Večiti romantičari

Ne sanjaj svoj život,nego živi svoje snove.

1591977937677.png
 
Bila bih u Japanu da upravo sada.Ja u prekrasnoj svili...nežnim rukama sipala bih čaj svom voljenom..
pa onda sebi..laganim smirenim dostojanstvenim,uvežbanim pokretima..poštovala ceremoniju čaja..
Daaa,to mi je trenutno palo na pamet.. Savršenstvo i preciznost...i tiha ceremonija ispijanja čaja..
Da sam u Japanu bila bih prefinjena i diskretna gejša svom draganu..svirala bih mu najnežniju
muziku svoje duše.
george-tsui-tuttart-9-1.jpg
 
Navučeš najlepšu suknju, onu na krupne crvene ruže i tamno-plavom čojom pod njima. Navučeš crvenu bluzu sa karnerom oko vrata čija težina svile kao bojagi klizi i otkriva levo rame. Navučeš heklane zavese na zamagljene prozore. O, da, kad si već tu iscrtaš srce ukrivo, nagneš glavu na ono kao bojagi golo rame, namigneš mu i navučeš osmeh. Navuče i on pomalo šarma, pomalo guste obrve, pomalo tajni na usnama, namesti pogled na "obarajuće". Navuče karner na ono kao bojagi golo rame. Spustiš poljubac na tu ruku koja te zakriva, a ona ti, tako navučena na baš to kao bojagi golo rame, dodirne obraz rumen k'o one crvene ruže na plavoj čoji.
- Ruže su opet pocrvenele.
- To je zato što im je toplo.
- Srce ukrivo klizi niz prozor.
- To je zato što se topi.
- Ima li nečega na šta nemaš odgovor?
- Sa tobom imam sve.
 
Na trgu Šarla de Gola
Već treću godinu sedela je sklupčana u uglu polumračne sobe. Ovoga puta pred njom je igrala senka sudije, njegovog hladnog čekića bat čula je svaki put kad bi otvorila oči. Prepoznala ga je po strogom liku, već od ranije joj poznatom. Oh, pa taj sudija nije bio niko drugi do ona sama. Upravo je donosila presudu života. Sebi, a kome bi drugom sudila? Vagajući dokaze koji su je teretili da nije umela dovoljno dobro sebe da voli, da se davala više nego što je ikada dobijala, da su sve suze progutane pred drugima u stvari depoi progutanih snova, sputavana ali bez odustajanja koračala je nedovoljno brzo da se otrgne od svih sprega. Kriva je! Jeste, kriva je, ponavljala je sebi nebrojeno puta i pre konačne presude. Tri godine se borila. Borila se da zadrži plamen vatre dok je još ima, ali kako je mogla ona da razgoreva a druga strana da gasi i da očekuje da je svemoguća, da će večito goreti?! Uništeni Feniks ne vaskrsava. Opet je kriva! Za to što je verovala i nadala se i volela! O, i te kako je kriva što je stvarala iluziju od propalih svetova, što je smehom prikrivala nemanje topline na uzglavlju, što su joj stopala bila hladna od hodanja po vatri koja je zagasla. Kriva je sto posto! Sujeta ju je „radila“ i bilo joj je krivo, ali i jasno- ovde je zaista kraj.
A onda je umrla. Potpuno. Kao žena i ljubavnica. Ugasila se vatra, Veselice, Rim je propao!, urlalo je negde unutar svih tih zidina oko srca koje je još kucalo. Negde je iscurela nada da ova presuda ne znači konačno oslobađanje već jedno takvo ropstvo. Anestezirala se , ogrnula štit potonulih brodova s iscepanom belom zastavom na srcu. Bela zastava je predaja. Izgubila je. Našla je besmisao u onome u čemu je do juče tražila smisla. Priznaj da si izgubila, ne otimaj se više, predaj svoje kockice pobedniku i izađi iz ovoga dostojanstveno, o, majko, ženo, dadiljo samo ne ljubavnice!, ropac je iz nje progovarao pred strogim sudom savesti u pokušaju da shvati na šta se osuđuje. Šta da priznam?, otimala se od svojih poraza ponosno. Od ovog trenutka ti si zatvorena ko Trijumfalna kapija na Trgu Šarla de Gola, postaješ spomenik koji svedoči da je postojala žena koja je volela. Spuštaj štit, Napoleone, tvoja Marseljeza je izgubila! Od ovog trenutka sve je zatvoreno za javnost! Od danas ti si goli kamen kojem ne postoji šansa niko da priđe, obeležje tek, stena, neprohodna vrlet. Od danas ti si u kavezu sopstvenih presuda, zarobljena mišlju da niko više nije vredan tvojih davanja. Presuda je doneta- sahranila si se spoznajom da ne postojiš kao žena i sad ti ostaje samo da živiš. Ništa te ne oslobađa. Nosi te bukagije na srcu i koracima kako umeš i znaš.Smej se! Moraš tako! Rekla si sebi da moraš. Zarekla si se u tišini svojih ćutanja da niko neće pomeriti taj oganj iza teških zidina. Ovde je zaista kraj. Konačna presuda. Osudila si se da nikada ne budeš slobodna. Kakva glupost! Kakva tragedija! Poslednji trzaji razuma.
A onda se anestezirala. Na Trgu Šarla de Gola zazvečaše okovi oko jednog srca.
3c4c032f55a859d6727895870766b262fa204a16[1].jpg
 
ec341e4bf7e119eba32a6cd3113479fa6b0e6add[1].jpg

Sve što znam jeste da sve posmatram kao dete. I, ne znam odakle to znam.
Sve što treba da znam zaboravljam brzo, vešto ćisteći iz svesti i poslednje zrnce naučenog. I zaboravljena iznova, budim se hiljadama godina posle na novim obalama izbačena iz mora kao brodolomnik, i začudjena, gledam u nova neba i nove zemlje. I usnula posve i kao za večnost, odjednom probudim se iz svih svojih hiljada snova, i budna sam sve dok svirepe lepote ponovo ne uzimu pero i mastilo i beo nevin papir i zanosno zarežu po meni.
 
tumblr_76d0c90f2f0c89531e098f04829c7256_e4d276df_540.png

Nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti i jasno, mala breskva je pomislila da je ne volim više...
Tako to ide... Ostavio sam je predugo u onim opasnim ćutanjima, u onim tišinama u kojima je ona jedini sagovornik i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo.....
 
Volim te ovog jutra dok sunce stidljivo provlači svoje zrake kroz pukotine oblakara skriljući pramenje magle što se omotala oko drveća i ljudi oko naših usnulih bića u snovima isprepletenih.Volim te ovog svitanja u kom ti ispovedam svoje najdublje drhtaje duše čije strune pod tvojim prstima pevaju umilno blago i nežno toliko da me ponekad telo zaboli od milja.Volim te ,tvoju dečačku nežnost,tvoj tajanstveni osmeh meni upućen,tvoju neskrivenu radost i ljubav u tvojim očima,ljubav u rukama kojima me grliš tako kao da me nikada pustiti nećeš.
8e516e876beee5f7dd4e79e81bfab7c15302ad06[1].jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top