Kako ste uspeli da od priče o Hanibalu dođete do Tesle?
Najveća tajna za čoveka je drugi čovek, kao poseban, višestruki odraz filtracija ovog sveta, a tehnika međuduhovne komunikacije je i sada važnija i intrigantnija od tehnike magnetskih talasa i radiotelegrafa.
Antropolozi su izučavali kanibalizam, nama kulturološki i civilizacijski odbojnu pojavu, kod mnogih plemena (na primer, kod Dajaka sa severozapadnog Bornea) i saznali sledeće: ako se neko omrsi srcem svog moćnog neprijatelja, i sam će postati moćan, tj. na svoju snagu dodaće još malkice. Ako pojede mozak, postaće pametniji. Vrlo jednostavno. Dajački ratnici nisu jeli slabe, bolesne i tupave. Dakle, žrtva je morala imati određenu vrednost da bi bila pojedena; takoreći, bila je privilegovana. To nije bila stvar gole, fizičke egzistencije, već bizaran, primitivan obred preuzimanja tuđeg duha s ciljem lične duhovne nadgradnje i – kako se verovalo – dostizanja besmrtnosti. Što više pojedenih a moćnih suparnika, to veća akumulacija života, sve do (samo)ovaploćenja u božanstvu. Pitanje je samo: ako se pojedu crevca, šta se time dobija?
Jedan naš ugledni psihijatar cinično je izjavio da su evolucija kanibalizma, ali i krvoločnosti u potrazi za mesom, preduslov za razvoj ljudske cerebralnosti. A sve to – shodno prirođenom čovekovom egoizmu - u funkciji traganja za eliksirom večitog života.
Takav kanibalizam, potpuno lišen estetskih atributa H.L, tj. dugotrajnog mučenja, može se podvesti pod krađu autorstva: nekome mazneš srce jer tvoje nije dovoljno hrabro i izdržljivo ... a tuđi mozak ti je potreban da nadoknadiš nedostatak vijuga u sopstvenom.
Tako da je Hanibal jedan plagijator, kradljivac tuđih organa, očajnik koji bi da pobegne od smrti. Paćenik.
Njegov sadizam (a sadizam je patologija) uvek je izraz dekadencije, snobovštine, nekog uzvišenog prezira; oholi bezdušnik je do te mere uveren u svoju superiornost i različitost, i da bi izmišljenu distancu još više povećao, on svoje žrtve poistovećuje sa stvarima koje se mogu uništavati do mile volje.
Na još nižem nivou, on je običan, alavi žderonja, koji čak nije u stanju da obuzda svoj apetit. Uživanje u činu jedenja ljudskog mozga, ma koliko lik Hanibala bio uvijen u oblande čoveka sa rafinmanom – koji sluša Baha i ima titule
dr sci na kvadrat – sličan je uživanju u delikatesu zvanom "mozak pijanog majmuna", koji se, nažalost, još uvek konzumira u nekim azijskim zemljama. Oblizivanje prstiju umočenih u ljudski i majmunski mozak, naravno, razlikuje se u stepenu kulturološke/civilizacijske prihvaćenosti pojma humanosti.
Prizor čoveka koji slučajno pati sadisti će pružiti manje zadovoljstvo ako sam nije izvršitelj tuđe patnje; ta muka, međutim, predstavljaće izvor njegovog potpunog zadovoljstva, ako mučeni zna od koga ono potiče. Kažu psiholozi: ni u jednom drugom odnosu, osim valjda u orgazmu, čovek ne prodire tako intimno i tako daleko u biće drugog čoveka kao u okrutnosti. Jezivo.
Odnos Hanibala i njegovih žrtava jednak je odnosu između lovca i lovine. Jeste, Koto je bila u pravu kada je napomenula poentu cele priče: relaciju Hanibal – Klaris. Klaris u njemu viidi nagoveštaj čoveka ali i dalje, dok razgovaraju kroz staklo, pleše pred njim poput Andrićeve Aske. Jer, od dobro uznapredovalog monstruma, osim malog nagoveštaja čovečnosti, nikada neće postati ceo čovek, a i sama pomisao o nečijoj manifestaciji ljubavi kao mogućoj ljubavi na prvi zalogaj, kao i strah i sumnje, veze sa ljubavlju nemaju.
. Ali i mnogo onih s kojima se slažem. 
,treba znati i ispljunuti neukusno 
Bravo 
