Izvor: Facebook
О мајкама
Неке жене роде дете и напусте га. Неке почине чедоморство. Неке сматрају да су у обавези да се старају о детету само док је беспомоћно, и да је дете, када одрасте, у обавези да им врати дуг. Неке прекину трудноћу. А неке постану мајке.
Мајка се постаје успостављањем везе са дететом која је нераскидива и ни са чим упоредива, која чини да се мајка тргне из сна тренутак пре него што дете заплаче, која чини да мајка осећа оно што осећа њено дете, колико год просторно били удаљени. И мајка расте и стасава заједно са својим дететом, учећи о њему и од њега.
Кад сам се доселила у село упознала сам две изузетне мајке.
Једна од њих је сељанка из босанских кршева, која је расла шибана немилосрдним ветровима од којих јој је кожа огрубела, подизала је двоје деце сама и док јој је муж био жив. Муж, особа која повремено дође кући и незадовољан оним што је скувала за ручак од скромних намирница преврне шерпу и изручи ручак на сто, настрадао је у несрећи на градилишту када је старије дете имало десет година. Мајка је наставила да сама подиже децу, засукала је рукаве и употребила својих десет прстију. Када сам је упознала њено старије дете већ је била жена, раскошна и негована. Мајка је пешачила километрима од своје куће до ћеркиног великог плаца, на којем је копала, сејала, заливала и брала поврће, шибана немилосрдним ветровима по кожи већ давно огрубелој, и спремала својој деци зимницу, а знала је и мене да позове и каже – Дођи, узми, и ти си моја, узми и подај деци! У својим позним годинама ради у фабрици, када заврши смену већ давно огрубела кожа јој је црна, али осмех јој светли, и очи, светле као лампиони који лебде тамним небом осветљавајући пут намерницима, светле као мајчинске очи.
Друга је мајка моје пријатељице. И она је са села, из велике породице у којој се брижљиво неговала љубав, у којој су женска деца од мајке добијала све што су имала и женска деца у граду, када она однесе сир и прода на пијаци, али су добила и нешто више – животну мудрост, благу нарав и способност да преживе све што их задеси. А њу је задесило да јој вољени муж готово на самом почетку њиховог заједничког живота оболи од неизлечиве болести. И она је засукала рукаве. Негујући га тако да не осети и не схвати колико је његова болест тешка и доносећи лекове, мелеме и чаробне напитке из сваког места до којег се могло стићи аутобусом она му је продужавала дане на земљи. Истовремено је неговала и њихово двоје деце која су још увек била малена и била им је потребна двострука нега. Неговала је и његову мајку која је већ загазила у старост. Уз то је и одржавала имање, хранила бикове и свиње, продавала сир и одвајала новац са стране. За не дај Боже. Изађе из штале, окупа се, обуче чисто и оде да чека аутобус. Стигне у болницу са осмехом, да он не примети да јој је тешко. И за лекара који се труди да му помогне увек има част, иако он одбија, јер зна шта значи живети на селу и колико је сељачки динар тежак. Онда се врати, донесе и деци осмех, да их утеши. И његовој мајци. Пресвуче се па поново у шталу. Па изјутра на пијацу. И тако данима, шест година. Толико је боловао. Последњих дана док га је пресвлачила лице му се грчило од бола. - Када бих могла да узмем бар пола, па да те боли мање – шапутала му је – Не бих ти дао ни колико је зрно песка у Дунаву! - одговарао јој је. Умро је када су падале бомбе. Ја сам је упознала две деценије касније, и даље га је једнако волела, и даље ју је једнако болело. Много ми је пута испричала како је подигла децу, сама. Са ћерком је било лако, али син... Није знала како да са њим начне мушке теме, није могла, већ је израстао момак. Једном је отишла да прода сир у удаљено место у којем је нису познавали и у апотеци купила презервативе и кришом му их ставила у џеп. Слала их је на рођендане дотеране, увек у новој гардероби, увек са богатим поклоном, да не осете да су мањи од остале деце јер одрастају без оца. Када је ћерка славила матуру отишла је бициклом у суседно место, десетак километара далеко, да јој купи грудњак у истој боји у којој јој је и хаљина.
Вероватно није случајно што су ове мајке жене са села. У њима се очувало оно што жену чини женом, и мајком. Србија је, ипак, земља сељака.
Ја мојим цурама пред спавање причам о мајци Макрени, која је пешачила километрима кроз љуту зиму, загледајући лица војника који су кренули пут албанских планина, тражећи у њима свог сина Маринка, само да би му дала пар вунених чарапа. Кад га није пронашла, дала је чарапе старом краљу Петру, да би у њима лакше прешао преко залеђеног Везировог моста. Краљ Петар је сахрањен у тим чарапама. Причам им, да би знале каква је српска мајка. Једина сељанка на свету којој је краљ подигао споменик.