Uzrok i posledice: slučaj Kecmanović
Kosta Kecmanović (14) danas je u 08:40 očevim pištoljem pucao na svoje vršnjake i zaposlene u školi. Ubio je čuvara, 7 devojčica i jednog dečaka. Ranio je nastavnicu istorije i još petoro dece, a nakon toga je pozvao policiju i predao se bez opiranja. Kosta je bio učenik 7. razreda osnovne škole, pohađao je i školicu glume, bio je primeran učenik iz pristojne porodice i kandidat za nosioca Vukove diplome.
Kosta je ova ubistva dugo planirao, u kući je pronađen plan školske zgrade i spisak dece kojima je planirao oduzeti život. U ruci mu je pronađen jedan pištolj sa dva prazna okvira, a u rancu drugi pištolj sa punim okvirom i četiri molotovljeva koktela. Postavlja se pitanje zašto. Ko je krivac ili ko su krivci i šta je uzrok ovome.
Danas se saznaje da je Kosta bio žrtva vršnjačkog nasilja, kao i da je među drugarima nazivan "Štreber" što se samo uzgred pominje. Saznaje se i da je nasilje prijavio i da su "nadležni reagovali na adekvatan način", prema rečima ministra Ružića. Moj stav je sledeći: Nije se reagovalo na adekvatan način. Da jeste, ne bismo imali ovakvu tragediju danas. Kod nasilja nije dovoljno kazniti krivce (ako su uopšte bili kažnjeni), već i raditi na oporavku žrtve. Fizičke posledice su nešto što se da zalečiti, ali trauma ostaje i, ukoliko se ne tretira na pravi način, ona razvija autodestruktivne (slučaj samoubistva pok. Alekse Jankovića iz Niša) ili destruktivne tendencije (žrtva postaje nasilnik, neretko sa smrtnim ishodom). Danas smo videli do koje mere mogu doći destruktivne misli kod deteta osnovnoškolskog uzrasta, ukoliko se ne primete na vreme.
Ko je zakazao? -Svi. Niko nije primetio ili uzimao za ozbiljno ono što se dešava sa detetom, počevši od porodice, prijatelja, nastavnika i školskog psihologa, do države i sistema koji ne prepoznaju problem psihički labilne dece, niti se ozbiljno bave institucionalizacijom i rešavanjem ovog problema. U to smo se danas mogli uveriti na konferenciji za štampu, gde se loptica prebacivala s jednog na drugog dok se nije zaustavila na posledici koju su proglasili uzrokom: Neko je zadirkivao dete, dete je psihopata, otac nije dobro sakrio pištolje, dete je masovni ubica. Odgovaraće otac i dete. Pravi uzrok je ovaj:
Nasilje je postalo institucionalizovano, postalo je normalno da na nacionalnom frekvencijama gledamo društveni otpad, da kriminalcima dozvoljavamo da snimaju spotove u školama, da deca tuku roditelje, profesore i vršnjake i prolaze nekažnjeno, da se pravda deli srazmerno društvenom položaju, da se krivica prebacuje na žrtvu, da nam decu vaspitavaju ulica i društvene mreže dok roditelji rade 24/7 da se izbore za golu egzistenciju, da se u udžbenicima nađe jedna Ceca, a izbaci jedan Dis... Ovde svi delimo jednu kolektivnu krivicu jer smo ovo sve dozvolili. Autoritete je pojela siva ekonomija, a progutali su ih tabloidi. Deci su data prava kojima nisu dorasla. Danas je devet osoba naše greške platilo životom. Ko je, dakle, kriv? Izvinite, ali trinaestogodišnje dete nije. Ako tražite krivca, pogledajte u ogledalo. Saučešće porodicama nastradalih.
Milica Savićević
