- Poruka
- 396.700
Pravoslavna teologija uvek insistira na jedinstvu duše i tela. Čovek nije polovično biće, nego integralna celina. Ono što se dešava u duši neminovno odjekuje u telu, i obratno. Zato neposlušnost kao duhovni greh prelazi u psihološki konflikt, a zatim i u telesnu bolest. Ova dinamika nije slučajna: čovek je stvoren da živi u zajednici sa Bogom i bližnjima, u harmoniji i poverenju. Kada se ta harmonija naruši, celokupno biće trpi.
U Bibliji se jasno pokazuje da je neposlušnost prvi i najteži greh. Adam i Eva nisu sagrešili ubistvom, lažju ili krađom, nego neposlušnošću – odbijanjem da slede Božju zapovest. Sveti Oci naglašavaju da je neposlušnost koren svakog drugog greha, jer odseca čoveka od izvora života – Boga. Vladika Nikolaj Velimirović zapaža da „poslušnost vraća čoveka u raj, a neposlušnost ga iz raja izgoni“. U tom smislu, neposlušnost nije puko narušavanje spoljašnjeg reda već duboki duhovni razdor koji se reflektuje na celo biće.
U pravoslavnoj tradiciji poslušnost je lek za gordost, a gordost se smatra uzrokom svih padova. Sveti Jovan Lestvičnik definiše poslušnost kao „grob volje i vaskrsenje smirenja“. Neposlušan čovek, naprotiv, ostaje zatočenik svoje volje i svog ega, što ga odvaja od zajednice i unosi trajnu napetost u njegovo biće.Na psihološkom planu, neposlušnost se često ispoljava kao trajan unutrašnji otpor prema autoritetu, pravilu ili zakonu. To nije uvek svesna pobuna, već dubinski stav uma i srca koji proizvodi konflikt između sopstvenih želja i objektivne stvarnosti. Takav unutrašnji konflikt dovodi do:
Anksioznosti – jer čovek ostaje u stalnom strahu od posledica svog otpora.
Izolacije – neposlušan pojedinac se oseća odvojenim od zajednice i neretko razvija osećaj usamljenosti.
Nemira i nezadovoljstva – pošto sopstvena volja nikada nije u potpunosti ostvarljiva, čovek ostaje frustriran i nesrećan.
U Bibliji se jasno pokazuje da je neposlušnost prvi i najteži greh. Adam i Eva nisu sagrešili ubistvom, lažju ili krađom, nego neposlušnošću – odbijanjem da slede Božju zapovest. Sveti Oci naglašavaju da je neposlušnost koren svakog drugog greha, jer odseca čoveka od izvora života – Boga. Vladika Nikolaj Velimirović zapaža da „poslušnost vraća čoveka u raj, a neposlušnost ga iz raja izgoni“. U tom smislu, neposlušnost nije puko narušavanje spoljašnjeg reda već duboki duhovni razdor koji se reflektuje na celo biće.
U pravoslavnoj tradiciji poslušnost je lek za gordost, a gordost se smatra uzrokom svih padova. Sveti Jovan Lestvičnik definiše poslušnost kao „grob volje i vaskrsenje smirenja“. Neposlušan čovek, naprotiv, ostaje zatočenik svoje volje i svog ega, što ga odvaja od zajednice i unosi trajnu napetost u njegovo biće.Na psihološkom planu, neposlušnost se često ispoljava kao trajan unutrašnji otpor prema autoritetu, pravilu ili zakonu. To nije uvek svesna pobuna, već dubinski stav uma i srca koji proizvodi konflikt između sopstvenih želja i objektivne stvarnosti. Takav unutrašnji konflikt dovodi do:
Anksioznosti – jer čovek ostaje u stalnom strahu od posledica svog otpora.
Izolacije – neposlušan pojedinac se oseća odvojenim od zajednice i neretko razvija osećaj usamljenosti.
Nemira i nezadovoljstva – pošto sopstvena volja nikada nije u potpunosti ostvarljiva, čovek ostaje frustriran i nesrećan.
