Петар Адамов
Zainteresovan član
- Poruka
- 312
Ове чувене речи византијског достојанственика, Луке Нотариса, означавале су преовлађујући став и у српским земљама под османлијским ропством. Али, не увек.
Кад би Срби заборавили на то и окренули се сарадњи са земљама римокатоличке вере, долазило би до огромног страдања. .Када би у народу превладала исихастичка струја,ишло би се за духовном обновом,уз чврсту веру да ће она временом довести до ослобођања из османлијског ропства.У супротном,када би превладао рационализам,ишло се на сарадњу са Хабсбуршком монархијом,Млетачком републиком или Шпанијом.Овај авантуризам увек би изнова сведочио Србима да нада у војну и материјалну снагу Запада није ништа друго до губљење страха Божијег и подавање модерном идолопоклонству.
Судбинске дилеме и одлуке које су се постављале на србском путу,имао је да окуси и патријарх Арсеније ΙΙΙ Чарнојевић.Када је почео рат између турског султана Мехмеда ΙV и хабсбуршког цара Леополда(1683-1699),Арсеније се нашао између чекића и наковња-или да се приклони Порти или Бечу,одакле је стално вребала опасност унијаћења.Два пута избегавши да изгуби главу,Арсеније се из Пећи склонио у Никшић,а када је аустријски генерал Силвије Пиколомини 1689. освојио Приштину,србски патријарх је с њим склопио споразум о помоћи Срба аустријској царској војсци.Тако се отворено сврстао против моћне турске Порте.Смрћу генерала Пиколоминија ратна срећа се окренула у корист Турака,а нови аустријски заповедник био је толико охол и надмен да су га србски војници прихватили као и турске угњетаче.Кад је царска војска почела да се повлачи,Арсеније се нашао пред судбоносном одлуком.Одлучио је да народ поведе у велику сеобу и неизвесност.Од тада почиње постепена промена етничке слике свете србске земље-Косова и Метохије у шиптарску корист.
Није ли се ово наивно уздање у Запад продужило све до Драже Михаиловића док и њега нису издали?
Кад би Срби заборавили на то и окренули се сарадњи са земљама римокатоличке вере, долазило би до огромног страдања. .Када би у народу превладала исихастичка струја,ишло би се за духовном обновом,уз чврсту веру да ће она временом довести до ослобођања из османлијског ропства.У супротном,када би превладао рационализам,ишло се на сарадњу са Хабсбуршком монархијом,Млетачком републиком или Шпанијом.Овај авантуризам увек би изнова сведочио Србима да нада у војну и материјалну снагу Запада није ништа друго до губљење страха Божијег и подавање модерном идолопоклонству.
Судбинске дилеме и одлуке које су се постављале на србском путу,имао је да окуси и патријарх Арсеније ΙΙΙ Чарнојевић.Када је почео рат између турског султана Мехмеда ΙV и хабсбуршког цара Леополда(1683-1699),Арсеније се нашао између чекића и наковња-или да се приклони Порти или Бечу,одакле је стално вребала опасност унијаћења.Два пута избегавши да изгуби главу,Арсеније се из Пећи склонио у Никшић,а када је аустријски генерал Силвије Пиколомини 1689. освојио Приштину,србски патријарх је с њим склопио споразум о помоћи Срба аустријској царској војсци.Тако се отворено сврстао против моћне турске Порте.Смрћу генерала Пиколоминија ратна срећа се окренула у корист Турака,а нови аустријски заповедник био је толико охол и надмен да су га србски војници прихватили као и турске угњетаче.Кад је царска војска почела да се повлачи,Арсеније се нашао пред судбоносном одлуком.Одлучио је да народ поведе у велику сеобу и неизвесност.Од тада почиње постепена промена етничке слике свете србске земље-Косова и Метохије у шиптарску корист.
Није ли се ово наивно уздање у Запад продужило све до Драже Михаиловића док и њега нису издали?