Vizantija

JOVAN III DUKA VATAC ( 1222-1254)

Inostrana Politika

Naslednik Teodora I Laskarisa na presto je bio njegov zet Jovan III Vatac. Kada je rec o inostranoj politici, Jovan je nastavio politiku njegovog predhodnog vladara, sa ciljom ponovnog dobijanja Konstantinopolja, koji je bio u rukama Latina. Iako Jovan nije uspeo sa ovim, on je uspeo da od Nikejskog Carstva stvori mocnu drzavu, kroz uspesno eksploatisavanje politickih dogadjaja u tom periodu.

Odma posle dolaska na presto, Jovan III se susreo sa pobunom koju su predvodili braca Teodora I uz asistenciju Latina, sa ciljom uzurpacije carske moci. AD 1225, Jovan pobedjuje nad Zapadnom vojskom kod Poimanenona i prateci mirovni sporazum on im oduzima sve njihove akvizicije u Maloj Aziji, osim Nikomedeia i obale suprotno od Konstantinopolja. U isto vrijeme Nikejska mornarica dobija natrag ostrva Lesbos, Samos, Chios, Ikaria i Kos, i kasnije, Jovan primorava Leo Gavalasa od Rodosa da se pokori. Posle toga , Jovan preduzima vojnu operaciju na Evropskoj teritoriji. Nikejske sile su uspesne u osvajanju nekoliko obalskih gradova i osvajanje Adrijanopolja ( sigurno AD 1225 godine), ali su bili odgurnuti od snaga cara Thessalonike, Teodora Dukasa Angelosa (1224-1230).

Neuspesi Nikejske armije kod Adrijanopolja prisilili su Vataca da se vrati ka istoku. Uspesna ekspedicija protiv Turaka u Maloj Aziji (oko 1225-31) osigurala je istocne granice drzave. Ali bilo je tek posle dovrsetka ove ekspedicije i istovremenog poraza Teodora Dukasa od strane Bugarskog cara, Jovana II Asena, na Klokotnici u prolece AD 1230- poraz koji je otarasio Vataca, jedanput i zauvek, od njegovih Zapadnih protivnika- kada je Nikejski car najzad krenuo u rat protiv Latina u Konstantinopolju.
 
Unutrasnja Politika

Jovanova unutrasnja politika je bila uspesna kao njegova inostrana politika. Posle njegovog dolaska na presto, on prebacuje glavni grad Carstva u Nymphaion; stoga, samo sediste Patrijarhije ostaje u Nikeji. Prateci uspesnu ekspediciju Vataca u Makedoniji i Trakiji kao i na Egejskim ostrvima, nove zemlje su bile prisvojene uz Carstvo i pripojene u administrativni sistem drzave. Informacije, kada je rec o administraciji ovih teritorija, su nedovoljne, izgleda da su njihovi guverneri bili odgovorni za mnoge duznosti.

Jovan III se borio protiv grdnja u administraciji i borio se da pravda uvjek bude ispunjena. Uspeh njegove domace politike je bio u njegovoj politici osnovanoj na ratarskom smeru. Sa ciljom da osigura drzavne samodovoljne financije, uradio je sve da ohrabri lokalno ratarstvo i govedarstvo i umanjio uvoz- najvise za Zapada- luksuznih proizvoda. Kao primer njegove dedikacije poljoprivredi poklonio je zeni Ireni krunu "od jaja"(poznata kao oaton), kupljena od jaja koja su prodana sa carskog imanja. Teska pozicija u kojoj je bio komsijski sultanat od Ikoniona, rezultat Mongolskih pljackaskih pohoda, je bio prisiljen da kupi obicne namirnice od Nikejskog Carstva po velikim cenama, sto je doprinelo uspehu fiskalnih mera Jovana III. Rezultati ovih mera su bili povecanje u populaciji, u ekonomskom napredku urbanskih centra, stabilnost u vrednosti valute je isto bila dostignuta u doba Vataceve vladavine.
 
TEODOR II LASKARIS ( 1254-1258 )

Inostrana Politika- Relacije sa Bugarskom


Teodor II Laskaris je nasledio svog oca, Jovana III Duku Vataca, na carsko presto. Kao njegov otac,on je bolovao od padavice, ali njegova kondicija je bila jos ozbiljnija. Kada je rec o inostranoj politici, nastavio je ocevu uspesnu inostranu politiku. Na pocetku, on je prinovio sporazum koji je okoncao sa sultanom Ikoniona, Kaikausom II. I u isto vreme, bio je prisiljen da se suprostavi sa Majklom I Asenom od Bugarske, koji AD 1255, iskoriscava smrt Jovana Vataca i zauzima teritorije Makedonije i Trakije.

Ohrabljen primerom Bugarskog vladara, Majkl II od Epirosa pocinje sa napadom protiv teritorija Nikejskog Carstva. Zbog ovoga, on trazi asistenciju Albanaca i Srba. Ipak, njegovi planovi su bili unisteni pobedonosnom ekspedicijom Teodora II u Trakiji, gde je Teodor uspeo da ponovo osvoji izgubljene teritorije i prisili Majkla Asena da potpise mirovni sporazum, u Maju AD 1256, uz koji je Bugarski vladar bio prisiljen da se skloni sa svih teritorija koje je predhodno osvojio. Prilapos, Velessa i Jepena su pale jos jednom u ruke Nikejskog vladara. Unutrasnji nemir koji je pratio pad Majkla Asena, i vencanje njegovog naslednika, Konstantina Tika, za jednu od kcerka Teodora II Laskarisa, olaksali su Teodora od Bugarske pretnje.
 
Rano je to za krstaski rat, prika.
Do 1014. god. Vasilije je sredio Bugare (ili Makedonce?), Samuilo je umro, nasledio ga je sin Gavrilo Radomir koji je poginuo vec 1015. godine. Vlast u raspadnutoj zemlji preuzima Jovan Vladimir koji ce poginuti 1018. godine prilikom vizantijskog zauzimanja Draca. Posle toga (moguce 1019) u Partenonu, koji je vec odavno bio crkva posvecena Bogorodici odrzano je blagodarenje i na taj nacin je obelezen pobedonosni zavrsetak rata cara Vasilija II protiv Bugara.
 
Pa nista posebno ne mogu da ti kazem sem da je to neka smesa koja je gorela u vodi i da su u svakom trenutku u Carigradu samo 2 coveka znala kako se pravi, nesto se dogodilo (verovatno su obojica koji su znali tajnu stradali u isto vreme) pa je tajna spravljenja grcke vatre pala u zaborav. Danas mnogi nagadjaju od cega je sve mogla da se pravi, ali niko ne moze da bude siguran da je zaista to to.
 
Нагађа се да је прављена од шалитре (немам појма шта је то), сумпора...
Углавном, у питању је била смеса која је могла да гори и на води, и кроз ваздух. Византинци су користили нарочите топове "сифоне" који су под притиском избацивали запаљену грчку ватру на непријатеља и то на великој раздаљини.

Грчку ватру пронашао је Калиник у 6. веку.
 
Citao sam u knjizi "Vizantijsko Carstvo", smesa se sastojala od nafte ili neke vrste petroleja. I sto je jos vaznije je da se Grcka vatra pravila od sastojaka koji su se nasli na Krimskom poluostrvu.I naravno ta teritorija carstva je bila dobro zasticena.
 
knindza88:
Citao sam u knjizi "Vizantijsko Carstvo", smesa se sastojala od nafte ili neke vrste petroleja. I sto je jos vaznije je da se Grcka vatra pravila od sastojaka koji su se nasli na Krimskom poluostrvu.I naravno ta teritorija carstva je bila dobro zasticena.
Kliknite za proširenje...

Ко је аутор књиге? На ком језику је писана?
 
Unutrasnja Politika- Administracija i Armija

U polju domacih afera, Teodor II je pratio politiku njegovih predhodnika. Osvojene zemlje su bile pripojene u administrativni sistem carstva; poboljsavajuci domace rezerve u Maloj Aziji i, sa ciljom da spreci velike gazde i plemice da postanu previse silni, odredio je duznosti sposobnim osobama, koje nisu bile plemickog staleza. Izvanredan primer je taj od Djordja Muzalona ( George Mouzalon) koji, iako nije od plemickog porekla, je postao megas domestikos , tj. glavni komandir Vizantijske armije. Sta je jos vaznije, zbog njega, Teodor II u AD 1255 stvara nove kombinacije titula. Tako Djordje Muzalon postaje protovestiarios, protosebastos, i konacno megas stratopedarches, titula koja ga je dovela do vrha dvorske hijerarhije. Sigurno zbog istog razloga Teodor zapocinje reforme u armiji, sa ciljem ka kreiranju Grckog korpusa, tako smanjivajuci moc stranih, najvise Latinskih, najamnika, koji saradjuju sa plemicima.

Ova politika Teodora je dovela do nezadovoljstva medju plemicima, ovo je preslo u akciju kada se njihov predstavnik, Mihajlo Paleolog, okrece ka sultanu Ikoniona pitajuci ga za pomoc u obaranju Teodora II. Mongolska invazija mu kvari planove, ipak, bio je prisiljen da se vrati u Nikejsko Carstvo, posle zakletve Laskarisu. Posle Mihajlovog povratka u Nikejsko Carstvo, prisustvo Turskih najamnika medju Vizantijskim trupama postalo je veoma primjetno. Pri kraju njegove vladavine, odnosi Teodora II prema plemicima postaju sve grublji. Ovo je dovelo do mobilizacije plemica protiv njega i eventualno do rusenja dinastije Laskarisa.
 
Ubedljivo najbolju sintezu o vizantijiskoj istoriji napisao je Georgije Ostrogorski
(1902-1976) "ISTORIJA VIZANTIJE". Ostrogorski je bio profesor na Beogradskom univerzitetu i osnivac Vizantoloskog instituta, inace ruski emigrant koji je ceo zivot posvetio proucavanju Vizantije. Njegova ISTORIJA VZANTIJE prevedena je na vise jezika i koristise kao udzbenik na univerzitetima sirom Evrope.
 
Скроман допринос.

Држава под именом Византија није постојала. Становници су државу звали Римска империја (или Ромејска), а становници су себе звали Римљанима (Романојима). Име Византија је натурена од стране западних историчара.
 
DukeofSerbia:
Скроман допринос.

Држава под именом Византија није постојала. Становници су државу звали Римска империја (или Ромејска), а становници су себе звали Римљанима (Романојима). Име Византија је натурена од стране западних историчара.
Kliknite za proširenje...

Naziv Vizantija je tvorevina K. Wolfa koji se bavio proucavanjem njene istorije, pa je taj naziv ostao i ustalio se, iako je u sustini nepravilan. Ja ne vidim nista lose sto se taj naziv ustalio, cisto zbog razlikovnja zapadnog od istocnog carstva nakon Teodosijeve podele.
 
Византинац између истока и запада
Манојло на папском путу​
Манојло Хрисолорас био је један од највећих умова које је византијска цивилизација дала на своме заласку, близак пријатељ ромејског цара интелектуалца Манојла II Палеолога, научник око кога су се отимали универзитети на Апенинском полуострву, учитељ читавог нараштаја италијанских хуманиста, озбиљан кандидат да постане римски папа


01-01.jpg

Византијско царство друге половине 14. и прве половине 15. века може се упоредити с нејаким телом на ком се налази огромна глава - Цариград. Некада светска империја, која се распростирала на три континента - Европи, Африци и Азији - у последњем столећу свог постојања претворила се у патуљасту царевину, у државу другог реда у источном Средоземљу. Међутим, на културном плану, упркос економском и војном опадању, Византија је остала велесила. Сматра се да су око 1300. године, у време такозване ренесансе Палеолога, три највећа интелектуална средишта на свету били Париз, Багдад и Цариград. Пелопонез је у првој половини 15. века био у великом културном полету који се памти као последња византијска ренесанса. Као да је уморно царство смогло снаге да се још једном гордо усправи пре него што потоне у дуга столећа туркократије.
Један од најученијих људи у Византијском царству на прелазу из 14. у 15. век био је Манојло Хрисолорас. По оцу потицао је из угледне византијске породице, а по мајци био је рођак познатог великодостојника Јована Евдемона Палеолога. Манојлов савременик, презимењак и готово вршњак био је Димитрије Хрисолорас, такође познати византијски писац и великодостојник, али услед недостатка изворних података њихове сродничке везе остају замагљене.
Сматра се да је Манојло Хрисолорас рођен око 1350. године, отприлике у исто време као и његов имењак и будући византијски цар Манојло II Палеолог (1391-1425) с којим је касније постао веома близак. Али, Хрисолорасово детињство и младост прекривени су непровидном тамом. Први познати податак из његовог живота тиче се путовања у Венецију 1394-1395. године. О том боравку сведоче три писма која је саставио фирентински угледник Колучо Салутати (1331-1406). Из поменутих писама сазнаје се да су у Венецију стигла два византијска изасланика - Манојло Хрисолорас и Димитрије Кидон (око 1324-1397/8). Реч је о веома познатом византијском интелектуалцу, иначе једно поколење старијем од Хрисолораса, писцу, преводиоцу са латинског и дугогодишњем првом министру Византијског царства.
Циљ овог посланства био је да се добије помоћ републике Светог Марка како би се Византија одбранила од Османлија. Било је то време када је султан Бајазит I (1389-1402) управо започео осмогодишњу опсаду Цариграда (1394-1402). Када су у Фиренци чули да се код Млечана налазе угледни ромејски научници, двојица младих италијанских интелектуалаца похитала су да их поздраве. Били су то Роберто Роси и Јакопо Анђело да Скарперија (1360-1410). Ако се зна да је Димитрије Кидон већ одраније био познат у Италији - пратио је цара Јована V Палеолога (1341-1391) на путу у Италију (1369-1371) - било је очигледно да се у међувремену прочуо и Манојло Хрисолорас. После окончаног дипломатског задатка двојица византијских емисара вратила су се у Цариград, а уз њих је био и млади хуманиста Јакопо Анђело.
Колучо Салутати је 28. марта 1396. године упутио званично писмо фирентинске републике у ком се позвао на одлуку од 23. фебруара исте године, којом је Манојлу Хрисолорасу понуђено да постане професор грчког језика на Универзитету у Фиренци. Био је то тренутак који је умногоме променио живот тада већ средовечног научника.
 
Веза код цара
Неопходно је подсетити се да су Франческо Петрарка (1304-1374) и Ђовани Бокачо (1313-1375), двојица великана италијанске књижевности и културе 14. века, који су били опчињени чудесним Хомеровим еповима „Илијада” и „Одисеја”, истицали потребу да се на Апенинском полуострву оснује катедра на којој би се учио грчки језик. Иначе, обојица су покушала да га науче, али без значајнијег успеха. Док је Бокачо показао известан напредак, Петрарка се саплитао на елементарним знањима. Управо је у Фиренци 1361. године отворена катедра за грчки језик и њен први предавач био је Пилат, Грк из јужне Италије. Он, нажалост, није имао довољно знања да би на одговарајући начин предавао италијанским хуманистима.
Византијски учењак Манојло Хрисолорас прихватио је понуду из Италије која је била и веома ласкаво признање, дошао је у Фиренцу крајем јануара 1397. године и одмах почео са предавањима. За разлику од Пилата, Хрисолорас је био права личност за такво место и неколико година је са много успеха предавао грчки језик.
Мада Манојло Хрисолорас није дуго радио као професор, његово деловање у Фиренци било је веома важно и чинило је прекретницу у грчким студијама на тлу Италије. Византијски научник придобио је читав низ младих људи које је оспособио да у пуној мери наставе његову делатност као учитељи грчког језика и културе на Апенинском полуострву, а показали су се и као одлични преводиоци дела античке књижевности и филозофије са грчког на латински. Хрисолорасов најпознатији ученик био је Гварино из Вероне (1374-1460), који је у првој деценији 15. века био професор грчког језика у Венецији.
Упоредо с радом професора у Фиренци, Манојло Хрисолорас није заборавио веома тежак положај у ком се налазила Византија, поготово њена престоница. Због тога је предузимао и одређене дипломатске кораке како би обезбедио помоћ опседнутом Цариграду. У међувремену његова предавања веома су се прочула по читавој Италији, па су и друга универзитетска средишта желела да таквог зналца имају за професора. У томе је нарочито упоран био милански војвода Ђан Галеацо Висконти (1378-1402), а уследили су и још неки позиви. Али, византијски научник учтиво је одбио све понуде које су му стизале. То ипак није обесхрабрило миланског војводу који је желео да византијског интелектуалца по сваку цену види у својој околини. Поједини догађаји ишли су наруку владару Милана и напослетку је успео у својим настојањима.
Византијски цар Манојло II Палеолог 1399. године предузео је своје чувено путовање по западној Европи. Најпре се задржао у Италији, а онда је обишао Француску и Енглеску. После боравка у Венецији, византијски цар је преко Падове, где је величанствено дочекан, и Вићенце кренуо у посету миланском војводи. Ђан Галеацо Висконти угледног госта дочекао је у Павији, а онда су се запутили у Милано. Војвода је замолио ромејског василевса да некако приволи Манојла Хрисолораса да из Фиренце пређе у Милано и тамо држи предавања. Манојло II Палеолог услишио је молбу свог љубазног домаћина и упутио је писмо Хрисолорасу. Овога пута, прослављени научник није се много премишљао, већ је изашао у сусрет жељи свог цара и господара. О добрим односима Манојла Палеолога и Манојла Хрисолораса најбоље казују сачувана писма која је византијски цар касније слао из Француске и Енглеске на адресу свог пријатеља и имењака.
 
На политичком задатку
После трогодишњег боравка у Фиренци (1397-1400), Манојло Хрисолорас обрео се у Павији и тако је завршено његово „фирентинско” раздобље живота. На одушевљење интелектуалне елите миланског војводства, ромејски учењак извесно време бавио се код Висконтијевих у Милану, а онда је почео са предавањима на тек основаној академији у Павији.
Следеће три године, од 1400. до 1403, Манојло Хрисолорас провео је на простору Ломбардије, пре свега у Милану и Павији.
Један догађај на својеврстан начин означио је прекид у боравку Манојла Хрисолораса у Италији. Наиме, у септембру 1402. године преминуо је милански војвода Ђан Галеацо Висконти и његова смрт подстакла је Хрисолораса да почне да размишља о повратку у отаџбину. Чак ни нови позив из Фиренце није могао да га одврати од жеље да се врати у завичај из ког је избивао већ шест година.
Било је то време када се из западне Европе враћао василевс Манојло II Палеолог, прилично незадовољан резултатима које је тамо постигао, али и обрадован ненаданом вешћу са Истока да су надомак Ангоре татарски одреди великог освајача Тамерлана потпуно сатрли Османлије средином лета 1402. године. Тако су се два Манојла срела у Венецији у марту 1403. године. По повратку у Византију, Хрисолорас је наставио своју предавачку делатност и уложио је много напора да припреми уџбеник из граматике.
Међутим, већ следеће године византијски научник и дипломата од каријере поново је био на путу. И овом приликом радило се о одласку у Венецију где се појавио у децембру 1404. године. Али, о том путовању се због недостатка изворних података веома мало зна, а по свој прилици била је реч о новом дипломатском задатку.
Познато је да је Манојло Хрисолорас крајем 1405. године био у Цариграду. Тада је, наиме, упутио писмо папи Иноћентију VII (1404-1406). Да би се разумели догађаји који су уследили, неопходно је нагласити да је то било време велике шизме (1378-1417), раскола у окриљу римске цркве када су истовремено бирана двојица првосвештеника. Тако је у тренутку када је Хрисолорас писао епистолу папи Иноћентију VII постојао и папа Бенедикт ћIII (1394-1423). У поменутом писму учени Византинац је од римског архипастира тражио да му се дозволи да добије свештенички чин према римокатоличком обреду. Ово писмо необично је важно за ромејског интелектуалца јер је сведочанство о његовој намери да напусти православље.
У науци је дошло до размимоилажења у тумачењу догађаја који су везани за наводни Хрисолорасов прелазак у католичанство. Неки истраживачи сматрају да он није успео да оствари своју намеру, а други питање остављају отвореним. Научна неслагања постоје и у образложењу Хрисолорасових побуда: једни мисле да су оне биле искрене, док су други склони да у њима виде искључиво политичке мотиве, наиме, верују да је Манојло Хрисолорас био уверен да би као припадник римокатоличке вере успешније могао да прибави Византији толико прижељкивану помоћ са Запада. Оскудност и непотпуност сачуваних извора не дозвољава да се о томе донесу убедљиви и коначни закључци.
Већ следеће 1406. године уследио је нов Хрисолорасов дипломатски задатак и он се поново обрео у Венецији. Забележено је да је 3. јануара 1406. године био сведок споразума с Венецијом који се тицао већ деценијама спорног Тенедоса, острва које је чувало прилаз у морски теснац Дарданела и пловидбу између Егејског и Мраморног мора. Крајем исте године византијски интелектуалац поново је у Цариграду где је добио писмо свог некадашњег ученика Јакопа Анђела који га извештава о смрти папе Иноћентија VII и избору новог папе Гргура ћII (1406-1415).
Из писма које је почетком 1408. године написао Леонардо Бруни, такође Хрисолорасов ученик, сазнајемо да је опуномоћеник византијског цара поново стигао у републику Светог Марка. Манојло Хрисолорас је у млетачком сенату образложио предлог Византије да јој Венеција уступи град Навплион на Пелопонезу, али су Млечани у децембру 1407. године то глатко одбили.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Pumpaj Dinstanović
Albanci — za učeni vizantijski svet «Iliri»
2 3
Odgovora
70
Pregleda
1.695
Pumpaj Dinstanović
Pumpaj Dinstanović

Back
Top