, нашле су своје место како у пословицама тако и у сатиричним текстовима. Такав текст је анонимна пародија „Спанос” (Безбради), по свој прилици састављена у Цариграду у 14. или 15. столећу. У њој су описани најпре рођење, а затим и дуго и заморно путовање безбрадог човека и његови покушаји да нађе свог стрица, дивојарца, и од њега добије длаке за браду.
 
Гавранова јаја

У време рата између Византије и Венеције, Млечани су се подсмевали василевсу Алексију I Комнину (1081-1118 ) због његове риђе браде. Иначе, када је реч о риђој бради треба поменути двојицу истакнутих историјских личности које су имале такву браду и носили епитет „Барбароса” (Риђобради). Реч је о чувеном немачком владару Фридриху I Барбароси, цару Светог римског царства (1152-1190), а ту је и Хајредин Барбароса, прекаљени „морски вук” и заповедник флоте Османског царства у 16. веку, иначе Грк пореклом, страх и трепет свих хришћанских бродова у источном Средоземљу.
Као и у другим друштвима, и у византијском је важило правило да избијање браде за младиће означава својеврстан почетак зрелог доба. Тако, на пример, византијски филозоф, историчар и државник, описујући личност чувеног евнуха Јована Орфанотрофа, који је за владавине свог млађег брата Михаила IV (1034-1042) био најмоћнији човек у Царству, истиче како је у „узрасту када пробија прва брада видео тог мушкарца и слушао његове речи.”
У Византијском царству постојао је нарочит „препарат” за бојење браде и косе. Наиме, византијски писац Мазарис у сатиричном дијалогу Путовање у подземни свет, тексту састављеном 1414/1415. године, бележи како гавранова јаја дају лепу црну боју као што шкољка даје пурпурну.
У опису првог и сасвим неуспешног похода који је византијски цар Василије II Бугароубица (976-1025) предузео против Самуила и његових устаника, 986. године, Јован Скилица износи занимљиве податке. Уочи битке великодостојник Стефан Кондостефан, који је из суревњивости мрзео Лава Мелисина, остављеног да са делом војске у позадини чува теснаце кроз које су прошли византијски одреди, настојао је да код василевса омаловажи свог противника. Он је убеђивао Василија II да је у међувремену Мелисин подигао узурпацију и да стога цар, без оклевања треба да пожури у Цариград и разреши велику невољу. Ове претеће речи уплашиле су василевса и он је наредио хитно повлачење. На другој страни, осокољени Самуило повлачење Византинаца оценио је као бежање и царској војсци нанео је тежак пораз. Међутим, када је Василије II уз много напора најзад стигао у Филипопољ (Пловдив), тамо га је мирно чекао Лав Мелисин који је савесно и одано извршавао постављени задатак. Цар се разгоропадио и почео да грди Стефана Кондостефана због лажне дојаве, али овај није ћутао него је почео да се брани што је прелило чашу царевог стрпљења. Василије II скочио је са престола и у бесу је Кондостефана ухватио за косу и браду и оборио га на земљу.
И у Византијском царству, као и у другим деловима средњовековног света, чупање браде значило је да је онај који је био подвргнут таквој казни згрешио нешто велико. Занимљив случај бележи Ана Комнина, а тиче се једног сукоба унутар царске породице, по свој прилици 1091. године. Јован Комнин, намесник Драча и син севастократора Исака Комнина, старијег брата цара Алексија И, био је оптужен да се окренуо против царског ауторитета свог стрица. Ове тешке оптужбе изрекли су Адријан Комнин, млађи брат Исака и Алексија I, као и Нићифор Мелисин, великодостојник који је био царски зет. Све је достигло врхунац у царевом логору у Филипопољу, па је из Цариграда похитао сам севастократор Исак Комнин да брани оданост свог сина Јована. Био је толико љутит на млађег брата Адријана да је запретио како ће му почупати браду. У сваком случају, пошло му је за руком да распрши сумње Алексија I.
У поменутом случају све се завршило само на претњи, али било је случајева када је заиста долазило до чупања браде. Ту казну применио је српски цар Стефан Душан (1331-1355) када је у противнападу, крајем 1350. или почетком 1351. године, повратио градове у залеђу Солуна, које су претходно Византинци успели да на кратко преотму. У Водену (Едеса) Душан је казнио заповедника града Георгија Лизика тако што је наредио да му се „наживо почупа брада не само што је тада давао отпор, него и зато што је за рачун цара Андроника у Костуру (Касторији) био виновник многих невоља”. Реч је о василевсу Андронику III Палеологу (1328-1341). Стефан Душан наредио је да се Лизик везан води у Скопље, али је овај због нелечене ране и друге невоље преминуо на путу.
Позната је и српска народна пословица, једна од оних коју је у првој половини 19. века прибележио Вук Караџић и која гласи: „Брада нарасла, а памети није донијела!” Она се, наравно, тицала неког ко је по годинама већ ступио у зрело доба, али је остао наиван, непромишљен и није стекао мудрост. У нашем народу такође постоји уверење да је брада знања - привилегија учених и образованих људи, а да је брада звања - повластица свештених лица.

Радивој Радић
 
Прва византијска песникиња
Касија, замало царица

У средњовековној историји сачувано је неупоредиво више података о истакнутим мушкарцима, а далеко мање о женама. Тако ни повест Византијског царства није изузетак. Једна од најпознатијих и најнеобичнијих Византинки била је Касија или, како се још помиње у изворима, Касијана и Икасија. Она је била монахиња и песникиња, а живела је у 9. веку.

Покушај да се установи година њеног рођења, због низа потешкоћа које проистичу из оскудности и непотпуности сачуваних изворних података, поделио је савремене истраживаче. Тако поједини научници наводе да је Касија рођена 800. или 805. године, док други верују да је то било касније, око 810. године. А све указује да је светлост дана угледала у византијској престоници Цариграду.
Према легенди, похрањеној у историјском спису Симеона Логотета, византијског писца из 10. столећа, а сачуваној и у неким каснијим изворима, Касија је као млада девојка учествовала у такмичењу невести међу којима је византијски цар Теофило (829-842) себи бирао будућу супругу. Реч је о својеврсном надметању у лепоти која може да се упореди са данашњим избором за најлепшу девојку. Остало је забележено да је Еуфросина, удовица цара Михаила II Аморијца (820-829) и Теофилова маћеха, послала гласнике у све области Византијског царства са задатком да у Цариград доведу најлепше девојке. После извесног времена дванаест изабраних лепотица обрело се у царском дворцу. Онда је Еуфросина дала Теофилу златну јабуку и рекла му да је поклони оној девојци која му се буде највише свидела.

У наставку ове бајковите приповести каже се да је међу кандидаткињама за будућу царицу била и једна племенита девојка заносне лепоте по имену Касија. Осим ње у најужи избор ушла је и Теодора, лепотица која је потицала из малоазијске области Пафлагоније. Млади цар, који је требало да се одлучи између њих две, нашао се пред тешком одлуком. Да би добио у времену, а можда и у намери да провери њихову проницљивост и, уопште, њихова схватања, Теофило их је изазвао изјавивши прилично безобзирно како се прича да од жена произлази зло. Неопходно је указати на чињеницу да је у средњовековном свету, па и у Византији као значајном делу тог света, став према женама у најмању руку био двојак. Он се колебао између две потпуно различите библијске личности модела: варљиве и заводљиве Еве, ђаволовог помоћника, с једне, и чисте и беспрекорне Марије, која је на свет донела Исуса Христа, с друге стране. Ова два међусобно искључива становишта према женама на најбољи начин илуструје позната византијска пословица која каже: „Три су зла и три су добра на свету: ватра, жена и море”.
 
На ову Теофилову непријатну, па и прилично увредљиву оцену, млада али очигледно мудра Касија у првом тренутку донекле се помела. Али, она је веома брзо савладала збуњеност, прибрала се и оштроумно одговорила василевсу да је од жена произашло и оно најбоље. Овај језгровит и довитљив одговор, у нешто развијенијем облику, среће се касније још код једног византијског писца који тврди да је реч о спасењу света, о добру које је родила света Богородица. Увидевши оштрину Касијиних речи, Теофило је устукнуо. Јер млади византијски василевс био је последњи цар-иконоборац на цариградском престолу, и као противнику култа икона није могло да му се свиди величање мајке Исуса Христа. А можда му се није допала ни то да му будућа супруга буде тако бритка на језику. Зато је он јабуку дао Теодори. У вези с тим треба нагласити да су поједини истраживачи у неким писмима Теодора Студитског, чувеног оновременог монаха и богослова који је иступао против иконобораца, препознали алузију на младу Касију и њену приврженост култу икона.
Колико се овој легенди, која је уз извесне, али не тако битне разлике сачувана у неколико извора, може веровати? С тим у вези ваља нагласити да се у античкој митологији среће избор најлепше девојке и мотив златне јабуке. Тако се, на пример, Парис, бирајући између богиња-лепотица какве су биле Хера, Атина и Афродита, одлучио за ову последњу и предао јој је златну јабуку. Већина савремених истраживача као веродостојну прихвата приповест о Теофиловом избору између Касије и Теодоре, али не искључује могућност да је при том не само изведена одређена уметничка стилизација догађаја о ком је реч, него и да је постојала извесна надградња приче.
Оваква такмичења девојака у Византијском царству, према сачуваним изворним подацима, била су уприличена неколико пута, углавном када су царице-мајке желеле да својим синовима овезбеде достојну супругу. Царичини повереници одашиљани су по целом Царству да траже одговарајуће невесте које су могле да одговоре царском идеалу. Обично су три кандидаткиње улазиле у најужи избор. Млади цар је оној која му се највише свидела даривао златну јабуку или прстен. Тако је, на пример, 788. године царица Ирина наговорила свог сина Константина VI да изабере Марију, унуку чувеног светитеља Филарета Милостивог. Штавише, прича се да је у потрази за снајом царица одредила узраст и висину, а такође и размере главе и дужину стопала будуће синовљеве супруге. Године 807. Ставракије, син и несуђени наследник василевса Нићифора I (802-811) изабрао је Теофано, већ удавану, али на брзину разведену. Као што смо видели цар Теофило је 830. године изабрао Теодору, а иста Теодора је 855. године приморала седамнаестогодишњег сина Михаила III да изабере Евдокију Декаполиту. Василије I Македонац (867-886) је 881. године сину и будућем цару Лаву VI Мудром (886-912) изабрао супругу Теофано. Неки научници сумњају у ово „такмичење невести” и мисле да је то литерарни обичај у византијској књижевности 9. и 10. века. Додајмо да је слична и својеврсна „смотра невести” постојала и на средњовековном Западу, а у 17. столећу и у Русији .
 
Како било, али Касији није пошло за руком да постане византијска царица. Онда је васељенски патријарх Антоније I Касимат (821-837) венчао Теофила и Теодору. Догодило се то на велики црквени празник Педесетнице или на Духове, 5. јуна 830. године. Теодора је касније, после преране Теофилове смрти, постала регент њиховом малолетном сину Михаилу III (842-867) и успоставила је култ икона у Византији. На тај начин окончала је велику кризу у Царству, која је трајала више од сто година, а хришћанска црква прогласила ју је за светицу. Успомена на блажену царицу Теодору слави се 11. фебруара.
После неуспеха на такмичењу за Теофилову изабраницу, Касија је подигла женски манастир у ком је примила монашки завет и прихватила испоснички начин живота. Занимала се филозофијом и до краја живота остала посвећена само Богу. Тачнији датум њене смрти није могуће установити, али се верује да се монахиња и песникиња Касија упокојила између 843. и 867. године. Међутим, сачувани су многи њени списи који речито сведоче о несвакидашњој обдарености ове византијске монахиње.
У прилично богатој писаној заоставштини умне духовнице Касије налази се велики број химни и епиграма. Још у византијско време она је била веома цењена, а потоњи учени људи су је уважавали. Тако је, на пример, Нићифор Калист Ксантопул, црквени писац друге половине 13. и првих деценија 14. века, укључио Касију у свој списак знаменитих поета-химнографа, раме уз раме са Теодором Студитским, Козмом Химнографом, Андријом Критским, Јосифом Химнографом, Георгијем Кипарским и другим.
Теодор Продром, водећи византијски песник средине 12. столећа, коментаришући канон на „Велику суботу” саопштава да је првобитни творац овог канона била једна песникиња. На основу усменог предања, он је забележио како је нека племенита и мудра девојка именом Касија саставила текст и написала одговарајућу музику. Касније, међутим, мелодија се поштовала као света, али је превладало мишљење да је недостојно да она буде повезана са текстом који је изашао из пера једне жене. Због тога су епископ Марко и песник Козма написали нови канон, при чему је први саставио четири, а други следећих пет од укупно девет ода.
Касијину писану заоставштину углавном чине две групе текстова - изреке, односно епиграми и химне. Изреке и епиграми по свом садржају могу да се уброје у дела која се баве моралним и етичким темама. Касијини епиграми били су римовани и као по правилу кратки и једноставни, схватљиви и лишени учених захтева, не прелазећи размере једног или два стиха. Као и остали песници 9. века, и Касија је следила Георгија Писиду, највећег византијског поету који је живео у првој половини 7. столећа.
Једна од честих тема Касијиних кратких књижевних форми је пријатељство. У тим епиграмима она је пуна хвале за умног, оданог и образованог пријатеља, а истинско пријатељство супротставља разметљивом и лажном.
 
Стреми пријатељу умном као злата кеси
Од глупог, пак, напротив, бежи као од змије.

Кад пријатељ сретне пријатеља вољеног,
обрадује се тако снажно као да је нашао гомилу злата.

Богатство је бескорисно ако немаш пријатеља.
Воли све, али се немој поуздавати у све.
Као што је мрачна кућа лишена радости,
тако је и богатство без пријатеља.
Мудра песникиња Касија, увек критички настројена и са изоштреним смислом да уочи све негативности, у својим епиграмима није мимоилазила ни поједине људске слабости. Она се нарочито обрушила на завист и жигосала ју је као једну од највећих човекових мана.


Не дај ми, Христе,
да завидим до смрти,
већ ми дај да зависти
достојна будем.

Свако злопамтило је отворено завидно,
јер је злопамћење - мајка зависти!
Касија се са посебним огорчењем окретала људској глупости и немилосрдно ју је извргавала руглу.


Глупаку нема никаквог лека
Нема му помоћи - осим смрти.

Боље би ти било, глупаче, да се уопште ниси ни родио,
Или кад си се већ родио да ниси ходио земљом,
Него да си се одмах запутио у Хад.
Песникиња није избегла ни размишљање о женама, поготово јер се радило о теми која је својевремено, приликом избора за супругу василевса Теофила, довела до њеног малог рата речима са младим царем:


Рђаво је када је жена дивна и прекрасна,
Зато што има чар лепоте.
Када је жена зле нарави, неуљудна,
Зло постаје двоструко веће
Уколико је још и без лепоте.
Умерено зло је жена блистава споља
Јер лепота ипак даје утеху;
Када је, пак, жена и ружна
Жалосна је сасвим судба и тужан зао удес.
Занимљиво је напоменути да велики број својих “наравоученија” виспрена монахиња почиње глаголом мрзети:


Мрзим дужника који безбрижно спава.
Мрзим ћутање када је време да се говори.
Мрзим лажова који се размеће речима.
Мрзим облапорног који сакупља мрвице.
Мрзим оног који говори без допуштења.
Мрзим заводника када осуђује прељубника.
Мрзим оног који долази без позива.
Мрзим богатог који јадикује као да је сиромашан.
Мрзим сиромашног који се размеће богатством.
Сачуван је и известан број Касијиних епиграма који почињу са речју боље:


Боље самоћа него лоше друштво.
Боље је претрпети пораз него однети недостојну победу.
Боље мало доброг законитог него највеће незакоње.
Ако се зна да је тврдичлук једна од људских особина коју су писци од античких времена до наших дана радо исмевали, онда не треба да изненађује ни Касијин осврт на ову људску “несавршеност”:


Тврдица бежи од пријатељских гозби.
Тврдица, када види пријатеља, скрива се и подучава слугу да лаже.
Тврдица сиромашне пријатеље осећа као терет.
Проучаваоци византијске књижевности и други стручњаци који су се бавили изучавањем Касијиног књижевног дела наглашавају да неки њени стихови одишу песимизмом и разочарањем, а многи од њих носе личну ноту и имају аутобиографске црте.


Прихватај мирно срећу и несрећу,
Упавши у беду, подноси је храбро.
Када несрећник и злато нађе,
Он, узевши га, у невољу пада;
Срећник, пак, и када змију нађе,
Увек и корист и добит извлачи.
Није на одмет указати на чињеницу да, упркос Касијином духовничком опредељењу, већина њених стихова носи световно обележје и само у ретким она испољава своју преданост вери:


Монашки живот је испуњен спокојем.
Монашки живот је савршено непомућен.
Монах треба да има оборен поглед.
Монах треба да буде ослонац слабима.
Монашки живот је светионик за све.
 
Историчари византијске књижевности, почев од великог Карла Крумбахера, „оца” немачке византологије и научника који је још крајем 19. века објавио Касијину писану заоставштину, постављају питање о томе колико су били оригинални њени епиграми. Даровита песникиња могла је да има на располагању готове зборнике изрека на које се ослањала као на неку врсту предлошка. Добро је познато да су још од античког доба афоризми сакупљани и слагани како по алафабетском редоследу, тако и по темама. Касија је, по свој прилици, из таквих зборника црпла обрасце за своје епиграме. Ипак, не треба заборавити да те изреке нису биле у стиховима, а Касијине, напротив, јесу, што им даје толико драгоцену црту оригиналности. Њени епиграми носе и особену личну ноту, али и несумњиву политичку незаинтересованост. Упадљиво је да у Касијиним кратким формама нема ниједне алузије на сукоб око култа икона, мада је она живела у време „другог таласа” иконоборства (815-843).
Касија умногоме пренебрегава правила античке метрике, а има и врло мало утицаја античких и византијских песника. Она, такође, веома мало пише о црквеној догматици и религији, а нигде непосредно не наводи Свето писмо. То је, уосталом, и било књижевно усмерење у византијској култури прве половине 9. века, које је, између осталог, означавало напуштање простора омеђеног искључиво верским темама и повратак световном животу.
Књижевно стваралаштво песникиње Касије није било ограничено само на изреке и епиграме. Из њеног пера, као што је речено, изашло је и неколико црквених химни за које је она не само писала текстове него и компоновала музику.
Византијска песникиња и монахиња нашла је своје место и у нашој литератури 19. века. Наиме, Милован Видаковић (1780-1841), први романописац у новијој српској књижевности, у једном одељку свог романа „Селим и Мерима”, објављеног 1839. године, доноси кратак Касијин животопис.

Радивој Радић
 
Муке византијских царева

Болест ножног палца

Ова бољка напада више богате него сиромахе, више мудре него смешне и краљеве, владаре, генерале и адмирале, војнике и филозофе више мучи него остале...

Као и у античко доба, у средњовековном свету костобоља је била честа болест. Наравно, ни Византија у том погледу није била никакав изузетак. Сачувана сведочанства, расута у најразноликијим изворима, речито сведоче у прилог распрострањености гихта у царству Ромеја. Византијска медицина, коју је више занимала практична страна ове научне области, а мање њена теоријска основа, донекле је унапредила античка знања о костобољи. Зна се да је ромејски лекар Димитрије Пепагомен у првој половини 15. века написао један трактат о гихту. Сматра се да су већ византијски лекари познавали колхикум, који су називали хермодактил, лек против костобоље. Чини се да га је први препоручио Јаков Психристус, лекар цара Лава I (457-474), у 5. столећу, а да су његов рецепт следили Аетије из Амиде (6. век), Павле са Егине (7. век) и Јован Актуарије (13/14. век). Ипак, колхицин, лек који ублажава акутне нападе костобоље, пронађен је тек средином 17. столећа.
Према чињеницама које утврђује медицина, костобоља, односно подагра, гихт или улози, како се ова болест још назива, настаје као последица поремећаја пурина, а он се испољава у повећању нивоа мокраћне киселине у серуму и таложењем у ткивима, посебно у зглобовима и њиховој околини. Премда се за костобољу знало и много раније, Хипократ је у 5. веку пре наше ере уочио и изнео неке њене особености које прихвата и савремена медицинска наука: евнух не оболева од гихта и не ћелави, мушкарци не оболевају од гихта пре пубертета, а жене пре менопаузе, гихт се јавља у пролеће и јесен. У Хипократовим списима ова бољка наводи се као најснажнија, најупорнија и најболнија болест зглобова. Већ је у то време било познато да се од костобоље непосредно не умире и да она најчешће погађа ножни палац.
„Отац” медицине проницљиво је претпоставио да је за појаву бола и отока у зглобу одговорна нека материја у крви која повремено „капље” у зглоб изазивајући запаљење. Постоје уверљива сведочанства да је у античко доба гихт био веома распрострањена болест. Грчки лекар Гален наводи случајеве Пријама и Ахила, учесника Тројанског рата, као и Едипа из Тебе. Костобоља се помиње и у књижевним делима: Цицерон, Хорације, Јувенал и Марцијал често говоре о гихту, а Лукијан је написао бурлескну трагедију о моћи богиње Подагре и беспомоћности терапије.
Према неким мишљењима, византијски лекари - пре свих поменути Аетије из Амиде - разликовали су гихт од реуматизма. Иначе, историчари медицине данас сматрају да све до 16. века у научном погледу костобоља није била довољно одвојена од осталих облика артритиса. С тим у вези ваља нагласити да у делима византијских писаца постоји недоумица око назива за костобољу и њој сродне болести.
 
Кад језик заболи

Поједини византијски цареви боловали су од костобоље. Василевс Константин VIII (1025-1028 ), који је читав живот провео на царском двору и у сенци великог брата Василија II Бугароубице (976-1025), био је велики љубитељ уживања, пре свега добре кухиње. Он се није либио да се окуша у гастрономским мајсторијама, па је често сам припремао ручкове, а волео је и да, према потреби, справља нарочите врсте сосова. Та претерана склоност ка гурманским насладама и раскошним дворским теревенкама, сасвим супротна лекарским саветима о умереном узимању хране, није могла да остане без последица. Византијски филозоф и историчар Михаило Псел забележио је како је Константин VIII, „роб стомака и љубавних наслађивања”, боловао од костобоље, а особито су га мучиле ноге тако да је једва био у стању да хода. По ступању на престо, нико није могао да га види како хода на својим ногама док се у седлу осећао веома сигурно и самоуверено.
Михаило Псел наглашава да је још тежи облик костобоље задесио цара Константина IX Мономаха (1042-1055) чије су се ноге сасвим искривиле, па је био прикован за постељу и могао је да корача једино уз туђу помоћ. Умешност јахача помагала му је да се држи у седлу и при том сачува достојанствен изглед. Сигурности ради, камене мостове у Цариграду прекривали су током процесија ћилимима како се царев коњ не би оклизнуо на глаткој површини. Унутар дворца Константина IX преносили су из једног у друго здање и доносили где је требало. Михаило Псел наглашава да је сам видео како су се некада складни цареви прсти сасвим променили и изгубили пређашњи облик, како су се искривили прекривени испупчењима и удубљењима тако да није био у стању да држи било какав предмет. Византијски историчар не престаје да се чуди како је василевсу достајало снаге да издржи такве муке. Наступајући један за другим, напади су уништавали остатке његовог тела и разлагали оно што се још сачувало. Константин IX није могао да нађе положај у ком би могао спокојно да спава. Његово несрећно тело слуге су окретале на све могуће начине и с напором налазиле нагиб који би болеснику доносио толико жељено олакшање. При том су га смештали колико су удобније могли и измишљали разноразне начине и лукавства не би ли га одржали у једном положају.
Константину IX Мономаху не само да је сваки покрет причињавао бол, него га је приликом разговора и језик болео, а чак и покрети очију премештали су му течност и он је губио сваку способност да се покреће и сагиње. Не без извесног дивљења, Михаило Псел истиче како, упркос мукама и страдањима, које је подносио, автократор никада себи није дозволио неке богохулне речи. Напротив, филозофски се односио према својој болести и, уколико се узме у обзир само та страна његове личности, Константин IX истински би могао да се назове божанским човеком.
И Ана Комнина у историјском спису „Алексијада”, у ком је описала владавину свога оца Алексија I Комнина (1081-1118 ), помиње како је он боловао од подагре. Будући да је учена принцеза нагласила да од те болести претходно није боловао ниједан од њихових предака, можемо да закључимо да је добро знала како се костобоља преноси наслеђем. Међутим, да неко од њених читалаца не би помислио да је оснивач династије Комнина костобољу стекао као љубитељ лагодног живота и разноврсних уживања, Ана Комнина објашњава порекло цареве бољке за коју каже: „та звер, болест ногу, попут склупчане змије устремила се на њега”. Једном приликом, док се надметао са својим такмацем Татикијем, овај је пао с коња право на цареву ногу и повредио му чашицу на колену. Касније су се управо на том месту јавили први болови, а онда је, с годинама, болест узнапредовала.
Одмах у наставку принцеза износи и други, по њеном мишљењу очевиднији узрок очеве болести. Радило се о једноставној чињеници да је, испуњавајући своје владарске обавезе, Алексије I Комнин готово даноноћно примао велики број Латина. Ана Комнина употребила је хиперболу да је дошљака са Запада било више него песка у пустињи или звезда на небу. Ту се, наравно, мисли на пролаз учесника Првог крсташког рата кроз Цариград 1096/1097. године. Он је са свима учтиво разговарао и стрпљиво слушао њихова брбљања стојећи попут статуе од бронзе или каљеног железа. У чињеници да су такви званични пријеми били многобројни и да су веома дуго трајали - понекад чак до „трећих петлова” или појаве првих Сунчевих зрака - принцеза види другог узрочника очеве болести. Од тада до краја живота, наставља она, у одређеним временским размацима цар је имао нападе реуматизма праћене великим боловима које је јуначки подносио.
Било је тренутака кад је болест Алексију I стварала огромне невоље, а тада су о њему бринуле и тегобе му олакшавале мајка Ана Даласина и, нарочито, супруга Ирина Дука. Штавише, царица је управо због цареве болести пратила Алексија I на појединим његовим путовањима која су због виших државних разлога била неодложна. Тако су и зиму 1111/1112. године заједно провели у Галипољу. Али, ни болест ногу није могла да одврати цара од владарских планова.
 
Самолечење гвожђем

Од костобоље је боловао и византијски цар Алексије III Анђео (1195-1203) о чему подробно пише историчар Никита Хонијат. Код василевса је до напада болести долазило повремено, а нарочито су му страдале ноге. Тада би се штетне материје сливале у доње удове што је проузроковало неподношљиве болове. Уз то, цар је губио способност ходања, а као последица непокретности појављивали су се страшни напади грознице. Тешка болест, која је с времена на време добијала на жестини, као и страх од њеног наиласка - а пратили су је надљудски болови и потпуна лична немоћ - бацили су цара Алексија III Анђела у очајање. Кришом од свих, сем василевсових највернијих слугу, он се одважио на очајнички корак. Једног дана закључао је врата своје спаваће собе и на ноге ставио раскаљено железо. Са стоичким миром поднео је ужасне болове и ружним се речима обрушио на лекаре који, по његовом мишљењу, препоручују само пургативе и никада не дају болеснима некакав други лек. Али, исход овог „самолечења” био је поражавајући за Алексија III Анђела. Већ постојећим боловима од подагре придружили су се нови, проузроковани опекотинама од усијаног гвожђа, тако да су у помоћ, ипак, поново позвани лекари. Овога пута они су се суочили са двоструко тежим задатком - требало је да цара, скрханог подагром и са страшним ранама на ногама, уз то потпуно обесхрабреног, поврате у нормално стање.
О озбиљности новонасталих прилика на најбољи начин сведочи податак да су цареви најближи рођаци, уплашени могућношћу да болест постане смртоносна, почели да брину о томе шта ће се онда десити. Чини се да је у тој бризи предњачила царица Еуфросина, супруга Алексија III Анђела, која је већ почела да размишља о могућем наследнику престола за случај да остане удовица. Отежавајућа околност било је то што цар није имао сина него три кћерке. На несрећу, две од њих, Ирина и Ана, однедавно су биле удовице док је трећа, Евдокија, била удата за српског великог жупана Стефана Немањића. Као највиђенији за византијски трон појавио се Манојло Камица, царев брат од тетке и један од најбогатијих Византинаца. Кад је оздравио, Алексије III Анђео никада то није заборавио свом блиском рођаку. Кад су Камицу заробили Бугари, цар је одмах запленио целокупну његову имовину.
Размишљања у царској палати око наследника цариградског трона прекинули су василевсови лекари које је он претходно обасуо толиким погрдама. Пошто се цар после горког искуства с неуспелим самолечењем пажљиво придржавао њихових савета и редовно узимао лекове које су му преписали, побољшање није изостало. Штетне материје почеле су да слабе и да се лагано повлаче, а свакодневна употреба лекарија полако је повратила Алексија III Анђела. Државни послови нису трпели одлагања, па је још недовољно опорављени василевс - према Хонијатовим речима једва је стајао на ногама - морао да хита у Кипселу и спрема нови војни поход.
Ипак, то није значило да се цар Алексије III Анђео сасвим ослободио невоља које му је задавала костобоља. Напротив. Отприлике годину и по дана касније, с јесени 1200. године, он се после бављења на Истоку обрео у Питији, бањи која се налазила јужно од Халкедона, града на малоазијској обали, насупрот Цариграду. Реч је о лечилишту које је било познато још за време цара Јустинијана I у 6. веку. Тамо је извесно време провео на лечењу излажући костобољно тело топлим купкама и пијући лековиту воду. Упркос лечењу, нови напад болести код Алексија III Анђела уследио је следеће, 1201, године у веома осетљивом тренутку када су се од власти одметнули поједини византијски великаши. Пошто није био у стању да сам стане на чело византијске војске која је требало да умири метежнике, стара бољка изнова га је везала за постељу и лечење. Василевс је задатак поверио својим војсковођама.
 
Болест богатих и славних

Осим поменутих Константина VIII, Константина IX Мономаха и Алексија III Анђела, још двојица ромејских царева, припадника династије Палеолога - Јован V (1341-1391) и његов унук Јован VIII (1425-1448 ) - боловали су од костобоље. Дука, византијски историчар 15. века, саопштава да је Јован V због гихта који му је напао ноге био прикован за кревет, тако рећи полумртав од прождрљивости, прекомерног пијанчења и раскалашног живота. О царевој болести пише и Лаоник Халкокондил, такође византијски историчар 15. столећа. Узгред, Халкокондил наводи да је и османлијски султан Бајазит I (1389-1402) боловао од костобоље.
Историчар Дука каже за Јована VIII Палеолога да је више година патио од гихта, а да су његово стање погоршавали дубока туга и потиштеност после повратка из Италије. Цареву депресију изазвали су догађаји везани за црквену унију са Римом и, нарочито, прерана смрт његове треће супруге Марије Комнине из Трапезунта. Подробније податке о василевсовој болести, која је повремено изазивала делимичну или потпуну одузетост руку и доњих делова тела, доноси шпански изасланик Перо Тафур. Он истиче да је било тренутака кад Јован VIII Палеолог уопште није могао да хода, па су га његови људи носили у столици. У Венецију је у јуну 1432. године чак стигла вест - нетачна - да је византијски цар преминуо. У ствари, василевс, који се крајем зиме толико разболео да није могао да корача, склонио се у цариградски манастир Филантропа и тамо провео четрдесет дана.
Познато је такође да је због истоветних тегоба - бољка је с годинама све више добијала на јачини - Јован VIII Палеолог био приморан да на путу за Млетке, у децембру 1437. године, прекине пловидбу и на неком пустом острву, негде између Корчуле и Задра, проведе четири дана. Чувен је догађај са његовог пута по Апенинском полуострву кад је, враћајући се из лова који је био његова велика страст, на коњу ушао у једну кућу. Али, није то урадио из охолости, него стога што није био у стању да хода.
Подаци о византијским царевима који су патили од костобоље на најбољи начин уклапају се у једну зналачку оцену ове болести. Сматра се да је сасвим тачно оно што је један уважени лекар 18. столећа изрекао на готово шаљив начин нагласивши да гихт напада „више богате него сиромахе, више мудре него смешне и да краљеве, владаре, генерале, војнике и адмирале флоте, филозофе и многе друге захвата знатно чешће”. Зна се да су многе истакнуте историјске личности боловале од гихта: Александар Велики, Атила, Осман I, Карло V, Филип II, Хенри VIII, Микеланђело Буонароти, Мартин Лутер, Галилео Галилеј, Исак Њутн, Имануел Кант, Чарлс Дарвин, Петер Паул Рубенс, Јохан Волфганг Гете, Александар Васиљевич Суворов, Ото фон Бизмарк, Стендал...

Радивој Радић
 
Византијске приче
Цареви и војници

Између њих најчешће зјапи несавладив јаз. Али, историја, чији су токови чудесно замршени, каткад удеси тако да војник у неком тренутку засени цара и постане важнији од њега, некада чак спасе цару главу, некада направи подвиг који га уздигне на пиједестал виши од царевог.

Година 641. била је веома бурна у историји Византијског царства. Преминуо је велики василевс Ираклије (610–641) и после неколико брзих смена на престолу цар је постао Констанс Други (641–668 ), његов унук кога ће касније назвати Погонат (брадати) јер је у зрелим годинама носио дугу и густу браду што до тог времена није било уобичајено за владаре Византије. У потоњим временима сви византијски василевси углавном ће бити брадати и брада ће на својеврстан начин постати њихов препознатљив знак без кога не могу да се замисле.
Кад је ступио на престо, Констанс Други имао је само једанаест година. Царство је примио у тешким приликама, у време велике најезде Арабљана коју Византинци нису могли да зауставе. Тако су, једна за другом, византијске области и градови падали под власт верујућих у Алаха. Персија, држава богате прошлости, столећима опасан супарник Византије, једноставно је подлегла надмоћном нападачу док је Царство једва успело да одоли победоносним Мухамедовим следбеницима.
Премда пустињски народ, Арабљани су брзо напредовали и у поморској вештини, па је њихова флота ускоро запретила византијским острвима на простору источног Средоземља: пали су Кипар, Родос и Кос. Констанс Други, коме храбрости није недостајало, одлучио је да стане на пут надирању припадника друге вере.
До одлучујуће битке дошло је у водама надомак јужних обала Мале Азије 655. године. Арабљани су се добро припремили за овај сукоб на мору, а крајњи циљ било им је освајање Цариграда. Читав поход припреман је у Триполису, граду у Феникији.
Дознавши за опсежне припреме Арабљана, два брата, синови неког букинатора (трубача) који су живели у овом граду, запалили су и на јуриш заузели градски затвор. Успело им је да ослободе мноштво византијских заробљеника који су тамо били заточени. Браћа су, после разбијања затворске капије и ослобађања затвореника, убила емира Триполиса и његову пратњу, спалила опрему за изградњу бродовља, утекла из града и отпловила у Византију.
 
Море се црвенело од крви
И поред овог догађаја, Арабљани нису прекинули припреме и нису одустали од својих циљева. Калиф је наименовао Абул-Авара за команданта флоте. У међувремену је један од поменутих синова букинатора (трубача), чије име извори не помињу, дошао у Феникс, у малоазијској области Ликији, где је цар Констанс Други обављао последње припреме пред одлучујући бој. Храброг и ратовању вичног дошљака византијски василевс узео је у службу рачунајући да ће му бити од користи у предстојећој поморској бици.
Догодило се да је Констанс Други уочи пресудног обрачуна сањао како се те ноћи обрео у Солуну. Кад се пробудио, испричао је то једном тумачу снова који му је рекао да дотични сан може да се протумачи тако да ће победу однети друга страна. Онда је цар, пошто није предузео потребне мере да састави своју борбену линију, наредио ромејској флоти да уђе у битку. Када су се две стране судариле, Византинци су претрпели тежак пораз тако да се, према речима хроничара Теофана, море црвенело од њихове крви.
Кад је видео да му је живот угрожен, цар је своју одећу дао другом човеку, трубачевом сину. Ни за тренутак не губећи присуство духа, овај је скочио у василевсов брод, уграбио Констанса Другог и, пребацивши га у други брод, спасао га. Јуначни човек потом се вратио на царев брод, храбро се борио и убио многе непријатеље пре него што је изгубио живот у име цара. Непријатељи су га опколили и држали га у окружењу мислећи да је византијски василевс. Напослетку су га усмртили као човека који је на себи носио царево одело. За то време цар Констанс Други, у војниковој одећи, успео је да утекне и безбедно стигне у Цариград. Основано се претпоставља да је византијски хроничар Теофан, који је описао поменуте догађаје, на овом месту унео делове неког народног епа.
 
Василије Први Македонац и јерменски сељак Теофилакт
Василевс Василије Први Македонац (867–886) био је човек незнатног порекла који је захваљујући својој огромној физичкој снази, бистрој памети и безобзирности за кратко време прешао дугачак пут од коњушара до византијског цара. На царски престо дошао је тако што је у дворској завери уклонио Михаила Трећег Аморијца у септембру 867. године и основао нову, македонску династију – најславнију од свих византијских династија. У току двадесетогодишње владавине показао је да је дорастао да стоји на челу Византијског царства.
И као цар, Василије се није либио да лично предводи ратне походе и у њима учествује често се излажући непосредној опасности. Године 872. предводио је поход против Арабљана. Необичним стицајем околности тај поход довео га је у најтешњу везу са јерменским сељаком по имену Теофилакт, најобичнијим редовом у многољудној василевсовој војсци. Надомак Тефрике, тврђаве у планинским областима североисточне Кападокије, западно од реке Еуфрата, цар Василије Први умало није погинуо у сукобу са Арабљанима. Живот су му спасли како војничка вештина тако и изванредна прибраност и храброст војника Теофилакта који се у заподенутом сукобу, на срећу, нашао у василевсовој близини.
Задивљен војниковим јунаштвом и чињеницом да је без било каквог предомишљања на коцку ставио властити живот само да би спасао византијског цара, Василије Први узвратио је племенитим гестом захвалности. Храброг војника довео је у Цариград и распоредио га у своју гарду. Штавише, дао му је и једно имање у области Лакапи по ком су потомци војника Теофилакта добили своје презиме – Лакапин. Већ тада, дакле, 872. године, када је василевсу спасао живот, јерменски сељак Теофилакт био је ожењен, а две године пре тога, око 870. године, родио му се син Роман.
Роман Лакапин, који је детињство и младост провео у Цариграду, текао је војничку каријеру и постао командант византијске флоте, а затим, 920. године, и византијски цар.

Јован Шести Кантакузин и војник Лазарет
Да у одређеним историјским околностима и обични људи могу да досегну подвиге и славу античких хероја говори и пример извесног Лазарета. Он је био присталица узурпатора Јована Кантакузина у грађанском рату који се у Византији водио од 1341. до 1347. године и био најкрвавији међу сличним ромејским сучељавањима у 14. веку. Догодило се да у јуну 1344. године обласни господар Момчило, који је дуго и вешто опстајао између сукобљених страна у Византији и српског краља Стефана Душана (1331–1355), умало није заробио Јована Кантакузина.
Негде на путу између градова Мосинопоља, који је тада био у рушевинама, и Кумуцине заметнула се тешка и неизвесна борба. Цар писац је забележио: „А када је цар (Јован Кантакузин) и они око њега био изван рушевина и није постојала никаква сумња о заседи, навале они око Момчила силовито на њих. Пошто су се сви дали у бекство, када су они из предњег реда непријатеља били близу цара (заостао је као последњи), притешњен бранио се и пао је коњ цара док се борио са непријатељима. А један од царевих пратилаца по имену Лазарет сишавши с коња даде га цару и уједно га подиже да узјаши. Док се пео, неко га пришавши удари мачем у главу, али ништа не нашкоди јер је шлем добро одолео ударцу. Одатле, бранећи се целим путем и примајући ударце, јер су га сустизали многи од непријатеља, стигао је (цар) у Кумуцину, чудесно спашен. А Лазарета су мачевима и копљима ранивши и верујући да је убијен (јер ранили су га на осамнаест места) оставили још у животу. Цар се на тај начин, а да нико није очекивао, спасао такве опасности и Момчило, ништа не оклевајући, почео је да се повлачи. Цар, пославши доведе још живог Лазарета у Кумуцину; и обасут великом бригом за кратко време поново је био здрав и читав и ништа од удова због удараца не изгубивши; и уживао је велику милост и част код цара, а изгледа да је био достојан и већих него што беху због показане ревности према њему (цару).”
 
Белешке ученог Григоре
Уколико бисмо Јовану Кантакузину могли да пребацимо извесну пристрасност у описивању догађаја у којима је непосредно учествовао и слику о њима донео на страницама свог мемоарског списа, онда је срећна околност да је сачувано дело још једног великана византијске историографије 14. столећа – „Ромејска историја” Нићифора Григоре.
Водећи интелектуалац у Царству онога времена није био, као Јован Кантакузин, непосредни сведок и учесник бурних догађаја у грађанском рату који су се збивали на простору Тракије и Македоније. Нићифор Григора, премда је углавном боравио у Цариграду, располагао је поузданим и веродостојним подацима. Отуда његово историјско дело има све особине прворазредног извора, а он слови као један од најбољих историчара у касновизантијском раздобљу.
Нићифор Григора, разумљиво, доноси знатно сажетији опис ових збивања и покушаја смелог Момчила да зароби Јована Кантакузина. И он, међутим, казује о подвигу једног од узурпаторових људи који је у одсудном часу спасао свог господара. Тако је учени писац записао: „А цар, пошто је коњ пао од удараца, колико је могао, борио се са земље са нападачима, док један од пратилаца, пролазећи, не сиђе са коња и даде га цару да бекством прибави спас, а сам примајући одасвуд ударце паде полумртав и једва дишући, али од непријатеља остављен ипак остаде жив.”
Нема сумње да је Лазарет неизмерно задужио Јована Кантакузина тако што му је у веома тешким околностима спасао живот. Чињеница је то коју и сам василевс јасно и недвосмислено наглашава у својим мемоарима. Ово што је речено углавном је све што се зна о срчаном пратиоцу узурпатора и потоњег цара Јована Шестог Кантакузина (1347–1354) који се није либио да изгуби живот само да би избавио свог господара.

Сан Манојла Кантакузина
Још једно помињање Лазарета на страницама историјског дела цара писца не доприноси, истина, да о њему сазнамо нешто више, али је веома карактеристично. Он се јавио у сну Кантакузиновом сину Манојлу који се од 1343. до 1347. године налазио на положају намесника у граду Верији, западно од Солуна. Млади Кактакузин уснио је цара оца – тада још увек само узурпатора – како му прилази у свечаној одежди, а уз њега иду двојица пратилаца. Један, који је Манојлу Кантакузину био непознат, носио је отворену књигу пророка Исаије. Други пратилац, кога је василевсов син очигледно познавао, био је Лазарет. Он је у руци носио мач Јована Кантакузина.
Овај сан Манојла Кантакузина, о ком цар писац приповеда када описује догађаје из 1345. године, показује да је Лазарет свакако био један од блиских људи породице Кантакузина.
Колико је познато, име Лазарет, за које се претпоставља да би могло бити италијанског порекла, не среће се у изворима епохе Палеолога. Овај човек Јована Кантакузина свакако није могао припадати неком од племићких родова у Византијском царству. Реч је, дакле, о човеку незнатног порекла који је истинским подвигом ипак успео да се упише у историју.

Радивој Радић
 
Византијске приче

Од коњушара до цара

Ако сте мислили да се само у бајкама може десити да неки коњушар постане цар, преварили сте се! Историја нас учи да је тога било и у стварном животу, а један од најбољих примера је византијски цар Василије Први Македонац!

У једном трачком селу, у породици сиромашног сељака, можда јерменског досељеника, родио се дечак коме су дали име Василије. У историји је познат као Василије Македонац јер је у време његовог рођења тај део Тракије припадао теми, односно, војно-административној јединици која се звала Македонија. Како сматрају поједини научници, Василије је дошао на свет 830. или 835. године док неки као датум његовог рођења наводе 25. мај 836. године.
Неколико чудноватих догађаја наговестило је блиставу будућност тек рођеном дечаку. Док су једног спарног летњег дана његови родитељи радили на њиви, сина су оставили у хладовини где је заспао. Тада се појавио орао и, крстарећи, заклонио га сенком својих крила. Василијева мајка најпре се уплашила и покушала да отера птицу, али када се орао вратио, њој је било јасно да се ради о Божјем знаку. Осим тога, она је, наводно, у сну видела како из њене утробе излази златно дрво пуно златног цвећа и воћа које је постало велико и бацало је сенку на целу кућу. Други пут, поново у сну, Василијевој мајци јавио се пророк Илија као високи старац са седом брадом из чијих је уста лизао пламен који је њеном сину предсказао успех и срећу.
Очева смрт тешко је погодила породицу и Василије, који је морао да брине о мајци и сестрама, схватио је да од земљорадње може да се живи тешко и оскудно. Зато је одлучио да окуша срећу и кренуо у Цариград. Једног касног недељног поподнева ушао је кроз Златну капију у „царицу градова”. Извори кажу да је био сиромашно одевен и да је имао само завежљај и штап који су уједно били и његова целокупна имовина. Најпре је у чуду гледао простране улице и велика здања града на Босфору, а с наиласком ноћи морао је да потражи некакав смештај. Будући да у византијској престоници никога није познавао, а већ је био преморен дугим путовањем и плимом необичних утисака који су га запљуснули по приспећу у Константинополис, он је легао под трем знаменитог манастира Светог Диомеда и заспао чврстим сном.
 
Мали Теофил и велики Василије
Игуман тога манастира уснио је у току ноћи чудан сан: јавио му се неки непознати глас и поручио му да изађе и отвори врата цару. Онако бунован, пренут из сна, он је погледао испред врата, али како никог није приметио, вратио се у кревет. Тек што га је сан савладао, поново му се јавио исти глас и рекао да изађе и поздрави цара. Већ прилично сметени духовник још једном је изашао пред врата и приметио само незнанца у ритама, па се вратио у постељу. Чим је утонуо у сан, непознати глас строго му је заповедио: „Изађи и уведи онога што спава на степеништу. Он је цар!” Сад већ сасвим преплашен, игуман манастира Светог Диомеда је изашао, пробудио Василија, позвао га да уђе и посадио за сто да вечера. Ујутру му је дао да се окупа и спремио му ново одело.
Игуман је имао брата, по занимању лекара, који је стаситог и наочитог младића, како га је видео, сместа препоручио једном свом угледном пацијенту, рођаку цара Михаила Трећег (842–867), који се звао Теофил, али су га због малог раста прозвали Теофилица (мали Теофил). Слабашне грађе, овај племић је волео да буде окружен слугама горостасне висине и огромне снаге. Облачио их је у сјајну одећу и уживао да се с њима шепури градским улицама. Кад је видео Василија, одмах га је узео у своју службу.
После извесног времена, Василија су упознали најугледнији људи Византијског царства. Уприличен је свечани ручак на царском двору на који је позван велики број званица као и бугарски посланици на пропутовању кроз престоницу на Босфору. При крају ручка, како је било уобичајено, приређено је такмичење рвача који је требало да забаве присутне. Разметљиви Бугари тврдили су да они имају таквог атлету који ће победити све византијске противнике. И, заиста, снажни Бугарин савладао је све ромејске рваче.
Византинци, потиштени што је један варварин надмашио њихове борце, тешко су поднели пораз. Али, Теофилица, који се такође налазио на свечаном ручку, самоуверено је изјавио да ће његов слуга победити Бугарина. Одмах су изнова припремили борилиште, дворану посули песком да би начинили подесну подлогу за борце и победоносни Бугарин ухватио се у коштац са Василијем.
Бугарски рвач напрегао се из петних жила не би ли подигао увис византијског коњушара. Међутим, десило се супротно: снажнији Василије подигао је Бугарина, окренуо га око себе и спретним захватом, који је тада био чувен у борилачким вештинама, бацио га на земљу. Узбуђени Византинци, којима је горостасни коњушар спасао част, громко су поздрављали свог победника док је на другој страни повређени и онесвешћени бугарски рвач једва долазио себи. Овим подвигом Василије је на себе скренуо пажњу: високи дворски кругови добро су упамтили младог коњушара.
Убрзо после овог догађаја цар Михаило Трећи добио је од једног провинцијског намесника на поклон веома лепог коња. Када је пришао да му погледа зубе, коњ се толико уплашио и пропео да ни цар ни његови коњушари никако нису могли да га укроте. Поново се умешао Теофилица и рекао василевсу: „Господару, код куће имам једног младог човека који уме с коњима. Зове се Василије.”
Не оклевајући, довели су коњушара који је, како бележи један византијски писац, био „други Александар на другом Букефалу”. Он је узјахао непокорног пастува и само неколико тренутака било му је довољно да доведе у ред до тада неукротиву животињу.
Одушевљени Михаило Трећи, неку годину млађи од Василија, приморао је свог рођака Теофилицу да му уступи коњушара. Онда је, још под снажним утиском оног што се догодило, свог новог слугу одвео како би га показао мајци – царици Теодори. Док јој је син усхићено причао о свом новом коњушару, она је ћутке и подозриво гледала стаситог дошљака. Било је очигледно да не дели синовљеву радост. Када је Василије отишао, Теодора је забринуто рекла сину: „Боље да га никада ниси упознао! Он ће уништити наш род!”
 
„Онај који спава поред”
Било је потребно десетак година да се остваре царичине пророчке речи. У међувремену се Василије постојано успињао на византијској хијерархијској лествици, а на руку му је ишао и повољан стицај околности. Тада је најмоћнији у Византији био царев ујак Варда, човек раскошних државничких способности. Он је 865. године уклонио паракимомена Дамјана, чијег се утицаја прибојавао, и на његово место доведен је Василије. Паракимомен (грчки: „онај који спава поред”) био је начелник царске ложнице, својеврсни „чувар” василевсове спаваће собе, и захваљујући чињеници да је боравио тик уз цара имао је могућност да буде на изворишту драгоцених података. Ова дужност је углавном била резервисана за евнухе, али је у Василијевом случају направљен изузетак. Убрзо се Варда покајао што је уздигао Василија и то је изразио речима: „Ја сам отерао лисицу, али сам на њено место довео лава који ће нас све прогутати!”
Уследио је обрачун царевог ујака и доскорашњег царевог коњушара. Приликом похода на Крит, острво које су Византинцима преотели Арабљани, Василије и његови људи убили су Варду у априлу 866. године.
Још опчињени Михаило Трећи већ следећег месеца по повратку у Цариград дао је круну цара савладара свом љубимцу. Тако је дошљак из Тракије и званично постао други човек Царства и предстојао му је још само један корак да стигне на сам врх. Зазирући од василевсове ћудљиве и каткад неуравнотежене природе, Василије није ништа хтео да препусти случају. Смислио је заверу: после дворске гозбе његови људи су, у ноћи између 23. и 24. септембра 867. године, убили пијаног цара у његовој спаваћој соби. Аморијску династију сменила је нова – македонска династија – показаће се најславнија византијска династија која је готово два столећа владала царством Ромеја (867–1056).
Вртоглави успон славољубивог и безобзирног дошљака, окићен легендама које нису лишене историјске подлоге, убедљиво је сведочанство о томе да је пут до византијског престола био отворен за свакога и да је и највећи никоговић могао да се попне на само чело ромејске врхушке. То је било својствено раној (4–7. век) и средњој Византији (7–11. век), али је у позном Царству (11–15. век) цар могао да постане само члан неке од најугледнијих племићких породица.

Василије „племенити”
Василије Први Македонац (867–886) показао је током двадесетогодишње владавине да је био достојан да понесе круну византијског цара. Разборитом и спретном политиком, како унутрашњом тако и спољашњом, умногоме је унапредио Царство. Да би се донекле ублажио Василијев мрачни и насилни долазак на цариградски трон, његови потомци – син Лав Шести Мудри (886–912) и унук Константин Седми Порфирогенит (912–959) – а с њима и готово целокупна званична историографија македонске династије, посегли су за измишљеним генеалогијама. Они су у Василију, с једне стране, видели далеког потомка Арсакида, познате парћанске владарске куће коју је у 3. веку пре наше ере основао Арсак Први, и за коју су касније родбински били повезани персијски Сасаниди, као и млада јерменска држава. Са мајчине стране Василије је наводно био повезан са Константином Великим, а по некима се са „обе стране гордио сјајем Александра Великог.”
Занимљиво је напоменути да каснији византијски писци на различите начине прихватају ове невероватне претпоставке. На пример, Јован Скилица у 11. веку поклања им, без трунке интелектуалне сумње, безусловно поверење. За разлику од Скилице, Јован Зонара – прва половина 12. века – одбацује читаву причу о древној племенитости Василијевог рода и бележи да је оснивач македонске династије потицао „из Македоније, од безначајних и непознатих отаца, иако је неко од оних који су о њему писали измишљао да води порекло од Арсакида”.
Још једна легенда, која примамљиво звучи али пати од помањкања историјске веродостојности, доприноси новој тајновитости везаној за име Василија Првог Македонца. Ради се о чудесној речи ВЕКЛАС, састављеној од почетних слова имена његове најуже породице, најпре самог Василија, затим његове супруге Евдокије, и, напослетку, њихових синова Константина, Лава, Александра и Стефана. Овај акростих забележио је васељенски патријарх Фотије (858–867, 877–886) који доноси и остале приче о Василијевој „племенитости”.
Како је записао византијски писац Никита Давид Пафлагонац, генеалогију оснивача македонске династије саставио је управо цариградски првосвештеник који је уз помоћ једног духовника исписао читав сплет лажи „александријским писменима на најстаријој хартији, подражавајући доиста древни рукопис… пресвукао га прастарим корицама које је дигао са неке прастаре књиге” и то своје дело кришом сместио међу остале књиге дворске библиотеке. Остављајући по страни истинитост ове занимљиве приче Никите Давида Пафлагонца, намеће се важан закључак да су и сами Византинци били и те како свесни да генеалогије могу бити фалсификоване и да су многе од њих заиста кривотворене. Измишљање легенди није било својствено само Византији, него и читавом низу осталих држава средњовековног света, а, није претерано рећи, лажне генеалогије протурају се и у наше време. и није мали број оних који у тако исковане генеалогије слепо верују. Како било, мало вероватном чини се претпоставка да Василије Македонац, довољно умешан и проницљив да од коњушара постане василевс, није био упознат са састављањем „исфабриковане” генеалогије која прославља старину његовог царског дома н

Радивој Радић
 
Велики Византијски порази
Ко је убио василевса?
Како је исправно и проницљиво примећено, Византија је једина држава с ове стране Кинеског зида која је без прекида опстала од античких времена до зоре модерног доба. Она је постојала више од хиљаду година, доживљавала велике успоне, али и дубоке кризе. У том огромном раздобљу прошла је дугачак пут од светске силе која се распростире на три континента – Европи, Азији и Африци – до патуљасте државе на источном Средоземљу која може да се упореди с нејаким организмом на ком се налази огромна глава – Цариград. У односу на околне народе, било да се радило о Персијанцима, Готима, Аварима, Бугарима, Печенезима, Русима, Арабљанима, Куманима, Угрима, Србима, Турцима (како Селџуцима тако и Османлијама), византијска историја познавала је многобројне победе, али и приличан број тешких пораза...

Хадријанопољ, 378. године
Године 375. Хуни су прошли кроз Врата народа, простор између планине Урала и Каспијског језера, и потиснули Готе који су тада обитавали на тлу садашње јужне Русије. Западни Готи пристигли су на границе Царства, а цар Валенс (364–378 ) дозволио им је да се населе у Тракијској дијецези. Због злоупотреба римских чиновника ускоро је избио устанак. Западним Готима придружили су се Источни Готи и део Хуна, па је цела Тракија била преплављена варварима.
У том опасном тренутку цар Валенс је напустио источно ратиште, где се ратовало против Персије, и похитао на Балканско полуострво. До сукоба са варварима дошло је надомак Хадријанопоља (Једрена), 9. августа 378. године, где је римска војска потпуно поражена. Амијан Марцелин, најбољи историчар 4. века, даје узбудљив опис ове битке: „И кад је са свих страна зазвечало оружје и стреле, (богиња) Белона је, беснећи преко сваке мере, дувала у злокобне трубе означујући пропаст Римљана… Затим су се војске сукобиле, као кљунови лађа, и, потискујући се наизменично, бацале се тамо-амо, као на таласима… А од облака прашине није могло да се види небо, које је одјекивало од ужасних крикова …и са обеју страна ударци сечива пробијали су кациге и оклопе…А на земљи су лежале гомиле лешева, обеју сукобљених страна, тако да су поља била пуна погинулих, и вапаји умирућих, рањених тешким ранама, уливали су огроман страх оном ко их чује”.
И сам Валенс, коме храброст није недостајала, нашао је смрт на бојишту. Према једнима, најпре је био опасно рањен стрелом, а онда је издахнуо, али његово тело није нађено. Према другима, изгорео је у једној сеоској кући коју су Готи, не знајући да је рањени цар унутра, запалили. Амијан Марцелин упоредио је овај пораз са римским поразом код Кане, чувеном битком из античке историје када је 2. августа 216. године пре наше ере Ханибал победио Римљане.
 
Јармук, 636. године
Све до првих деценија 7. столећа Арабљани, који су вековима били суседи Византијског царства, нису нарочито значајан политички чинилац. Али, онда је Мухамед ујединио овај многољудни народ, створио им државу и донео ислам. На крилима нове вере Арабљани су већ неколико година после пророкове смрти кренули у освајања. Прве на удару биле су Византија и Персија, управо изашле из дугогодишњег и исцрпљујућег међусобног рата. Док је Персија брзо подлегла, Византијско царство одолело је најезди Арабљана. Остаје ипак чињеница да од првог сукоба, 634. године, до арабљанске опсаде Цариграда (674–678 ), дакле, у распону од пола столећа, Византија није знала ни за једну значајнију победу.
Један од најважнијих догађаја у наведеном раздобљу била је чувена битка на реци Јармуку – источној притоци Јордана – 20. августа 636. године, у којој су Арабљани потпуно сатрли византијске одреде. После неколико пораза које је претрпео Теодор, брат василевса Ираклија (610–641), цар је покренуо огромну али шаролику војску предвођену Теодором Тритуријем. У тој војсци било је и Јермена, Персијанаца, чак и арабљанских плаћеника. Према хроничару Теофану, свака од ове две војске имала је по 40.000 војника, али неки савремени истраживачи, после ишчитавања свих расположивих извора, сматрају да је Византинаца и њихових савезника било много више: наводно, чак 100.000 према 24.000. Утисак је да је број хришћанских војника ипак преувеличан.
Дан је био топао, прави летњи, притискала је оморина док је ветар носио облаке песка и прашине према једном од најсувљих места у пустињи које су спретно одабрале арабљанске војсковође. Свесни да се овде први пут суочавају са многобројном и озбиљном војском, Арабљани су показали да су дорасли тренутку. Остављајући по страни дотадашње међусобно супарништво, војсковође су за главнокомандујућег изабрале најспособнијег – Халид ибн Саида – који је умом и храброшћу надмашивао остале. Битка на Јармуку била је једна од најкрвавијих у историји арабљанских ратова.
Под притиском византијске коњице муслимани су морали чак три пута да се повуку, али су се увек враћали у битку јер им жене, које су стајале иза њих, нису дозвољавале да побегну у нереду. Најзад је Халиду пошло за руком да одсече непријатељску коњицу од пешадије и да свим снагама удари на византијски логор постављен између реке и оближњих узвишења. У незадрживом налету и уз громогласни поклич „Allahu ekber!” (Алах је највећи!), који је одјекивао унаоколо, „синови пустиње” потпуно су разбили византијске одреде. Нису помогли ни крстови, ни појање византијских свештеника који су певањем црквених химни покушали да подигну морал ромејских ратника. Извори помињу и неслогу у шароликој византијској војсци, а у одлучном тренутку и арабљански плаћеници променили су страну.
Пораз хришћана био је потпун јер се један број њихових војника утопио у реци, а други су погинули од муслиманског мача. Победом коју су извојевали на Јармуку Арабљани су себи осигурали успех у каснијим освајањима. Ираклије, који је већ био превалио шездесету годину и у бици није учествовао, био је свестан шта тај пораз значи. Јер, ово сучељавање са Арабљанима заправо је била битка за Сирију, једну од најважнијих византијских провинција. Достојанствен у поразу, у тренутку када је гледао како се руши његово животно дело – само неколико година раније њему је пошло за руком да ове провинције поврати од Персијанаца и на плећа положи њихову државу – цар Ираклије смогао је снаге да са гордом патетиком изусти: „Опрости, Сиријо!”. Ускоро се победоносним арабљанским одредима готово без борбе предала већина сиријских градова, а и сама престоница Антиохија пала је у руке новог господара. Византији су тек предстојала највећа искушења.
 
Врбишки кланац, 811. године
Пошто је на размеђи 8. и 9. столећа Карло Велики уништио државу Авара у Панонији, тамошњи Бугари ослободили су се њихове власти. Штавише, ускоро је на бугарски престо ступио управо поглавар панонских Бугара – ратоборни Крум. Он је 809. године напао византијску Сердику (Софију), срушио тврђаву и побио посаду. Цар Нићифор Први ( 802–811) одмах је узвратио: продро је до бугарске престонице Плиске, а онда обновио срушена утврђења. Ипак, главни поход уследио је после опсежних двогодишњих припрема у пролеће 811. године.
Како пише хроничар Теофан, самоуверени василевс пренебрегао је савете астролога који су га упозорили да распоред звезда није повољан. Он је с војском кроз планинске пролазе ушао у Бугарску 20. јула, у време несрећног уздизања Сиријуса, најсветлије звезде на небу и главне звезде у сазвежђу Великог пса, када се она, у праскозорје види на истоку. Међутим, начин на који се поход водио давао је цару за право да мисли како ће овога пута потпуно уништити бугарску државу. Уплашени Крум молио је за мир, али је византијски василевс одбио ту понуду и устремио се на престоницу Плиску коју је разорио, а из кановог двора узео све драгоцености и потом га спалио. Нићифор је био потпуно уверен да све држи у својим рукама и да је сада само питање времена када ће сломити отпор Бугара. Због тога је с охолом надменошћу поново одбио Крумову мирољубиву понуду и кренуо даље.
Док су Византинци били заузети пустошењем непријатељске земаље, Бугари су се повукли у кланце планине Балкан. Свесни да Ромејима тешко могу одолети на отвореном пољу, у Врбишком кланцу направили су заседу и мирно чекали. Византијска војска наступала је самоуверено не верујући да ће се Бугари усудити да ступе у битку. Али, 26. јула 811. године уследио је муњевит и изненадан напад у Врбишком кланцу. Када је видео шта се десило, цар Нићифор Први у паници и очајању наводно је рекао: „Чак и када бисмо добили крила, нико не би успео да избегне погибију!”
У расулу које је захватило редове Византинаца дошло је до страховитог покоља. Страдала је готово читава ромејска војска, елита византијског племства, а на несрећу и сам цар. Византијски хроничар Теофан потиштено је и с горчином закључио да је „цвет хришћанства био уништен!” Подсетимо се да су тада Бугари још били пагани, а хришћанство су примили пола столећа касније.
Крум је одсекао главу погинулог византијског василевса, натакао је на дугачку мотку и данима је разметљиво и славодобитно показивао племенима која су му долазила. Потом је скинуо цареву лобању, очистио је до кости, пресвукао сребром са спољашње стране и направио пехар из кога је пио на својим гозбама.
Било је то први пут после битке код Хадријанопоља и Валенсове погибије – дакле, после више од готово четири и по столећа! – да је један византијски цар изгубио живот у ратном окршају. Штавише, и царев син и престолонаследник Ставракије био је тешко рањен и њега су ужурбано пренели у Једрене, али било је извесно да ће тешко преживети. Упокојио се после неколико месеци, 11. јануара 812. године, у Цариграду, али је претходно, 1. октобра 811, морао да се одрекне престола и да прими монашки завет.
Уследиле су три тешке године за Византију, испуњене стрепњама и неспокојем, а управо када се спремао да нападне сам Цариград, бугарски поглавар Крум изненада је преминуо од можданог удара у априлу 814. године.
 
Манцикерт, 1071. године
Током читаве историје Византија је имала несрећу да је, грубо речено, непрестано морала да ратује на два фронта, источном и западном. На Истоку су непријатељи Царства најпре били Персијанци, потом Арабљани и напослетку Турци, Селџуци па Османлије. У 11. веку Византију је опасно угрозило надирање Селџука који су с лакоћом сломили арабљанске снаге у Азији, покорили читав низ области, продрли кроз Месопотамију и освојили калифову престоницу Багдад. Ускоро је читав део Азије до граница Византијског царства и Фатимидског калифата у Египту припао Селџуцима. Они су продрли кроз Јерменију, опустошили Киликију и упадом у Кападокију јасно ставили до знања да им је циљ да запоседну Малу Азију.
Управо у то време преминуо је цар Константин Десети Дука (1059–1067), а његова удовица Евдокија под притиском једног дела јавног мњења удала се за генерала Романа Диогена који је тада био једини у стању да нешто предузме против насртљивих Селџука. Нови цар Роман Четврти Диоген (1068–1071) био је војсковођа од заната и одмах је кренуо на Исток. Његови походи из 1068. и 1069. године могли би да се назову релативно успешним, али трећи се завршио тешким поразом.
У лето 1071. године дошло је до судара двеју војски, византијске – у коју су били укључени и многобројни страни одреди (Франци, Руси, Печенези, Узи, Нормани) – и селџучке коју је предводио султан Алп Арслан (1063–1073). Битка се водила у Јерменији, код варошице Манцикерт, надомак језера Ван. Раније се сматрало да је до битке дошло 19. августа 1071, али на основу података византијских Кратких хроника овај догађај помера се за читаву седмицу, на дан 26. август 1071. године.
Подаци сачуваних извора – византијских, источњачких и западних – у приличној су мери опречни тако да није лако разабрати шта се све десило. Несумњиво је да је византијска војска била бројно јача од селџучке, али и шаролика и мање дисциплинована. Утисак је да је византијски цар очигледно потценио противнике, па је војску поделио тако да један њен део – Нормани које је предводио војсковођа Урсел од Бајела – није учествовао у бици, већ је био усмерен на другу страну. Штавише, када је битка почела, они су се повукли на запад. У првој фази византијска коњица је напала, Селџуци су устукнули претварајући се да беже, а онда су се неочекивано окренули и у замку ухватили своје непријатеље. Ипак, главнина византијске војске напала је турске одреде, приморала их на повлачење и безбедно се вратила у свој логор.
Султану Алп Арслану следећег дана успело је да на своју страну привуче неке јединице Уза, племена веома сродног Селџуцима, но то је било још далеко од победе. Због тога је он предложио примирје, али су услови које је понудио Роман Диоген били неприхватљиви. Када је битка изнова почела, византијска војска под командом самог цара ударила је у средиште. Управо у том тренутку Андроник Дука, царев стари такмац, проширио је глас да је василевс поражен. Он је одмах напустио бојиште и довео до општег расула и повлачења. Роман Диоген нашао се у селџучком окружењу и очајнички се борио док није заробљен. Данашњи истраживачи сматрају да је један од разлога турске победе био и тај што су они вешто користили стрелце.
У првом часу пораз није био толико тежак. Византијски губици били су релативно мали, а Алп Арслан се према заробљеном византијском цару понео витешки и с њим потписао частан мир. Међутим, онда су ромејске размирице овај догађај претвориле у катастрофу с несагледивим последицама. Противничка странка у Цариграду, коју су предводили Јован Дука, отац манцикертског издајника, и Михаило Псел извела је неку врсту државног удара и на престо је постављен Михаило Седми Дука (1071–1078 ).
По повратку из турског заробљеништва Роман Диоген посегао је за заштитом својих царских права, па је дошло до грађанског рата. Његови противници су га на превару, погазивши дату реч, ухватили и ослепили. На вест о Романовом ослепљењу и смрти, 1072. године, Селџуци су почели да продиру у Малу Азију јер их уговор потписан неколико месеци раније више није обавезивао на мир. У Византији није било снаге која би могла да стане на пут турској најезди и они су за неколико година покорили највећи део Мале Азије. Освојили су чак и Никеју, град не тако далеко од Цариграда, кога су Византији повратили тек учесници Првог крсташког рата 1097. године.
Битка код Манцикерта била је значајна прекретница у византијској историји и догађај од светско-историјског значаја. Она је означила долазак Турака на малоазијски потконтинент и образовање њихове државе Иконијског султаната (Рум), с једне, и постепено пребацивање тежишта Византије у европске области, с друге стране. Модерна турска држава прославила је 1971. године на посебан начин, великим празником, овај догађај, односно, његову девету стогодишњицу.
 
Мириокефалон, 1176. године
Византинци су век после битке код Манцикерта, поново доживели тежак пораз од Селџука. Овога пута главни учесници били су византијски цар Манојло Први Комнин (1143–1180) и иконијски султан Килиџ Арслан Други (1155–1192). Током своје владавине византијски цар успео је донекле да поправи положај Царства према селџучком султанату Руму. Килиџ Арслан боравио је 1161. године у Цариграду као гост византијског цара и приређен му је величанствен дочек. Он се чак обавезао да ће Манојлу Комнину слати помоћне одреде и да ће му вратити неке градове у пограничном појасу. Међутим, због заузетости василевса западном политиком, султан је „заборавио” своје обавезе и, штавише, ободрен подршком немачког цара Фридриха Првог Барбаросе (1152–1190), заузимао све непријатељскији став према Византији.
На челу огромне војске Манојло Комнин запутио се у лето 1176. године према селџучкој граници. Цар је одлучно одбио султанову мировну понуду и наставио је поход. Килиџ Арслан избегавао је сукоб на отвореном пољу, па је само запосео дугачак и узак кланац Циврицу близу града Мириокефалона у малоазијској области Фригији. Уз то, послао је своје помоћне одреде да ометају кретање цареве војске. Они су спаљивали траву како би отежали исхрану византијских коња и тровали изворе и бунаре тако што су у њих убацивали лешеве и нечистоћу. И, заиста, Ромеји су током овог похода силно страдали од стомачних болести.
Селџуци су 17. септембра 1176. године у кланцу Циврица опколили византијску војску, напали је и потпуно поразили. Византинци су били као у клопци, немоћни да се супротставе на одговарајући начин. Осим тога, није било могуће успоставити никакву везу између појединих ромејских чета. Битка је потрајала цео дан. Погинуо је велики број византијских војника и неколико истакнутих војсковођа док је Манојло Комнин, у наступу малодушности, размишљао да остави своју војску и спас нађе у бекству. И византијски војници касније су за пораз отворено кривили цара. Ни наилазак ноћи није поправио стање и расположење у ромејској војсци. Како записује тадашњи византијски историчар Никита Хонијат, за оне који су успели да се спасу уследили су дуги бесани сати испуњени стравом и неизвесношћу.
Будући да су и турски губици били значајни, Килиџ Арслан прихватио је у вечерњим сатима Манојлов предлог за склапање мира. Према склопљеном споразуму, Византинци су били дужни да поруше две своје тврђаве у пограничној области, а после два дана остаци ромејске војске отпочели су одступање. Сам Манојло Комнин упоредио је овај пораз са катастрофом код Манцикерта сто пет година раније.

Филокрена, 1329. године
После грађанског рата који се у Византији водио од 1321. до 1328. године на власт је дошла генерација младих племића које су предводили цар Андроник III Палеолог (1328–1341) и његов најбољи пријатељ и сарадник, а касније и сам цар, Јован Кантакузин. Да су нови василевс и његова околина исправно проценили да су Османлије највећа опасност и да се на тлу Мале Азије решавала судбина Царства, показује и чињеница да су се у касно пролеће 1329. године, дакле, прве ратне сезоне по преузимању власти, на челу не тако велике војске запутили према Никеји, славном византијском граду у ком су одржана два васељенска сабора и која се тада налазила под турском опсадом. Први пут се догодило да византијски цар крене у непосредан сукоб са османским владарем, а у овом случају то је био емир Орхан (1326–1362).
Овај јуначни подухват, достојан сваке хвале, по Ромеје се ипак завршио неуспешно. Најпре је у чаркама недалеко од Пелеканона једна стрела погодила Андроника III у ногу, па су одмах морали да га отпреме у Цариград тако да у одлучујућој бици, која се одиграла следећег дана, није ни учествовао. Турски одреди су 11. јуна 1329. године, надомак Филокрене, града на источној обали Мраморног мора, осокољени пометњом коју је међу Византинцима изазвало рањавање цара, нанели тежак пораз византијским трупама. Није помогла ни изванредна присебност Јована Кантакузина који је једва спасао остатак војске и са тешком муком сачувао сопствену главу.
Ипак, упоређивање овог пораза са византијском катастрофом код Манцикерта 1071. године, што се понекад чини у научним списима, упркос извесној сличности која је примамљива, само је донекле оправдано. Слом Романа Диогена и византијских одреда, речено је, био је догађај од светског и историјског значаја, док је неуспех Андроника ИИИ Палеолога и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно одлучених повесних токова и као такав ни изблиза нема тежину манцикертског краха. Показало се да је поход из 1329. године, у ствари, био последњи озбиљан подухват Византинаца на источном ратишту. За преостале византијске градове у Малој Азији, препуштене властитој судбини и ћуди исламског завојевача, више није било никакве наде н

Радивој Радић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Pumpaj Dinstanović
Albanci — za učeni vizantijski svet «Iliri»
2 3
Odgovora
70
Pregleda
1.695
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović

Back
Top