Византинац између истока и запада
Манојло на папском путу
Манојло Хрисолорас био је један од највећих умова које је византијска цивилизација дала на своме заласку, близак пријатељ ромејског цара интелектуалца Манојла II Палеолога, научник око кога су се отимали универзитети на Апенинском полуострву, учитељ читавог нараштаја италијанских хуманиста, озбиљан кандидат да постане римски папа
Византијско царство друге половине 14. и прве половине 15. века може се упоредити с нејаким телом на ком се налази огромна глава - Цариград. Некада светска империја, која се распростирала на три континента - Европи, Африци и Азији - у последњем столећу свог постојања претворила се у патуљасту царевину, у државу другог реда у источном Средоземљу. Међутим, на културном плану, упркос економском и војном опадању, Византија је остала велесила. Сматра се да су око 1300. године, у време такозване ренесансе Палеолога, три највећа интелектуална средишта на свету били Париз, Багдад и Цариград. Пелопонез је у првој половини 15. века био у великом културном полету који се памти као последња византијска ренесанса. Као да је уморно царство смогло снаге да се још једном гордо усправи пре него што потоне у дуга столећа туркократије.
Један од најученијих људи у Византијском царству на прелазу из 14. у 15. век био је Манојло Хрисолорас. По оцу потицао је из угледне византијске породице, а по мајци био је рођак познатог великодостојника Јована Евдемона Палеолога. Манојлов савременик, презимењак и готово вршњак био је Димитрије Хрисолорас, такође познати византијски писац и великодостојник, али услед недостатка изворних података њихове сродничке везе остају замагљене.
Сматра се да је Манојло Хрисолорас рођен око 1350. године, отприлике у исто време као и његов имењак и будући византијски цар Манојло II Палеолог (1391-1425) с којим је касније постао веома близак. Али, Хрисолорасово детињство и младост прекривени су непровидном тамом. Први познати податак из његовог живота тиче се путовања у Венецију 1394-1395. године. О том боравку сведоче три писма која је саставио фирентински угледник Колучо Салутати (1331-1406). Из поменутих писама сазнаје се да су у Венецију стигла два византијска изасланика - Манојло Хрисолорас и Димитрије Кидон (око 1324-1397/8). Реч је о веома познатом византијском интелектуалцу, иначе једно поколење старијем од Хрисолораса, писцу, преводиоцу са латинског и дугогодишњем првом министру Византијског царства.
Циљ овог посланства био је да се добије помоћ републике Светог Марка како би се Византија одбранила од Османлија. Било је то време када је султан Бајазит I (1389-1402) управо започео осмогодишњу опсаду Цариграда (1394-1402). Када су у Фиренци чули да се код Млечана налазе угледни ромејски научници, двојица младих италијанских интелектуалаца похитала су да их поздраве. Били су то Роберто Роси и Јакопо Анђело да Скарперија (1360-1410). Ако се зна да је Димитрије Кидон већ одраније био познат у Италији - пратио је цара Јована V Палеолога (1341-1391) на путу у Италију (1369-1371) - било је очигледно да се у међувремену прочуо и Манојло Хрисолорас. После окончаног дипломатског задатка двојица византијских емисара вратила су се у Цариград, а уз њих је био и млади хуманиста Јакопо Анђело.
Колучо Салутати је 28. марта 1396. године упутио званично писмо фирентинске републике у ком се позвао на одлуку од 23. фебруара исте године, којом је Манојлу Хрисолорасу понуђено да постане професор грчког језика на Универзитету у Фиренци. Био је то тренутак који је умногоме променио живот тада већ средовечног научника.