- Poruka
- 129.660
Druga polovina devetnaestog veka u Engleskoj obeležena je periodom vladavine kraljice Viktorije, u istoriji poznatim i pod nazivom viktorijansko doba. U pitanju je vreme brojnih promena koje su se osetile na gotovo svim poljima: dolazi do razvoja nauke i tehnologije, prisutne su izmene kada je reč o društvenoj klimi, sprovode se brojne socijalne reforme, zdravstvo doživljava napredak, a određene novine osetile su se i u sferi religije gde se, zahvaljujući značajnim otkrićima iz različitih naučnih oblasti, postepeno narušava nekadašnja ravnoteža koja je postojala između ove dve oblasti.
Uz intenzivnu urbanizaciju zemlje (koja je uzrokovala sve istaknutiju socijalnu nejednakost, odnosno, dovela je do društvenog raslojavanja) ubrzo dolazi do prenaseljenosti, pre svega u velikim gradovima, koja postaje sve ozbiljniji problem. Suočena sa ovakvom ekspanzijom, viktorijanska Engleska takođe je predstavljala mesto vladavine ne samo brojnih zakona, već takođe i izrazito krutih društvenih normi i pravila ponašanja, čije kršenje bi se kažnjavalo oštećenjem pojedinca pre svega na socijalnom planu – dolazilo bi do odbijanja okoline ili neskrivenog animoziteta među društvenim krugovima.
Reč je o duboko patrijarhalnom društvu, dominantnu figuru u porodici predstavljao je otac i ovakav položaj bio mu je obezbeđen zakonom. Vaspitanje dece bilo je usmereno pre svega na razvijanje autoritativne svesti, čemu je poklanjano više pažnje nego samom obrazovanju.
Viktorijansko doba je period u kom dolazi do širenja navike čitanja, a književnost je predstavljala pogodan medijum koji su određeni tadašnji pisci iskoristili da upute kritiku i, takoreći, skinu masku viktorijanskom društvu, prikazavši njegovo licemerje i nemoralno ponašanje, ukratko – ono što je bilo ponižavajuće. O započetoj emancipaciji žena svedočio je veliki broj spisateljica (četrdesetih godina devetnaestog veka ovaj poziv već im je bio priznat kao profesija), premda je određeni broj istih u određenom periodu pisao pod muškim pseudonimom, što je ukazivalo na postojanje nekakve vrste unutrašnjeg sukoba između ove profesije i statusa žene, ali i pokušaj da se njihovom delu obezbedi ozbiljan pristup od strane književne kritike. Ono što je viktorijansko društvo očekivalo da pronađe u njihovim romanima pretežno se svodilo na konzervativna shvatanja i ženske vrednosti koje su veličane u takvom društvu.
Ilejn Šouvolter u svom tekstu Ženska tradicija ukazuje na pojam tzv. „ženske književnosti“1 (kako je pokušao da je odredi britanski književni kritičar, filozof i zagovornik viktorijanskog liberalizma, Džordž Henri Luis) kao one književnosti koja obrađuje teme iz ugla ženskog iskustva, te na taj način oblikuje jedan nezavisan izraz, za koji se (premda su spisateljice bile svesne jedinstvenosti ovakvog iskustva) vrlo retko razmatrala mogućnost prevazilaženja sfere ličnog u prostor kolektivnog, čime bi se zapravo doprinosilo formiranju tradicije. Još jedan problem predstavljala je i redukcija ove tradicije na samo nekoliko poznatih imena među spisateljkama (sestre Bronte, Džejn Ostin…), pri čemu je iz književnih rasprava, kritika i antologija isključen veliki broj autorki i njihovih dela, te je i praćenje kontinuiteta ženske književnosti i uticaja spoljašnjih faktora (promene koje su se odnosile na njihov društveni i pravni status) na istu samim tim bilo otežano.
Tako se vremenom javila zainteresovanost da se oformi jedna preciznija i sistematičnija, adekvatno obrađena istorija ženske književnosti, čime bi se zapravo pružila jasnija slika kada je reč o društvenom i kulturološkom iskustvu žena. Iz ovoga će se izroditi ginokritika, tip feminističke književne kritike koji će akcenat staviti na kategoriju roda („skup društvenih, psihičkih i kulturnih uslova u kojima su žene stvarale i koji su uticali na njihovu književnost“2 tj. reč je o psihološkom, a ne biološkom stanju pojedinca).
Kada se uzmu u obzir uslovi pod kojima su spisateljice u Engleskoj stvarale svoja dela tokom devetnaestog veka (i posle tokom dvadesetog), kao jedan od zadataka koji su lično sebi postavile bilo je dekonstruisanje one slike o ženi koja je bila prisutna u literaturi proistekloj iz pera muških pisaca, što je neizbežno dalje vodilo odbacivanju vrednosti društva koje je ovakvu sliku prvobitno nametnulo.
Kako bi uspešno prikazale svoje negodovanje, spisateljice su posezale za čestom upotrebom simbolike u svojim delima, koja je pažljivu čitalačku publiku upućivala na skriveni sloj značenja, smešten ispod sloja onoga što je prikazano. Tako je pažljiv čitalac mogao, uz oštru moć zapažanja, ispod prikaza društva zapravo uočiti kritiku njegovoj sebičnosti, a prikaz porodičnog života neretko je iza sebe krio borbu za moć, novac i položaj.
Sofija Popović
Uz intenzivnu urbanizaciju zemlje (koja je uzrokovala sve istaknutiju socijalnu nejednakost, odnosno, dovela je do društvenog raslojavanja) ubrzo dolazi do prenaseljenosti, pre svega u velikim gradovima, koja postaje sve ozbiljniji problem. Suočena sa ovakvom ekspanzijom, viktorijanska Engleska takođe je predstavljala mesto vladavine ne samo brojnih zakona, već takođe i izrazito krutih društvenih normi i pravila ponašanja, čije kršenje bi se kažnjavalo oštećenjem pojedinca pre svega na socijalnom planu – dolazilo bi do odbijanja okoline ili neskrivenog animoziteta među društvenim krugovima.
Reč je o duboko patrijarhalnom društvu, dominantnu figuru u porodici predstavljao je otac i ovakav položaj bio mu je obezbeđen zakonom. Vaspitanje dece bilo je usmereno pre svega na razvijanje autoritativne svesti, čemu je poklanjano više pažnje nego samom obrazovanju.
Viktorijansko doba je period u kom dolazi do širenja navike čitanja, a književnost je predstavljala pogodan medijum koji su određeni tadašnji pisci iskoristili da upute kritiku i, takoreći, skinu masku viktorijanskom društvu, prikazavši njegovo licemerje i nemoralno ponašanje, ukratko – ono što je bilo ponižavajuće. O započetoj emancipaciji žena svedočio je veliki broj spisateljica (četrdesetih godina devetnaestog veka ovaj poziv već im je bio priznat kao profesija), premda je određeni broj istih u određenom periodu pisao pod muškim pseudonimom, što je ukazivalo na postojanje nekakve vrste unutrašnjeg sukoba između ove profesije i statusa žene, ali i pokušaj da se njihovom delu obezbedi ozbiljan pristup od strane književne kritike. Ono što je viktorijansko društvo očekivalo da pronađe u njihovim romanima pretežno se svodilo na konzervativna shvatanja i ženske vrednosti koje su veličane u takvom društvu.
Ilejn Šouvolter u svom tekstu Ženska tradicija ukazuje na pojam tzv. „ženske književnosti“1 (kako je pokušao da je odredi britanski književni kritičar, filozof i zagovornik viktorijanskog liberalizma, Džordž Henri Luis) kao one književnosti koja obrađuje teme iz ugla ženskog iskustva, te na taj način oblikuje jedan nezavisan izraz, za koji se (premda su spisateljice bile svesne jedinstvenosti ovakvog iskustva) vrlo retko razmatrala mogućnost prevazilaženja sfere ličnog u prostor kolektivnog, čime bi se zapravo doprinosilo formiranju tradicije. Još jedan problem predstavljala je i redukcija ove tradicije na samo nekoliko poznatih imena među spisateljkama (sestre Bronte, Džejn Ostin…), pri čemu je iz književnih rasprava, kritika i antologija isključen veliki broj autorki i njihovih dela, te je i praćenje kontinuiteta ženske književnosti i uticaja spoljašnjih faktora (promene koje su se odnosile na njihov društveni i pravni status) na istu samim tim bilo otežano.
Tako se vremenom javila zainteresovanost da se oformi jedna preciznija i sistematičnija, adekvatno obrađena istorija ženske književnosti, čime bi se zapravo pružila jasnija slika kada je reč o društvenom i kulturološkom iskustvu žena. Iz ovoga će se izroditi ginokritika, tip feminističke književne kritike koji će akcenat staviti na kategoriju roda („skup društvenih, psihičkih i kulturnih uslova u kojima su žene stvarale i koji su uticali na njihovu književnost“2 tj. reč je o psihološkom, a ne biološkom stanju pojedinca).
Kada se uzmu u obzir uslovi pod kojima su spisateljice u Engleskoj stvarale svoja dela tokom devetnaestog veka (i posle tokom dvadesetog), kao jedan od zadataka koji su lično sebi postavile bilo je dekonstruisanje one slike o ženi koja je bila prisutna u literaturi proistekloj iz pera muških pisaca, što je neizbežno dalje vodilo odbacivanju vrednosti društva koje je ovakvu sliku prvobitno nametnulo.
Kako bi uspešno prikazale svoje negodovanje, spisateljice su posezale za čestom upotrebom simbolike u svojim delima, koja je pažljivu čitalačku publiku upućivala na skriveni sloj značenja, smešten ispod sloja onoga što je prikazano. Tako je pažljiv čitalac mogao, uz oštru moć zapažanja, ispod prikaza društva zapravo uočiti kritiku njegovoj sebičnosti, a prikaz porodičnog života neretko je iza sebe krio borbu za moć, novac i položaj.
Sofija Popović
