- Poruka
- 131.166
William S. Burroughs rođen je 5. februara 1914. godine u St. Louisu u Misuriju, u čijem predgrađu je i odrastao uz sve privilegije više klase. Bogatstvo koje je njegov deda zaradio na izumu Burroughsove računske mašine pomoglo je da njegova porodica bude dobrostojeća pre, tokom i nakon Velike Depresije.
Burroughs je bio poslat u nekoliko privatnih škola, te je na Harvardu (koji je mrzeo) upisao odsek za umetnost, 1936. godine. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da diplomira - na Harvardu, 1938, na Bečkom Univerzitetu 1937, na Mexico City College-u 1940-1950, te nakon kratkog izleta u vojsku, živeo je od stalnog prihoda u trustu njegovih roditelja. Pokušao je da zarađuje pišući reklame u Njujorku u ranim četrdesetim godinama prošlog veka, a zatim se okušao i kao barmen, istrebljivač gamadi i privatni detektiv. S obzirom na to da je finansijski bio dobro obezbeđen zahvaljujući fondu trusta, Burroughs je počeo da eksperimentiše sa drogom i bavio se sitnim kriminalom u Njujorku.
Tako je 1944, dok je živeo u Njujorku, postao ovisnik o morfijumu i heroinu. Tamo se takođe upoznao i sprijateljio sa Allenom Ginsbergom i Jackom Keroucom. Prijateljstvo ova tri čoveka poslužilo je kao osnova za Bit pokret pisaca, umetnika i muzičara. Kao najstariji vođa ovog bitnickog trojstva, Burroughs je bio neka vrsta pedagoga i vodiča mladom Ginsbergu i Kerouacu, upoznajući ih sa narkomanskim životom na Menhetnu i sa Rimbaudom. Ipak, Burroughsovi rukopisi se znatno razlikuju od pisanja ostale dvojice slavnih pisaca. Njegova rana dela bave se istraživanjem ovisnosti, skidanja sa droge i ponovnim navikavanjem na nju; on je proučio čitavu tu narkomansku kulturu na način koji je bio kako zapanjujući, tako i šokantan za publiku u Americi pedesetih godina. U članku koji je napisan nekoliko meseci nakon njegove smrti, Harper's je Burroughsa nazvao ''poslednjim [američkim] revolucionarnim modernistom'' (Passaro).
Burroughs je objavio roman Junky: The Confessions of an Unredeemed Drug Addict (objavljen u Americi 1953. godine) pod imenom Bill Lee. Ovaj roman je autobiografski prikaz u uzbudljivom stilu noir filma. Nakon tog ranog, uzbudljivog načina pripovedanja u Džankiju, on se okrenuo jednom generalno eksperimentalnijem stilu u Golom ručku (Naked Lunch), koga su karakterisali neuredno razbacani fragmenti, ''šabloni'', ili groteskna i nasilna, komična razmišljanja, kao i gotovo potpuno napuštanje obrasca postepenog razvijanja likova. Distribucija ovog romana bila je zaustavljena zbog opscenosti nakon što je on bio objavljen 1962. u Americi, a ove optužbe je on uspeo da se oslobodi 1966. god.; štampanje ove knjige je prakticno označilo kraj zloupotrebe američkog pravnog sistema u svrhe zabrane književnih dela, na osnovu zakona o opscenosti.
William Burroughs se dvaput ženio, ali je svejedno imao muške ljubavnike tokom oba braka. On i njegova žena Joan Vollmer preselili su se u Meksiko Siti da bi izbegli da budu gonjeni radi posedovanja droge u Sjedinjenim američkim državama. Za vreme tog boravka, 6. septembra 1951. godine, Burroughs je slučajno pucao i ubio svoju ženu izigravajući Viljema Tela u jednom baru, te su njegovi roditelji, da bi ga oslobodili, platili kauciju za njega. Nakon ovog incidenta, proveo je šest godina putujući i živeći u Tangeru, Maroku i Parizu. Nije nimalo čudno što je Burroughs, kao i mnogi drugi homoseksualci u to vreme, imao nesrećan brak. Izgleda da ga je smrt njegove žene nagnala da istraži svoju homoseksualnost i da piše o njoj. U uvodu za Peška (Queer), Burroughs navodi dve priče koje prožimaju ovaj roman: skidanje glavnog protagonista sa droge, što za posledicu ima ponovno bujanje njegovih homoseksualnih žudnji; i drugo, ovaj roman je ''motivisan i zasnovan na jednom događaju koji nijednom nije spomenut, i zapravo je pažljivo izbegnut: a to je slučajno ranjavanje i smrt moje žene Joan, septembra 1951.'' On zatim tvrdi: ''Prisiljen sam da donesem jedan užasan zaključak, a to je da nikada ne bih postao pisac da nije došlo do Joanine smrti, i ne mogu a da ne shvatim do koje mere je ovaj događaj motivisao i uobličio moje pisanje''. Ovaj složeni splet ovisnosti o drogi i homoseksualnosti primorao je Burroughsa da piše do kraja svog života.
Burroughs je možda poslednji homoseksualni pisac kod koga biste mogli očekivati da pronađete bilo kakvu korisnu, pozitivnu ili afirmativnu storiju vezanu za mušku homoseksualnost. On je u priličnoj meri proizvod svog vremena i odgoja u predgrađu na srednjem Zapadu. Osećao je snažnu odbojnost prema večini homoseksualaca, iako nam detaljnost sa kojom ih opisuje nagoveštava da je ipak proveo dosta vremena obilazeći gej barove u potrazi sa muškarcima, i pritom možda bio odbijan. U Džankiju on piše:
U Francuskoj četvrti postoji nekoliko pederskih barova koji su toliko puni da svake noći pešovani ispadaju na ulicu. Prostorija puna pešovana me užasava. Oni skakuću unaokolo nalik na lutke na nevidljivim žicama, podstaknuti da čine jednu gnusnu stvar koja je negacija svega živog i prirodnog. Živo ljudsko biće napustilo je odavno njihova tela. Ali nešto se u njih i uselilo kada ih je njihov prvobitni stanar napustio. ****** su lutke trbuhozboraca koje su se uselile i preuzele kontrolu nad trbuhozborcem. Ta lutka sedi u pederskom baru grleći svoje pivo, nekontrolisano brbljajući iza svog ukočenog lica.
Uprkos žaoci kritike i homofobičnosti ovog ranog odlomka (u kome se vidi kako gay mačo sa Srednjeg Zapada sreće urbanu ''kraljicu''), Burroughs u praktično svim svojim romanima razmatra, opisuje i istražuje mušku homoseksualnost. U mnogim njegovim delima, homoseksualni mladić predstavljen je kao gotovo utopističko (za Burroughsa) oličenje teroriste: kao subverzivan, žestok, izražene seksualnosti, čvrst. Burroughs je takođe sa Allanom Ginsbergom mnogo godina održavao jednu srdačnu prepisku, koja je naizmence bila literarnog, filozofskog i seksualnog karaktera.
Nakon apomorfinske terapije u Londonu 1957. godine, Burroughs je tvrdio da je izlečen od zavisnosti, iako se na momente vraćao navici. Od 1974., kada se vratio u Njujork, zarađivao je predavajući, pišući i javno čitajući svoja dela. Godine 1975. nagradu za književnost dodelio mu je National Institute of Arts and Letters i American Academy, čiji je član postao 1983. Konačno se preselio u Lawrence u Kanzasu 1981, gde je nastavio da piše i slika sve do svoje smrti, 2. avgusta 1997.
Burroughs je savremenoj publici možda najbolje poznat kao ostarela figura u popularnoj kulturi - pojavio se u Gus Van Santovom filmu Drugstore Cowboy (1989), kao i u velikom broju muzičkih spotova; postoje zapisi njegovih razgovora sa umetnicima kao što su Kurt Cobain, R.E.M. i Laurie Anderson, a pojavio se i u reklamama za Nike - i svuda je njegovo besprekorno odeveno ostarelo telo izgledalo manje važno od njegovog glasa, ironičnog i monotonog, sa gotovo proročkim prizvukom. Ovi događaji predstavili su Burroughsa više kao celebrity nego kao pisca, slikara, ovisnika o drogi ili homoseksualca; on je postao sablasni relikt bitničkog trojstva i bio je voljan da proda i sebe i ono što predstavlja kako je bivao stariji. No čak ni firma kao što je Nike nije mogla zarobiti subverzivni Burroughsov potencijal. Njegovi glas i izgled ostali su zavodljivi i neobicno uznemirujuci cak i kada su služili da prodaju patike. Burroughs je pre svoje smrti postao oznaka za sistem znanja i kodove koje jedino možemo nazvati cool. I dok Amerika nastavlja sa svojom obuzetošću idejom da konzumira ono što je cool, Burroughsovo u popularnoj kulturi uvek uznemirujuce prisustvo dokazuje svoj uspeh time što šanse za svoj uspeh - uništava.
Burroughs je bio poslat u nekoliko privatnih škola, te je na Harvardu (koji je mrzeo) upisao odsek za umetnost, 1936. godine. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja da diplomira - na Harvardu, 1938, na Bečkom Univerzitetu 1937, na Mexico City College-u 1940-1950, te nakon kratkog izleta u vojsku, živeo je od stalnog prihoda u trustu njegovih roditelja. Pokušao je da zarađuje pišući reklame u Njujorku u ranim četrdesetim godinama prošlog veka, a zatim se okušao i kao barmen, istrebljivač gamadi i privatni detektiv. S obzirom na to da je finansijski bio dobro obezbeđen zahvaljujući fondu trusta, Burroughs je počeo da eksperimentiše sa drogom i bavio se sitnim kriminalom u Njujorku.
Tako je 1944, dok je živeo u Njujorku, postao ovisnik o morfijumu i heroinu. Tamo se takođe upoznao i sprijateljio sa Allenom Ginsbergom i Jackom Keroucom. Prijateljstvo ova tri čoveka poslužilo je kao osnova za Bit pokret pisaca, umetnika i muzičara. Kao najstariji vođa ovog bitnickog trojstva, Burroughs je bio neka vrsta pedagoga i vodiča mladom Ginsbergu i Kerouacu, upoznajući ih sa narkomanskim životom na Menhetnu i sa Rimbaudom. Ipak, Burroughsovi rukopisi se znatno razlikuju od pisanja ostale dvojice slavnih pisaca. Njegova rana dela bave se istraživanjem ovisnosti, skidanja sa droge i ponovnim navikavanjem na nju; on je proučio čitavu tu narkomansku kulturu na način koji je bio kako zapanjujući, tako i šokantan za publiku u Americi pedesetih godina. U članku koji je napisan nekoliko meseci nakon njegove smrti, Harper's je Burroughsa nazvao ''poslednjim [američkim] revolucionarnim modernistom'' (Passaro).
Burroughs je objavio roman Junky: The Confessions of an Unredeemed Drug Addict (objavljen u Americi 1953. godine) pod imenom Bill Lee. Ovaj roman je autobiografski prikaz u uzbudljivom stilu noir filma. Nakon tog ranog, uzbudljivog načina pripovedanja u Džankiju, on se okrenuo jednom generalno eksperimentalnijem stilu u Golom ručku (Naked Lunch), koga su karakterisali neuredno razbacani fragmenti, ''šabloni'', ili groteskna i nasilna, komična razmišljanja, kao i gotovo potpuno napuštanje obrasca postepenog razvijanja likova. Distribucija ovog romana bila je zaustavljena zbog opscenosti nakon što je on bio objavljen 1962. u Americi, a ove optužbe je on uspeo da se oslobodi 1966. god.; štampanje ove knjige je prakticno označilo kraj zloupotrebe američkog pravnog sistema u svrhe zabrane književnih dela, na osnovu zakona o opscenosti.
William Burroughs se dvaput ženio, ali je svejedno imao muške ljubavnike tokom oba braka. On i njegova žena Joan Vollmer preselili su se u Meksiko Siti da bi izbegli da budu gonjeni radi posedovanja droge u Sjedinjenim američkim državama. Za vreme tog boravka, 6. septembra 1951. godine, Burroughs je slučajno pucao i ubio svoju ženu izigravajući Viljema Tela u jednom baru, te su njegovi roditelji, da bi ga oslobodili, platili kauciju za njega. Nakon ovog incidenta, proveo je šest godina putujući i živeći u Tangeru, Maroku i Parizu. Nije nimalo čudno što je Burroughs, kao i mnogi drugi homoseksualci u to vreme, imao nesrećan brak. Izgleda da ga je smrt njegove žene nagnala da istraži svoju homoseksualnost i da piše o njoj. U uvodu za Peška (Queer), Burroughs navodi dve priče koje prožimaju ovaj roman: skidanje glavnog protagonista sa droge, što za posledicu ima ponovno bujanje njegovih homoseksualnih žudnji; i drugo, ovaj roman je ''motivisan i zasnovan na jednom događaju koji nijednom nije spomenut, i zapravo je pažljivo izbegnut: a to je slučajno ranjavanje i smrt moje žene Joan, septembra 1951.'' On zatim tvrdi: ''Prisiljen sam da donesem jedan užasan zaključak, a to je da nikada ne bih postao pisac da nije došlo do Joanine smrti, i ne mogu a da ne shvatim do koje mere je ovaj događaj motivisao i uobličio moje pisanje''. Ovaj složeni splet ovisnosti o drogi i homoseksualnosti primorao je Burroughsa da piše do kraja svog života.
Burroughs je možda poslednji homoseksualni pisac kod koga biste mogli očekivati da pronađete bilo kakvu korisnu, pozitivnu ili afirmativnu storiju vezanu za mušku homoseksualnost. On je u priličnoj meri proizvod svog vremena i odgoja u predgrađu na srednjem Zapadu. Osećao je snažnu odbojnost prema večini homoseksualaca, iako nam detaljnost sa kojom ih opisuje nagoveštava da je ipak proveo dosta vremena obilazeći gej barove u potrazi sa muškarcima, i pritom možda bio odbijan. U Džankiju on piše:
U Francuskoj četvrti postoji nekoliko pederskih barova koji su toliko puni da svake noći pešovani ispadaju na ulicu. Prostorija puna pešovana me užasava. Oni skakuću unaokolo nalik na lutke na nevidljivim žicama, podstaknuti da čine jednu gnusnu stvar koja je negacija svega živog i prirodnog. Živo ljudsko biće napustilo je odavno njihova tela. Ali nešto se u njih i uselilo kada ih je njihov prvobitni stanar napustio. ****** su lutke trbuhozboraca koje su se uselile i preuzele kontrolu nad trbuhozborcem. Ta lutka sedi u pederskom baru grleći svoje pivo, nekontrolisano brbljajući iza svog ukočenog lica.
Uprkos žaoci kritike i homofobičnosti ovog ranog odlomka (u kome se vidi kako gay mačo sa Srednjeg Zapada sreće urbanu ''kraljicu''), Burroughs u praktično svim svojim romanima razmatra, opisuje i istražuje mušku homoseksualnost. U mnogim njegovim delima, homoseksualni mladić predstavljen je kao gotovo utopističko (za Burroughsa) oličenje teroriste: kao subverzivan, žestok, izražene seksualnosti, čvrst. Burroughs je takođe sa Allanom Ginsbergom mnogo godina održavao jednu srdačnu prepisku, koja je naizmence bila literarnog, filozofskog i seksualnog karaktera.
Nakon apomorfinske terapije u Londonu 1957. godine, Burroughs je tvrdio da je izlečen od zavisnosti, iako se na momente vraćao navici. Od 1974., kada se vratio u Njujork, zarađivao je predavajući, pišući i javno čitajući svoja dela. Godine 1975. nagradu za književnost dodelio mu je National Institute of Arts and Letters i American Academy, čiji je član postao 1983. Konačno se preselio u Lawrence u Kanzasu 1981, gde je nastavio da piše i slika sve do svoje smrti, 2. avgusta 1997.
Burroughs je savremenoj publici možda najbolje poznat kao ostarela figura u popularnoj kulturi - pojavio se u Gus Van Santovom filmu Drugstore Cowboy (1989), kao i u velikom broju muzičkih spotova; postoje zapisi njegovih razgovora sa umetnicima kao što su Kurt Cobain, R.E.M. i Laurie Anderson, a pojavio se i u reklamama za Nike - i svuda je njegovo besprekorno odeveno ostarelo telo izgledalo manje važno od njegovog glasa, ironičnog i monotonog, sa gotovo proročkim prizvukom. Ovi događaji predstavili su Burroughsa više kao celebrity nego kao pisca, slikara, ovisnika o drogi ili homoseksualca; on je postao sablasni relikt bitničkog trojstva i bio je voljan da proda i sebe i ono što predstavlja kako je bivao stariji. No čak ni firma kao što je Nike nije mogla zarobiti subverzivni Burroughsov potencijal. Njegovi glas i izgled ostali su zavodljivi i neobicno uznemirujuci cak i kada su služili da prodaju patike. Burroughs je pre svoje smrti postao oznaka za sistem znanja i kodove koje jedino možemo nazvati cool. I dok Amerika nastavlja sa svojom obuzetošću idejom da konzumira ono što je cool, Burroughsovo u popularnoj kulturi uvek uznemirujuce prisustvo dokazuje svoj uspeh time što šanse za svoj uspeh - uništava.
...
